Житија, превод протојереја Животија Милојевића

[Guest]

http://www.pravoslavie.ru/news/27787.htm

[Guest]

http://artnow.ru/ru/gallery/200/20807/picture/0/521668.html

[Guest]

http://pravicon.com/sv-1241

[Guest]

http://pravicon.com/sv-1241

[Guest]

http://pravicon.com/sv-1241

[Guest]

http://iliya-monastery.org/blog/?p=13656

[Guest]

http://pravicon.com/sv-1241

[Guest]

Старац Теодор

(1917-1995)

Старац Теодор родио се 6.јануара 1917.године у селу Ожиганови,Јаранског реона Вјатске губерније.У породици без оца расло је четворо деце.Мајка старца Теодора,Анастасија била је дубоко верујућа жена.Она је од детињства усађивала љубава према Богу,учила децу да са молитвом започињу свако дело.

Испраћајући синове у рат, Анастасија је благословила децу крстићем и Јеванђељем.Цело време рата,Ана сваки дан молила се за синове,читала акатист светом Николају Чудотворцу и Псалтир Мајци Божијој.Сва три брата вратила су се кући после рата без и једне огреботине.Само се Теодор вратио кући после седам година.Демобилисан из војске Теодор је прешао кућни праг родитељскога дома на дан Покрова Мајке Божије.Покров Мајке Божије је чудесним начином штитио војника Теодора током читавога рата.

До почетка рата старац Теодор је служио на Далеком Истоку,где је завршио убрзани курс помоћника доктора.Цело време рата он је служио као санинструктор[1], износећи са бојног поља рањенике.Старац Теодор је причао:

- Једном је наша чета ишла путем у колони.Одједном однекуд се појавио немачки авион, – извидничар.Летео је ниско над колоном и почео је да пуца из митраљеза.Сви су се разбежали на све стране.Авион се опет вратио над колоном а ја сам трчао по путу говорећи молитву „Оче наш“.Од пута са стране седели су војници и викали: „Ожиганов,Ожиганов,дођи код нас.“Продужио сам да трчим. Одједном сам иза себе чуо експлозију.Окренуо сам се и видим:на месту где су стајали војници који су ме звали дими се црна јама од експлозије.Авион је одлетео брзо као што се и појавио.

Једном једног раног јутра над великом шумом разлила се густа магла. Користећи се таквом завесом ми смо сакупљали рањене ратнике,Видим недалеко испред мене стоји висока величанствена Жена у црном оделу.Она замахује руком у страну једног мртвога војника.И два прекрасна човека узимају га и носе ка лествици која се спустила са неба.Ја сам се заинтересовао куда га они носе и пришао сам ближе,и само што сам ставио ногу да би стао на прву степеницу лествице,када чујем глас:„Теби је тамо још рано“.Виђење је ишчезло“.

Потрешен дивним виђењем војник Теодор је дао обећање да ако се врати жив из рата,да ће свој живот посветити Богу и отићи у манастир.Али да испуни обећање није му се одмах дало.

После рата он је завришио у граду Кирову медицинску школу,средио је да се запосли као помоћник лекара у околини Кирова,и убрзо се оженио учитељицом почетних разреда,Александром Владимировном.

1926.г.у породици Ожиганових десила се несрећа:за време поплаве утопио им се десетогодишњи син,Валер.Када им је Господ дао другога сина дали су му име Валер,у спомен на првог.Али и други Валера је умро у детињству од леукемије.Од деце у породици остао је само средњи син Виктор.Због смрти другога сина следио је отказ са посла.На послу су код Теодора нашли Јеванђеље.Главни доктор позвао га је у кабинет и предложио му је избор: „Или Јеванђеље,- или посао.“

У тим дешавањима он је видео знак Божији,три дана и три ноћи молио се у цркви и у договору са женом решио је да остави породицу.Циљ његовог пута био је Псково-Печерски манастир,где је стигао на празник Светог Арханђела Михаила.Била је јесен 1965.г.Ту је он исповедио цео свој живот игуману Александру и примили су га у манастир.Тако је Теодор испунио обећање које је дао Богу за време рата.Искушеника Теодора су замонашили са именом Теодорит и рукоположен је у чин ђакона.После одслужених четрдесет литургија рукоположен је у чин јеромонаха и одредилу су га да служи још четрдесет литургија.Тако је он служио свету литургију заредом осамдесет дана.У то време Псково-Печерски манастир био је познат по многим познатим старцим.Ту је тада био схиигуман Сава,старац Симеон (будући схи-јеромонах Сампсон),са оцем Јованом Крестјанкином отац Теодорит је живео у истој келији.Под утицајем опитних стараца млади јеромонах брзо је почео да усваја начин манастирског живота,вршећи послушање манастирског лекара,звонара,пчелара и столара.

Када је отац Теодорит вршио послушање у манастирској болници,њега су као опитног специјалисту позивали лекари из града Печере.Заједно са лекарским талентом он је постао познат и по својим духовним даровима.Људи су му долазили у болницу не само ради лечења телесних болести,него и за савет и утеху.У Псково-Печерском манастиру отац Теодорит подвизавао се тринаест година.После тога послат је у Естонску епархију за старешину Кнез-Владимирског Сабора у граду Уст-Нарву.Тамо је он скупио око себе немало духовне деце.

1988.године од стране митрополита естонског Алексија,будућег патријарха руског,премештен је у Пјухтицки манастир,у Естонији.

Једна млада неудата девојка је волела да проводи у одсуству са посла време на послушању у Пухтицком манастиру и да се исповеда код игумана Теодорита. Једном је помислила: „Године пролазе,а нема човека по срцу“.Пришла је да се исповеди. Старац је слушао девојку,ставио је епитрахиљ,прочитао разрешну молитву а потом је шапутајући јој на уво упитао хоће ли она да пође да тражи мужа.Девојка је одговорила потврдно.

- А ти пођи у Сергијев Посад,тамо је семинарист (богослов) Володја,то је твој будући супруг.

Приликом посете Лавре она се упознала са Володјом и постала је попадија.

Једном је отац Теодорит имао виђење.Преподобни Серафим Саровски му се јавио и рекао:„Бићеш код мене духовник“.И стварно,1992.г.игуман Теодорит је премештен из Естоније у Русију,у Дивјејевски манастир.

21.децембра 1993.г.у Серафимо-Дивјејевском манастиру игуман Теодорит је примио схиму са именом Теодор ,у част преподобнога Теодора Начертаног исповедника. Постригао га је у велики анђелски образ митрополит Нижегородски и Арзамаски Николај.

Схиигуман Теодор је скривао од људи своје духовне дарове.У последњеим годинама он је исповедао људе седећи у инвалидским колицима.Дуго,некада и по тридесет-четрдесет минута,држао је епитрахиљ на глави онога који се исповедао и пажљиво гледао у даљину.Било је случајева,када се он удаљавао од сабеседника и гледао негде у прозор.Човек је долазио њему као прозорљивцу, очекујући пророчанство а близу њега је седео ћутљиви баћушка,који је некада климањем главе,говорио једну-две реченице,и то би било све.Његови одговори на питања била су веома проста,а нека су доводили и до забуне.

Један будући духовни син схиигумана Теодора је сумњао у његову прозорљивост мислећи да је он глув и да не чује добро.У време свога одсуства са посла он је одлучио да посети протојереја Николаја Гурјанова.Када је стигао упитао је оца Николаја:„Да ли схиигуман Теодор чује,и да ли је прозорљив“, добио је потврдан одговор.

Схиигуман Теодор је имао дар исцељења.Духовна кћер Татјана из Осиновки некако се пожалила баћушки да често побољева од ангине (вратобоље). Одговорио јој је: „Проћи ће то после Ускрса“.Тако је и било:после Ускрса она више никад није спомињала ангину.

Друга верујућа жена довела је у келију један млади брачни пар.Руке младе жене биле су прекривене екцемима (ранама).Казали су да се то појавило после свадбе. Пробали су све лекове који су им приписали доктори и ништа није помогло.Баћушка је разговарао са њима и за то време руке младе жене је држао у рукама.После посете баћушки руке су јој се очистиле.

