Da se ne zaboravi - Jindrihovice

[horatio]

U malom mestu u Češkoj nalazi se najveće srpsko vojničko groblje u Evropi

Jindrihovice - zaboravljeno stratište usred šume

AUTOR: NOVICA SAVIĆ

Požarevac - Od krošnji visokih borova i jela skoro da se i ne vidi nebo. Kako su se tako razvila i razgranala ova stabla ? Decenije su prošle od kada su zasađena i kao da znaju šta je ispod njih, rastu i streme prema nebu, ne bi li ono prihvatilo mučenike što leže ispod naslaga humusa.

U šumu kod mesta Jindrihovice, na granici Češke i Nemačke, doveo nas je naš zemljak, Dejan Ranđelović, koji od devedesete godine prošlog veka živi u obližnjim Karlovim Varima, mondenskoj banji za bogate Evropljane.

- Jel osećate miris smole ? - pita Dejan - Ima je na svakom stablu, a, kažu, da smola ističe samo na svetim mestima.

Ta šuma, nadomak Jindrihovica, za Srbe bi trebalo da bude sveta. Trebalo bi, ali kao što mnogo toga Srbima nije sveto, tako ni ona nije. U njoj počiva, u jedva vidljivim humkama, oko 1600 srpskih vojnika i oficira, zarobljenih 1914. i 1915. godine, tokom odbrane Srbije od Austrougara. Više od 40 000 vojnih zarobljenika, Rusa, Italijana, a najviše Srba, odvedeno je sa fronta u tada najveći zarobljenički logor na teritoriji Austrougarske - Jindrihovice. U tom malom mestu ali i u drugim logorima širom današnje Češke, zauvek su ostali mnogi. Daleke, 1932. godine njihove kosti sakupljene su i sahranjene u mauzoleju u Jindrihovicama - 7100 srpskih vojnika i jedan broj civila. Kažu da je najstariji bio srpski devedesetogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov osmogodišnju unuk. Izgradnju mauzoleja u Jindrihovicama pomogao je tadašnji predsednik Čehoslovačke, Tomaš Masarik, lični prijatelj Kralja Aleksandra I. Masarik nije zaboravio ono vreme kada je, krijući se od Austrougarskih vlasti, u džepu nosio - srpski pasoš !

Tu gde je danas već pomenuta šuma, nekada je bio logor u Jindrihovicama. Decenije su prolazile, vreme i priroda obavljali su svoj posao, pa je vojničko groblje postepeno zarastalo u šumu i zaborav. Sve dok 1994. godine Dejan Ranđelović nije sa prijateljima došao da bere pečurke.

- Bukvalno sam se sapleo na spomenik na kome je pisalo „ovde počiva taj-i -taj iz Požarevca“. Nisam mogao da verujem ! Onda smo još malo bolje pogledali i našli i druge spomenike naših vojnika. Otišao sam u selo i prvog meštanina pitao zna li šta o tome. I, tako sam saznao za logor u Jindrihovicama - priča Dejan.

Iako je mauzolej u Jindrihovicama posle Drugog svetskog rata skoro zaboravljen, srpska država o njemu se koliko-toliko brinula. Ali, ista ta država nije znala za postojanje vojničkog groblja u samo pet kilometara udaljenoj šumi. Sve dok humke i spomenike srpskih zatočenika nije ponovo otkrio Dejan Ranđelović, početkom devedesetih godina prošlog veka. Od tada traje njegova borba da se ovo, kako kaže, sveto mesto, na odgovarajući način zaštiti.

- Mi moramo to brzo da uradimo. Po zakonu, vojnička groblja štite se sto godina, a posle toga prestaje njihova zaštita. Za dve godine biće 100 godina od Prvog svetskog rata, a da mi ništa nismo učinili da uredimo ovo mesto - vajka se Dejan.

Dejan i njegovi prijatelji sakupili su nekoliko spomenika srpskih vojnika na jednom proplanku i tu podigli krst. Ali, ovo mesto niko ne posećuje. U mauzolej u Jindrihovicama dolaze s vremena na vreme srpski turisti, zvaničnici retko. A Jindrihovice su, posle Zejtinlika, najveće srpsko vojničko groblje u Evropi !

Slavoljub Stojadinović, predsednik požarevačkog Gradskog odbora Udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912 - 1920, koji je predvodio svoje i smederevske članove Udruženja na hodočašće u Jindrihovicama, ne slaže se sa tim :

- Na Zejtinliku je sahranjeno sedam i po hiljada naših vojnika ! Jindrihovice su veće stratište, jer treba računati i one nesrećnike koji još počivaju u šumi. Sa njima ih je 8 700!

