MANASTIR NIMNIK

[ribar]

U hrastovoj šumi u ataru stiškog sela Kurjače, nalazi se skromni srednjevekovni manastir Nimnik. Nejasna je etimologija imena manastira, i do sada nije nađeno valjano naučno objašnjenje.

Pisani izvore ne govore ništa o vremenu postanka manastira i njegovom ktitoru. Njegova arhitektura, dimenzije i ostalo, upućuju da je izgrađen u srednjem veku poslednjih decenija postojanja samostalne srpske države, kao zadužbina nekog malog vlastelina. Narodna tradicija koju je zabeležio Joakim Vujić, pripisuje ga knezu Bogosavu, savremeniku despota Đurđa i Starine Novaka. Da bi se tradicija prihvatila, treba rešiti dva problema vezana za prostorno i vremensko lociranje ove ličnosti i uskladiti ih sa geografskim i istorijskim činjenicama. Prvo, tradicija smešta sedište kneza Bogosava izvan okvira srpske despotovine, jer Starina Novak i deli Radivoje piju vino "a kod Bosne kod vode studene, kod nekoga kneza Bogosava". Ovo nije nepremostiva prepreka, jer takvih neslaganja ima u narodnim pesmama mnogo. Između ostaloga i despot Đurađ je "iz prekrasne Maćedonije, iz pitoma mesta Smedereva". Drugi problem nastaje kod pokušaja istorijske identifikacije ove ličnosti, jer istorijska nauka, bar za sada, zna samo za jednog Bogosava - savremenika kneza Lazara. U ravaničkoj povelji knez Lazar daruje manastiru Ravanici, između ostalih, i "ljudinu Bogosava iz Smedereva, s obštinom i baštinom". Iz ovo malo podataka teško je dokučiti društveni položaj Bogosava. Ne zna se da li je bio vojvoda ili knez, ali je u svakom slučaju istaknuta i svakako prva i najvažnija ličnost Smedereva u vreme kneza Lazara. Vremensko neslaganje tradicionalnog i istorijskog Bogosava, jer kneza Lazara i despota Đurđa razdvaja oko četiri decenije, ne treba ozbiljno uzimati, jer je narodnom pesniku u prvom planu namera da izloži galeriju likova iz srpske prošlosti, a tek u drugom da saopšti geografski podatak i istorijsku istinu. U narodnim se pesmama često dešava da su ličnosti koje razdvajaju decenije ili vekovi prikazane kao savremenici. S druge strane, jedan vlastelin mogao je imati imanja u raznim delovima države, međusobno udaljena, pa je otuda nastalo i mišljenje da je Nimnik pripadao Ravanici, što je logično ako je bio baština ljudine Bogosava.

Ni prvi turski popisi ne pominju manastir Nimnik. Tek popis iz treće ili četvrte decenije XVI veka beleži ovaj manastir i samo jednog monaha u njemu, sa obavezom da sultanovoj blagajni plaća godišnje 152 akče. Popis u vreme Murata III beleži samo obavezu manastira, koja je nešto uvećana i iznosi 176 akči, bez drugih podataka. U vreme austrijske okupacije severne Srbije posle Požarevačkog mira (1718), "monastir marijanski" tj. manastir u selu Marijanje (danas zaseok sela Kurjače), posetili su egzarsi beogradskog mitropolita: 1733. godine to je bio Maksim Ratković, a 1735. Jovan Mihajlović. Po njihovom opisu crkva je stara, zidana je i zasvedena kamenom, pokrivena šindrom i neokrečena. Crkva je pusta i položaj joj nije najbolji, jer je udaljena od sela. Odeždi i zvona nema. Paroh pri crkvi je Radosav Spasojević (tj. sin Spasojev) rodom od Vidina, koji "pravilo držit, leturgiju pojet, odeždi imejet". Da dodamo: imao je pop Radosav desetoro dece - pet sinova (jedan je takođe bio sveštenik) i pet kćeri. Parohiju marijansku činila su sela Marijanje, Biskuplje i Kličevac sa ukupno 88 domaćinstava. Na ime dažbina mitropolitu (dimnica, milostinja, konak) parohija je davala oko 20 forinti i 13 forinti na ime egzarhije.

