Житија, превод протојереја Животија Милојевића

[Guest]

Преподобни Варнава

старац Гетсиманског скита

(1831-1906)

24.јануара 1831.године у селу Прудишчи Туљске области код кмета земљорадника Илије и Даре Маркулових родио се син. Родитељи су дали име детету Василије,у спомен на светога Василија Великог. Како се сећао о своме детињству старац,он је био жустар и живахан...Побожни родитељи су дали своје дете у школу црквењака, где се учио Часослову и Псалтиру. Неко време после тога,властелин је продао породицу Меркулових у село Наро-Томинскоје Московске губерније. Нови владалац је хтео Василија да научи браварском занату. У слободно време од посла дечак је посећивао Зосимову пустињу која се налазила недалеко од њихове куће,и ту се упознао са пустињаком,монахом Геронтијем,који је убрзо постао његов духовник.

1850.године Дарја је са сином отишла на поклоњење светињама у Тројице-Сергијеву Лавру. Тамо је пред ћивотом са моштима великог угодника Божијег,младић донео одлуку да свој живот посвети на службу Богу. Из успомена старца Варнаве: ,,Једном,по завршетку службе у Тројицком сабору,ја сам пришао и целивао мошти преподобног Сергија,и када сам их целивао осетио сам велику радост у души. То је тада било за мене необјашњиво,али ме је целога тако силно обухватило,да сам тада пред ћивотом угодника Божијег,коначно донео одлуку,да ако је Богу угодно,да ме прими под покровом његове обитељи.”

1851.године Василије долази у Тројице-Сергијеву Лавру. Убрзо у обитељ долази и његов наставник,монах Геронтије који је овде добио схиму и добио име Григорије.1852.године по благослову оца Антонија,намесника Лавре,Василије прелази у Гетсиманијски скит,који је био удаљен три врсте [1]од Лавре. Тај скит је живео по уставу Саровске Пустиње,који је написао саровски старац Пајсије Велики. Његов духовни отац благословио га је на послушност старца монаху Данилу. Старац Данило га је учио потпуном одбацивању своје воље...Из успомена старца Варнаве:”Без благослова старца ја ништа нисам могао да радим,иначе баћушка ме је строго кажњавао због моје самовоље.

Фебруара 1856.године,Василије је отишао да од спахије добије отпусну књигу. 23.децембра 1857.године он је постао искушеник.

Неколико година Василије је био на послушању као бравар. После тога као магационер свећа.Такође је добио благослов да чита у цркви Апостол и поуке из Пролога. Затим 1859.године он је премештен у Пештерно одељење скита (будући Черњиговски скит),у коме је остао до саме своје смрти

Овде му је долазило мноштво богомољаца које је он водио по пећинама, истовремено је испуњавао послушање келејника код свога старца монаха Данила. Са благословом свога старца,Василије је посећивао и свога првога наставника-схимонаха Григорија. Пред смрт старац Григорије му је објавио вољу Божију: да прими на себе подвиг старчества после смрти оба свога наставника. При томе му је дао две повеће просфоре и рекао му је: ,,Овим храни гладне,речју и хлебом,јер тако Бог хоће”. На крају разговора старац Григорије је открио своме ученику још једно Божије предназначење: основаће се један нови женски манастир далеко од Москве. Старац је казао своме духовном чеду,да се сама Царица Небеса стара за будући манастир,и да ће Она сама показати њено место. Требаће да се Њој посвети тај манастир. У будућности много снаге и напора старац Варнава ће уложити на оснивање Иверског женског манастира недалеко од великога трговачког села Виксе Нижегородске губерније(сада град Викса Нижегородске области).Постаће оснивач манастира и духовни руководилац новог општежитељног женског манастира.

1862.године старац схимонах Григорије се упокојио.... Крајем 1863.године Василије први пут се упутио у Виксу да погледа место будућега манастира....Василије је нашао одговарајуће место далеко једну врсту од села Викса у шуми. Овде он се дуго и ватрено молио,после чега је он учинио метаније на све четири стране света,откопао је мало на месту где ће бити крст на месту будућег манастира,а на месту светог олтара ставио је сломљену гранчицу,убрзо по жељи искушеника Василија место будућега манастира било је освећено доношењем тамо месно поштоване чудотворне Оранске иконе Мајке Божије.

