Ministar Velja Ilic bi da malo banci sa tudjim parama ...

[Crveni Baron]

Сањам

Читам пре неки дан интервју министра Велимира Илића, који каже да је Коридор 11 од Београда до јужног Јадрана његов животни циљ

Насмејао ме је бивши премијер Мирко Цветковић својим апелом „интелектуалцима и невладиним организацијама да дигну глас” у његову заштиту. Баш дирљиво, човек који је био само премијер и министар финансија у држави која је највећи акционар „Агробанке” сматра да су оптужбе против њега у погледу те банке потпуно бесмислене! Тешко да ће било ко заштитити човека који се на јавним функцијама бавио искључиво личним преокупацијама и приватним пословима. Наравоученије: да би те јавност заштитила, мораш нешто и да јој даш.

Него, да не претерам о задаху који се шири из штала Аугија Тадића, дошли су нови! Читам пре неки дан интервју министра Велимира Илића, који каже да је Коридор 11 од Београда до јужног Јадрана „његов животни циљ, његов сан!”. Одлично, баш ми је драго да министар Илић има животни циљ, али треба поставити два питања. Прво, да ли је тај његов циљ у складу са интересом Србије, којој као министар треба да служи? У том погледу ствари стоје овако. Да би изградња аутопута била економски, односно друштвено оправдана, потребно је да саобраћај на том путу буде просечно годишње најмање 12.000 возила дневно. А садашњи проток се лако мери и добро је познат – има га на сајту „Путева Србије”. У највећем делу сегмената пута Београд–Чачак је знатно испод 12.000, а тамо где је изнад ради се о локалном саобраћају који ће остати на садашњем путу. А на сегменту према црногорској граници забележено је испод 3.000 возила – ни четвртина потребног саобраћаја. Дакле, овај аутопут није оправдан.

Добро, неко ће рећи, није оправдан сада, али биће у будућности. Штавише, на ово се надовезује „аргумент” да ће аутопут привући нови саобраћај. Не бива! Људи путују зато што имају потребу да путују, а не због пута као таквог, типа: баш сам уживао возећи се аутопутeм од Јагодине до Параћина пре неки дан. Аутомобили се крећу због тога што неко има пословни састанак у неком другом месту или у то друго место иде из неког непословног разлога: да се духовно оплемени у Гучи, на пример. Камиони се крећу зато што нешто превозе од произвођача ка потрошачима. Дакле, оно што одређује број путовања јесте ниво привредне активности у земљи, који одређује и доходак и, за дато учешће индустријске производње, количину добара која се транспортују. А Србија је мала земља мерено и бројем становника и бруто домаћим производом који се ствара, нарочито у индустрији. И ту се ствари неће драстично променити у деценијама које долазе – број становника опада, а високе стопе привредног раста не треба очекивати. Чак и уколико буде аутопутева, да не покрећем питање путарине, неће бити Турака, како оних из народне песме, тако и оних правих, будући да њихов транзит нема никакве везе са правцем Београд – јужни Јадран.

Нису аутопутеви у Немачкој крцати због тога што су изграђени, него због тога што је Немачка велика земља, мерено бројем становника и бруто домаћим производом, зато што је велика њена индустријска производња, која захтева транспорт добара, зато што су житељи те земље богати, па себи могу да приуште велику потрошњу, много аутомобила и високе рачуне за гориво – све оно што Србија нема, нити ће у догледној будућности имати.

Друго питање је оно о начину финансирања сна министра Илића. Неко ће рећи, уколико постоји аутопут, макар био и празан, од тога нема штете. Ни то не бива! Пре свега, ради се о списканим парама пореских обвезника. Приче о кинеским кредитима су бацање прашине у очи, будући да се главница мора враћати и камате плаћати – није то „Агробанка” – а то се чини новцем пореских обвезника. Та средства су могла бити употребљена у неке друге сврхе уместо у полупразан аутопут. Штавише, узимањем кредита увећава се већ критична задуженост земље и Србија се приближава дужничкој кризи и отежаном финансирању била које домаће привредне активности. Коначно и принципијелно најважније, кад неко већ има (животни) сан, зашто га не реализује својим парама?

Некада су српски добротвори, попут Капетан Мише или Илије Коларца, свом народу, од својих пара, остављали задужбине. И данас нам добро служе. Некада су српски премијери и министри свом народу остављали институције: нове, модерне законе и њима прилагођене установе да их спроводе. Већину њих су обрисали комунисти када су дошли на власт. Данашњи српски министри сањају да себи подижу мегаломанске инфраструктурне споменике на рачун пореских обвезника и њихове деце. Баш ме интересује хоће ли и министар Илић једног дана, попут његовог колеге Цветковића, упутити апел „интелектуалцима и невладиним организацијама”.

Борис Беговић

Politika