Nije poznata uloga manastira u ratovima krajem XVIII i početkom XIX veka, ali je i posle Kočine Krajine i posle Prvog srpskog ustanka 1813. crkva popaljena, opljačkana i porušena do temelja. U ruševinama Nimnika pronašli su seljaci 1823. godine deo njegove srednjevekovne imovine: dukate, krstove i drugi bogoslužbeni inventar, što je sreski načelnik Josif Milosavljević pokupio i predao knezu Milošu. Na starim temeljima, pobožni narod ovog kraja, obnovio je manastir 1825. godine, postavio ikonostas i nabavio najnužnije knjige. Godinu dana kasnije takvu je crkvu video Joakim Vujić i zapisao da je zidana od kamena i cigala, sa svodom od dasaka, a podom od obične i rimske cigle. U crkvi je grob prepodobnog Nikolaja Sinajita. Deceniju i po kasnije crkva je ponovo obnovljena i podignuta je zvonara, sve o trošku samog manastira, uz nešto malo opštinske pomoći. Jedno zvono poklonila je popadija Petrija, udova Jakova Petrovića koji je bio paroh pri ovoj crkvi, a drugo zvono poklonio je Stevan Protić, trgovac iz Rama. Od imovine manastir je imao samo jedan hektar obradivog imanja i 43 hektara šume, što je donosilo mali prihod od svega 240 dinara. Verovatno je imao solidne priloge, jer su u arhivu sačuvani podaci da je u nekoliko slučajeva Nimnik davao novac na zajam. S druge strane, crkva nije imala svoj putir i ostali bogoslužbeni inventar, već je koristila putir crkve požarevačke. Tek 1881. godine kada su požarevljani uzeli nazad svoj putir, sveštenici i "kasehranioci" kupe putir i ostalo za 50 cesarskih dukata. Godine 1891. opravljen je krov i uklonjen trem koji je imao ulogu priprate.

U poslednja dva veka manastir Nimnik služi kao parohijska crkva, a tek ga 1936. episkop Venijamin pretvara u ženski opštežiteljni manastir, kakav je do danas ostao, iako je i dalje parohijska crkva za kurjačko-popovačku parohiju.

Arhitektura Crkva manastira Nimnika posvećena je prazniku Prenosa moštiju svetoga Nikolaja. To je jednostavna građevina, sagrađena od lomljenog kamena, sa krovom na dve vode. Uglovi zgrade rađeni su od većih komada tesanog kamena, donetih možda sa nekog antičkog lokaliteta. Nema oltarske niti pevničkih apsida. S obzirom da je današnja crkva podignuta na temeljima starije, možemo pretpostaviti da je i starija imala sličan izgled. Unutrašnjost nije živopisana.

Kapela zvana "Svetinja", mala je građevina zidana od kamena, podignuta po predanju na grobu Nikolaja Sinajita. U njoj su dva para carskih dveri, svakako sa starih ikonostasa. U konaku postoji i kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice koja se koristi za bogosluženja tokom zime.

Zvonara je odvojena sa dva zvona.

Nastojateljnica: visokoprepodobna igumanija Jefrosinija (Milanović).

Adresa: 12221 Majilovac; tel: 012/74-020

www.spc-altena.de

Igumanija mati Jefrosinija je preminula sadasnja nastojateljica manastira je mati Teoktista

ribar

[ribar]

CUDO IZ DEVOJACKOG GROBA

Cuvsi da se mnogima dogodilo cudo, u manastir Sveti Nikola u Nimniku nadomak Pozarevca,

hodocasnici godinama dolaze verujuci da ce ih Svetinja izleciti ili usreciti.

Manastir “Sveti Nikola” u Nimniku, blizu sela Kurjace, postalo je svetiliste zahvaljujuci Svetinji, odnosno grobu nepoznate hrabre devojcice. Sve je vise posetilaca, koji prevale stotine kilometara da bi proverili njenu cudotvornu moc.

U zaduzbinu vojvode Ljudine Bogosava nadomak Pozarevca vecina dolazi prvi put, ali mnogi su vec prespavali pored groba gde su “cuda moguca”. Povod za drugu posetu je manastiru, pobratimu ili posestrimi u znak zahvalnosti. Na bolesnika ili nesrecnika “baca krstove” prvi mladic ili devojka koga sretne narednog jutra posle nocenja.

Natprirodna moc Svetinje je poznata vekovima - objasnjava igumanija Jefrosinija. – Ja sam tu skoro tri decenije i pamtim brojne posetioce koji su dosli bolesni ili nesrecni, a otisli su kuci ozarena lica ili su se kasnije javili da su ozdravili ili resili zivotne nedace. Postujem njihovo pravo na diskreciju pa necu pominjati imena , a i nismo pazljivo belezili identitet onih koji su nasli srecu ili lek uz pomoc Svetinje. Znam da u susednom Majilovcu zivi covek koga je kao sedmogodisnjaka baka dovela u manastir jer je do tada samo “ckiljio”. Vec ujutru, gledao je sirom otvorenih ociju. U opstinskom centru, Velikom Gradistu, sam upoznala zenu koja je pre cetrdesetak godina onemela, a u nasem manastiru, njoj se povratila moc govora.

Energicna igumanija koja je preporodila ovu duhovnu zajednicu, redja najinteresantnije sudbine koje su se preokrenule na bolje. Jednog vozaca autobusa iz Mladenovca su donala dvojica. Bio je bled kao smrt i mati Jefrosinija se uplasila da ce izdahnuti u kapeli. Prespavao je i ujutru se sam umio i uz kafu vedro diskutovao. Danima pre toga nije zeleo da okusi nista.

