Поглавари овога века (1Кор. 2, 8)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Поглавари овога века (1Кор. 2, 8)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1093, Рубрика Библијске теме У 1. посланици Коринћанима 2, 6–8 Апостол Павле пише: „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, нити поглавара овога века који су пролазни, него говоримо мудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре свих векова за славу нашу, коју ниједан од поглавара овога века није познао, јер да су је познали не би Господа славе разапели“.

Ко су „поглавари овога века“ у наведеном тексту?

Поглавари овога века“ који нису препознали мудрост Божију и сходно томе су распели Господа славе разумевани су у историји тумачења 1. посланице Коринћанима на различите начине. Приликом тумачења 1Кор. 2, 6–8 углавном се срећу два различита сагледавања израза „поглавари овога века“. Једно тумачење сматра да су „поглавари овога века“ демонске силе које својим деловањем доводе до смрти Господа славе на крсту. Друго тумачење сматра да „поглавари овога века“ нису демонске силе, већ да се ради о политичким ауторитетима, о земаљским властима које нису препознале мудрост Божију у Исусу из Назарета, те су „Господа славе“ распели. Оба тумачења темеље се на низу аргумената, како из посланица Апостола Павла, тако и из терминологије других списа канона Новога Завета.

ПОГЛАВАРИ ОВОГА ВЕКА КАО ЗЛИ ДУХОВИ

У прошлости је доминирало тумачење које је у изразу „поглавари овога века“ видело зле духове. Овакво тумачење среће се врло рано, на пример код Маркиона и Оригена. Заступници овог тумачења позивају се на уобичајене представе о злим дусима које се могу срести код Апостола Павла и у другим новозаветним списима. Наиме, Апостол сатану назива „богом овога века“ (2Кор. 4, 4), док га Еванђелист Јован, на пример, карактерише као „поглавара овога света“ (Јн. 12, 31; 14, 30; 16, 11). Када се у посланици Колошанима говори о „поглаварствима и властима“ (Кол. 2, 15) у виду се имају демонске силе (уп. такође Еф. 6, 12). У овом контексту схваћен израз из 1Кор. 2, 8 односио би се на зле духове, демонске силе које не препознају мудрост Божију и доприносе крсној смрти Исуса Христа.

ПОГЛАВАРИ КАО СВЕТОВНЕ ВЛАСТИ

Против оваквог тумачења наводе се углавном следећи аргументи: 1) Апостол Павле, поред 1Кор. 2, 6–8 користи израз „поглавари“ (a;rcontej) у Рим. 13, 3, где се овај израз недвосмислено односи на световне власти: „Јер поглавари нису страх за добро дело, него за зло“: 2) Множина „поглавари“ (a;rcontej) је у грчком језику израз којим се уобичајено ословљавају политички владари. Употреба појма у овом смислу може се срести и у новозаветним текстовима (Јн. 3, 1; Дап. 3, 17; Откр. 1, 5). Сваки пут када је појам у множини он се односи на политичке власти. Када се у Новом Завету овај израз употребљава у једнини (a;rcwn) онда се евидентно односи на сатану (Мк. 3, 22; Мт. 9, 34; Лк. 11, 15; Јн. 12, 31; 14, 30; 16, 11); 3) Апостол Павле ни на једном другом месту не тврди да су невидљиве демонске силе одговорне за Христову смрт на крсту (изузетак представља евентуално Кол. 2, 14–15: „ ... на тај начин што је избрисао обвезницу која је својим прописима била против нас и уклонио је приковавши је на крст. Он је разоружао поглаварства и власти, јавно их осрамотио и победио их на њему“); 4) Већина црквених отаца, на пример Свети Јован Златоусти и Северијан из Габале, тумаче Павлов израз „поглавари овога века“ тако да се односи на политичке владаре; 5) У Делима апостолским 3, 17 налази се паралела блиска 1Кор. 2, 6: „И сад браћо, знам да сте то учинили из незнања – као и ваши поглавари“; уп. такође Дап. 13, 27: „Јер Јерусалимљани и њихови поглавари не препознаше овога Исуса, него га осудише ...“ У оба случаја реч је о политичким властима, о поглаварима који не препознају Божије дело у Исусу. Коначно, на формирање ове теолошке традиције вероватно је утицало ново читање Пс. 2 код хришћанских заједница: „Ти си Духом Светим рекао, устима слуге свога Давида: Зашто се буне многобошци, и зашто народи смишљају залудне ствари? Дигоше се цареви земаљски и поглавари се удружише против Господа и Помазаника његова“ (Дап. 4, 25–26).

ПОГЛАВАРИ ОВОГА ВЕКА – ДОБРО ИЛИ ЗЛО?

Ако се друго тумачење прихвати као вероватније, поставља се питање: како то да Апостол са једне стране „поглаваре овога света“, дакле политичке власти, сматра одговорним за непрепознавање мудрости Божије у Господу Исусу Христу и одговорним за смрт „Господа славе“ (1Кор. 2, 8), док са друге стране у 13. глави Посланице Римљанима тврди да су политичке власти од Бога, израз божанског поретка (Рим. 13, 1–7)? Могући оговор на ово питање је да у два наведена случаја Апостол Павле има у виду две историјски конкретне пројаве политичке власти, односно два могућа односа према мудрости Божијој пројављеној у личности Господа Христа и Његовом Еванђељу. У 1Кор. 2, 8 Апостол има у виду историјски конкретне римске власти и јудејске религијско-политичке ауторитете, око 30. године после Христа, који у Исусу из Назарета нису препознали мудрост Божију: „коју ниједан од поглавара овога века није познао“. Они су одговорни за смрт Господњу на крсту. С друге стране, „поглаварства“, која хришћани у Риму треба да поштују, су такође историјски конкретне политичке власти неколико деценија касније које не стоје на путу Еванђељу. Те власти не могу бити одговорне за нечија зла дела, већ су ту да их спречавају и кажњавају. Тако, Апостол Павле не нуди неко опште „учење“ или генерални „став“ према политичким властима уопште, већ њихову улогу процењује аналогно њиховом односу према мудрости Божијој.