Постмодерна деконструкција

[Vaske]

Видим да задњих дана жру буја од постмодерне деконструкције, на сваком ћошку се може видјети Ж.Д., па имам једно питање за моје љубљене хришћанске деконтруктивисте gringrin

Онтологија ...?

[Ведран]

ха, прецртаното Битие кое истовремено, кое истовремено го има и го нема, кое е присутно и отсутно: идејата која Дерида ја презеде од Хајдегер, но ја доведе до совршенство преку воведување на концептот за differance, за постоано треперење и внатрешно одложување/ процеп во Битието.....

добредојде Сарајлијо

исто како ЖД. Денес е отсутен, но сепак присутен!

[Лазар Нешић]

Ево, у пар скица, шта ја мислим о томе.

Пoчећу од једне дефиниције, који негде сам Дерида даје:

Деконструкција није деструкција, умањење или анихилација онтологије, већ анализа дискутабилне структуре традиционалне онтологије.

Дакле, деконструкција има за циљ (макар) преиспитивање или умекшавање хришћанске (одвећ) онто-тео-лошке метафизике присутности. А та метафизика подразумева једну онтологију која, речима Ничеа и Хајдегера, бива по-предмећена и по-стварена, јер од Бога (именујући Га "највећим Бићем међу бићима") чини предмет, ствар, али и космичког гаранта (а тиме и судију, полицајца, самовласног самодршца, итд.) смисла (који није логосан, већ један наметнути смисао) свега-постојећег. Ту - у тој онтотеологији - живи Бог хришћанства (као слободна заједница три Личности/Ипостаси које су у љубави) нема своје место.

Онтотеолошки Бог је (у класичној онтологији) ухваћен у замку оног "све": "свемогући", "свеприсутан", "свемоћан", итд. И то све према једном аутоматизму и детерминисаности коју намеће поменута метафизика присутности.

С друге стране, Света Тројица могу бити и одсутна. И не само то: управо ће та одсутност (дакле: недостајање човеку, мањак на месту другог) бити од пресудне важности за неутољиву жељу и позив тој Светој Тројици, а од стране човековог тубивствовања. Другим речима: ми егзистирамо само у оној мери у којој допуштамо (аскетском методом прављења места и инвокације/зазивања) да се одсутни-Други уприсутњује у нама. Тако мера живота (а овде живот, наравно, није само пука биолошка категорија) постаје мера игре (али и драме, или - како је говорио Балтазар - теодраме) између одсуствовања и уприсутњења СветоТројичног Бога. Ово искуство драме богоприсутности/одсутности је снажно пројављено у животима светитеља какви су Симеон Нови Богослов или Силуан Атонски, па и Софроније Сахаров.

Тако одсутност Другог мора стално да буде у игри, а самим тим и једна "нецеловита" онтологија. И то у двоструком значењу:

1. Одсутност ће непрекидно чувати радикалну другост Свете тројице, па ће Они моћи да буду увек неки сасвим Други - што православна теологија изражава у апофатичкој теологији никад-сазнатљиве суштине Божије природе.

2. Иста та одсутност ће човеку распламсавати недостатак у егзистенцији, а тиме и порив/жељу/итд. да Други буде призван (у молитви) и присутан (у Догађају Богочовека, а најпре кроз евхаристијско искуство једења Тела и Крви) - што православна теологија најбоље изражава у својој христологији и Евхаристији.

Овоме бих придодао и нашу властиту смртност, као "опреку" за једну целовиту онтологију. Иако је човек imago Dei (или по речима митрополита Јована: imago Trinitatis), иако је Христос постао човек и у себи васкрснуо ту исту природу човека, иако се ми причешћујемо са бесмртним Даровима Тела и Крви, ипак на крају сви умиремо без изузетка. Из те перспективе, једина истинска онтологија јесте она у Есхатону - тј. месту где ће прича о одсутности/присутности бити превазиђена, иако ће до краја Божија бесконачна другост остати несазнатљива, неокусљива и невиђена. Али, зар у томе и није чар?

На крају ћу рећи и нешто опасно:

деконструкција нас учи неизвесности онтологије, како би нас васпитавала за једну будућу онтологију, коју ми сада окушамо само као отвореност-у-вери, дакле као нешто што још-није.

