Еколошки проблеми савременог човека- Драган Јаковљевић, протонамесник

[Guest - . . .-]

Све већа учесталост и појава природних непогода које су се према статистикама утростручиле у односу на период са почетка прошлога века, доводе се у директну везу са напредком технологије и све већим потребама ''савременог друштва'' . Неконтролсана експлатација природних богастава, уништавање сложених екосистема, нарушавање природних станишта, хемијски и нуклеарни одпад, довели су до тога да су поједине биљне и животињске врсте доведене пред изумирање а неке су заувек нестале са лица земље. Као последица оваквог односа према природи, која се налази на прагу еколошке катастрофе, човек је почео да осећа и увиђа незавидно стање у коме се налази , јер је у зависности од саме природе. Као одговор на овакво стање јављају се еколошки покрети и удружења која настоје да очувају и заштите биљни и животињски свет. Међутим, у оваквим случајевима на природу се гледа као на извор природних ресурса које треба рационално трошити, те су све учесталији правни оквири којима се регулише однос према датим ресурсима зарад рационалнијег коришћења истих.

Однос човека према свету

Еколошку кризу је изазвао човек и његов погрешан однос према природи, те је у суштини она, антрополошког карактера. Начин на који човек посматра и доживљава природу, руководећи се увек личним мотивима, довели су до тога да се све више удаљава од ње, гледајући је као средство а не као део себе. Библијско казивање о стварању света и човека, говори нам да је он створен на крају и да је стварању човека предходило стварање природе , тако да човек има задатак да свет доведе у заједницу са Богом. Својим грехопадом човек је себе удаљио од Бога а самим тим и природу која га окружује и од тада '' сва твар заједно уздише и тугује до сада'' ( Рим. 8,20). Као одговор природе на човеков грех јавља се '' трње и коров'' ( Пост.3,18), и он све више заборавља своје назначење као управитеља коме је поверено богатство на чување и за које је одговоран пред Богом. Ако гледа на природу изоловану од себе , као нешто страно , затворено онда ће сви његови покушаји очувања исте бити мало делотворни, већ на исту мора гледати као на заједницу узајамно повезану , као на дом , где је он свештеник који не служи природи већ њеном Творцу, који је извор постојања и Који је дао '' свима живот и дисање''( Дап. 17,25 ).

Промена или преображај

Савремени човек на живот гледа не као на дар Божији , већ га посматра као биолошку егзистенцију. У таквом свом гледишту он губи и смисао и назначење свог постојања а на природу гледа као на место на коме борави. Стање душе човекове, тог унутрашњег света, неминовно се одражава на спољашњи. Тако да је данашње стање света који нас окружује уствари рефлексија света који је у човеку - рефлексија стања душе човекове. Позив за хитно мењање таквог стања треба да буде позив за мењање самог узрока - човека. Да је овакав начин и пут преображаја исправан подсећају нас и речи Св. Максима Исповедника, да човек може целу земљу преобразити у рај тек онда када буде носио рај у себи.

Самим тим што данашњи човек увиђа нимало завидно стање у коме се налази, те његова жеља да се промени његов однос према природи, треба разумети као потребу за преображај самога човека. Правилано схватање циља и улоге коју има у овоме свету , као и његово назначење, човеку може пружити хришћанско учење о Богу као Творцу свега видљивог и невидљивог. Кроз истинско познање Бога као узрока, Коме цела природа тежи ка јединству кроз човека, напори очувања природе и старање о њој , неће имати само хуманистички карактер, већ духовни , свештени карактер, у коме је природа храм а не складиште добара за употребу.