28.новембра 1863.године после молебана пред Оранском иконом Мајке Божије, јеромонаху Јову је било дано чудесно виђење о будућој обитељи.Он је видео како се Оранска икона Мајке Божије (која се налази на списку поштованих икона Владимирске Мајке Божије) доноси на само место које је изабрао Василије,али народ који је ишао за иконом,уместо тропара Владимирској икони Мајци Божијој:“Данас светло се весели славни град Москва...“ пева „Данас светло се весели славна обитељ Иверска..“ ,и на примедбу оца Јова ,зашто се пева тако,чуо је глас од саме иконе да „то тако треба“. После тога он је видео да монахиње почињу да брзо стављају цигле и одједном је израсла црква.Тако је изабрано место потврђено од саме Царице Небеске.

29.новембра 1863.године чудотворна Оранска икона Мајке Божије била је донесена на место будућега манастира и пред њом је био извршено водоосвећење,а 25.маја 1865.г после свих завршених грађевинских радова,у манастир је донешена Иверска икона Мајке Божије,која је касније почела да се поштује као чудотворна.

20.новембра 1866.г.после смрти старца Данила искушеник Василије је пострижен у монаха са именом Варнава.29.августа1871.г.о.Варнава је рукоположен у чин јерођакона а 20.јануара 1872.г рукоположен у чин јеромонаха.

20.јануара 1873.г.по благослову старешине Лавре архимандрита Антонија постављен је за духовника у Пештерном одељењу Гетсиманијског скита.Убрзо су га поставили и за духовника братије скита,и 1890.г.за духовника старије браће скита и пештера.

Прозорљивом старцу Варнави долазили су поклоници из целе Русије.Он је помагао људима да се кају,давао је душекорисне савете;његовим молитвама су се исцељивали страдални.Много пута старац је саветовао болеснима да се топло моле и да се често причешћују Светим Тајнама Христовим.Осим тога саветовао их је да се уздржавају од неумерености у свему.

Савременике је поражавала дубока преданост духовне деце старцу,њихова жива вера у силу и дејство његових молитва.Једном је старцу дошла жена парализованог земљорадника Михаила Сворочаева.Она је молила да се помоли за несрећника који је ево десет година прикован за кревет.Старац Варнава је благоссловио жену и рекао јој: “Моли се слушкињо Божија,моли се овим речима :Господ је милостив, - устаће твој муж“ ...Вративши се кући жена је прославила Господа:исцељени муж изашао је на трем у сусрет жени.

Наводимо пример прозорљивости старца:Када је искушеник Захарије (будући старац Троице Сергијеве Лавре) дошао из Белих Брегова са ходочасницима у Гетсиманијски скит,њему је било немогуће збох великог броја болесника који су такође хтели да виде старца.Неочекивано старац Варнава је сам изаашо и обратио се народу речима: „Где је лаврски монах?Он долази овамо“.Нико се није одазвао.Тада се старац спустио на степенице и указујући на искушеника,казао: „Дајте да прође лаврски монах“.Захарије је је одговорио:„Ја нисам лаврски монах,ја сам из Белих Брегова“. Старац је одговорио: „Знам да си ти тамо живео,а сад ћеш живети у Лаври и бећеш лаврски монах...Иди ка лаврским вратима,тамо те очекују три управника.“Када је Захарије дошао ка вратима Лавре,тамо су стварно стајали игуман и три управника. Замолио је да га приме да живи у Лавру,и драге воље су га примили.

Сачувало се предање да га је 1905.г.посетио цар Николај II .Познато је да старац Варнава није само потврдио господару пророчанство о предстојећој несрећи,него га је благословио да прими тај кобан крај,оснаживши у њему вољу за ношење свога крста, када буде Господу угодно да тај крст стави на њега.

