Најава снимања филма о "Operation Halyard"

[Милан Ракић]

Вест преносим из дневних новина "Блиц"

Marko Mišković priprema film o čuvenom spasavanju 500 američkih pilota koje su u selu Pranjani 1944. godine od sigurne smrti spasli četnici generala Draže Mihailovića.

Producentska kuća „Hermetof Pictures“, čiji je vlasnik Mišković, odlučila je da uđe u projekat ekranizacije tog istorijskog događaja, poznatog kao operacija „Vazdušni most“ (Halyard), koji predstavlja jednu od najvećih spasilačkih misija u Drugom svetskom ratu.

Kako su nam iz „Hermetofa“ potvrdili, već nekoliko godina postoji ideja da se film snimi i, kako stvari sada stoje, njegova realizacija prilično je izvesna. Prema Miškovićevoj zamisli, to bi bio holivudski film o hrabrim srpskim vojnicima u Drugom svetskom ratu, na čijem scenariju radi holivudska ekipa scenarista.

- Film je u fazi pretprodukcije. Intenzivno razgovaramo sa američkim koproducentima o scenariju i glavnim glumcima. Ako sve bude po planu, sledeće godine počeće snimanje filma o operaciji „Vazdušni most“, koji bi velikim delom bio sniman u Srbiji. Želja nam je da napravimo film o herojstvu koji će razumeti gledaoci širom sveta - rekli su nam u produkciji „Hermetof“.

A priča je sama po sebi filmska. Sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima od januara 1944. do februara 1945. zahvaljujući hrabrosti srpskih vojnika i seljaka spaseno je više od 500 američkih pilota čije su avione oborili Nemci.

Pre nekoliko godina u Americi je objavljena knjiga „Zaboravljenih 500“ autora Gregorija A. Frimena. U znak zahvalnosti za ovo herojstvo, evropska komanda oružanih snaga SAD poklonila je žiteljima Pranjana sportsku halu.

Gregori Friman, američki novinar i pisac, autor je dela „Zaboravljenih 500“, knjige koja se bavi operacijom „Vazdušni most“.

Kako nam je ispričao, bio je provociran nerazumno dugim ćutanjem o jednoj od najvećih spasilačkih operacija u Drugom svetskom ratu, ali i ćutanjem o ulozi srpskog naroda u tom spasavanju.

Američki predsednik Hari Truman, na inicijativu spasenih pilota, odlikovao je posthumno Dražu Mihailovića 1948. godine najvišim ordenom SAD - Legijom za narod.

Inače, Marko Mišković se već nekoliko godina bavi filmskom produkcijom. Jedan je od producenata filma „Koriolan“ Rejfa Fejnsa, a takođe koproducent dokumentarnog filma „Valter“ o legendarnom Velimiru Bati Živojinoviću, koji će publika u Srbiji premijerno videti u beogradskom Sava centru 4. novembra.

[Dragi]

Ne treba da najavi nego da uradi. Mnogo se šta bilo najavilo, mislim samo na Stefan GP ili da ćemo da proizvodimo novi punto, kineske automobile i kamione i.... Morao sam da naučim da najavama ne verujem.

[Милан Ракић]

Вест сам само пренео... Ропски што би рекли... Обзиром да сам "старог кова" и да нисам "спреман" на свакакве компромисе, а нарочито да син Мирослава Мишковића "снима" филм о спасавању Савезничких авијатачара током Другог рата, придружујем се ставу...

Прво да видим(о) филм, па тек онда да коментаришемо...

Иначе, бивши менаџмент Министарства одбране је покренуо активност око снимања документарног филма (постоји и "тизер" на сајту МО), и надам се да ће нови Министар смоћи снаге да, поред силних обавеза које се тичу свега осталога само не примарне функције, "подржи" и допринесе да се овај филм заврши...

[Grizzly Adams]

Имам ту књигу, супер је. Дајем другарима Америма да прочитају, ако `оће пиво - прво књига.