Budući da su Jindrihovice bile vojnički logor, u njima nije bilo masovnih ubistava, ali je masovnog stradanja, ipak, bilo. Logoraši su umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti. Radili su do iznemoglosti u obližnjem kamenolomu, gradili su fabriku hemije u Sokolovu, do koga su svakog dana, pešice, išli po trideset kilometara, tamo i nazad. Bivalo je da ih je umiralo i po četrdesetoro dnevno. Njihovi saborci odnosili su ih na groblje u današnjoj jindrihovačkoj šumi, u otvorenim, drvenim kovčezima. Tamo bi ih izručili u već otkopane jame, a sanduke vraćali u logor, da u njih smeste nove mrtvace. Mnogi od onih koji su danas nosili sanduke - sutradan bi bili u njima!

Dejan Ranđelović, kao poslednji apostol, čuva sećanje na Jindrihovice. I nada se da će neko, ko je za to u Srbiji plaćen i nadležan, učiniti nešto da borovi i jele, bez svoje krivice, ne dovrše ono što su Austrougari započeli pre skoro jednog veka.

http://www.danas.rs/dodaci/branicevo/jindrihovice__zaboravljeno_stratiste_usred_sume.59.html?news_id=247887

[Srdjan Kotur]

Kakva sudbina...

[Милан Ракић]

Српско војничко гробље у Чешкој

 

У сенци борова

 

Донедавно, војничко гробље „Зејтинлик“ у Солуну сматрало се најмасовнијим местом вечног починка српских ратника, све док није откривено српско војничко гробље у Јиндриховицима, у некадашњем аустроугарском логору Хајнрисгрину, који је постојао од 1915. до 1918. године на територији данашње Чешке Републике.

 

Према речима др Видоја Голубовића, научног сарадника Института за међународну политику и привреду, који је први изнео тај податак, према првој евиденцији на гробљу у Јиндриховицима сахрањено је 7.100 српских војника и заробљеника. Међутим, накнадним истраживањем архива у Чешкој, дошло се до податка да тај број ипак износи око 8.700. 

 

– Логор Хајнрисгрин у својим баракама примао је више од 40.000 заробљеника из Србије, Русије, Украјине и мањи број Италијана, заробљеника западног фронта Европе. Заробљеници су махом били војници и цивили из Србије, који су ту доспели после повлачења према Албанији, а један број радно способних интернираца одабиром је пребачен из других логора, пре свега Арада, Добојског логора и осталих широм Аустроугарског царства – објашњава Голубовић. 

 

Он истиче да, за разлику од осталих логора, у овом није било стрељања заточени

 

–Због исцрпљености и неухрањености завладао је пегави тифус и сличне болести својствене животу у таквим условима, због чега су људи масовно умирали. Они су сахрањивани на два хришћанска гробља – православном за Србе и Русе, и на католичком за Италијане – наводи др Голубовић, додајући да су преминуле најпре сахрањивали у раке с дрвеним крстовима уз обреде свештеника, све док није почело масовно умирање, када су настале и прве масовне гробнице, у којима је сахрањивано и по двадесетак логораша. 

 

После рата, на том месту, у знак сећања на страшну судбину страдалих логораша, постављено је више заједничких криптимаузолеја, где су сакупљени и земни остаци Срба из логора широм тадашње Чехословачке. Маузолеј је 8. јула 1932. отворен за јавност. 

 

Према Женевској конвенцији, војничка гробља заштићена су сто година. 

 

– Управо 2014. године истиче право на заштиту тог споменика у Чешкој, па је значајно скренути пажњу јавности. О логору у Јиндриховицама, нажалост, нема довољно записа у нашој историји и публикацијама, а медији не посвећују потребну пажњу чињеници да је реч о гробљу већем од „Зејтинлика“– закључује Голубовић. 

 

МОРС

[Ромејац]

Ово место, двадесетак километара од Карлових Вари, могло би да буде угрожено јер истиче период заштите за војничка гробља

 

Спомен-костурница жртава аустроугарског логора Јиндриховице у Чешкој

 

Дуго се веровало да је Зејтинлик највеће српско војно гробље изван Србије. Сумњу у то буде најновија сазнања о жртвама аустроугарског логора Јиндриховице, двадесетак километара од Карлових Вари, на обронцима планинског масива Хрушне горе (Рудне планине). У Првом светском рату ово место се звало Хајнрисгрин и било је један од три велика радна логора средње Европе у време Аустроугарске. Последња сазнања казују да је тамо, међу заробљеницима неколико народа, сахрањено и 8.700 Срба. То је, бележе Видоје Голубовић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, и Славољуб Стојадиновић Регрут, етнолог, више од солунског гробља где почива 7.160 преминулих.