Схиигуман Теодор је умро рано ујутру 30.јуна 1995.г.Чин опела извршио је митрополит нижегородски и арзамски Николај.Владика је на опелу између осталога рекао ове речи: „Схиигуман Теодор је био невидљиви дивјејевски духовник“.У току четрдесет дана на његовом гробу свакодневно се вршио парастос.Четрдесети дан после његове смрти се поклопио са даном празновања блажене дивјејевске старице схимонахиње Параскеве (Паше Саровске) чији се гроб налази насупрот баћушкиног.

Господе,упокој душу старца Теодора ,са светима упокој,и његовим молитвама спаси душе наше.

Старац Фоедор (1917-1995)

http://svet.77-77.narod.ru/star/Feodor.html

Са руског превео

протонамесник Животије Милојевић

[1] Санинструктор (санитетски инструктор) помоћник доктора

[Guest]

Преподобни Алексије (Соловјов)

Старац Смоленско -Зосимовски пустиње

(1846-1928)

17.јануара 1846.године у многодетној породици протојереја Алексеја Петровича Соловјова,родио се дечак.Младенца су на крштењу назвали Фјодор,у част великомученика Теодора Тирона.Фјодор је рано остао без мајке.Мајка Марија Фјодоровна је умрла 1854.г у време епидемије колере.

Од малих ногу Фјодор се одликовао озбиљношћу,строго је поштовао постове,старао се да избегне шумске радове,и желео је самоћу.Дечак је веома волео музику,научио је да свира клавир,певао црквене песме,певао у црквеном хору.Значајно је да је основама писмености Фјодора поучаво ђакон суседне цркве,отац Павле Смирнов,који је касније постао Фјодоров таст.

Младић наследивши од оца хришћанску љубав према Богу и људима,рано је решио да посвети себе на службу Господу.После завршетка Андрониевске духовне школе Фјодор је отишао у Московску Богословију.Пре но што треба да добије чин ђакона,младић је требао да се ожени,и избор је пао на кћер оца Павла,Ану.Венчење је било 12.фебруара1867.г,а 19.фебруара у Чудовом манастиру Фјодор је рукоположен у чин ђакона.Митрополит московски Филарет поставио га је да служи у цркви Светог Николе у Толмачама.Прве године његовог боравка у Толмачама биле су веома добре.Стрешини цркве и парохијанима је млади ђакон био по вољи.23.јула 1868.г родио му се син Михаило.1872.г.после галопирајуће грознице умрла му је супруга Ана.Прво време безнадежна жалост је обузимала младога ђакона.Стрешина цркве протојереј Василије је решио да привуче ђакона Фјодора на рад у редакцији часописа „Душекорисно читање“,како би нашао утеху у раду.Редакцијске бриге побудиле су код ђакона Фјодора интересовање за литерарну делатност.Тако да је морао је да чита много духовне литературе,да пише чланке за новине, који су потом неки издавани и као посебне брошуре.Истовремено он је бесплатно предавао веронауку у сиротињском дому,трудио се да никада не одбиј да помогне онима који су у невољама.Не само што је сваког дана давао новац сиромашнима,него је и помагао бедне било чиме је могао,позивао у дом, управљао,одевао.Једном је на улици ђакон скинуо са себе горњу мантију и дао је једном сиромашку који је дрхтао од зиме.

Маја1895.г.Фјодор је напустио Николо-Толмачевску парохију јер је добио позив од митрополита московског Сергија да пређе да буде свештеник у Успењском сабору Московскога Кремља.Московски митрополит је одлучио да установи у Успењском сабору старо столпово пјеније,при коме заједно са појцима на клиросу (за певницом)певају свештеници и ђакони унисоно (Једногласно),због чега су тражили „гласовите ђаконе по свим црквама у Москви.

4.јуна ђакон Фјодор је рукоположен за свештеника и постављен за службеника главног сабора Русије,а две године после тога једногласно је изабран за духовника саборског свештенства.

Од свих светиња сабора о.Фјодор је највише поштовао Владимиску икону Мајке Божије ,на којој је лик Небеске Царице испуњен необичном духовном чистотом.После много година старац је изнео своје успомене о том времену:

-Уђеш,дешавало се у сабор у три часа ноћи за служење јутрења,и обузме те побожни страх...У тајанственом полумраку цркве пред тобом стоји сва историја Русије...Светли покров Мајке Божије на Владимирској икони у години невоља,и десило се мени тада да се молим за Русију и за сву верну њену децу,десило се да целога себе посветим Богу и да се не враћам у пролазни свет.

1898.г.испунила се давнашња жеља о.Фјодора, - по промислу Божијем он се замонашио у Зосимовој пустињи.30.новембра 1898.г.пострижен је за монаха са именом Алексеј од стране игумана манастира оца Германа.

Прве године боравка у манастиру су биле спојене са великим напорима.Брзо је растао број исповедника о.Алексеја:ако су на почетку код њега долазили на исповест само старице - богомољке,то су веома брзо постала његов духовна деца многи млади монаси,а после неколико година његов духовни син постао је и игуман Герман.Господ је подарио старца многим даровима,међу којима су се издвајали дарови старачке мудрости,смирења,љубави и прозорљивости.

1906.г.после смрти старца Варнаве из Гетсиманскога скита,много од његове духовне деце обратило се за помоћ и подршку старцу Алексију.Долазили су професори и студенти Москвске Духовне Академије, државници, чиновници, свештеници,војници,учитељи.Долазили су за помоћ у тешким животним недаћама радници и земљорадници.

Долазило је старцу да се исповеда свакога дана на стотине људи,његово љубеће срце је примало у себе болове и страдања свих страдалника за које се он посебно молио.

Из успомена духовне кћери старца Алексија,Јелене Мажорове:

„Често сам разишљала о томе,како старац поодмаклих година.слаб,даје себе да целог дана служи народу,може да буде увек са свима раван, трпељив, да непрестано гори духом...Каже се,други би на његовом месту просто по слабости не би могао да се односи према нама последњима,тако како се он односио као према првима.Али код баћушке није било разлике:код њега је могло да се оде у свако доба без страха,са увереношћу да његова љубав и духовне снаге ни према коме неће пресушити...Старац је био веома снисхосљив према онима који истински желе спасење.Није било греха који не би отац Алексеј тренутно опростио, због одстрањења греха духовне гордости.„Смирих се,и спасе ме Господ“, - често је он понављао.

„Нема ничег чудног у томе што ти страдаш“,неретко је говорио баћушка, - „то је потребно због тога да би понео страдања других.Потрпи,Христос,будући безгрешан,трпео је понижење од творевине,а ко си ти,да не трпиш страдања ? Знаш ли ти,да се душа очишћује страдањем;знаш ли ти,да Христос памти тебе,када те Он посећује страдањима.Изабрати животни пут најтеже је од свега. При ступању у живот треба молити Господа да би Он управио твој пут. Он, Свевишњи,свакоме даје крст саобразно склоностима човечијег срца...“

По дару прозорљивости.често се дешавало,да је на исповести старац покајника подсећао на неки његов грех...Велика је била прозорљивост старца :бивало је да је он савршено тачно говорио како се све дешавало и при каквим околностима.“

Из успомена оца Симона о оцу Алексију:

„Ми боравећи у Зосимовој пустињи када смо губили душевни мир,долазили смо старцу оцу Алексију и откривали смо му своју душу.Старац нам је говорио да се душевни мир нарушава углавном од осуђивања ближњих и од незадовољства својим животом.Када смо почињали да говоримо о некоме са осуђивањем,старац нас је заустављао речима: „Нама није стало до дела других,него говори само своје.Правила светих отаца прописују да заустављамо оне који се исповедају,када они говоро о другима“.И ми придржавајући се тога правила,строго смо пазили на себе,да не би казали неку реч о другима.Старац нас је још учио: „Када душа оптужује себе у свему,тада ће је возљубити Бог,а када је бозљуби Бог,тада – шта нам је још потребно“?После исповести и читања над нама разрешне молитве,нама се опет враћала жеђ за духовним животом и у души се усељавао мир.

