Jump to content

СВЕТЛОПИСИ - Светогорска радионица 1920.


Препоручена порука

У време процвата руског монаштва на Атону (у периоду царске русије на Светој Гори живело је око осам хиљада рускаих монаха) при Андрејевском скиту постојала је светлописачка радионица. Пре десетак година био сам у њој.

Огромни Андрејевски скит. Чућете Грке да га називају Серај, од турског сарај, што значи дворац, палата. Заиста и сда када је оронуо личи на некакву стару палату, а како ли је изгледао Андрејевски сарај у свој својој слави. Иза северног зида скита, у густој кестеновој жуми, која је дошла до самих скитских зидина, покрај стазе која води ка келији Достојно јест, налази се светлописачка радионица ватопедског Светоандрејевског скита. Када дођете испод северног зида, уколико се загледате добро према западу нећете сигурно ни преметити некадашњу радионицу. Прекривена бршљеном и другим растињем, склонила се од очију ретких пролазника. Тек, између два дивља кестена назире се неки чудновати тунел. Када крочите у тај тунел од растиња указаће вам се масивне степенице са оградом од кованог гвожђа. Попео сам се. Наспрату врата нема. Или су временом иструлела, или их је, што је вероватније, однео неки други келиота јер су му требала за његову монашку насеобину. Испред мене се указао не велики ходник, са већином отпалог малтера са зидова. На оним деловима где је малтер сачуван указивала се бела боја зида са некаквим пурпурним цветовима исцртаним по белом кречу. У ходнику четворо врата, са стакленим луфтерима изнад. У Кареји су лета веома спарна. Две просторије су скроз празне. Тек у трећој, велики, масивни астал, без фиока, ваљда са улазним вратима отишле и фиоке. По столу и по поду просторије испод прашине и мишињака у полумраку, назиру се десетине делова различите фотографске опреме, сталака, кадице за испирање слика.... тек онда видех да у соби нема прозора. У овој просторији се значи уметник први пут сусретао са својим светлописима.

На крају ходника, највећа просторија, уметнички атеље светоандрејевских светлописаца. Дугачка просторија, са косим кровом од стакла. Безброј малих прозорчића, боље осветљење уметнику није ни било потребно. Прозори готово да су сви изразбијани, а делови стакала, оштри као жилети, висе ка сивом патосу попут некаквих украса. На средини собе, испод тих висећих жилета, гомила старих ћилима спакованих у једну коцку на којој је тада, када сам ја био спавао отац Симон, светогорски Боготражитељ, који без келије и без икаквог иметка тако лута по гудурама светогорским. На зидовима су још увек висила осликана платна које је уметник користио за позадине својих слика када би радио портрете. У угловима атељеа стајали су разни дрвени сталци, за цвеће, за крстове, књиге... све је то некада била сценографија ове велике радионице.

Данас када гледам ове старе светлописе, препознајем та платна, познејм те сточиће и зидове....чини ми се познајем и светлописца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Grobe moj! Zašto te zaboravljam? Ti me čekaš, čekaš i ja ću se sigurno nastaniti u tebi. Zašto te zaboravljam i ponašam se kao da je grob sudbina samo drugih ljudi a ne i moja?"

sv. Ignjatije Brjančanjinov

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...