[Милан Ракић]

Иначе, над територијом бивше СФРЈ спашено је око 1100 савезничких авијатичара. Око 600 њих су спасиле јединице Југословенске војске у отаџбини - четници (на територијама које су контролисали), док је остатак спашен од стране партизанских јединица, и то највише на прихватном аеродрому на острву Вис, који су за своје и Титове потребе задејствовали Британци...

Е сад, интереси великих сила и трагика наших трвења, довели су до низа бизарних ситуација...

Наиме, према сведочењу преживелих америчких авијатичара, њихови претпостављени су им на брифинзима сугерисали и давали инструкције да уколико буду оборени, свакако треба да се позову на Тита и партизане и да поред јединица Вермахта, избегавају и четнике, усташе и остале колаборационисте, који чак, према речима претпостављених убијају одмах, не остављајући заробљенике...

Таква инструкција је више пута довела до низа комичних и чак бизарних ситуација у контакту са четницима... Падне авион, четници приђу олупини да извуку преживеле... Ови угрувани, али срећни што су живи, на сав глас када схвате да их нису пронашли Немци, почну викати:"Тито! Тито!" Е "хаос" је настајао кад им "брадоње" кажу да они нису "Тито" него четници... Онда мучени Амери устукну, јер им је "пуњена" глава да нико сем партизана не може да им пружи спас, те да сви остали сем партизана убијају заробљенике... Наравно та слика је промењена за тих годину и нешто дана колико су трајала дејства 15. ваздушне армије над Балканом, односно у токе саме опеарције "Ваздушни мост" илити "Operation Halyard"...
 

Група четника испред авиона у Прањанима

Друга прича је слична овој, само можда још трагичнија. У оквиру поменуте 15. ваздушне армије Америчког ратног ваздухопловства дејствовао је и Југословенски деташман, састављен од 40 припадника Ваздухопловства Краљевине Југославије, који су извршавали задатке на 4 авиона типа Либератор (овај авион је имао 10 чланова посаде-пилот, копилот, флајт-инжињер, радио-телеграфиста, навигатор, бомбардер, бочни митраљесци леви и десни, митраљезац на доњој и митраљезац на репној турели).

Током припрема и обуке у Америци, они су мислили да ће им бити омогућено да извршавају дејства над својом земљом и да ће дотурати помоћ јединицама ЈВуО. Међутим, доласком у Европу, изричито им је забрањено свако дејство над Југославијом, него су их слали на бомбардовање циљева у Италији, Румунији, Аустрији... О дотуру помоћи, муниције, лекова и хране четницима, наравно ни речи. Након бомбардовања неких складишта нафте код Беча, група Либератора се враћала у Бари... Међу њима је био и један "наш"... Међутим, негде над Велебитом, немачки ловци су напали формацију бомбардера и у оном општем метежу дошло је до судара два авиона од којих је један био "попуњен" нашом посадом. Оба авиона су пала у рејон села Кијево код Книна, и изгинули си сви чланови посаде сем једног Американца и једног нашег. Према касније спроведеној истрази, оног Амера је ветар "однео" на територију коју су контролисале усташе и он је одмах убијен, док је овај наш, поручник Војин Стојковић "пао" на територију коју су контролисали партизани...

Поручник Стојковић, будући веран Краљу и Отаџбини, читавих 20 дана (до евакуације у Италију), није уопште хтео партизанима да ода своје порекло и све време се издавао као Американац...
 

Једна од четири посаде Југословенског деташмана Америчког ратног ваздухопловства

[vathra]

Иначе, над територијом бивше СФРЈ спашено је око 1100 савезничких авијатичара. Око 600 њих су спасиле јединице Југословенске војске у отаџбини - четници (на територијама које су контролисали), док је остатак спашен од стране партизанских јединица, и то највише на прихватном аеродрому на острву Вис, који су за своје и Титове потребе задејствовали Британци...

Е сад, интереси великих сила и трагика наших трвења, довели су до низа бизарних ситуација...

Наиме, према сведочењу преживелих америчких авијатичара, њихови претпостављени су им на брифинзима сугерисали и давали инструкције да уколико буду оборени, свакако треба да се позову на Тита и партизане и да поред јединица Вермахта, избегавају и четнике, усташе и остале колаборационисте, који чак, према речима претпостављених убијају одмах, не остављајући заробљенике...