Страрац је многима предсказивао будућа гоњења за веру,давао истинска и права упутства како да живе у двадесетим,тридесетим и последњим годинама.Предсказивао је старац Варнава и будући препород Руске Праваославне Цркве,и свети живот у Христу. „Гоњења против вере непрестано ће се увеличавати,нечувена до сада невоља и мрак обухватиће све и сва,и биће затворене цркве.И када постане неиздрживо да се више не може трпети,тада ће настати ослобођење. И настаће време свитања.Цркве ће почети опет да се праве.Пре краја биће светло.

У кратком животопису старца Варнаве казано је да је 17.фебруара 1906.г.старац после исповести једне од духовних кћери у цркви у конаку Сергијево –Посадског дома са крстом у руци ушао у олтар и скончао...Сахрањен је са великом пратњом братије, духовне деце и поштоавоца својих у нижој,подземној цркви светог Архангела Михаила,недалеко од чудотворне иконе Черњиговске Мајке Божије.

На његовом гробу више од сто година дешавају се чудеса:људи се исцељују од тешких болести,и налазе духовно спокојство.

1995.г,на дан Сабора Радоњешких светих,у Успењском Сабору московског Кремља, паријарх је канонизовао јеромонаха Варнаву (Меркулова) за светога.

Дан празновања преподобног Варнаве је 6.јули (Сабор Радоњешких светих) и 17/4.фебруар.

Преподобни оче Варнаво,моли Бога за нас.

Преподобный Варнава старец Гефсиманского скита (1811-1906)

http://svet.77-77.na...ru/Varnava.html

Са руског превео

протонамесник Животије Милојевић

[1] .врста је 1,о6.км

[Guest]

Преподобный Варнава старец Гефсиманского скита

[Guest]

http://womenssecretszone.ru/forum/index.php?topic=2050.0

[Guest]

http://womenssecretszone.ru/forum/index.php?topic=2050.0

[Guest]

http://womenssecretszone.ru/forum/index.php?topic=2050.0

[Guest]

http://litopys.net/ru/thisday/month/2/day/6/id/1587

[Guest]

http://www.vidania.ru/monastery/book_gefsimansko_chernigovskii_skit_starzy_skita.html

[Guest]

http://www.klikovo.ru/db/msg/20256

[Guest]

Житија ћу постављати онолико колико о.Животије преведе и пошаље. Тренутно имам неколико те ћу постављати свако вече по једно житије као и акатисте.

Хвала оцу Животију на овом прелепом и великом труду,

живи и здрави нам били на многаја љета!

[Guest]

Преподобни Кукша Одески

(1875-1964.)

„Светост није просто праведност због које се праведници удостојавају наслађивања блаженства у Царству Божијем,него таква висина праведности што се људи толико испуњавају благодаћу Божијом,да она из њих излази на оне који са њима разговарају. Велико је блаженство њихово,које излази од гледања лицем славе Божије.Будући препуни и љубави према људима,која произлази из љубави према Богу,они се одазивају на људске потребе и на њихове молитве,и јављају се заштитници за њих пред Богом“.

Свети Јован (Максимовић)

Преподобни Кукша (Козма Величко) родио се 25/12.јануара 1875.године у селу Арбузинка Херсонског реона,Николаевске губерније у породици са много деце побожних родитеља Кирила и Харитине.Његова мајка је у младости хтела да постане монахиња.али по родитељском упорном захтеву удала се.Харитина се топло молила Богу да би се неко од њене деце удостојило да се подвизава у монашком чину.По милости Божијој најмлађи син,Козма,од детињства се свом душом усмерио Богу;од малих ногу је заволео молитву и усамљеност,у слободно време читао је Свето писмо.

1896.г.Козма је добивши благослов отишао на Свету гору Атонску где је примљен за искушеника у руском манастиру Светога великомученика Пантелејмона.

1897.године Козма је добивши благослов од старешине манастира,отишао на поклоњење светињама у Свету Земљу.У Јерусалиму,када су се поклоници налазили у Силоамској бањи,Козму,који је стајао близу извора,неко је неочекивано гурнуо.Младић је упао први у воду.Многе бесплодне жене су хтеле да уђу у воду,у бању међу првима,али по предању:Господ је даоровао рађање деце ономе ко је први ушао у воду.После тога догађаја поклоници су се смејали Козми,говорећи да ће он имати много деце.Те речи су се показале пророчким: старац Кукша је стварно касније имао много духовне деце.

