Из чега се састоји разлика између два водоосвећења, првог уочи Богојављења и другог на Богојављење . . .

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Из чега се састоји разлика између два водоосвећења, првог уочи Богојављења и другог на Богојављење, будући да су службе исте, и за шта се посебно употребљава свака од водица?

Служба великог освећења воде на Богојављење врши се, по данашњем поретку, два пута: уочи празника, након Литургије Светог Василија Великог, и на сам дан Богојављења, по манастирским типицима и штампаним приручницимама након отпуста јутрења, а по парохијској пракси после завршетка Свете Литургије. У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сам дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...».

У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367).

Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сам празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Историјски и литургички, ова два чина су један те исти чин, за који је већ од петог века нађено решење да се понавља и уочи празника како би се задовољиле потребе великог броја верника. Значи, првобитно велико водоосвећење је вршено у спомен Господњег крштења, на свеноћном бденију празника Богојављења, одмах након јутарње службе, верници су захватали воду, пили и кропили се, а у наставку су у њој крштавани оглашени.

На Литургији самога празника, која је служена одмах након тога, били су присутни и новопросветљени те се због тога на тој Литургији, и до данас, уместо трисветога поје: «Ви који се у Христа крстисте...». Велико водоосвећење је, у суштини, благосиљање крштењске воде са којим до данас показује толико заједничкога. Антиохијски патријарх Петар Гнафевс (465-475) је први дошао на идеју да хришћанима направи олакшицу и одредио да се освећење врши и на вечерњу уочи празника. Из брзине којом је ова пракса преовладала види се колико је пак било неопходно и самим потребама диктирано увођење ове новине.

У почетку су постојале мале разлике између ова два чина, али су они најпосле, узајамним утицајима, у потпуности уједначени. Да употребимо једно савремено поређење, с великим водоосвећењем се догодило управо исто што у наше време бива с две литургије, које се у великим градским храмовима врше истога дана као услуга потребама верника.

Веровање неких, да постоји разлика у погледу силе и употребе њих две, или боље једне те исте водице, је неоправдано.

извор фотографије