Јевсевије Поповић

[boban stojkovic]

ПОВОДОМ 100-ГОДИШЊИЦЕ ОД ОБЈАВЉИВАЊА „ОПЋЕ ЦРКВЕНЕ ИСТОРИЈЕ“ ЈЕВСЕВИЈА ПОПОВИЋА И 90-ГОДИШЊИЦЕ ОД ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА

О ДЕЛУ

Те давне 1912. године наша богословска мисао, а особито црквена историја нису имали важнији датум, бар кад је XX век у питању, него што је празник Св. цара Константина и матере му царице Јелене када је светлост дана угледала капитална, двотомна „Опћа црквена историја“ Јевсевија Поповића, Србина из румунског дела тадашњег аустроугарског царства, професора на православном Богословском факултету у Черновцима. Појавила се захваљујући подвижничком делу карловачког професора ђакона др Мојсија Стојкова. Од тада па до данас читаве генерације наших богослова, историчара и интелектуалаца уопште школује се по Јевсевијевој историји. Она је незаобилазан школски уџбеник, приручник, мала (мада на 1650 страна) хришћанска енциклопедија и водич кроз свих 19 векова хришћанства и свих шест континената.

Дело које је настало на смени два века имало је и амбицију и обавезу да буде свеобухватно, ренесансне ширине, јер тад још богословска мисао није била разграната у низу специјализованих наука: патрологија, агиологија , хришћанска археологија, црквено и канонско право, мисионарство или на пример јересологија (проучавање јереси кроз историју цркве) биле су тек у повоју. Зато је дело професора Јевсевија Поповића мултидисциплинарно и зато се у њему налази много више сазнања него у било ком потоњем уџбенику о хришћанству.

Иако је написана 1900. године, (с немачког оригинала преведена на српски језик 12 година касније), „Опћа црквена историја“ Јевсевија Поповића још важи, у целокупној светској литератури, за једно од најзначајнијих научних синтеза историје хришћанства и историје хришћанске цркве. Наши данашњи ауторитети црквене историје истичу да је, по много чему, научно непоновљиво дело, јер је сачињена према најстрожој методологији црквеноисторијске науке. Стога је и данас незамењива у изучавању историје цркве и хришћанства на нашим православним факултетима и у богословијама.

О АУТОРУ

Јубилеј 100-годишњице од штампање „Опће црквене историје“ подудара се са 90-годишњицом упокојења Јевсевија Поповића.

28. септембра 1922. године у Черновцима – Буковина – Румунија уснуо је у Господу дугогодишњи и чувени професор црквене историје на богословском факултету черновачког универзитета. Он спада у ред највећих радника и поборника црквених идеја у буковинској архидијецези. Својим дуготрајним и оданим радом стицао је најзаслуженија признања. Што је богословски факултет черновачког универзитета уживао онако леп глас у православном свету, то се првенствено мора захвалити Јевсевију Поповићу, јер је он био један од оснивача. Черновци су духовно средиште старе Буковинско-далматинске митрополије, градић који се урбанистички и културно развио у време владавине Аустро-Угарске. Тамо је била смештена митрополитска катедра, али и високо богословско училиште, факултет који је био без премца за православне поданике Дунавске монархије (основан 1875).[1]

Као професор својим ученицима и колегама увек је служо као најугледнији пример. Поред дубоког познавања црквене историје, био је врло добро познавалац и других богословских наука, а то се најбоње види из тога, што је он у својим предавањима увек уносио врло много материјала и из осталих богословских дисциплина.

Његова предавања су увек остављала најбољи утисак код слушалаца и његов се предмет најрађе учио. Познавао је све главне европске језике, те је тако могао да прати целу богословску књижевност, из које је црпео све што му је било потребно за предмет. Његов истрајан и до савршенства педантан рад га је прославио, и он је увек заузимао прво место не само међу професорима богословског факултета, него и међу професорима целог универзитета. Због свега тога је уживао све највеће почасти, тако је био ректор Универзитета и више пута декан свог факултета, па чак за свој заслужени рад имао је и титулу дворског саветника.

