Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења

[Дејан]

Митрополит Јеротеј Влахос

Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.

Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.

Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.

Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.

Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.

Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.

Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.

***

Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.

Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.

То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.

Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.

Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.

Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.

***

Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.

Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.

Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.

Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.

Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.

Извор: "Православни одговор"

[Sophrosyne]

Jedan od omiljenih Mitropolita,sa uživanjem ga čitam.

evo nešto od njega :

http://www.scribd.co...ka-Svetih-Otaca

[Дејан]

Isto misli o odnosu pričešća i askeze kao i naš vladika David

[Лазар Нешић]

Isto misli o odnosu pričešća i askeze kao i naš vladika David

Да, с тим што је (целокупно гледано) владика Давид ипак пар корака напред у односу на митрополита. Мислим на богословље. Јер, митрополит је у неким другим стварима јако искључив.

Сећам се речи в. Давида са предавања, а тичу се митрополитовог става о "бесмртности душе": "Оставите Јеротеја Влахоса, не разуме он то"

Иначе, ово је јало лепо све рекао.

[Ведран]

Да, с тим што је (целокупно гледано) владика Давид ипак пар корака напред у односу на митрополита. Мислим на богословље. Јер, митрополит је у неким другим стварима јако искључив.

Сећам се речи в. Давида са предавања, а тичу се митрополитовог става о "бесмртности душе": "Оставите Јеротеја Влахоса, не разуме он то"

Иначе, ово је јало лепо све рекао.

исихастичката и неоисихастичката црта во теологијата (очистување, просветлување и обожување) на која и самиот митрополит Јеротеј Навпактски припаѓа, ми се допаѓа...

но јакиот акцент на терапевтско-исцелителниот метод во неговото учење, знае понекогаш да ми посмета, затоа што крајната цел на животот на христијанинот, не е во неговото исцелување туку во неговото спасение, кое Христос го дарува на сите, во Неговиот Богочовечки организам.....

[Лазар Нешић]

исихастичката и неоисихастичката црта во теологијата (очистување, просветлување и обожување) на која и самиот митрополит Јеротеј Навпактски припаѓа, ми се допаѓа...

но јакиот акцент на терапевтско-исцелителниот метод во неговото учење, знае понекогаш да ми посмета, затоа што крајната цел на животот на христијанинот, не е во неговото исцелување туку во неговото спасение, кое Христос го дарува на сите, во Неговиот Богочовечки организам.....

Да, зато њега (митрополита Јеротеја) видим као добру равнотежу (па чак и кад претерује) разним облицима евхаристијских утопизама и идеологија. Сви ти теолози, на крају, нам дају оно што нам и треба: трезвеност у свему.

[Ведран]

Да, зато њега (митрополита Јеротеја) видим као добру равнотежу (па чак и кад претерује) разним облицима евхаристијских утопизама и идеологија. Сви ти теолози, на крају, нам дају оно што нам и треба: трезвеност у свему.

или народски речено: средњи пут, је Царски пут

[Ignjatije]

Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.

Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.

Ovo moze ali je previse tesko. Ti Novomucenici koji su bili sluge turskih gospodara nisu bili izlozeni velikom nemoralu i provokativnoj okolini koja podstice na neciste pomisli i dela. Nisu bili okruzeni razgolicenim devojkama, opijatima, " zabavom " ..... Naravno da je i njihovo vreme imalo svoje breme, ali mislim da je bilo mnogo lakse za duhovno napredovanje, sto postojanje svetitelja u to vreme i dokazuje.

[Желе Зека]

Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.

likefaceeeeeeee

[Давор73]

мЛого волем како звуЋи прича о АскЕзи... .smesko.

[Душко Дугоушко]

Ovo moze ali je previse tesko. Ti Novomucenici koji su bili sluge turskih gospodara nisu bili izlozeni velikom nemoralu i provokativnoj okolini koja podstice na neciste pomisli i dela. Nisu bili okruzeni razgolicenim devojkama, opijatima, " zabavom " ..... Naravno da je i njihovo vreme imalo svoje breme, ali mislim da je bilo mnogo lakse za duhovno napredovanje, sto postojanje svetitelja u to vreme i dokazuje.

То ти мислиш, али нису се људи јуче испилили... Много волим Confiteor управо због оног mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa - све што чиниш изабрао си да учиниш и чиниш својом сопственом кривицом. Тако, нема ту неког оправдања увек је крајњи избор наш (осим у случајевима психијатријских болесника који нису свесни)...