«Подигните врата, кнезови ваши»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Неки свештеници уобичавају да након службе Васкрсења пред затвореним вратима храма говоре:

«Подигните врата, кнезови ваши» и да након тога улазе у храм.

Дакле, храм представља Ад у који је Христос сишао.

Зар није богохулно да храм сматрамо Адом и местом Сатане?

Дијалог: «Подигните врата, кнезови ваши... Ко је тај Цар славе... итд.» је узет из последњих стихова 23. Псалма (7-10). Оци те стихове некада тумаче као дијалог Цара славе, дакле Господа, или анђела који су га пратили, са Адом или са силама таме, а за време Христовог силаска у Ад, и друга пак као дијалог Господа са анђелима, или дијалог анђела који су служили Господу са другим анђелима који су били на небесима, или Светога Духа са анђелима за време Вазнесења Господњег. По Никодимовом апокрифном Јеванђељу, до овога дијалога долази приликом Христовог уласка у Ад. Утицаје ових отачких тумачења или Никодимовог Јеванђеља налазимо у хришћанској химнографији, у пасхалним и недељним службама, у службама Вазнесења и Успења Пресвете Богородице.

У служби освећења храма се овај дијалог, као што је познато, одвија између архијереја и неког од клирика. У том случају он има смисао освајања храма од стране Цара славе, победе над супротстављеним силама и изгоњења истих из храма. Он је раније изговаран и ο споменима освећења храма, који су вршени сваке године на дан освећења храма. Али, овај дијалог није говорен само тада. По старим византијским Молитвословима и Типицима је и при повратку разних литија у храм испред врата тог храма понављано «Подигните врата». У старим Молитвословима такође постоје назнаке да су тај дијалог међусобно водили и клирици приликом проласка великог, али и малог Входа кроз Часне Двери олтара. Не можемо озбиљно устврдити да су храм или свети олтар у свим тим случајевима сматрани Адом. Тај дијалог у сваком случају треба да повежемо са другим отачким тумачењем и схватимо као дијалог између Господа и анђела, или између анђела међусобно, пред дверима небеским.

Ове уводне речи су неопходне како бисмо схватили смисао сличног поступања и за време васкршње службе. По свим Типицима свештеник и сав народ након разрешења полуноћнице излазе у припрату, или «на одређено место», где ће се служити служба Васкрсења. У храму, који је до тада био мрачан, остаје само црквењак, који, пошто затвори Царске двери, пали сва кандила и полијелеје и храм испуњава мирисом тамјана. Постоје многи различити облици службе Васкрсења којима се овде нећемо бавити. Њен данашњи облик је облик за који имамо најмање сведочанстава. Служба Васкрсења, по најстаријем поретку, који у највећем броју рукописа сусрећемо, није садржала читање из светог Јеванђеља, нити мирну јектенију. Почињала је кађењем и «Слава светој, јединосуштној...», па је певано «Христос васкрсе», само и уз стихове, отприлике као и данас. На средини последњег «Христос васкрсе», које је певао свештеник, «пунијим гласом», крстообразно су се тамјаном запечаћивала, па онда и отварала до тог тренутка затворена царска врата (главна улазна врата у цркву), те би тако поворка улазила у храм док је певано «И свима у горбовима живот дарова». Мирна јектенија је произношена унутар храма, као и обично. Само се у малом броју рукописа појављује новији облик службе: мирна јектенија је произношена напољу, а улазило се на исти начин, али док је певано «Васкрсења је дан...». У оба случаја је очигледан смисао који је придаван уласку у храм: Христос васкрсењем својим отвара људском роду до тада затворене двери неба, или Раја, и преводи га са земље, коју по тумачима светог богослужења изображава припрата, на небо, које по истим тумачима символизује обиталиште Божије на земљи, храм, који је већ сав обасут светлошћу и пун миомирисног када тамјана.