У маузолеју у Јиндриховицама не почивају само српски војници и цивили који су били заточеници логора, већ и наши сународници ексхумирани широм Чехословачке 1926–1932. године. О њима, наводе Голубовић и Стојадиновић у научном раду, не само да нема записа у нашој историји, већ крипту у некадашњем Хајнрисгрину, чија кровна конструкција прокишњава, заједно са околним гробовима у фази уништења, чувају само један наш сународник који живи у Карловим Варима и Православна црква у Прагу. А на све то, ове године истиче период у којем је ово гробље заштићено међународним конвенцијама, па вероватно највећем српском стратишту ван матице прети опасност да и само страда ако надлежни државни органи не покрену пред релевантним институцијама иницијативу да се очува то место сећања.

Прича о маузолеју вуче корен из 1914, када су у логор затварани Чеси, Словаци, Мађари и припадници других народа који су дезертирали из аустроугарске војске на почетку Првог светског рата. Они су били први заробљеници Јиндриховица. У наредне две године, како се наводи у чланку Голубовића и Стојадиновића „Јиндриховице (Хајнрисгрин) – аустроугарски логор 1915–1918”, бараке логора који се простирао на око 20 хектара примиле су више од 40.000 заробљеника из Србије, Русије и Украјине, уз нешто мање Италијана. Најбројнији су били српски војници заробљавани у повлачењу према Албанији и цивили који нису могли за њима.

– У Јиндриховицама није било стрељања, али је било исцрпљујућег даноноћног рада уз слабу исхрану. Заробљеници су ангажовани у каменолому и погонима за производњу артиљеријске муниције, конзерви, војничких тањира... До појединих постројења ишло се пешке 30 километара у једном правцу. Од исцрпљености и неухрањености јављали су се пегави тифус, дијареја и дошло је до масовног умирања. Логораши су сахрањивани на источној страни комплекса, на два хришћанска гробља, једном поред другог: православном за Србе и Русе и католичком за Италијане – пишу ова двојица аутора.

 

Православно гробље снимљено током Првог светског рата

 

Покопи су најпре обављани у појединачне раке са дрвеним крстовима и обредима. Од 1916, када умире и до 40 логораша дневно, почињу сахране у масовне гробнице. По завршетку рата, 1925. године, прота Миливоје Црвчанин, свештеночувар Српске парохије прашке, покреће иницијативу да се сакупе земни остаци умрлих Срба у логорима широм тадашње Чехословачке. Влада Краљевине СХС прихвата идеју и уз помоћ чехословачког председника Томаша Масарика, чија је држава поклонила земљиште, спроведена је ексхумација од 1926. до 1932. године. Тела око 7.100 Срба, заједно са руским жртвама, покопана су у недовршеном резервоару који су логораши градили и који је преиначен у маузолеј у Јиндриховицама, званично отворен 8. јула 1932.

А онда долази до преокрета: Дејан Ранђеловић, једина особа која и данас брине о маузолеју – наш човек који живи и ради у Карловим Варима – случајно је открио још нешто...

– Обилазећи шуму око некадашњег логора, Ранђеловић је наишао на масовне неексхумиране гробнице. Поред појединих су били спомен-обелисци са именима српског порекла из Чачка, Параћина, Пожаревца и других крајева. О постојању тих гробова наша амбасада и институције Србије нису знали ништа. Увидом у документацију у Прагу, утврђено је да 1.600 интернираца у заједничким гробницама није ексхумирано. Та тела нису пренета, јер места у костурници није било – истичу Голубовић и Стојадиновић.

У њиховом раду додаје се да према Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се дирају у периоду од сто година. То време, упозоравају, истиче ове године, а већ се прича да се нека чешка фирма заинтересовала да купи ово земљиште.

----------------------------------------------------------

Српска црква у логору

Српски заробљеници у Јиндриховицама изградили су за време рада логора и цркву. Она је разрушена, али је лоцирано да се налазила код капије логорског гробља. То место данас је обележено импровизованим гредицама.

 

Извор

[Милан Ракић]

Теме спојене.

[АлександраВ]

Спомен костурница у Јиндриховицама, источна страна. Фото: sr.wikipedia.org

У шуму код места Јиндриховице, на граници Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате Европљане.Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света.

Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара.

Више од 40 000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљеничк логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице.

У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7100 српских војника и један број цивила.

Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњу унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ Краља Александра И. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош !

Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.

– Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и -тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем ! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама – прича Дејан.

Српско војно гробље у Јиндриховицама

Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века.

Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити. Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.

Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи!

Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912 – 1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим :

– На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8 700!

Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад. Бивало је да их је умирало и по четрдесеторо дневно.

Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.