Тежња према безмолвију,и потреба за самоћу да би се усредсредио на унутршњој молитви,телесна слабост,принудили су старца Алексија да замоли за допуштење да оде у затвор (одн.у затвореништво).Његова молба је делимично испуњена,тако да је он месеца фебруара 1916.г.отишао у „полузатвор“: исповеднике је примао у цркви само суботом и недељо,али за мирјане је он постао недоступан.Јуна 1916.године седамдесетогодишњи старац је добио разрешење да оде у пуни затвор.У лето 1917.г.старцу је дошло да изађе из затвора да би учествовао на Сверуском Помесном Сабору на коме је донешена одлука да се успостави патријаршија у Русији.5.новембра 1917.г.њему је било поверено да у храму Христа Спаситеља извуче жреб са именом новога патријарха:

„Пре почетка богослужења митрополит Кијевски Владимир је у олтару написао на пергаментима имена кандидата за патријарха и ставио у посебни ковчежић,За време литургије из Успењскога сабора је донешена чудотворна Владимирска икона Мајке Божије.После завршене Божанске литургије из олтара је изашао старац Алексије.Ставши пред чудотворном иконом почео је усрдно да се моли и с времена на време чинио је велике метаније...Почео је молебан..По завршетку молебна митрополит Владимир је пришао налоњу,узео ковчежић и њиме је благословио народ,одвезао је траку којим је ковчежић био завезан...Старац Алексије се три пута прекрстио и не гледајући из ковчежића је извукао папир...Митрополит Владимир је прочитао: ... „Тихон,митрополит Московски“.

Митрополит Московски Тихон је постао патријарх Московски и целе Русије по промислу Божијем.после 214.година од укидања патријаршије у Русији.

Када су наступиле године страшног гоњења на Православну Цркву.живот у Зосимовој пустињи неко време је пролазило по старом,и старац Алексије је поново свакога дана примао духовнудецу.

28.фебруара 1919.пострижен је у схиму.

Крајем 1920.г.Зосимова пустиња је претворена у пољопривредну задругу,и монаси више нису извршавали послушања,него су ишли на рад.6.маја 1923.г. среске власти су затвориле пустињу и протерали све њене становнике.

Старац Алексије и његов келјник,отацМакарије су се настанили у једној малој кућици старчеве духовне кћери у Сергијевом Посаду.Духовна деца старца су им помагала славши им материјлну помоћ.Старац Алексије,када су му то довозили,увек смирено би се клањао и благодарио говорећи: „Ја сам сада сиромашан и живим од милостиње“.Смирење и осећај бладодарности код старца је било веома велико.Он је стално благодарио и келејнику и за саме безначајне услуге и свакога дана је тржио од њега опроштај.

Из успомена бившег јеромонаха Зосимове пустиње Иумана Владимира:

„Отац Алексије је на годину дана пре својесмрти,када је почело да му се нарушава здравље,почео је да се причешћује свакога дана,плашећи се да умре без светог причешћа...19.септембра1928.г.у 8.часа ујутру старац се по обичају причестио светим тајнама.Не гледајући на велику слабост,он сам је читао молитву пре светог причешћа...После причешћа отац Макарије му је дао да попије мало топлоту (млаку воду) а ја сам држао свећу...После тога њему је постало лакше и он је тихо скончао...

Ми смо хтели да сахранимо оца Алексија трећег дана,21.септембра,али духовне старешине су одложиле сахрану до четвртог дана.Народ је тако волео о.Алексија да су људи дан и ноћ стајали поред гроба.Нико није хтео да се растане са старцем...Пре смрти он је многима говорио: „Када вам буде тешко, дођите ми наг роб“- ,показујући тиме да и после смрти љубав им велику силу“.

Погребен је 22.септембра 1928.на Кокуевском гробљу у Сергијевом Посаду.

Старац Алексије Зосимовски је прибројан хору светих угодника Божијих због сверуског црквеног поштовања на Јубиларном Архијерејском Сабору одржаном у Москви13-16.августа 2000.године.Слави се 2.октобра/19.септембра.

Преподобни оче наш Алексије,моли Бога за нас!

Превео:

Протонамесник Животије Милојевић

[Guest]

 

 

 

Живот свете блажене Љубови Рјазанске

 

(слави се 21/8.фебруара и  23/10.јуна на дан

 празновања Сабор Рјазанских светих)

 

 

 

 

      Угодница Христова блажена Љубов Рјазанска - наша света заступница. „Љубушка наша“– тако  једноставно, срдачно је назива наш народ и са посебном нежношћу и побожношћу чува спомен на ту угодницу Христову. Њен живот је протекао у тешко време за Русију. Револуција 1917.године, грађански рат, гоњење на Православну Цркву... Али Бог је милостив. За утеху и укрепљење верних Он шаље своје угоднике. Тако се за Рјазане јавила блажена Љубав, дивни украс граду Рјазану.

 

      Љубав Семеновна  Сухановска  родила се 10.септембра/28.августа 1852.г. у Рјазану, у  породици сиромашнога мештанина Семена Ивановича  Сухановског и његове супруге Марије Ивановне. У то време они су имали два детета: Василија и Григорија (умро 1855.г.) .После три и по године  родила им се још једна девојчица. Млађу Љубовину сестрицу су назвли Олга.

 

      Љубушку су крстили два дана после рођења,-30.августа у Никољској цркви, коју су после тога, зато што је њена купола до реконструкције, 1904.г. била највећа у граду, у народу називали Николај  Дуговрати или Николај Високи. Крштење у Николаевовисокој цркви је обавио  старешина цркве протојереј Петар Димитријевич Павлов, отац познатога научника Ивана Петровича Павлова.

 

      Познато је да је 1873.г. Марија Ивановна са породицом живела у петом кварту, у Астраханској улици. 1881.г на углу Владимирске и Воскресењске у крилу зграде број 660. која је припадала црквењаку Анисији  Александровној Лебедовој. Почетком 1903.г. до своје смрти Љубушка је заједно са мајком и сестром живела у улици Затиној, бр.646. поред куће  њиховог духовнога учитеља претојереја Јована Космича Добротворског, који је био у цркви посвећеној Уласку Христа у Јерусалим. У дому о. Јована у време гоњења цркве живео је неко време и свештеномученик Јувеналије  (Масловски) ,архиепископ Рјазански и Шацки.

 

      Сухановски су живели веома бедно и скучено.Марија Ивановна, Љубушка и њена сестра Олга су биле смештене  на 4,4 квадратних хвати[1]. Тако мале  стамбене површине  није било ни  у једној  породици града Рјазана.Семен  Иванович Сухановски је у то време умро. Оставши без хранитеља, породица Суханових је постала једна од најсиромашнијих у Рјазану и зато је њихов духовик о.Јован Добротворски често посредовао код градских власти за материјалну помоћ за њих.

 

      Сухановски су живели побожно. И Господ их није оставио. Кроз Љубушку је Он излио благодат Своју не само на Сухановске, него и на све Рјазане.

 

      Ево како описује схимонахиња Серафима (у свету Јелена Александровна Масалитинова) вољу Божију јављену кроз блажену Љубов Рјазанску: „Љубов се винула духом ка Господу, а тело је било одузето: у току петнаест година  она није могла да хода нити да стоји на ногама. У соби где је она лежала била је икона светога Николаја Чудотворца  и Љуба му се молила и свом душом је волела светитељ. Она је знала, колико многих добрих дела је он учинио људима. Но, ево дошло је време и Господ је погледао на немоћну слушкињу и кроз угодника јој је открио вољу Своју. Једном када је Љуба у дому била сама,јавио јој се сам свети Никола Чудотворац. Њена мајка  кад се вратила, ушла је у собу, и видела Љубу како стоји на ногама. Видевши је она је задивљено упитала: „Кћери  моја, да ли си то ти. Како си стала на ноге? Љуба је подигла реке ка икони светитеља и казала:„Јавио ми се угодник Николај и каже ми: „Устани Љуба и ходи, и јуродствуј“, - и ја сам стала чврсто на ноге, а он је постао невидљив“.