До тада: Човек је недостајање Бога, а Бог је недостајање човека.

Можда се многи православни онтолози (нек ми опросте) неће сложити са овим, али тако ја схватам ствари

[Ведран]

Ево, у пар скица, шта ја мислим о томе.

Пoчећу од једне дефиниције, који негде сам Дерида даје:

Деконструкција није деструкција, умањење или анихилација онтологије, већ анализа дискутабилне структуре традиционалне онтологије.

Дакле, деконструкција има за циљ (макар) преиспитивање или умекшавање хришћанске (одвећ) онто-тео-лошке метафизике присутности. А та метафизика подразумева једну онтологију која, речима Ничеа и Хајдегера, бива по-предмећена и по-стварена, јер од Бога (именујући Га "највећим Бићем међу бићима") чини предмет, ствар, али и космичког гаранта (а тиме и судију, полицајца, самовласног самодршца, итд.) смисла (који није логосан, већ један наметнути смисао) свега-постојећег. Ту - у тој онтотеологији - живи Бог хришћанства (као слободна заједница три Личности/Ипостаси које су у љубави) нема своје место.

Онтотеолошки Бог је (у класичној онтологији) ухваћен у замку оног "све": "свемогући", "свеприсутан", "свемоћан", итд. И то све према једном аутоматизму и детерминисаности коју намеће поменута метафизика присутности.

С друге стране, Света Тројица могу бити и одсутна. И не само то: управо ће та одсутност (дакле: недостајање човеку, мањак на месту другог) бити од пресудне важности за неутољиву жељу и позив тој Светој Тројици, а од стране човековог тубивствовања. Другим речима: ми егзистирамо само у оној мери у којој допуштамо (аскетском методом прављења места и инвокације/зазивања) да се одсутни-Други уприсутњује у нама. Тако мера живота (а овде живот, наравно, није само пука биолошка категорија) постаје мера игре (али и драме, или - како је говорио Балтазар - теодраме) између одсуствовања и уприсутњења СветоТројичног Бога. Ово искуство драме богоприсутности/одсутности је снажно пројављено у животима светитеља какви су Симеон Нови Богослов или Силуан Атонски, па и Софроније Сахаров.

Тако одсутност Другог мора стално да буде у игри, а самим тим и једна "нецеловита" онтологија. И то у двоструком значењу:

1. Одсутност ће непрекидно чувати радикалну другост Свете тројице, па ће Они моћи да буду увек неки сасвим Други - што православна теологија изражава у апофатичкој теологији никад-сазнатљиве суштине Божије природе.

2. Иста та одсутност ће човеку распламсавати недостатак у егзистенцији, а тиме и порив/жељу/итд. да Други буде призван (у молитви) и присутан (у Догађају Богочовека, а најпре кроз евхаристијско искуство једења Тела и Крви) - што православна теологија најбоље изражава у својој христологији и Евхаристији.

Овоме бих придодао и нашу властиту смртност, као "опреку" за једну целовиту онтологију. Иако је човек imago Dei (или по речима митрополита Јована: imago Trinitatis), иако је Христос постао човек и у себи васкрснуо ту исту природу човека, иако се ми причешћујемо са бесмртним Даровима Тела и Крви, ипак на крају сви умиремо без изузетка. Из те перспективе, једина истинска онтологија јесте она у Есхатону - тј. месту где ће прича о одсутности/присутности бити превазиђена, иако ће до краја Божија бесконачна другост остати несазнатљива, неокусљива и невиђена. Али, зар у томе и није чар?

На крају ћу рећи и нешто опасно:

деконструкција нас учи неизвесности онтологије, како би нас васпитавала за једну будућу онтологију, коју ми сада окушамо само као отвореност-у-вери, дакле као нешто што још-није.

До тада: Човек је недостајање Бога, а Бог је недостајање човека.

Можда се многи православни онтолози (нек ми опросте) неће сложити са овим, али тако ја схватам ствари

глаголај истину в сердцје својем.....

дивно Лазаре

осветлио си ми неке аспекте ове проблематике и охристовио си је, покрститељу деконструкције

[Лазар Нешић]

глаголај истину в сердцје својем.....