У цркви Васкрњења Христовог десио се још један значајан догађај:на Козму се по промислу Божије преврнуло средње кандило.Сви верујући су хтели да се помажу уљем из кандила која су горела над Гробом Господњим и људи су окружили младића и скупљали су рукама уље које се сливало на његово одело побожно се помазујући њиме.

Годину дана после повратка из Јерусалима на Атон,Козма је почаствован да још једном буде у Светој Земљи где се удостојио да годину ипо дана има послушање код Гроба Господњег.Убрзо искушеник Козма је био пострижен у расу са именом Константин,а 23.марта 1904.године у монаха и назван је Ксенофонт.По промислу Божијем младићу је предстојало шеснаест година да научи основе монашког живота у манастиру Светога великомученика Пантелејмона под руководством духовнога наставника старца Мелхиседека, који се подвизавао као отшелник у шуми.Касније подвижник се сећао:„До дванаест сати ноћу био сам на послушању,а у првом часу ноћи сам трчао у пустињу старцу Мелхиседеку да се учим молитви“.Једном стојећи на молитви, стараца и његов духовни син су чули у ноћној тишини приближаваање свадбене поворке: топот коњских копита,игру на хармоници,веселе песме,грохотан смех, звиждање.

-Оче,откуда овде свадба?

-То иду гости.Треба их дочекати!

Старац је узео крст,свету воду,бројанице,изашао је из келије,окропио је око ње свом водом.Певајући крстовдански тропар,он је све стране осенио крстом; одједном је настала тишина,као да није било никакве галаме.

Под његовом управом монах Ксенофонт удостојио се да стекне све монашке врлине и напредовао је у духовном раду.Не гледајући на то,што је Ксенофон био споља необразован човек,једва знао да чита и пише,он је знао напамет Свето Јеванђеље и Псалтир,и црквену службу је вршио напамет никада не грешећи.

1913.године грчке власти су тражиле да многи монаси изађу са Атона,и у том броју и о.Ксенофонт.Пре одласка о.Ксенофонт је отишао свом духовном оцу.

-Оче,ја никуда нећу отићи.Ево,бацићу се под чамац,или на камен и умрећу овде,на Атону!

-Не,дете,узвратио је старац,- тако је Богу угодно да би ти живео у Русији, треба и тамо да се спасавају људи!

Затим га је извео из келије и упитао:

-Хоћеш ли да видиш како се стихије покоравају човеку.

-Хоћу,оче!

-Онда погледај.

Старац је прекрстио тамно ноћно небо,и оно је постало светло,прекрстио још једном,- оно се стврднуло као брезова кора,и о.Ксенофон је видео Господа у свој слави окруженог мноштвом анђела и свих светих.Покрио је лице рукама, пао на земљу и узвикнуо: „Оче,страх ме је“.

Старац му је убрзо рекао:

-Устани,не бој се.

Отац Кукша се подигао са земље,-небо је било обично,на њему су као и пре светлуцале звезде.Ово што је добио пре одласка са Атона,Божанску утеху у тешким годинама је потпомагало о.Ксенофонта.

1913.г.атонски монах Ксенофон је постао становник Кијево-Печерско Свето-Успењске Лавре.1914.г.у време првог светског рата о.Ксенофон је десет месеци био „брат милосрђа“ у санитарном возу „Кијев-Лавов“.Вративши се пак,у Лавру имао је послушање у Даљним Пештерама:Одржавао је и палио кандила пред светим моштима,пресвлачио је свете мошти...

Из успомена старца Кукше: „Ја сам жарко желео да добијем схиму,али због младости (са непуних четрдесет година) мени су одбијали моју жељу.И ево, једне ноћи ја сам преоблачио мошти у Даљним Пештерама.Дошавши до светих моштију схимника Силуана ја сам их пресвукао,узео у својим рукама и стајавши на коленима пред његовим кивотом почео усрдно да му се молим да би ми Божији угодник помогао да се удостојим да будем пострижен у схиму.“И тако стојећи на коленим и држећи на рукама свете мошти заспао сам пред јутро.

