СТАРАЦ СИМЕОН

[Онуфрије]

СТАРАЦ СИМЕОН

Топлота његовог лика, на коме је увек био присутан благи осмех, показивала је топлоту његове душе која никога није остављала равнодушним.

Тежак је био његов живот.

Родио се 1922. године, у честитој сеоској породици Андрића, покрај Шапца. Још као момак, са непуних деветнаест година одлучио је да узме крст свој и пође у манастир. Међутим, рат га је у томе омео, мобилисан је из манастира Троноше, у који је тек стигао као послушник. По завршетку рата, обрео се као емигрант у Енглеској, где је 1957. примио у срце вапај светог Владике Николаја Србима да иду у Хиландар, јер је братство бивало све мање и мање. Примио је монашки постриг у хиландарској обитељи 1959. године. Монаштвом је запечатио своју истинску службу љубљеном Господу, имајући пред собом пример светих Немањића и светог Владике Николаја.

Расудљиво газећи светогорском стазом живота, обављао је са највећом ревношћу најтежа манастирска послушања, виноградара, подрумара, црквењака, ... Да би 1991. године прешао у Посницу Светога Саве у Кареји где ревнује пуних осам година у испуњавању најтежег светогорског типика.

Тешко је срести човека тако љубави пуне, тако ведре и неискварене душе као што је био старац Симеон. Упознао сам га у његовим зрелим годинама (био је на послушању у Посници св. Саве), али у њему је била неискварена дечија душа. Волео је цркву и богослужења. Није био појац али је био прави виртуоз на манастирским звонима. Волео је да прича о послушању црквењака, да преноси нама млађима типик и црквењачко искуство. најбољи звонар манастира Хиландара. Ко је слушао старе снимка хиландарских звона (на касети тј ЦД-у где поје игуман Пајсије) то су снимци виртуозног геронде Симеона.

За умор и болест није знао до своје 77 године када је изненада постао непокретан. Чак је и болест приписао својој лењости, иако на послушањима лењости никада није имао. Присећао би се јавно својих младалачких грехова објашњавајући да због њих страда, често самопрекорно говорећи „Ех, Симеоне, Симеоне шта уради“. Боловао је пуних седам година, припремајући се сво време за сусрет са Господом. Преселио се тамо за где се читавог живота са потпуном савешћу припремао. Велика ми је част што сам био сабрат оваквом монаху.

Нека Господ подари мир светитељској души монаха Симеона.

[Онуфрије]

[Онуфрије]

Старац Симеон је иначе свој монашки пут започео 1941. у манастиру Троноша. Међутим, како је убрзо отпочео рат, у манастир су дошли Љотићевци и мобилисали све манастирске искушенике. Љотићевци су се иначе званично звали Добровољци. Отац Симеон то није знао. Причао нам је, кад год би се официр обратио чети: другови добровољци (Љотићевци су исто користили ословљавање другови) он се плашио да њега не провале да је он мобилисан, не знајући да је његова читава чета састављена од мобилисаних момака. Тек је у Хиландару негде почетком шездесетих сазнао да им је једноставно то било име Добровољци.

[Онуфрије]

Потресна прича о старцу Симеону, коју морам да вам испричам, везана је за његов одлазак у бању 2001.год.

Отац Симеон је емигрирао 1945. преко Словеније и Италије за Енглеску, као и многи Љотићевци са којима је и он отишао у емиграцију. У Енглеској је живео све до одласка на Свету Гору. Са Свете Горе није излазио све до своје болести 1999.године. У Србију, дакле није долазио од 1945. када се разболео решила је Управа да га пошаље у Србију у бању. Једва смо чекали да нам се врати Сима и да нам прича како му се чини Србија после толико година.

Дочао је после месец дана. Сав је био узнемирен. Причао нам је: док сам лежао у бањској соби, на врата је ушла једна старија жена. Чинила ми се страшно позанто. Питала ме јеси ти Крста Андрић (тако се звао раније о.Симеон). Кажем ја њој тај сам, а она поче плакати. Море, почнем и ја да плачем, а да ме убијеш немам појма зашто. Тек после неког времена смогла је снге и рекла ми је тихо: ја сам твоја сестра. Ми се мој брате нисмо до сада видели. Ти си отишо у рат, а ја сам тад рођена. После си отишо за Енглеску, слао си нам пакете и писма, а после си отишо у Грчку. Нисам знала ни да ли си жив ни како изгледаш. Тек ми је јуче зазвонио телефон кући, звао неки отац Василије из Хиландара и рекао ми ако желим д авидим први пут свог рођеног брата, да дођем овде у бању. Каже Сима, тек сам онда схватио зашто сам и ја плакао, личила је на моју покојну мајку.

Ово је Сима стално пребацивао оцу Василију, шта ми Васо приреди! Незлобив није ни могао да му се наљути, само је себи замерао што је прихватио да уопше и иде у ту бању.

[Онуфрије]

Причао је Сима како је јео хоботницу у Испосници у Кареји.

Када се улови октопод, хоботница, обично се излупа о камен или бетон једно четрдесетак пута како би рибар из ње испрао отров, хистамин. Отац Симеон је често гледао Грке како то раде, али веровао је да они то више раде због жилавости меса. Рачунајући да има јаке зубе, а да не дангуби ударајаћи октопода, Сима га скува и поједе. Током ноћи, причао је, да га је спопао такав свраб да је морао да изађе испред испоснице и да уђе до браде у неко буре пуно кишнице. Ујутру када су га нашли Грци монаси, објаснио им је шта ради у бурету. Хитно су га пребацили у амбуланту у Кареји, где му је лекар објаснио да га је само Богородица спасила, јер од толиког отрова (као да те изуједа рој пчела) скоро даје немогуће да се преживи.

[Онуфрије]

Када се шлогирао 1999. у леву страну, често је објашњавао да то мора да је зато што је ударио левим коленом у бачву кад је излазио из ње "ономад 1962.", јер је дуго година био манастирски подрумар, па је морао често да улази у бачве како би их изнутра прао.

[Онуфрије]

Симеон на послушању подрумара средином двадесетог века

[Онуфрије]

Улаз у хиландарски подрум