Nocne more koje je imao zbog saobracajnog udesa i razmirice sa suprugom bile su kao rukom odnete. – Devojka iz Bora je jedva hodala zbog ukocenih kukova – priseca se igumanija Jefrosinija. – Nije joj doduse bilo bolje posle nocenja uz Svetinju, pa sam joj dala voska, ulja iz kandila i svete vodice sa obliznjeg izvora. Majka joj je premazala kukove i dan kasnije nam je javila da njena cerka hoda normalno. Od onih koji dolaze ovamo, najbrojnije su nerotkinje. Trecina posetilaca zarko zeli porod, a kada im se zelja ostiari, poklanjaju nam po pravilu – jagnje. Imamo stalno buljuk ovaca koje prodajemo jer jedemo samo ribu.

Svetinja je grob nepoznate male Vlahinje iz Marjanja, na cijim temeljima je niklo Kurjace.

Pre skoro sest vedova, devojcicu su presreli hajduci koji su trazili manastir Sveti Nikola (podignut 1371 god.), kako bi ga opljackali. Pitali su je za put koji vodi prema manastiru, a ona je na vlaskom jeziku ponavljala : IO NU SCIU NJIMIK / EU NU STIU NIMIC ( ja neznam nista). Prema jednoj od izgovorenih reci male devojcice ( NJIMIK / NIMIC) nazvano je mesto -NIMNIK, gde su besni razbojnici zaklali devojcicu kako ih ne bi odala.

Cudo se desilo kada su dosli roditeli da je traze. Posle dugog lutanja su opazili vatru koja je izbijala iz njenog bezivotnog tela. Njeno telo nisu mogli da pomere ! Upregli su tri para volova i – ni makac. Neki starac im je rekao da se okrenu manastiru i tek tada je tuzna povorka mogla da krene kuci sa telom nesrecnice.

Od tada se na njenom grobu desavaju cuda. Kasnije je kum devojcice, koji je predvodio hajduke, u znak pokajanja prodigao kapelu u krugu manastira a njeni posmrtni ostaci su preneti u nju. Skromna kapelica je renovirana posle dolaska igumanije Jefrosinije na celo manastira kome ona pomaze da opstane i napreduje.

[ribar]

[Ђакон Ненад М. Јовановић]

Имао сам то драгоцено духовно искуство и прилику да саслужујем на једној Светој Литургији у овоме лепоме маломе Манастиру, као и да се поклоним Светим Моштима Свете Мученице Николине Нимничке.

[antipa]

2009. године упокојила се наша мајка игуманија Ефросинија. Бог да душу прости честитој матери Ефросинији! До њеног упокојења, а на кратко и после тога, у манастиру Нимник држан је богослужбени поредак прописан Типиком Православне Цркве. Игуманија Ефросинија није била у милости код владике Игњатија. Чинио је својевремено и покушаје да је премести из манастира Нимник, но због протеста верника, који су то чинили знајући за домаћински однос према манастиру игуманије Ефросиније .. По упокојењу добре мајке све се потпуно изменило , тако да ми који смо некада одлазили у ту оазу мира и духовности сада много ређе посећујемо манастир а и  мајкин гроб .

Добра мајко Ефросинија моли Бога за нас грешне.

[Guest Florensita]

Koliko je lep taj manastir i koja blagodat je u njemu!

Predivno je tamo zaista ja cesto idem tamo...sv. Nikolina je zaista predivna svetija koja osvetljava taj manastir

[pahulja]

Bila sam u manastiru pre više godina prelep je, kao iz bajke.. Sećam se kako sam se predivno osećala tamo. Sveta Nikolina moli Boga za nas!

[gavrosaurus]

Подсетила ме је порука на теми за Тумане на манастир Нимник кога сам посетио летос и тамо сам стварно доживео нешто помало натприродно, без холивудске мистификације.

Отац Јелисеј, игуман манастира нам је свима очитао молитву за здравље и мада сам помало подозрив због тих радњи овде је све било Православно, без неких полу-хришћанских врачања.

Оно што је обележило тај скуп — а видећете, или сте видели, то је просторија величине осредње дневне собе, била је препуна и било је 40 степени напољу — био је дечак, чини ми се Владимир, коме се окренула сва пажња јер је све време читања молитве звонио ручним звоном које је нашао, викао, звечао свиме чиме је стигао, и дан данас ми звони у ушима, не претерујем ни речју.

Све време је о.Јелисеј (кога је дечак и ћушкао и миловао и грлио) клечао читајући молитве и без застоја, нисам од гужве могао да му видим лице али по гласу чујете да неко говори кроз осмех, без осуде и било је свима нама јасно као дан да молитва има и време и смисао и да је упућена на право место и за борбу против силе која, несумњиво смо сви тада видели и чули и осетили да постоји. Сви ми, колико год да је било душа у манастиру и на молитви смо изашли одатле озбиљно продрмани.

Остало ми је као искуство ван времена а за све време јер заиста вам кажем, још ми трепери бубна опна у мисленим ушима од јечања тог звонцета, те душе за коју смо се сви заправо молили код о.Јелисеја.

Слава Богу за све.

[PredragVId]