Жеља о.Ксенофонта се испунила после неколико година:8.априла 1931. г. смртно болесни подвижник је био пострижен у схиму.На постригу је добио име Кукша,у част свештеномученика Кукше,чије се мошти налазуе у Ближњим

Пештерама.После пострига о.Кукша је почео брзо да се опоравља и убрзо је оздравио.

3.априла 1934.г.о.Кукша је рукоположен у чин јерођакона а кроз месец дана у чин јеромонаха.После затварања Кијево-Печерске Лавре јеромонах Кукша је служио до1938.г.у Кијеву,у цркви на Воскресењској Слободки.Требало је имати велику храброст у то време да би служио као свештеник.

1938.г.подвижник је осуђен и одслужио је петогодишњу рок у логорима града Вилма Молотовске области,а потом је три године провео у прогонств.У логорима осуђеници су приморавани да раде по четрнаест часова дневно, добијајући веома слабу храну за „извршену норму“ на шумским радовима. Шездесетогодишњи јеромонах је трпељиво и добродушно проводио живот у логору и старао се да духовно подражава људе који су били са њим.

Старац се сећа: „То је било на Ускрс.Ја сам био тако слаб и гладан.Ветар по мало чаврља,сунашце сија,птичице певају,снег је почео да копни.Ја идем по зони уздуж поред бодљикаве жице,неизддрживо ми је тешко,а иза жице кувар носи из кухиње у трпезарију за чуваре на послужавнику пирошке.Над њим је летео гавран.Ја сам замолио:„Гавране,гавране,ти си хранио пророка Илију у пустињи,донеси и мени комадић пирошке“.Одједном чујем над главом „Кр-р-р“ и пред ногама је пала пирошка.То је је гавран узео са послужавника од кувара.Ја сам узео пирошку са снега,са сузама сам заблагодарио Богу и утолио сам глад.“

У пролеће 1943.године по завршетку рока затвора,на празник светога великомученика Георгија Победоносца,ослободили су јеромонаха Кукшу,и он се упутио у прогонств у Соликамску област.Узевши благослов од владике у граду Соликамску,он је често вршио богослужења у суседном селу.

1947.г.завршило се време прогонства,завршио се осмогодишњи исповеднички подвиг.Јеромонах Кукша се вратио у Кијево-Печерску лавру и овде је започео подвиг служења страдалнима - старчество.Старац Кукша укрепљава маловерне,бодри оне који ропћу,умекшава огорчене,по његовој молитви верујући добијају духовно и физичко исцељење.Као пре пола века у Јерусалиму када су поклоници окружили Козму и настојали да са његове главе и одеће узму чудесно изливено уље из кандила да би се њиме помазали ,тако је и сад у манастир к старцу Кукши долазио бескрајни низ људи жељних Божије помоћи и благодати.

Сачувана су многобројна сведочанства о чудесима исцељења по молитви старца Кукше од којих ћемо навести само неколико:

Тешко болесна А. којој су требали одстранити малигни тумор који се појавио на челу пре операције је дошла код старца.Отац Кукша је дуго исповедао болесницу,затим је причестио и дао јој метални крстић за који јој је заповедио да цело време притиска на болесно место.Болесница је боравила у манастир четири дана ,по благослову старца свакога дана се причешћивала,и крстић је са побошношћу привијала на чело.Вративши се кући,приметила је да је половина тумора ишчезла,и на том месту остала само бела празна кожа,а кроз две недеље је нестала и друга половина тумора ,чело је побелело,очистило се,није остао ни траг од рака.

Једну од својих духовних кћери старац је исцелио од душевне болести,која је мучила месеца дана,и то у одсуству,прочитавши њено писмо са молбом да се помоли за њу.После добијања његовога писма од старца постала је потуно здрава.