 

      Мајка је била веома обрадована тим догађајем, али заједно са тим се и ожалостила  пред назначеним  јуродством  кћери. Не размишљајући одмах је отишла свештенику своје цркве. Све му је казала и затражила савет. Свештеник чувши одговорио је: „Воља Божија, не задржавај кћер, нека иде и јуродствује,о д Господа се исправљају кораци човеку“. Мајка се покорила вољи Божијој... Од тога времена Љуба је почела да се усрдно моли у Рјазанским црквама, посебно  у Казанском женском манастиру, где је дуже време живела код  неких сестара, а често и код игуманије, умне, образоване и духовне жене племићкога порекла.

 

      Под сенима камених сводова у тајанственом полумраку светлуцавих кандила гледали су на Љубу светли ликови угодника Божијих и позивали су је наподвиг и чули су речи које јој је казао Спаситељ ... и сазревала је у њеном срцу жеља ка подвижништву. И по вољи Божијој, она је примила на себе подвиг затвореништва при чему је тај затвор био необичан. Љуба је закључала себе у своме дому између пећи и зида. У суштини то и није био само затвор него и подвиг  столпништва.

 

      Несумњиво је да се у том период у код ње формирала личност јаке воље  и узвишене душе. Како се она молила, шта је у то време видела  и чула, све је то само Богу познато.

 

      Али прошло је време... Љубушка провевши у затвору три године, изашла је из њега. Можда је на то она имала  упутство са висине, јер када би прошло време, подвижници су по вољи Божијој остављали своју самоћу и ишли су да служе људима.

 

      Молитва за друге, добри савет, ласка, нежност, жеља да упозори некога на опасност, састрадање са људима постали су јој судбина. Љубу су често виђала на улицама Рјазана. Она је улазила  у продавнице  трговаца и узимала је без питања  оно што јој је потребно. Трговци јој нису бранили, нису је терали, они су се радовали: па то је било тачно приметно, зато што им је тога дана трговина била успешна. Врата се нису затварала. Поједини трговци су је сами позивали, али блажена претварајући се да их не чује само би прошла поред њих.

 

      Понекад би Љуба уморно од ходања села на терасу нечијега дома и људи би јој давали нешто од хране. Од једних би радо узимала,а  од других није. Оно што је узела, кући није доносила – раздавала би другим сиромашанима. Бедни и сиромашни су је познавали и волели. Љубушка је овладала даром предвиђљања. Било је много људи који су се бојали Љубине прозорљивости. Било је и таквих који нису веровали и смејали се над њом. Она је све трпељиво подносила, осмех јој се никако није скидао са лица, који је уобичајеном љубазношћу изражавао велику снагу воље. Љубов Семеновна, или како су је у народу душевно називали, Љубушка облачила се просто. Носила је одећу украшену цвећем и мараму, једном плаву, други пут ружичасту. Посебно је волела ружин  цвет и хтела је, после смрти да њен ковчег буде постављен материјалом  розе боје.

 

    Љубушка је према свима била добра, нежна, али једна девојка, како се сећају очевидци, плашила се Љубушкине прозорљивости. Девојка је била прилично добра, али се у њој појављивао нехотичана страх. Некако она је устала рано ујутру и почела је да потпаљује самовар. Почела је да распаљује треске, и погледала је на прозор и види, да на капију улази Љубушка. Девојка се пренеразила, потрчала је брзо да затвори врата, да не би ушла блажена. Али Љуба  је стала на праг и почела да говори: „Е, ја сам пожурила, бојећи се да не затвориш врата“. Затим је извадила из џепа чололадну бонбону и дала јој је рекавши: „Ево ти бонбона,обавезно је поједи. Сама је поједи и  никоме не давај. Девојка је урадила како јој је рекла Љубушка, и од тада је код ње нестао страх, и она је сваки пут радосно сретала блажену.

 

      Посећујући некада своје познанике и знајући где у дому стоје маказе и папир, Љубушка их је узимала и изрезала би некакву фигуру. И после је њему то давала, и та ствар би била  предсказање. А онај ко се плашио ових прорицања он би претходно сакрио маказе. У таквим случајевима  блажена би исцепала  фигуру од папира рукама и свеједно би је дала  одређеној особи претсказање. Некоме ко је кретао на пут дала би коња или локомотиву, ко је требао да ступи у брак – круну, ономе  пак ко ће умрети – ковчег. Ове фигуре је правила веома вешто. Дала би их ћутећи и одлазила би. И дешавало се како је предсказивала.

 

      Искушеница Ефросинија је живела у Казанском манастиру у Рјазану са монахињом Артемијом. Понекада  ју је посећивала сестра, која је много желела да буде примљена у манастир, али је нису примили јер је била још  врло млада. Једном је дошла та девојка у манастир и поново је почела да прича о својој жељи да буде монахиња. У то време је дошла  матушки Артемији и Љубушка. Она је узела са комоде  маказе и велики лист папира и спретно почела нешто да реже. И то изрезано је потом ставила на сто. А шта је тамо било? Круг, као манастирска ограда, и клирос (певница). Тада показујући младој девојци, Ефросинијиној сестри на клирос, рекла: „ево,где ћеш певати, ту ћеш  и читати“. Прошло је време и та девојка је отишла у манастир. Дали су јој послушање за певницом. Показало се да оно има ретки глас женски бас. Поред певања за певницом она је имала још једно послушање:  – читање „Апостола“, тј.,Дела апостолских и посланице светих апостола. Само су две монахиње у манастиру имале такав глас и оне су се међусобно смењивале за певницом, а друга је читала на литругији „Апостол“.А када су затворили манастир,она је певала у другој цркви све до своје смрти.

 

      Љубушка је далеко раније предвидела затварање Казанскога манастира.Неким остарелим монахињама је рекла: „Ви ћете  своје кости оставити у  манастиру, али друге неће“. И дошао је тај тужни дан кад је манастир затворен. Колико је само суза проливено, колико је бола поднето“. - Шта да очекујемо убудуће“,невољно су постављале себи то питање свака од монахиња, напуштајући драги им  манастир.

 

      Након манастирске тишине, живот у свету је плашио многе од њих. У срцима  њиховим била је забринутост а пред њима неизвесност. Тога дана у манастир је дошла  Љубушка. Узнемирене и потресене сестре су је окружиле. Она је била озбиљна и усредсређена, скоро да ништа није рекла, само је рукама радила спретно, и као и обично: парче папира, маказе... По лику изрезаних фигура све је постало јасно – ко ће се удати, ко ће умрети, ко ће живети сам, а ко ће живети поред цркве и радити. Једној матушки Љубушка је изрезала цркву са колибом и звонаром и рекла јој је: „Ту ћеш живети и неће ти недостајати хране“. Десет година  је та монахиња живела поред цркве  Ваведења  Пресвете Богородице, радећи различите послове. Њен посао је био да звони.

 

       Многе сестре су се после тога сретале и сетиле се шта им је изрезала Љубушка и потврдиле су да су се њена предсказања  испунила.

      Било је и других случаја  прозорљивости  блажене Љубови. „У нашу породицу“, причала је једна жена, која  је познавала Љубушку, - „она је долазила као у своју и све нас је волела. У то време у Москви је умро мој отац. Моја мајка  је  решила да га превезе у Рјазан и сахрани га  на Лазаревском гробљу. И поред највеће жеље тешко је то било да се учини, али пренели смо га и сахранили у Рјазан. На сахрани  је била и Љубушка. Почели су да копају раку, а она је отишла сама недалеко у страну и почела да копа јаму. Видела је то наша бака и прекорно јој је рекла: „Љубушка, шта  то радиш ? Копаш други гроб, а ми ни овај нисмо ископали“. Она је одговорила: „А ми ћемо ту сахранити врапца“. Ускоро  је у нашој породици умро дечак стар само два месеца. Тада смо разумели за кога врапца  је она копала гроб.

