Soko Grad Manastir Svetog Nikolaja Srpskog

Gospodin Jakov · Новембар 14, 2009

http://www.valjevoturizam.info/index.php?option=com_content&task=view&id=37

Soko Grad i Manastir Sv. Nikolaj

Soko Grad

Čoveku koji je tek pristigao u Soko grad, dok mu se još pogled privikava na bezbroj koloritnih i prostornih senzacija, odmah se nameće i potreba da uobliči svoja navrela osećanja u par čistih i razigranih rečenica; onako kako se, preko obližnjih stena, obrušavaju i razlivaju hučni vodopadi, neprestano dopunjavani bistrim izvorima planinskih potoka.

Ali, kad se osećanja stišaju, javljaju se pitanja o istorijskoj prošlosti ovog mesta, o podizanju manastira. „Sv. otac Nikolaj“, koji je još u izgradnji, o životu i svakodnevnom delanju sestrinstva koje bdije nad ovim duhovnim hramom, o radovima arheologa na osvetljavanju prošlosti Soko grada...

Pre podizanja manastira „Sv. otac Nikolaj“, u celoj Azbukovici nije bilo manastira koji je pretrajao tursku okupaciju. Ko je osećao potrebu za manastirom, morao je ići u Raču, kod Bajine Bašte, ili u Tronošu, u blizini Loznice.Ma kud se uputio, čekalo ga je pedesetak kilometara dugog, napornog puta.

Iznad samog manastira, i danas su vidljivi ostaci nekadašnjeg soko grada, najomrženijeg turskog utvrđenja koje je poslednje oslobođeno posle vekovne turske okupacije, 1862. godine. Zato mu je i uklesano ime, na spomeniku kneza Mihaila Obrenovića, u Beogradu. Inače, ovo utvrđenje je postojalo i davno pre turske okupacije, kao kapija za čuvanje prilaza Velikom Majdanu, Rudni i drugim okolnim bogatim nalzištima rude olova i cinka. Kao takvo se pominje u pisanim dokumentima još početkom 15. veka.

Manastir Sv. Nikolaj

Svetski putopisci, Feliks Kanic i Arčibald Pejton, opisuju Soko grad, dok je još bio pod Turcima, kao najinteresantnije i najveličanstvenije strategijsko mesto u Levantu (Jugoistočni deo Evrope). Sagrađen na teško prilaznom mestu, bio je neosvojiv. Svetske sile su primorale Carigrad da Soko grad preda Srbima, ali su ujedno zahtevale da bude razrušen.

Srbi , posle vekovnog ropstva , jedva dočekaše da nestane ovog omrznutog srpskog mučilišta. Sa sačuvanih crteža, vidi se da je, u okviru utvrđenja, postojalo pet kula, četiri džamije, mehane, dućani i druge zgrade... Sve bi to danas privlačilo pažnju posetilaca, istoričara i raznih drugih istraživača.

Godine 2002. pod nadzorom arheologa, otpočelo je otkopavanje ostataka Soko grada.

Na mestu današnjeg manastira, 1989. godine, otkupljeno je privatno zemljište, pa se, najpre, počelo sa podizanjem hrma, a zatim stambenih objekata. Crkva je, u mnogome, slična hramu manastira Nikolja u Ovčaru. Ikonostas je 0202_238 porodice Vrobel i Krstane Tasić, ikonopisca iz nemačkog mesta Gifhorn. Manastir danas raspolaže lepom i prostranom trpezarijom, kao i sa 25 jednokrevetnih soba za goste, muzejom i radionicom za monaštvo. Uz sami manastir je i „Dom episkopa Nikolaja“ sa bibliotekom, trpezarijom, 32 spavaće jednokrevetne sobe i dugim korisnim prostorijama. Zgrada je namenjena za održavanje sastanaka sveštenstva, monaštva i drugih crkvenih ličnosti i organizacija.

Hram je, za sada, posvećen Sv. ocu Nikolaju Mirlikijskom čudotvorcu, krsnoj slavi vladike Nikolaja lelićkog i žičkog. Ali, pošto vladika Nikolaj stiče u srpskom narodu sve više oreol proslavljenoga od Boga, verovatno će manastir, pri osvećenju, biti posvećen njemu.

Postavljanje krsta

Kao sećanje na nevine srpske žrtve, stradale u bezumnoj agresiji 1999.godine, i kao znak pokajanja nemačkog naroda zbog tog neljuskog čina, porodica Vrobel, iz Nemačke, poklonila je manastiru „Sv.Nikolaja“ i srpskom narodu krst, visine 13,5 metara i težine 2280 kilograma.