Јевсевије Поповић је био не само стуб богословског факултета у Черновцима, већ и једна врло утицајна и маркантна личност у буковинској цркви. Ниједно питање, које се тицало буковинске цркве, није се могло решити без њега, јер је он био најкомпетентнији за решавање сваког црквеног питања. Са друге стране Поповић је у тим крајевима представљао одбрану против уније са римокатоличком црквом и опирао се свакој пропаганди римокатоличке цркве која се у то време водила у Буковини, и то нарочито међу Русинима. Можемо управо рећи да је Јевсевије Поповић био чврсти стуб православља у Буковини.

О Србима својим ученицима увек је говорио само речи хвале и наглашавао је да су Срби најбољи и најдаровитији. И сам утицај Черноваца на српско богословље XIX века је огроман. Добар део наставног кадра Православног богословског факултета у Београду после 1918. године били су доктори богословља из Черноваца: Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић, Марко Микијељ, Радивој Јосић, као и епископ Симеон Станковић и Атанасије Поповић. [2]

О ПРЕВОДИОЦУ

Ђакон др Мојсије Стојков (1885-1944) био је професор у Kарловачкој богословији. Докторирао је у Бечу из три области: из теологије, права и економије. Говорио је седам живих и познавао више старих језика. Капитално дело Јевсевија Поповића „Опћа црквена

историја“ (објављена на немачком 1900), превео је 1912. Превод, „подвижничко

дело карловачког професора,“ урадио је са коментарима и додао историјат Српске

православне цркве. Иначе, тај велики интелектуалац, мој деда по оцу, др Мојсије Стојков, страдао је октобра 1944. у Београду и за гроб му се не зна.[3]

презвитер Бобан Д.Стојковић,

професор Призренске Богословије у Нишу

[1] О историјату Богословског факулета у Черновцима видети дело протођакона Радомира Ракића, „Православни богословски факултет у Черновцима“, Београд 2009, Хришћанска мисао, Мала библиотека „Свечаник“, књ. 26,

[2] Професор Ракић нам је издвојио још 29 имена епископа, игумана, презвитера и ђакона са дипломом овог факултета до Првог светског рата. Ту су архијереји: свештеномученик митрополит дабробосански Петар Зимоњић, затим епископи: темшварски Георгије Летић, будимски Георгије Зубковић, злетовско-струмички Симеон Поповић, захумско-херцеговачки Николај Јокановић и банатски Викентије Вујић.

Архимандрит Августина Бошњаковић из Гргетега, аутора необјављеног, а монументалног речника црквенословенског језика, архимандрит Владимира Димитријевића из Месића, први српски сектолог, затим ректор Битољске богословије Душан Лазичић, као и професоре Рељевске богословије Петар Маркичевић, Љубомир Шпирић, Јевта Прњатовић, Милан Мратниковић.Студенти Черноваца су оригинални ствараоци и јавни радници, богослови Војислав Јанић и Мојсије Стојков, Симеон Мајсторовић, Петар Барбић из Дубровника, Васиљ Кочовић из Мостара, Лазар Матић из Задра, Александар Грубач из Војне Крајине, Коста Чавић и Петар Трбојевић.

[3] Ове речи записала је проф.др Јасна (Стојков) Јанићијевић у часопису Братство друштва „Свети Сава“ из Београда. Иначе, овај часопис је објавио рад Мојсија Стојкова под насловом „Шокци у Бачкој“. Овај рад написан око 1938. године, пронашао је недавно у Архиви Богословског Факултета јереј мр Милорад Средојевић са катедре за историју Цркве. Овоме додајемо да ћемо се потрудити да у будућности издамо један рад о овом научном делатнику.

[Guest - . . .-]

Хвала професоре.