 

     У једној породици било је троје деце, а четврто је било на путу. Једном је отишла код њих Љубушка и рекла је домаћину:„Константине Павловичу, узмите ме за жену“ и пријатно се насмешила. Он се такође насмејао  на њене речи и одговоријо је: „Да, ја би вас Љубов Семјеновна, радо узео за жену, али шта да радим са мојом женом. Пелагијом Федоровном? Овога пута Љубушка је као што се дешавало и раније, сасвим отворено рекла: „Она ће умрети“. И стварно жена је умрла на порођају, оставивши иза себе четворо деце. После сахране била је велика даћа. Била је позвана и Љубушка. Седела је немо за столом  ћутећи, не гледајући ни у кога, а када је устала од стола и отишла, од тада никад више није ушла у ту кућу.

 

      Позивали су Љубов Семеновну не само на сахране него и на свадбе, сматрајући да ће њено присуство донети младенцима срећу. Али није увек било тако. Један богати рјазански трговац удавао је своју кћер. Позвано је много гостију са невестине  и младожењине стране. Свадба је била раскошна: богато сервирани столови музика, цвеће. Младожења је веома вешто скривао своју страст према пићу, и нико у њему није видео пијаницу. Како је било велико запрепашћење свих гостију и невестиних рођака, када је Љубов Семеновна, не познавајући од раније младожењу рекла веома гласно за столом: „Младожења је тешка пијаница, а ова млада неће бити срећна“. То је покварило весеље и покајали су се што су позвали блажену. Али касније, када су се уверили у истинитост тих речи, волели су је и уважавали као и раније.

 

      Једном је Љубушка дошла у свој дом. Тада је још био жив њен деда. Десило се тако да када је код деде дошао кум, у то време је дошла и Љубушка. Кум је одлучио да се мало нашали са Љубушком и упитао је: „Дакле, Љубов Семеновна, кажи нам, када умреш коме ћеш оставити  своју кућу“. Блажена се насмејала и одговорила: „Војницима“. Они су почели да се смеју над њеним речима. Тада нико није могао ни да замисли да ће њена кућа бити срушена и да ће на том месту бити подигнут војни магацин за војну опрему. И тако,                место где је стајала кућа, остало је војницима.

 

       Једном су се три девојке пријатељице спремале за испит. Чуле су за Љубушку и решиле су да је питају како ће проћи на испитима. Замишљено учињено. Дошле су, и још нису прешле ни праг њеног дома, она их је пријатно дочекала: „Ево дошле су код мене... Катја, Шура и Лида“. И све их је правилно по именима  назвала, иако их раније никада није видела. Рекла је : „Убрзо ћете имати испите, а ви се плашите. Ничега се немојте плашити, све ће бити добро“. Девојке су отишле смирене и успешно су положиле испите.

 

      Двема малим девојчицама Љубушка је прорекла далеку судбину. Она  је често посећивала њихове родитеље. Једном је дошла да их види. Чисте дечије душе ничега се нису плашиле  и тако су се са пуно поверења прибиле уз блажену: „Тета Љуба, кажи нам шта знаш“. Љубушка се насмејала, из џепа је извадила  невелики смотуљак, одвила га и у њеним рукама су биле две папирне иконице:  једну иконицу са ликом светог благовернога кнеза Александра Невског дала је старијој девојци, а млађој иконицу  свете благоверне кнегиње Ане Кашинске. Касније се старија сестра удала. Муж јој се звао  Александар, у част светог благовернога кнеза Александра Невског, и они су живели  у Москви близу метро станице „Александар Невски“. Живот пак, млађе сестре био је сличан благоверној кнегињи Ани Кашинској :рано је изубила мужа, и остала је удовица са двоје деце.

 

      Пре револуције 1917. блажена је ишла по улицама града и понављала: „Зидови Јерихонски  падају, зидови Јерихонски падају“. Тада је он већ била позната као видовита, и питали су је шта то значи. Али Љубушка  није објашњавала своје речи, и када се све завршило постало је јасно њихово значење.

 

      О последњим данима живота и смрти блажене Љубови причала је Јелисавета М. која је добро познавала блажену: „Три недеље пре своје смрти дошла је у нашу кућу Љубушка. Наша породица је била велика и она нас је све волела. Ја сам у породици била најмлађа, и мене је посебно волела. Тај пут ме је нежно позвала по имену и казала: „Лизонка, ја ћу убрзо умрети. Моли се за мене Богу, дођи на мој гроб, узми мало земље са њега. Обложи мој гроб розим платном“. Питала сам је: „ Зашто ми је потребна земља“. Замислила се на тренутак  и рекла је: „Узми земљу и стави је у теглу са цвећем и у кући твојој биће благодат“.

 

      Када је Љубушка умрла, ја сам била на послу. Враћајући се кући чула сам да је умрла, и одмах сам отишла њеној кући. Лежала је усрдно одевена у ковчегу који је био добро припремљен, али ничим постављен. Сетила сам се тада њене молбе да обложим њен ковчег розе платном, и растужила се: како да испуним њену молбу.

 

      Она је умрла 21.фебруара 1921.г. У то време у продавницама ничега није било. Материјал се куповао купонима, и наша породица их је одавно све искористила. Више од тога – моли не моли, ништа нећеш добити. Шта да се ради? Добро, размишљам, поћи ћу у продавницу, потражићу па макар и газу. Ма шта било, боље је него непостављен раван ковчег. Ушла сам у продавницу, и почела да молим пословођу: „Хтела би да купим материјал од вас, чак и газу, треба ми да поставим ковчег моје познанице, старије жене. Ово ми је затражила пре смрти“. Пословођа је позвао младог ученика: „Миша, тамо на полици имамо неку розе газу, иди и донеси је“. У себи сам помислила: „Да ли ми се он то подсмева,  да ли заиста постоји ружичаста газа“. Али видим:; дечак носи целу трубу газе прелепе розе боје. Таква газа никада није била у продаји. Тако смо обложили  њену  „кућицу“  розом бојом. Било је доста украса и машни около. Тако се испунила Љубушкина предсмртна жеља.

 

      Зима 1921.године била је веома тешка. Беснео је грађански рат. Људи су страдали на фронту, страдали су у позадини; није било довољно хлеба, керозина, дрва за огрев. У кућама  је било хладно као на улици. Уместо лампе увече су људи  палили свеће и при таквом осветљењу деца су учила школске лекције. Одрасли су били уплашени  како да издржавају  своје породице. Једном речју, сваки је мислио једино о себи. Али, када су чули  да се Љубушка преставила  у Господу, и да је требало да се сахрани, сви су остављали своје  бриге и похитали су да отпрате блажену на њен последњи пут. Сабрало се толико много људи, тако да је чак и полиција била принуђена да преузме мере да очува ред. Тако је народ поштовао спомен Љубушкин.

 

      Након смрти своје мајке, Љубушка је живела  са сестром Олгом, која се понашала према њој надмено. Није је угњетавала, ни вређала, али није  јој ни веровала, говорећи: „Наша Љуба претвара се да је блажена“. И заиста, „нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“(Мат.13,53). Али када је Олга видела огроман број људи који су спроводили Љубушку на њен последњи пут, орко се заплакала: „Колико људи је познавало моју сестру, само ја једна је нисам знала“. Олга је надживела Љубушку  само три године, скончавши у децембру 1923.г. И после смрти блажена Љубушка није оставила Рјазанце – мноштво чудеса  и исцељења десило се по молитвама на њеном гробу.

 

      После Љубушкине смрти њени поштоваоци су на њеном гробу подигли невелики споменик. Али са годинама он  се урушио и гроб је запуштен. И ево, један војник је од својих средстава поставио крст и металну ограду. О себи је он причао да је његов живот текао веома несрећно, осим тога он је био болестан и лекари му нису могли помоћи. И у сну му се јавила Љубушка и рекла: „Иди у Рјазан, нађи гроб Љубове Сјеменовне Сухановске, постави оградицу око њега, после чега бићеш здрав и срећан“. Он је учинио све како му је она казала и добио је спасење. Од тада је он сваке године долазио на њен гроб и дао да јој се одслужи  парастос.