Krst, od čelika, s pozlatom, izradili su radnici Brodogradilišta „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici. Na stenu koja nadvisuje čiavo okruženje i koja je bila deo turskog utvrđenja , krst je podignut helikopterom Vojske Jugoslavije, 24 marta, 2000. godine, tačno na godišnjicu otpočinjanja napada na našu zemlju. Pre samog podizanja, uz prisustvo mnogobrojnih gostiju i vernika , krst je osveštao Njegova Svetost patrijarh Pavle. Noću je krst osvetljen, pa zrači osobitim, svečanim mirom, dominirajući nad ovim delom Podrinja. Za vedrih noći mogu ga videti i stanovnici preko Drine i napajati se utehom što je nad Srbijom zablistao krstoliki znak, posle odbleska smrtonosnih letilica.

Život manastira

Uz olakšan pristup, učestale su i posete manastiru i Soko gradu; sve više stecištu đačkih ekskurzija, pojedinačnih i grupnih poseta naših iseljenika i ljudi koje mami duh naše svete vere, koji često žele da se nađu na pomoći Crkvi i na korist našeg ukupnog duhovnog preobražaja.

U senci trema, na klupama koje je iz jednog komada istesala neka majstorska ruka, posetilac će biti poslužen kafom i svežom izvorskom vodom. I osetiće kako se u njemu pokreću nizovi zaboravljenih, prijatnih slika i nekih nejasnih a toplih uspomena. Time počinje oslobađanje od onog sveta iz kojeg tek što smo pristigli i duša brzo nalazi put do novog odredišta: gde je sve u vlasti spokoja, mira i neizrecivog sklada.

U takvom miru, podsticajnom i za kreativno izražavanje i za prebiranje po mislima, često ćemo u ovoj duhovnoj oazi zateći umetnike, slikare, pisce... Sve one koji su se dali u potragu za harmonijom duše i sveta.

U skromnoj prostoriji, izloženi su dokumenti i fotografije iz života i rada vladike Nikolaja, od ro]enja do prestavljenja. Druga polovina muzejskog prostora je posvećena arheološkim predmetima, istoriji Soko grada, životu i običajima žitelja ovoga kraja.

Kao i njihova davna prethodnica, monahinja Jefimija; monahinje sokolskog manastira podarile su Hramu pregršt rukotvorevina, pored uznošenja molitvi i redovnog i vrednog staranja oko manastirskih poslova. U umetničkoj radionici, pri Crkvenom muzeju, one postižu da se bave i oslikavanjem ikona i fresaka, i filigranskim vezom na svili, u slavu Gospoda i svetih učitelja.

Obilazeći muzej, radoznali posetilac će zapaziti i jedno neobično raspeće, izliveno u bronzi. Doneo ga je neko iz Bosne, za vreme nedavnih ratnih okršaja, i prodao otpadu u Ljuboviji. Ovi ga nisu hteli prodavati, već pokloniše manastiru. U tim danima bezumlja, dva kuršuma su pogodila i raspetog Spasitelja, te na sebi, umesto pet, ima sedam rana, ni kriv ni dužan.

Tako je i On podelio gorku sudbinu svoje dece i našeg pokolenja. Žalosno je što je to doživeo baš sada, na prelasku iz drugog u treći milenijum, kad je očekivao da mu se odužimo blagodarnošću za sva dobra koja nam je učinio za ovih dvadeset vekova.

Spomenik episkopa Nikolaja

Spomenik episkopu Nikolaju rad je gospođe Drinke Radovanović, skulptora iz Beograda. Njegovu izradu je finansirao gospodin Branko Tupanjac, Srbin iz Čikaga.

Kao da i sam pogledom pretražuje sokolski pejzaž, visok 3 metra i težak skoro jednu tonu, spomenik vladike Nikolaja se srećno uklapa u manastirsko okruženje, kojim, pored crkve i stambenih objekata, dominira kameni masiv i penušave vodene zavese u pozadini.

Spomenik nas ujedno podseća na stalno duhovno prisustvo vladike Nikolaja u sokolskom manastiru, krepi našu veru i sjedinjuje nas sa svetom Žičom i manastirom Lelić.

Molitvene kapele

Putem kojim se uzbrdo ide od manastira do uzdignutog krsta, podignuto je deset kapela od kamena. U svakoj od njih ispisana je jedna od 10 Božijih zapovesti, a srpski slikari su unutrašnjost kapela prigodno oslikali. Penjući se zavojitim i živopisnim putem, posetilac može predahnuti i odmoriti se na klupicama koje su postavljene uz kapelice, pokraj puta. Razmišljajući, u tišini, o svakoj Božjoj zapovesti, putnik ujedno prelazi i put od sebe sama do Gospoda, i jasnije sagledava svoju životnu stazu, čistije misli o svom boravku na zemlji, među ljudima.

Tako ovo hodočašće protiče u molitvenom i okrepljujućem promišljanju, a čovek se začudi lakoći s kojom se ispeo do gornje tačke, u samo podnožje krsta, gde pogled ostaje zbunjen pred zadivljujućim vidikom.