Брига о спомен-костурници и српском гробљу

До Другог светског рата о спомен обележју је бринула влада краљевине Југославије, последњу Литургију пре дуже паузе је служио Владика Нишки Доситеј, кога су усташе убиле у Јасеновцу. 1994. је југословенска амбасада у Прагу, уз ангажовање и господина Дејана Ранђеловића, покренута је иницијатива о реконструкцији, али нажалост до данашњих дана се није одмакло у обнови Маузолеја и српског гробља. Последњих година, делегација наше Амбасаде полаже сваке године венац, и служи се литургија.

Брига српске дијаспоре

Велика је несебичност и упорност господина Ранђеловића који је годинама финансирао и одржавао споменички комплекс у складу са својим могућностима. Ранђеловић је и председник православне омладине у Чешкој, која је више пута чистила и одржавала спомен-костурницу Јандриховице. На иницијативу неколико Срба основано је удружење „Видовдан“ које има за циљ обнављање и одржавање српских гробаља на територији Чешке. Потребно је решавање проблема у вези Српског гробља удаљеног 5 км од Маузолеја , односно решавање имовинских проблема, као и градња цркве(која је постојала) или манастира , и обнова и оживљавање целог споменичког комплекса који је од изузетног значаја.

http://www.magacinportal.org/2015/11/20/ceske-jindrihovice-spomenik-srpske-sramote/

[АлександраВ]

Давно је Његош записао да „покољења дјела суде“. Нажалост, ми, Срби овог доба, склони смо да потпуно заборавимо мучеништво и жртвовање наших предака. Један од таквих великих споменика српске историје о коме се врло мало зна јесу Јиндриховице (немач. Hajnrihsgrin) у Чешкој. Званична српска историја скоро да их и не помиње, осим малог броја широј јавности непознатих извора. Подаци говоре да је у маузолеју сахрањено 7.381 Срба, a када се том броју додају и страдали који су сахрањени на гробљу у оближњој шуми долазимо до невероватне бројке од чак 8.700 страдалих.

Сава Рајчић 24 године стар војник из Петровца, служио је у IX пешадијском пуку, IV чете, II батаљона, Дринске дивизије када је заробљен близу Главице 16. октобра 1915. Завршио је у Хајнрихсгрину, где је остао 5-6 месеци.

 ,,Храна је била ужасна, добијали би пола векне хлеба за 2 дана. Нисмо добијали одећу или ципеле, већина нас је ходала унаоколо у ритама и босих ногу. Било нас је од 150 до 200 у једној бараци. Зиме су биле веома оштре. У свакој бараци је било по 2 пећи које скоро никада нису гореле. Можете само замислити колико је хладно било, замислите огромне дрвене бараке док ветар хуче кроз напуклине, узрокујући да нам је хладно целе ноћи без могућности да заспимо. Стража се нељудски опходила према нама, за њих смо били звери које су премлаћивали без милости и за најмању грешку. Многи од наших војника су умирали од рана које су они нанели или постајали осакаћени. Мађарска стража ме је премлаћивала кундаком пушке по глави, леђима и рукама зато што сам рекао да нас нису освојили и да наш краљ још увек води нашу армију. Као резултат батињања постао сам трајно хендикепиран.”

Борисав Настасовић, војник у санитетској служби VII пешадијског пука, који је рођен Браничеву близу Пожаревца додаје: ,, Живот је био веома тежак, храна је била најгора могућа, парче хлеба, водена супа, једва смо ноге могли да померимо или је следило злостављање. Што се тиче батинања, Мађари су били најгори.”

Услови у логору су били тешки, хладноћа и зараза су харали, дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у којој су полагана тела умрлих свих узраста од деце до стараца. Најстарији српски цивил који је умро у логору имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи имао само 8 година и био унук поменутог свештеника. У овом логору кратко време је био заробљен и Димитрије Туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили.

Интересантно је да је у Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (лоза Хабзбурга, прим. аут.), која је ту била настањена од краја 15. века до 1948. године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након атентата Гаврила Принципа на принца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи Фердинандова, Софија, удала се у за једног од Ностица и започела живот у Јиндриховицама. Постоје две верзије приче о разлозима њеног доласка у Јиндриховице – прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа. Данас њихов потомак безуспешно покушава да врати породични замак.

На месту логора је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила. Године 1926. краљица Марија је организовала есхумацију посмртних остатака из целе западне Чешке, како би сви страдали били сакупљени на једном месту.

Имовинско – правни односи такође су спорни и представљају проблем за комплекс маузолеја Јиндриховице, према Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се „дирају“ у периоду од сто година. То време, истекло је пре две године а наша држава није још ништа учинила да заштити и трајно реши питање Јиндриховица.

извор: nedeljnik.rs