 

      А ево једног недавног  чудесног догађаја који се десио 2002.године. Слушкиња Божија Татјана из града Александрова се разболела од упале штитне жлезде. Она је дошла у Рјазан код своје мајке. Сазнавши за њену болест, рођака је дала Татјани освећено уље на моштима  блажене Љубови, иконицу и акатист. Татјана  се помолила,прочитала акатист, али није се помазивала уљем. Ноћу видела је она у сну, као  да је она дошла са  својом мајком у цркви. По цркви иде свештеник са иконом у рукама и говори Татјани: „ти уљем врат мажеш, мажеш...“ . Татјана је почела да се помазује уљем и убрзо је приметила да јој је много боље. Има врло много таквих  сличних сведочанстава.

       12.јануара 1987.године Љубов Сјеменовна Сухановска је била прибројана Сабору Рјазанских светих као месно поштована света - блажена Љубов Рјазанска. Сагласно одлуци Најсветијега патријарха Пимена, установљена је дан спомена 21/8.фебруар дан њенога престављења и 23/10 јуни дан празновања Сабора Рјазанских светих.

 

      1992.г. ревношћу намесника Свето Јовано-Богословског манастира,архимандрита Авеља (Македонова) на Скорбјашченском гробљу на гробу блажене Љубушке направљена је капела, а један дан пре тога дана, на  јубилеју  800.-годишњице Рјазанске епархије, 23. јуна 1998.г.њене свете мошти су пренесене у Николо-Јамски храм у граду Рјазану. Зато што је крштена у цркви светог Николаја,исцељена од Светога Николаја,Љубушка и почива у цркви свога љубљенога светога  кога је свом душом поштовала у овом животу и са  којим се сада налази у Небеским становима. Део моштију је остао у капели над њеним бившим гробом на Скорбјашчем гробљу. Ту такође многи долазе на поклоњење блаженој.

 

 

 

[1] 1.квадратни хват – 2,134.м

 

 

 

 

 

 

 

Акафист  святой блаженной Любови Рязанской

Акафист и житие святой блаженной Любови Рязанской

Издательство „Зерна“,Рязан,2001.

По благослову митрополита Рязанског и Касимовског Симона

http://akafist.narod.ru/Lj/Ljubov.Ryaz.htm

 

Са руског и црквенословенскога језика превео

протојереј  Животије Милојевић

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-r913

[Guest]

 

 

Кратко житије преподобног Антонија Великог

 

(Слави се 30/17.јануара)

 

 

 

 

      Преподобни Антоније, велики подвижник, оснивач пустињачког монашког живота и отац монаштва, који је од свете Цркве добио назив Вeлики, родио се у Египту, у селу  Кома, близу Тиваидске пустиње 251. Његови родитељи су били побожни хришћани знатнога  рода. Антоније је од младости увек био озбиљан и пажљив. Много је волео да иде у цркву на службама и слушао је Свето писмо са таквом дубоком пажњом тако да оно што је чуо  памтио је за цео живот. Од младости руководио се заповестима Господњим.

 

      Светом Антонију је било око двадесет година када су му умрли родитељи, после чега је морао да се стара о својој малолетној сетри. Посећујући стално црквене службе, младић је био ганут побожним страхом о оним хришћанима који су, како се говори у Делима Апостолским, продавали своју имовину и доносили новац и стављали пред ноге апостолима (Д.ап.4,34-35). Чувши у цркви Јеванђељске речи Христове упућене богатом младићу: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди,продај све што имаш и подај сиромасима,и  имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мат.19,21). Антоније их је примио као да су оне упућене лично њему.

 

      Продао је имовину која му је остала после смрти родитеља, разделио новац сиромашнима, оставио је сестру на старање побожним девственицама у манастиру, оставио је родитељски дом и настанио се недалеко од свога села у бедној колиби и почео је подвижнички живот. Делима руку својих издржавао се и давао је храну и милостињу сиромашнима. Некада је свети младић посећивао  друге подвижнике који су живели у околини и старао се да од свакога добије поуку и корист.

 

      Једном од њих обратио се за руковођење у духовном животу. У том периоду живота преподобни Антоније је био подвргнут тешким искушењима од ђавола. Непријатељ рода људскога смућивао је младога подвижника помислима, сумњама о изабраном путу, тугом за сестром, трудио се да Антонија склони на телесни грех, али је преподобни чувао чврсто веру, непрестано је творио молитву и присиљавао себе на подвиге. Антоније се молио да му Господ покаже пут спасења и он је имао виђење. Подвижник је видео човека који је наизменично вршио молитвено правило и радио, а то је био Анђео  кога је Господ послао да би уразумио свога изабраника. Тада је преподобни установио строги поредак свога живота. Он је узимао храну једном у току дана, некада једном у два три дана, целе ноћи проводио је у молитви, предајући се кратком сну само треће или четврте ноћи после непрестаног бденија. Али ђаво није оставио своја лукавства и старао се да уплаши преподобнога јављајући се под видом чудовишта, али свети је непоколебљивом вером ограђивао себе животворним крстом. На крају непријатељ му се јавио у виду страшнога црнога младића  и лицемрно је признао се бе побеђеним рачунајући да ће тиме навести преподобнога на хвалисање и гордост, али преподобни је отерао непријатеља молитвом.

 

      Ради веће самоће свети се преселио далеко од села у једној гробници. У одређене дане његов пријатељ му је доносио скромну храну. И овде су демони напали подвижника са намером да га убију и нанели су му тешке ране. Међутим, Господ није допустио да Антоније умре. Пријатељ светога доневши по обичају храну, видео га је да лежи на земљи као мртав и однео га је у село. Светога су сматрали да је умро почели су да припремају све потребно за сахрану. Али преподобни је у касно ноћу дошао к себи и замолио је свога пријатеља да га однесе натраг у гробницу. Чврстина светога Антонија је била јача од лукавства непријатеља. Узевши вид дивљих животиња,зли духови су га опет наговарали да напусти њихово изабрано станиште, али их је он опет отерао силом Животворнога Крста. Господ је укрепио свога угодника: у жару борбе са силама таме, преподобни је видео како се према њему са неба спушта светли зрак и тада је ускликнуо: „Где си био, милосрдни Исусе? Зашто се ниси јавио да од самога почетка исцелиш моје ране? А Господ му је одговорио: „Анотоније, ја сам био овде, али сам чекао да видим твоју храброст, сада  после овога када си ти чврсто издржао борбу, ја ћу ти увек помагати и прославићу те у целоме свету“. После тог јављања преподобни Антоније је био исцељен од рана и спреман за нове подвиге. Тада му је било тридесет и пет година.

 

      Пронашавши духовно искуство у борби са ђаволом преподобни је хтео да иде у дубину Тиваидске пустиње и да у пуној самоћи послужи Господу молитвом и радом. Замолио је старца – подвижника ,коме се обраћао у почетку свога монашкога пута, да се удаљи  заједно са њим у пустињу, и старац је благословио преподобнога на нови, до тада још непознати  вид подвига – отшелништво, али по старачкој слабости одлучио је да са њим не отпутује. Преподобни Антоније је отишао у пустињу сам. Ђаво се старао да га заустави: бацао је пред њим скупоцености и злато, али свети не обраћајући пажњу прошао је поред њих. Дошавши до једнога брда, преподобни је видео како на њему има једна запуштена ограђена зграда у коју се уселио затворивши врата камењем. Његов верни пријатељ му је доносио два пута у години храну, а воде је било у дворишту. Донешени хлеб преподобни је узимао не проговоривши  ни једну реча са пријатељем. У пуној самоћи и непрестаној борби са злим духовима преподобни Антоније је прожиовео двадесет година. и пронашао је на крају спокојство духа и мир у мислима. Када је настало време, Господ је открио људима свога великога подвижника. Дошло је време да преподобни почне да упућује многе монахе и мирјане и да руководи монасима. Људи који су се скупили пред оградом преподобнога  насилно су отворили врата његовога дома и ушли су  пред светога Антонија молећи га да их узме под своје руководство.Ускоро брдо на коме се подвизавао свети Антоније је било окружено мноштвом  манастира и преподобни је са љубављу упућивао све који су се у њима настанили,учећи духовноме животу све оне који су дошли у пустињу да се спасу. Учио их је пре свега истрајности у прихваћеном на себе подвигу, да несмањеном жељом  угоде Господу,милосрдном и несебичним односу према раду, понесеним од раније. Он је убеђивао да се не плаше демонских напада, и да прогоне врага силом Животворнога Крста Господњега.