Старац Кукша имао је од Бога дар духовнога расуђивања и распознавања помисли.Био је велики прозорљивац.Њему су била откривена све сама сакривена осећања која су и сами људи једва могли сетити и схватити, а он је разумео и објашњавао од кога и откуда су она.Многи су долазили код њега да би му казали своје невоље и да би потражили савет,а он је и не чекајући да их кажу већ дочекивао са потребним одговором и духовним саветом.Старац никада није осуђивао грешнике,нити их је избегавао,већ насупрот,увек их је са састрадањем примао.Говорио је: „Ја сам грешан и волим грешнике,нема човека на земљи који никада није сагрешио.Једино је Господ без греха,а ми смо сви грешни!“.

1951.г.оца Кукшу из Кијева премештају у Почаевску Свето-Успењску лавру. У Почајеву старац је имао послушање чувара чудотворне иконе када су јој прилазили и доносили прилоге и дарове монаси и богомољци.Осим тога о. Кукша је био дужан да исповеда људе.Своје обавезе он је испуњаво са отачком бригом о свима који су долазили,са љубављу изобличавајући њихове пороке, упозоравајући на духовне падове и надолазеће невоље.

Једном је је јeдан генерал обукавши се у цивилну одећу допутовао у Почајевску лавру и посматрао је са радозналошћу како старац Кукша исповеда. Старац га је позвао код себе и неко време је причао са њим.Отишавши oд старца генерал веома блад и крајње узнемирен и потресен упитао је:“Шта је овај човек? Откуда он све зна?Он је изобличио читав мој живот“!

По сведочанству духовне деце,старац Кукша је једном назвао једнога човека који је имао жену и двоје деце јеромонахом.Касније после смрти жене,муж је посветио свој живот служењу Господу,и кроз неколико година рукоположен је за јерођакона,а потом и у чин јеромонаха..

Једна жена је молила старца Кукшу да благослови њену кћер М.да се уда. Прозорљивац је одговорио.Никада се М.неће удати“.Жена је хтела да објасни да је код младих све спремно за свадбу,остало је само да се сашије одело и после Ускрса ће се венчати,али је старац самоуверно поновио: „М.се никада неће удати“.Недељу дана пре свадбе код М.су се одједном појавили епилептички напади (што се код ње раније није виђало) и запрепашћен младожења је сместа отишао кући.Кроз неколико година М.се замонашила са именом Галина а њена мајка са именом Василија.

Друга побожна девојка молила је баћушку да је благослови на монаштво,али старац је благословио на удају.Заповедио јој је да иде кући,рекавши да је тамо очекује богослов.Предсказање старца се испунило,девојка се убрзо удала за богослова.Духовна кћи старца је родила седморо деце и све их је васпитала у љубави према Богу.

Једна духовна кћер старца је причала да је хтела да сазна како себе осећа старац Кукша за време Божанствене литурргије:

„Једном ушавши у Пештерни храм,када је о.Кукша у њему служио Божанску литургију,ја сам одједном осетила блискост душе са Богом,као да унаоколо никога није било,само Бог и ја. Сваки возглас о.Кукше узносио је моју душу „горе“, и испуњавао је таквом благодаћу као да сам стајала на небу пред лицем Самога Бога.У души је било детињски чисто,необично светло,лако и радосно. Ниједна страна помисао није ме узнемиравала и није одвлачила од Бога.У таквом осећању сам се налазила до краја литургије.После литургије смо сви чекали да о.Кукша изађе из олтара да би од њега узели благослов.Пришала сам и ја свом духовном оцу.Он ме благословио и чврсто узео обе моје руке повео за собом,пажљиво са осмехом,гледајући у моје очи,боље рећи кроз очи и душу да би видео у каквом је она стању после такве чисте молитве.Ја сам разумела .да ми је баћушка дао могућност да доживимо такво свето блаженство у каквом је он свагда боравио у време Божанске литургије.“

Из успомене духовне кћери старца Кукше:

- Некада је он благосиљао,положивши оба длана својих руку на моју главу, читајући у себи молитву,и ја би се испунила неизрециве радости и безграичне љубави према Богу.У таквом стању ја сам боравила три дана.