Податак о броју евакуисаних авијатичара, и даља анализа у пасусу је потпуно нетачна.

 

У америчкој литератури се могу наћи следећи подаци о броју евакуисаних:

 

 

Special-duty aircraft continued to evacuate Allied aircrews for the duration of the war, but most of the work was in conjunction with regular supply missions. Aircrew evacuation by all agencies in the Mediterranean theater reached a peak in September 1944, although August was the heaviest month for special-duty aircraft. In September alone, over a thousand Americans were evacuated from Rumania by B-17's in Operation REUNION,* and nearly 300 Allied flyers were taken out of Bulgaria by B-17's.142 By 1 October 1944, 2,694 Allied flyers had been rescued from the Balkans. Of this number 1,088 came from Yugoslavia, 46 from Greece, and 11 from Albania in special-duty aircraft. Chetnik territory in Yugoslavia yielded 356 flyers and Partisan territory gave up 732. During the period from 1 January to 30 April 1945, 310 Allied flyers were evacuated by special duty aircraft from Yugoslavia and Albania.144

 

 

Сличан податак се односи и на мало дужи период:

Fueling the Fires of Resistance, William Leary, стр. 34. 

Between January 1, 1944, and October 15, 1944, according to statistics compiled by the Air Crew Rescue Unit, 1,152 American airmen were airlifted from Yugoslavia, 795 with Partisan assistance and 356 with the help of the Cetniks. During the same period, 47 U.S. flyers were evacuated from Greece and 11 from Albania.

 

Док се у књизи History of the MAAF 1943-1945, страна 336, спомиње број за цео временски период: 

A grand total of 2350 AAF crewmen came back from Yugoslavia, of which 2000 were from Partisan territory, and 350 from Chetnik.

 

 

Ови подаци нису комплетни. Из горњег се види да у коначном броју нису рачунате евакуације авијатичара од стране четника од 1. октобра. Од стране четника је евакуисано око 400 америчких авијатичара, још око 100 су прихватили четници, а под различитим околностима су их преузели партизани или бугари који су их евакуисали. Треба поменути и да је десетак америчких авијатичара заробљено под различитим околностима пошто су их прихватили четници.

 

Осим америчких авијатичара, евакуисан је и мањи број британских авијатичара, као и већи број разних бегунаца, Италијана, Француза итд.

 

----

 

Што се тиче броја евакуисаних авијатичара од стране партизана, односно укупног броја, највероватније се ради о преко 2 хиљаде евакуисаних авијатичара. За евакуисане партизане је тешко утврдити тачан број јер је доста посада евакуисано, или ступило у контакт са својом мисијом за дан-два, те није направљен образац о несталој посади.

 

Посаде које су слетеле на Вису, а ради се о преко 200 тешких бомбардера и преко 2 хиљаде авијатичара, нису вођене као нестале јер су слетеле на свој аеродром. Из истог разлога нису могле бити евакуисане, и нису наведене у горњем збиру.

 

У књизи ”Родољуб или издајник” Дејвида Мартина су верно пренесене изјаве америчких авијатичара, дате током поступка за праведно суђење Дражи Михаиловићу. Ипак, оне чине само део ове приче.

 

Новије књиге, попут ”Мисија Халјард” Миодрага Пешића, и радови Милослава Самарџића на више места (нпр. књига ”Спашавање савезничких пилота”) су лошијег квалитета. Ни чињенице наведене у књизи ”Родољуб или издајник”, у издању исте куће, нису верно пренесене, има нетачно цитираних података из домаћих архива, није редак случај ни да не постоји извор за неке тврдње, као ни да улети потпуни фалсификат...

И терминологија је лоше урађена, 15. ваздухопловна армија је мало армија мало корпус, сви евакуисани су пилоти, иако се радило о авијатичарима (које су чинили пилоти, митраљесци, нишанџије, радио оператери, навигатори...), али и доста бегунаца из разних земаља.

 

Да не дужим даље, тема је обимна, Кога занима, нек слободно пита.

[Милан Ракић]

Хвала на допуни података.