 

      31. г. Цркву је напало велико искушење – жестоко гоњење против хришћана које је подигао источни римски цар Максимин Дака. Желећи да пострада заједно са светим мученицима, преподобни Антоније је напустио пустињу и отишао у Александрију. Отворено је служио мученицима у њиховим затворима, присуствовао је суду и судским ислеђењима, али мучитељи га нису ни дотакли. Господу је било угодно да га сачува на корист хришћанима. По завршетку гоњења преподобни се вратио у пустињу и продужио подвиге. Господ је подарио своме изабранику дар чудотврства: преподобни је изгонио зле духове и исцељивао болесне  силом својих молитава. Мноштво људи му је долазило и ометало је његову самоћу и преподобни је отишао још даље, у такозанву  „унутрашњу пустињу“ и настанио се на врх брда. Међутим, братија из пустињских манастира су тражили преподобнога и молили га да их посети.

 

      Још једном је преподобном Анотонију дошло да напусти пустињу и да оде хришћанима у Александрију, да би заштитио православну веру од манихејске и аријеве јереси. Знајући да се име преподобнога Анотонија поштује у целој Цркви аријанци су измислили за њега клевету – да се он придржава њиховог јеретичкога учења. Дошавши у Александрију, преподобни Антоније је свенародно, у присуству епископа проклео аријанство. У време свога краткога боравка у Александрији он је обратио Христу велики број незнабожаца. Преподобноме су долазили незнабожачки философи желећи да својим умовањем поколебају његову чврсту веру, али их је он простим и убедљивим речима довео до тога да су заћутали. Равноапостолни цар  Константин Велики (+337) и његови синови су веома поштовали преподобногАнтонија и молили га да их посети у престоници, али преподобни није хтео да остави своју братију – пустињаке. У писму које им је послао он је написао цару да се не горди својим високим положајем и да се увек сећају да је и над њима праведни Судија  - Господ Бог.

 

      Осамдесет и пет година свога живота преподобни Антоније је провео  у пустињској самоћи. Мало времена пре своје смрти, преподобни је причао  братији да ће он убрзо преминути. Још их је поучио да у чистоти чувају православну веру, да избегавају свако општење са јеретицима, да не ослабљују у монашким подвизима. „Старајте се да изнад свега имате јединство између себе а посебно са Господом, и после са светима, да и вас  приме у вечно своје утеочиште, као пријатеље и познанике“-,  тако је предана предсмртна поука преподобнога у његовом житију. Преподобни је завештао двојици од својих ученика који су били са њим последњих петнает година његовог живота у пустињи да сахране тело његово у путињи и да не спремају свечану сахрану његових остатака у Александрији. Једну своју мантију је завештао светом Атанасију, архиепископу Александријском,а другу светом Серапиону,епископу Тмуитском. Преподобни Антоније је мирно сконачо 365.г у сто петој години живота  и сахрањен је од својих ученика  у прослављеној им пустињи на скривеном месту.

 

      Живот преподобног подвижника,преподобнога Антонија  Великог опширно је написао свети Атанасије, архиепископ Александријски. То дело светог Атанасија, прво дело правослалвне агиографије, сматра се једним од најбољих његових дела. Свети Јован Златоусти  каже да то житије треба да читају сви хришћани. „Ово кратко излагање је значајно у поређењу са Антонијевим врлинама, пише свети Атанасије, међутим из њега закључите какав је био Божији човек Антоније.Од младости до таквог узраста је сачувао равно усрђе према подвжништву, ни у старости није се разболео од старачких болести, ни у болести тела свога није изменио начин свога одевања ни у чему. Међутим,он није претрпео штете. Очи су му били здрави и неповређени и добро је видео. Није му испао ниједан зуб, једино они на деснима због дубоке старости. Здрав је био у рукама и у ногама. Ашто су сви говорили о њему, сви су му се дивили, и они који га нису видели волели су га -  то служи као доказ његовој врлини и богољубивој души“.

 

      Од књижевног дела самога преподобнога Антонија до нас су стигли његових Двадесет говора,одн.трактата о хришћанским врлинама посебно монашких, Седам посланица манастирима о жељи према моралном савршенству и духовној борби: „Правила живота и поуке монасима“.

 

      544.г. мошти преподобног Антонија су пренешене из пустиње у Александрију, а потом после освајања Египта од Сарацена у VII в.у Цариград. Из Цариграда су  свете мошти  пренете у епархијски округ Венски а у XV  в.у граду Ари (Француска), у цркви светога Јулијана. Стопа  преподобног Антонија чува се у Неапољу, у манастиру свете Кларе.

 

 

 

 

 

По благослову архиепископа Херсонског и таврическог Јована

Написали: архепископ Херсонски и Таврически Јован и Валентина Бершадскаја

 Акафист преподобному Антонию Великому,Херсон,2010.

 

http://pravoslavie.ks.ua./ruric/akafisty/article/akafist/prepodobnomu-antoniyu-velikomu.htm

http://boguslava.in.ua

 

Превео са црквено-словенског језика

протојереј  Животије Милојевић

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BC-r941

[Guest]

 

 

 

О икони Мајке Божије  „Знамење“ Абалацкој (Абалакској)

 

(слави се 2.августа/20.јула и 10.децембра/27.новембра)

 

 

 

 

 

      Икона Абалацке Мајке Божије  насликана је 1637.године у време трећег Тобољског архипастира Нектарија. Насликао ју је протођакон  Тобољске Саборне Цркве Матеј, познати иконописац у првој половини ХVII века. Та икона  је настала поводом овога догађаја.

 

     За време цара Михаила Феодоровича и Тобољскога  архиепископа, преосвећеног Нектарија на Абалакском сеоском гробљу  живела је једна сама удовица. Не зна се  ко је она била. Познато је само да  је она била много побожна и звала се Марија. То је благочестива  удова  Марија, која је 50. година од оснивања Тобољска, 10.јула 1636.г. једном задремавши  у својој соби видела  у ваздуху лик знамења Пресвете Бгородице, са изображењима са стране светитеља и чудотворца  Николаја, и преподобне Марије Египћанке и чула глас из иконе: Марија ,јави ово виђење народу и кажи да направи на Абалакском гробљу са десне стране старе Преображењске, нову дрвену цркву у име Знамења Пресвете Богородице, као што је у древном Новгороду, са придодатим на једну страну светитеља Николаја, и са друге преподобну  Марију Египћанку“. После тога  виђење се завршило и Марија се пробудила. Због страха  она никоме ништа није рекла.

 

       После неког времена  не у сну него на јави опет је та жена имала виђење само са невеликом разликом. Она је изашла из своје кућице и носила је хлеб. Одједном покрио је  светли облак и она је пала без свести. Пренувши се после кратког времена, али не још сасвим, она је  видела  у ваздуху два лика, један Знамења, са друге Марију Египћанку, и светог Николаја као живога у светлој архијерејској одежди који стоји пред Пресветом Богородицом. Свети Николај јој је казао: „Марија, иди и кажи Абалакским становницима по претходном виђењу, да направе цркву, при томе да би и шуму посекли својим рукама и донели и изнели  на руке сами и ако ово не  послушају, то ће видети гнев Божији, и не само да ће  умрети други свештеник, него и много парохијана“. Али и после тога виђења  Марија бојећи се исмејавања ником ништа није рекла.