Старац је саветовао свима да светој Чаши не прилазе са новцем да не би постали слични Јуди.И свештеницима је забрањивао да са новцем у џепу стоје пред светим престолом и врше литургију.

Стотине људу су стајали у реду да дођу до њега.Многе је примао и у својој келији,не желећи себе, и малтене је без даха проводио целе дане не гледајући на поодмакле године и старачке боелсти.Он се по атонском обичају цео живот обувао само у чизама.Од дугих и многих подвига код њега на ногама су биле дубоке венозне ране.Једном,када је стајао испред чудотворне иконе Мајке Божије, на нози му је пукла вена и чизма се напунила крвљу,Увели су га у келију и поставили су га на кревет.Дошао је игуман Јосиф (у схими Амфилохије), познат по својим исцељењима,погледао је ногу и казао:Припремај се,оче,за пут кући (тј.за умирање),и отишао је.Сви монаси и мирјани су се ватрено молили Мајци Божијој за здраље драгог и љубљенога старца.Кроз недељу дана игуман Јосиф је опет посетио болесника,погледао је малтене исцељену рану на нози и задивљено је рекао: „ово су измолила духовна чеда“.

Крајем априла 1957.г.старца су у страсној седмици Великога Поста преместили у Крешчатицки Свето-Јовано-Богословски манастир,у Черновицкој епархији.Доласком старца Кукше оживео је духовни живот братије манастира.У мирну обитељ апостола љубави упутила су се духовна чеда,и средствима,које је прикупио о.Кукша проширене су зграде у манастиру.

1960.г,Кукша је премештен у Одески Свето-Успењски мушки манастир.Овде му је пресдстојало да проведе последње четири године свога подвижничкога живота.У Свето-Успењском манастриру о.Кукшу су са љубављу дочекали становници обитељи.Одређено му је послушање да исповеда људе и да помаже при вађењу честица из просфора за време вршења проскомидије.

Старац је устајао рано ујутру,читао је своје молитвено правило причешћивао се свакога дана и посебно је волео рану литургију.Свакодневно ишавши у цркву,старац је испод одеће облачио своју атонску власеницу од беле коњске власи која је болно секла цело тело.

Келија старца у манастирском компкексу била је наспрам цркве Светог Николе.Са њим у настанили и послушника келејника,али старац је не гледајући на слабости своје старости није се користио туђом помоћи и говорио је: „Ми смо сами себи послушници до саме смрти“.

Једном је са радосним лицем казао својој духовној кћери: „Мајка Божија хоће да ме узме к Себи“.Октобра 1964.старац је пао и сломио ребро.Лежавши у таквом стању на хладној мекој земљи он се прехладио и разболео од упале плућа.Никада није примао лекове,називајући „лекарком“свету цркву.И сада, страдајући у предсмртној болести,он је такође одбијао сваку лекарску помоћ, молећи само да се свакога дана причешћује светим Христовим тајнама. Блажени подвижник је предвидео своју кончину.Духовна кћер старца схимонахиња А.се сећа:

Баћушка је некада говорио:90.година – Кукши не,Пазите како ће бити брзо,брзо узеће лопате и закопаће“...скончао је када му је било око деведесет ходина.

Плашећи се да се не скупи много народа на сахрани,власти су тражиле да одвезу тело умрлог у свој завичај.Старешина манастира је одговорио,да је завичај монаха манастрр.Тада су братији дали два сата времена за огреб старца.

Старац Кукша је говорио да ће после његове смрти верујући долазити на његов гроб и говориће своје недаће и невоље.Свако,које био са вером на месту његовог погреба увек је добијао утеху,уразумљење,олакшање и исцељење од болести по његовим богоугодним молитвама и заступништву.

Прича Ксенија Кибаљчик: „То је било педесетих година,када је преподобни Кукша живео у Почајевској Лаври.Дошла је код мене ходоачсница Нимфодора,и молила ме да јој дам неки доличан посао и да јој због тога дам да једе.Ево шта је она испричала о себи:

Нашла се она на исповести код оца Кукше,причала је осеби да је била у манастиру, у заједници,да се удала и да се четрдесе година није причешћивала...“ После исповести она је почела да се истински каје и да горким сузама оплакује свој живот. Потом видевши масу људи која је окружилао.Кукшу који су хтели да добију благослов, сматравши себе недостојном да му се приближи она је стала иза свих. Одједном он се окренуо погледао је у њу и рекао јој је: „Опростио је Господ,све је опростио“.

