Један дан на Светој Гори

[Онуфрије]

елем, да се вратим уназад.

Капетан је седео са нама на веранди и објашњавао Јањију како је време најављено за сутра, како ће море бити, Јањи је све уредно преводио. Објашњавао ми је нема фортуна, нема буре, помињао јачину бофора и оно што је мени тада било најбитније, биће брод. Капетан је полако устао и кренуо ка таверни Парк, ту је сваке вечери уживао у специјалитетима из мора.

Платио сам Јањиу преноћиште, он ми је казао колико ми треба драхми за брод, остало ми је још хиљаду драхми. Отишао сам до продавнице и купио неки сок и кифле, нисам јео од Београда. Оне четири хиљаде са пода аутобуса, тачно су покриле све трошкове које сам имао.

[Онуфрије]

Ујутру, чини ми се да је око 7 испловљавао брод за Хиландарску арсану (пристаниште). На лађу се улазило преко даске која се једним крајем ослањала на бетонски кеј а другим крајем на брод. Забректао је мотор мерцедес унимога који је покретао ову барку. Пристали смо најпре у Неа Роди. Ту, на арсани долази полицајац који контролише путне исправе и неизбежни Панајотис који издаје и контролише Диамонитирионе. Панајотис исти посао ради и данас, проћелав, са округлим наочарима, са перфектним њухом да открије када се неко шверцује да уђе као Светогорац. Пар пута сам гледао када колони монаха који улазе као Светогорци (Светогорцима наравно не треба Диамонитирион) прилази Панајоти и без грешке тражи личну карту баш оном монаху који није Светогорац. До скора је за клирике који долазе у посету Светој Гори била неопходна писмена дозвола Цариградксе патријаршије са којом су вадили Диамонитирион. Пошто је то увек била компликована процедура, многи монаси су једноставно улазили на брод као да су Светогорци, рачунајући да их нико неће легитимисати.

[Онуфрије]

Неколико година касније сам чуо од житеља Јерисоса, да је код њих последње сачувано бродоградилиште које израђује и данас рибарске лађе, попут оне светогорске. У изради се користи само дрво, нема металних закивака тек мотор и механизми за извлачење мреже су од метала.

Биће и слика само да проради минус.ком

[Онуфрије]

[Онуфрије]

[Онуфрије]

[Онуфрије]

опс омаших уместо у рецепте оде у путопис

[Онуфрије]

[Онуфрије]

На пристаништу нас је дочекао деда Кирило. Некада када су углавном хиландарски гости долазили из правца Јерисоса, на пристаниште је долазио само трактор, камион унимог или пикап, за ствари, а гости су ишли пешака до манастира. Данас када гости углавном долазе из правца Уранополиса на пристаништу госте дочекује манастирски аутобус или џипови, како би све госте превезли до манастира.

Пошто је Јовањица, пристаниште за бродове из Уранополиса 12км од манастира, а арсана за бродове изЈерисоса на свега три км.

Јовањица, Ивањица, хиландарско пристаниште на јужној обали

[Онуфрије]

Сећам се као јуче, са брода смо изашли нас петорица. Свршени призренски богослов Владислав Луковић из Крушевца, два младића из Београда запослени у једној београдској штампарији, један господин из београдског Водовода и ја.

узели смо благослов од оца Кирила, набацили торбе на манастирски трактор, за који сам касније чуо да је седамдесетих поклонио Тито, и полако кренули са деда Киром пешака ка Хиландару. трактор је возио београдски свршени богослов Данило Радић, који је већ неко време радио у манастиру као возач.

ево ископах слику баш тог трактора и баш Данило на њему

[Онуфрије]

а ево и поменутог Владе из Крушевца, познатији по оном ЦД МАРАН АТА. Ово је сликано 1999. на пристаништу скита Св. Ане када смо се заједно пењали на Атос

[Онуфрије]

хаха, ево нађох и ову слику, ја као искушеник на Атосу

дете, бацо мој

[Онуфрије]

унимог којим су деведесетих превожени гости са Јовањице. Отац Дамаскин (сада у Баваништу) као манастирски возач, на путу за Јовањицу место Прота Неро

[Онуфрије]

Када смо стигли у Хиландар, отишли смо на гостопримницу, по грчки архондарики или што би рекли стари Хиландарци на фандарик. Стара хиландарска гостопримница налазила се на последњем спрату. Са капије сви гости су се пењали дрвеним степеницама до врха. Пролазили поред штикуларнице, епитропије и онда улазили у малену просторију која је била гостопримница. Данас постоје две гостопримнице у Хиландару, једна, свакодневна, ван зидина у некадашњој аргатској (радничкој) кући која је служила за мазгаре. А друга је празнична унутар манастира у приземљу где се некада налазила манастирска житница.

У свим манастирима послужење је исто, чаша воде, чувени грчки ратлук, кафа или чај и манастирска ракија ципура.

[Онуфрије]