Od sataniste do Hrista: Bartolo Longo

[Euthyphro]

Mnogo je primera ljudi koji su u svom životu pali najstrašnijim padom koji se može zamisliti no ipak su, po neizrecivim sudovima Božjim došli do svetlosti Hristove. Takav je bio slučaj sa Kiprijanom volhom koji se iz najcrnje tame đavolosluženja toliko uzdigao Hristom Gospodom da se udostojio i episkopskog čina i mučeničkog venca. Takav je bio Teofil o kome nam se govori u tekstu "Pokajanje Teofilovo" ( videti u "Žitijima Svetih" Avve Justina, pod 23. junom) koji je od blagočestivog hrišćanina pao u otvoreno i svesno poklonjenje demonima a potom, zastupništvom Presvete Bogorodice ustao i vratio se u red onih koji se spasavaju. Takav je bio i Tokiši Išija, o kome je pripovedao Sveti naš Vladika Nikolaj Žički i Ohridski, koji je počinivši strašne i neverovatne zločine, ipak umro sa Hristovom nadom u srcu. Potrebno je stoga u našem vremenu više nego ikad isticati te primere koji potvrđuju istinu da je put od najtešeg grešnika do najvećeg svetitelja u jednom koraku- u spasonosnom pokajanju. Sada ćemo govoriti o još jednom takvom primeru- kako svetlost Hristova može zasijati i u najcrnjoj noći bogootpadništva.

[Euthyphro]

Bartolo Longo rodio se 10 februara 1841 god. u imućnoj porodici , u gradiću Ltijanu, blizu Brindizija u Italiji. Njegovi roditelji dr Bartolomeo Longo i Antonina Luparelli bili su pobožni hrišćani-rimokatolici koji su svakodnevno zajedno molili krunicu. Kada je 1851 umrla Bartolova majka, on se počeo polako udaljavati od vere svojih roditelja. Otišao na studije prava u Napulj predstavljao je konačan raskid sa verom njegovih roditelja. U Italiji, to je bilo vreme velike duhovne krize- interes za okultno kao da nikada nije bio veći. To je vreme u kome Karduči, poznati italijanski pesnik piše poznatu "Himnu satani". Na studijama je Bartolo postao član neke satanističko-paganske grupe kojih je u to vreme bilo ne malo. Učestvovao je u crnim misama, okultnim obredima, u grupnim orgijama i ostalim bogohulnim ceremonijama. No, nezadovoljan samo tim osećao je potrebu i da javno ismeva hrišćansku veru i sve što je imalo ikakve veze sa verovanjima hrišćana. Čak je uspevao da ubedi mnoge druge studente rimokatolike da napuste svoju veru i učestvuju u paganskim obredima. No, kako to obično biva, postao je čovek obuzet nemirom i strahom. Postajao je depresivan i paranoičan. Jer kakvu pomoć i kakav mir može imati čovek koji umesto od Gospoda, čovekoljupca, pomoć traži od đavola koji je čovekoubica od iskoni. Počeo je pokazivati znakove demonske opsednutosti- čuo je strahovite glasove, viđao u umu jezive prizore i zdravlje mu beše toliko oslabilo da ga čak ni prijatelji više nisu prepoznavali. U takvoj situaciji mnogi bi poslušali satansko našaptavanje i okončali svoj život, prešavši iz jednog ada u drugi. No, Gospod koji ne želi smrti grešniku pokazao je i ovom palom čoveku put pokajanja. A to se desilo na čudesan način.

[Euthyphro]

Jednom, u potpunom očajanju dok je razmišljao i o mogućnosti samoubistva, rastresen, čuo je glas svog oca, koji u međuvremenu beše preminuo: "Vrati se Bogu! Vrati se Bogu!" Zbunjen, Bartolo se obratio prijatelju iz rodnog grada, dr Vinćencu Pepeu za savet. On ga je savetovao da što pre napusti satanizam i uputio ga na sveštenika Alberta Radentea koji je saslušao njegovu ispovest i savetima mu pomagao da ispravi svoj život. Jedne večeri šetajući Pompejom, blizu Napulja, mučen osećajem krivice, sumnjama u mogućnost svog spasenja posle svega što beše učinio , na ivici nervnog sloma čuo je glas svog sveštenika Alberta Radentea: "Ako želiš spasenje zazovi Mariju! Moli krunicu!" Poražen tim javljanjem pao je na kolena i briznuo u plač, primivši tako utehu. Želeći da drugima prenese radost tog svog ponovnog otkrića o Spasitelju pokušao je stupiti u kontakt sa nekadašnjim prijateljima. Oni su Bartola primili sa uvredama i pogrdama, što je on ponizno primio, smatrajući to malom uvredom za svoje prijašnje grehe.

[Euthyphro]

[Euthyphro]

Iz grada, Bartolo se beše preselio u malo mesto Velle di Pompei i tu se posvetio novom poslanju, udaljujući se od pređašnjeg načina života. Postao je katiheta lokalnoj deci, aktivan u svojoj parohiji. Uz pomoć svojih prijatelja počeo je graditi crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Brinuo se za siročad i decu zatvorenika. U ovome mu je karitativnom poslu pomagala grofica Mariana de Fusco. Da bi se izbegle glasine poročnih ljudi, po sugestiji pape Lava XIII, Bartolo se oženio Marijanom 7 aprila 1885., no u braku su živeli kao brat i sestra. U crkvi koju je Bartolo podigao u Pompeji počela su se dešavati brojna čudesa i iscelenja. Zbog sve većeg priliva vernika, lokalni biskup je ohrabrio Bartola da počne graditi veću crkvu. Ta crkva danas ima status basilike i privlači hodočasnike iz celog sveta. Za života je gotovo neprekidno trpeo klevete i uvrede, koje je sećajući se svog prethodnog života sa radošću podnosio.

[Euthyphro]

Bartolo Longo sa Mrijanom de Fusco

[Euthyphro]

Na jednoj audijenciji u Vatikanu Bartolo je upitao papu Pia: "Sveti oče, mogu li sada počinuti u miru? A papa mu je odgovorio: "Ne, naš dragi Bartole, vi još ne možete počinuti. Vama još valja raditi." Od trenutka svoga obraćenja vodio je uzoran hrišćanski život,sa čestim ispovedanjem i pričešćivanjem, neprestano brinući o gradnji crkvi, o odgajanju siročića i vaspitanju djece zatvorenika. Postoje naznake da je čak jednom bio obdaren viđenjem Bogorodice ali o tome nije želeo da govori. Umro je 5. oktobra 1926 godine . Prilikom hodočašća u Pompeje 1980 godine, papa Jovan Pavle II proglasio ga je pred 30.000 ljudi blaženim.

[Euthyphro]

[Gandalf Sivi]

Slava Bogu!