У Типику Манастира Евергетиде (788. кодекс Атинске Народне Библиотеке, 12. век) сусрећемо први покушај повезивања тог уласка са псаламским стихом, опет уклопљеним са «Христос васкрсе»: «"Подигните врата правде, ушавши кроз њих, исповедаћу Господа". "И свима у гробовима." И одмах изнутра отварају помоћник црквењака, или сам црквењак, а народ пева "Христос васкрсе" и улази...». «Подигните врата» - још увек не као дијалог, него само као стих тропара «Христос васкрсе» - бар колико ја знам, по први пут сусрећемо у рукописном Типику Синајског Манастира (бр. 1097, из 1214. године): «Свештеник: "Слава, и сада", пунијим гласом "Христос васкрсе". Свештеник: "Подигните врата, кнезови ваши", "Христос васкрсе" и пошто се врата отворе улази..."» Као дијалог га пак у пуном облику (као на освећењу храма) налазимо у једном типику манастира Св. Саве из 16. века (311. кодекс ЈерусалимскеПатријаршије): «Потом свештеник пунијим гласом опет отпочиње "Христос васкрсе", а началствујући отпочиње три пута куцати на затворена врата говорећи: "Подигните врата, кнезови ваши". И црквењак се, стојећи поред врата, оглашава из цркве и два пута говори: "Ко је тај Цар славе?" И началствујући опет: "Господ над војскама, Он је Цар славе", и одмах се отвара. A пошто се врата отворе, улази... и пева се: "И свима у гробовима".» Међутим, овај обичај је много старији. По сведочанству Псеудо-Кодина - «Περί οφφικιaλίων» (14.гл.), дело са половине 14. века (1347-1355) - у цариградској Светој Софији би врата након службе Васкрсења отварао првосвештеник, а у складу са старијим обичајем, дакле без дијалога, али он сведочи и да је у многим црквама већ постојао обичај да се храмовна врата отварају уз «Подигните врата». Дијалог није стављен у штампане литургијске књиге, јер га, као што смо видели, сусрећемо у веома малом броју рукописа. Налазимо га само у Служебнику издатом у Риму (1950), заједно са посебном мирном јектенијом и белешком да «је у неким местима обичај» да се он додаје служби Васкрсења. Али, овај чин (који је у неким местима повезан са враћањем плаштанице за време литије јутрења на Велику Суботу) је распрострањен више но што се обично мисли.

Отпор према том чину је, управо из разлога који је у питању наведен, прилично стар. Храм и Ад су два непомирљива појма. Тако је у Типику који налазимо у 1108. рукопису Синајског Манастира, 15. век, на месту где се одређује начин уласка у храм након службе Васкрсења додата и читава оптужба против оних који су се држали тог обичаја, а којих није било мало, као што се може приметити из начина на који се састављач Типика окомио на њих: «Затим велика јектенија, и одмах након возгласа говори канон "Васкрсења је дан", и ушавши у цркву и не рекавши ништа слично ономе што неки неуки говоре: "Подигните врата", а неко други им одговара: "Ко је тај Цар славе?"; јер то није сродно сили Божијој и јер тиме ђаволу приписујемо смелост и силу да се противио и опирао Богу, Творцу свих бића, па и самих демона.» У истом духу су написани и старији слични коментари у «Пароху» («Εφημέριος», св. 2, 1953, стр. 284). Међутим, из онога што смо навише написали је очигледно да су ти коментари прилично неоправдани. Овај облик службе Васкрсења представља развој од старијег, једноставнијег чина, дакле чина отварања врата крстообразним запечаћивањем уз појање «Христос васкрсе», ка велелепнијем чину. Смисао уласка уз «Подигните врата» - иако није да оно никако није повезано са Христовом победом над Адом, онаквом каквом је сусрећемо у Никодимовом Јеванђељу и васкршњој химнографији - вероватно треба тражити у другом начину отачког тумачења ових стихова 23-ег Псалма, и у комбинацији са смислом који је отварање врата имало пре увођења «Подигните врата». Господ, којег свештеник изображава, сад већ победник над смрћу и над Адом, победнички отвара врата неба и заједно са својим васкрсењем спасеним народом улази на небо, те тада и долази до дијалога између Цара славе и небесних сила или Херувима који чувају улаз у Рај. Тај чин је имао исти смисао и приликом Входова Св. Литургије и повратка литија у храм, које су и утицале на васкршњу поворку. A ако се лепо врши, он у местима где се и даље служи целој служби може придодати много сјаја и величанствености.

извор фотографије