СТАРАЦ МИРОН

[Онуфрије]

Старца Мирона нисам лично познавао, али сам доста слушао о њему од других монаха.

Учествовао је у првом светском рату, на фронту је примио вест из свог родног села, да су му Бугари побили све што је имао. Тако је са солунског фронта уместо у Србију отишао у Хиландар где си и замонашио.

У то време у Хиландару је била идиоритмија па је искушеник по пријему у манастир додељиван неком од саборних стараца на старање о њему. Оца Мирона су доделили владики Мелетију, који се повукао са трона своје Епархије у Хиландар.

Отац Мирон је дуго обављао послушање олатарника, преко 30 година. Причао ми је покојни отац Михаило да је старац Мирон последњих десет година јео само нафору која би претекла после литургје и пио уз њу по мало олатарског вина, друге хране није уопште узимао.

Од свог старца, владике Мелетија добио је један дрвени крст који је увек носио око врата. Када је једном ради здравља отишао до мора, загубио је крст негде на обали. Данима није могао да дође себи само је кукао: Мироне, Мироне, како ћеш изаћи пред старца. После дуге потраге нашао га је. Причали су оци, да су га видели како носи тај крст у руци и говори му е нећеш моћи више да се изгубиш. Нико томе није придавао значаја све до његовог упокојења. Тада су, оци који су га припремали за сахрану, открили да је тај исти крст ушио концем за своје груди.

Сахрањен је поред свог старца владике Мелетијач иза олтара гробљанске цркве. Његове кости братија неће вадити из гроба, јер је владика оставио аманет да њега не ваде, а братија не жели да одваја доброг послушника од његовог старца.

[Онуфрије]

Фотографија је начињена на манастирском гробљу. Иза оца Мирона се види гробљанска капија.