 

       Убрзо је имала и треће виђење, које је било као друго –најава.Ј едном радећи у својој кућици, Марија је чула спочетка као пуцкетање од кандила, а после тога опет је чула глас светитеља Николаја: „Због чега нећеш  да објављујеш виђења и заповести ? Ти сама својим неверовањем  наводиш на себе зло“. При тим речима  њој су се руке повукле уназад и она је силно страдајући  пала на под без свести. Тада јој је Пресвета Богородица  рекла: „То је тешко. Мени је жао“.  Тада је бол престао. Марија је дошла к себи и виђење се завршило.

 

      После тога Марија је отишла код свога  духовника, испричала му је за сва три виђења и молила је да их објави народу. Али ни духовник није јавио, незна се због чега, да ли због неуважавања или заборавности, или да би се још боље уверио  у истину  и вољу Божију. Четврто виђење  које удовица није могла да сакрије  било је овако: 24.јула  она је ишла  у Тобољск и ишавши према граду, код брдашцета, одједном је била покривена маглом или мраком, усред кога је видела стуб од облака, који је досезао до неба, а на стубу лик знамења Богоматере, и лик преподобне Марије Египђанке  и светога Николаја као живога  на земљи.

 

       - Због чега  оклеваш да објавиш о виђењима и заповестима народу“ ? -Строго је рекао.

 

       - Ако још оклеваш, знај целим телом бићеш одузета, ако пак објавиш, али тебе не послушају, тада нећеш ти него они ће страдати.!

 

      После тога удовица је почела свима  да прича о својим  виђењима. У Тобољску их је казала архиепископу Нектарију у присуству свих свештеника, а вративши се из Тобољска у Абалакском гробљу свему народу. У Тобољском сабору (Саборној цркви) да би се уверили у истинитост виђења показали су удовици икону  «Знамења» Мајке Божије (који она никада није видела) , она је рекла да је њега  видела у виђењу.

 

      Показало се да је удовица напрасно ућутала. Сви су јој поверовали и Преосвећени после строгог испитивања, које је било у присуству свих свештеника и градских старешина, благословио је  абалакским парохијанима да направе цркву и многи житељи Тобољска  су узели учешће у том побожном делу. Док се правила црква промисао Божији је чудесно припремио и икону за нову цркву. Неки земљорадник Евтимије, звани Кока, неколико година је лежао одузет. Њему је долазио једном  неки сиромашак Павел, кога је он одавно упознао, да би од њега потражио милостињу и који му је рекао: Ефиме, чуј, на Абалаке се по заповести  Божијој прави црква у име «Знамења» Пресвете Богородице, светом Николају и Марији Египћанки. Дај обећање да ћеш ти насликати икону за храмовну славу те цркве. Може бити да ће Господ по твојој вери и усрђу опростити теби  и ослободити те од твоје болести. Евтимије је послушао савет Павела и тога дана је обећао да ће насликати икону ,,Знамења» Богомајке  са светим Николом и преподобном Маријом Египћанком  који  стоје испред ње са стране. Господ га је наградио за веру његову: тога  дана  после подне он је почео да помера десну страну. Другог дана послао је молбу Преосвећеноме Нектарију да дозволи да се наслика икона за нову Абалакску цркву,  и добивши благослов наручио је од протођакона Софијскога сабора Матеја познатом у то време живописцу. И док се  икона  сликала  Ефтимију је  било све лакше и лакше. На крају је он потпуно  оздравио, отишао код живописца и сам однео  икону у цркву ради освећења. Преосвећени обрадован и задивљен тим чудом, сам је осветио  икону у Саборној цркви, одслужио молебан, и потом га са чашћу отпустио у Абалакское село да би била постављена  у новој цркви.

 

      Када су дошли у село Шанталика, где је сада  Ивановски манастир, Господ је ту икону прославио  новим чудом. У селу Шанталика  један земљорадник, Василије  је имао ћерку која је боловала од очију и две године  ништа није видела. Чуо је да у Абалаку носе  икону и  изашао је са слепом ћерком у сусрет  и пао је пред њом са вером и сузама. На радост и дивљење  оца и свега присутнога народа, девојка је одмах прогледала.

     Та икона је добила назив Абалакска од Абалакска ,претходно села, а потом (од 1783.г.) манастира. На Абалакској икони Пресвета Богородица је  изображена тачно као на Знамењској икони, тј. са  уздигнутим рукама и са Предвечним Младенцем на грудима само са том разликом што на Абалакској икони са десне стране стоји свети Николај  а са леве стране  преподобна Марија Египћанка. Риза је сва сребрна, позлаћена, са бисерима и драгим камењем. Посебни празник и службу у  част Абалакске иконе  још није одређен, али се празнује у дан Знамења Пресвете Богородице. Не гледајући на то, Абалакску икону  веома много  поштују не само у Сибиру.

 

      Сваке године  доносе икону из  Абалака у Тобољск на две  недеље, и то је било установљено  због следећег догађаја. 1665.г. у лето у Тобољску и у целој његовој околини није престајала да пада киша: жито, поврће, и трава су трулели, све се натопило  водом и народ је очајавао. Решили су да се обрате за помоћ Царици Небеској. Тобољски архиепископ  Корнилије  је заповедио  да донесу чудотворну икону Божије Мајке  из села Абалака. Икону су донели са великом свечаношћу 8.јула. После молебана  на тргу икону су однели у Саборну цркву где је тога часа почела литургија. Још се служба није завршила, на радост свих, облаци су ишчезли, киша је престала да пада и изведрило се. У спомен тога чуда и због сталног благодарења Господа и Његовој Пречистој Мајци  преосвећени  Корнилије  је установио да сваке године доносе чудотворну икону  Божије Мајке из Абалака у  Тобољск.

 

     Три године после тога, 1668.архиепископ Корнилије је позван у Москву због назначења за митрополита. Када се вратио из Москве, он је чуо од лоших људи да су у  његовом одсуству  протојереј и остали свештеници  Саборне цркве дочекали Абалакску икону Мајке Божије без дужнога поштовања, и да у време њенога боравка у Саборној цркви  су били разни изгреди и непристојности. Преосвећени  се разгневио  на њих: кључара  Саборне Цркве, када је  дошлло време  да се донесе икона из Абалака, и када је дошао да узме благослов казнио, укоривши га од почетка  за прошлогодишњи  непоредак  ,заповедио је да икону не доносе. Тако 1669.г у Тобољск икону нису доносили. Пријава  против свештенства се потом  испоставила као лажна, и због тога  што је Преосвећени  поверовао  клевети без ислеђења  дела, то се он брзо разболео  и болаовао је неколико месеци. Када и 1670.г. митрополит Корнилије  у гневу  на свештенство  и вернике  Саборне цркве, није дозволио да донесу икону, то се опет разболео још теже. Лекари му нису могли помоћи. На крају, септембра месеца,он је разумео узрок својих  страдања. Горко плачући он је тога  часа послао по  чудотворну икону, и када су  је донели у град, заповедио је да је поставе у Саборну цркву и да одслуже литургију. По завршетку службе, владика је заповедио да донесу  икону код њега у епархијском  дому. И када су  почели  да звоне, када су је износили  из Сабора, заповедио је слугама да га уведу у пријемну  собу, и поставе је поред прозора, да би  видео како уносе Владичицу. Једва је он видео лик Пречисте, да је осетио себе да му је кудикамо лакше; када  су пак унели икону у његов дом, болеснику је било тако лако да је он без помоћи других могао да стоји за време молебана и да је испрати са тога места где је и примио. Следећег дана  преосвећени  је могао сам да сиђе у Сабор на литургију и да заблагодари Царици Небеској за Њену послану помоћ. После десет дана  икона је враћена у Абалак.

 

     После тог догађаја,када се опет открила чудесна сила  Божија кроз Абалакску икону Приснодјеве, опет су почели да донесе ту икону  у Тобољск, у Софијски сабор  на две недеље .Од Абалакске иконе има неколико копија у разним местим Сибира .

 

 

 

 

 

 

Aкафист Пресвятей Богородице перед Ея иконой

Именуемой  „Абалацкая“

http://www.hram.ru/index.php./library-akafist-15

 

са црквено-словенскога језика превео

протојереј  Животије Милојевић

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE-r1000