Докле год се Кукша налазио у Почајеву,Нимфодора се сваки пут исповедала само код њега ,и по његовом благослову,често се причешћивала.Али априла месеца 1957.г. њега су изненада преместили у далеки манастир Св.апостола Јована Богослова,и тада је било теже да се дође код њега на исповест. Нимфодора је почела да долази код јеромонаха,који је обично дежурао у Успењском сабору,али он Нимфорори није дозвољавао да се исповеда код њега,јер она је сваки пут долазила без новца.И ево шта се једном са њом десило: припремивши се за свето причешће,она је дошла да се исповеди код јеромонаха, и опет је била одбијена...Литургија се приближавала крају.Отпевали су: „Оче наш“...Причасници су почели да прилазе царским дверима,а Нимфодора стоји и неутешно плаче због своје недостојности,уверена да јој сам Господ не допушта да приђе Светом путиру.Погледала је према Почајевској икони Мајке Божије која је стајала испред ње.Одједном види кроз сузе да се из иконе одваја путир и полако лети по ваздуху према њој.Приближивши се њеним устима тај путир се на секунду задржао,и Нимфодора је отпила један гутљај из путира и тада се путир подигао у ваздух према икони,али не дошавши до ње,расплинуо се по ваздуху и постао је невидљив.Знајући своју недостојност,Нимфодора се уплашила и одмах је рекла њему како јој је послано дивно чудо милости Божије.

Убрзо после тог догађаја неки добри људи су позвали Нимфодору да отпутује са њима код оца Кукше,обећавајући да ће узети на себе све путне трошкове.И ево,они су стигли код њега.Ушли су у његову келију...Он трудећи се да буде љубазан и према свима да покаже пажњу,с времена на време је погледавао у Нимфодору и са осмехом јој је говорио:„Ти,причасница!“Она је хтела нешто да каже,али на њено противљење он је строго одговрорио:

- Ћути,ја сам видео!!!

Тада је она открила истинитост чуда.“

Када је старац био у Јовано-Богословском манастиру,он је послао своју духовну кћер В. да види место где може да уреди велику зграду за мноштво монаха.Она је пошла и по молитвама старца нашла је добро место на брду непосредно над манастиром.Вративши се В. старац јој је казао да ће тамо бити велика монашка зграда,и да он треба да припреми то место.Његово предсказање је почело да се испуњава после тридесет година:после отварања и враћања манастира ново покољење монаха не знајући старца и његово предсказање почело је да прави цркву и монашку зграду на самом том месту о коме је било речи.

У јесеен 1993.године сећа се једна духовна кћер стрца, - ја сам пошла на гроб оца Кукше и тамо сам видела много људи који су допутоавали из Молдавије. Они су причали да је једну жену много болео желудацУзела је земљу са гроба старца,ставила је на стомак и заспала.Када се пробудила видела је да је исцељена.Такође тако се исцелила болесна од рака седамдесетдвогодишња М.становница града Одесе.

1995.године по решењу Светога Синод Украјинске Православне Цркве, старац Кукша је прибројан хору светих у чину преподобног.Слави се 29/16. ептембра.

Преподобный Кукша Одесский (1875-1964)

http://svet.77-77.narod.ru/Kykodes.html

Са руског превео

Протонамесник Животије Милојевић

[Guest]

http://www.liveinternet.ru/users/3498281/post126776934/

[Guest]

http://www.liveinternet.ru/users/3498281/post126776934/

[Guest]

http://rushill07.narod.ru/saints/kuksha/1.html

[Guest]

http://ikona.dp.ua/iconography/prepodobnyy-kuksha-odesskiy-s-zhitiem

[Guest]

http://wiadomosci.monasterujkowice.pl/?p=395