дивно Лазаре

осветлио си ми неке аспекте ове проблематике и охристовио си је, покрститељу деконструкције

Благодарим.

Али, крив је Васке који ме нагнао да се мало промислим. Он је породио мисао ту.

Ово последње - наиме "покрститељу деконструкције" - ћу морати да придодам у опис својих специјализација (поред Doctor Chirurgiae et Therapiae Experimentalis)

[Vaske]

@Лазар

Нема већег мерака него чути оно што желиш чути, тако бих прокоментарисао моје читање твог одговора.

Штаћеш таки смо ми људови .smesko.

Значи са свиме се слажем ал' прво нешто око Дериде. Ово што си на почетку ставио у курзив је мало не прецизно од Дериде ако си га том приликом цитирао. Јер деконструкција је кудикамо радикалнија од деструкције. Мрзиме да сад чепркам по Бивствовању и времену, али и тамо се Хајдегер ограђује од оваквог схватања деструкције. Мени ту ствари изгледају сасвим обрнуто тј. деконструкција управо јесте умањење и анихилација онтологије, стим да бих даодао да она то јесете с правом. Док деструкција, као недовољно радикална, јесте само један стални корак у назад на путу скидања онто-тео устројства метафизике са онтологије. Онтологија унутар деструкције још увијек задржава првенство и примат оног Једног, Тоталитета, у којем други не постоји као Други, већ само као, а у у духу хегелијанизма, посредујући фактор, разлика, у којој Једно бива разумљено. Док унутар деконструкције Једно нема примат над мноштвом, што свакако јесте нарушена тоталност онтологије, али она, онтологија тј. онтологија, ипак, бива сачувана у оној мјери у којој ипак говоримо у трагу Једног или, адекватније је рећи, Траговима Једног.

У теопоетици о Једном сам писао као о Заједници тј. Заједници Света Три Лица. Та заједница је онтолошки најудаљенија од нас, док је морално (маколико то профано звучало) она најближе. Довољно је обратити пажњу на хронологију Завјета, Гдје први завјет долази као завјет закона, а други завјет вјере гдје се истина Свете Тројице, заправо, јавља као Тајна, а то ће опет рећи долази нам у Траговима. Трећи Завјет би био потпуно онтолошки тј. без присутности/одсутности, Есхатон.

Први Завјет је пут у Заједницу, Други је тек кушање Заједнице ( онтологија ), Трећи живи Живот у Заједници.

Наш фокус, свакако, пада на Други Завјет који се у својој потенцији јавља као довршење моралног пута и задобијање онтологије. Утолико Љубав стоји као прапочетни крај моралног пута, а печат Другог Завјета, као кушања и уласка у онтолошко јединство Неба и Земље јесте дат у Хљебу и Вину.

Такођер у теопоетици сам писао о Језику као ризници Пута/путева у Заједницу, па утолико и о ризници саме Заједнице. То ће рећи да је језик управо тај који мора бити ослобођен онто-теолошког устројства, да би уопште пред нама, ако ништа открио тајну као Тајну и ослободио нас за теопоетски улазак у саму Тајну. Управо стога човјек пјеснички станује тј. Ријечју којом се ствара, пробија се кроз историју, њене наслаге (овде читај мноштво), у намјери да се удоми у Језик, у Заједницу, у којој нас дјелатно чекају ( јер знамо да Језик пјева, а пјесник само ослушкује прапоезију) Света Три Лица.

Хвала Лазо на одговору!

[Ведран]

Како „песната“ да се преведе во „песна“......?

ЖД......Кога го избрав овој збор деконструкција, или кога тој самиот ми се наметна - мислам дека тоа беше во книгата За граматилогијата - не ни помислив дека ќе му биде припишувана централна улога во дискурсот што тогаш беше предмет на мојот интерес. Меѓу другото, имав намера во својот дискурс да ги преведам и да ги приопштам Хајдегеровите термини Destruction и Abau. Во тој контекст, и двата термина означуваат операција што се однесува на традиционалната структура или архитектура на темелните поими на западната онтологија или метафизика. Сепак, во францускиот јазик терминот „деструкција“ сосема очигледно подразбира поништување, негативна редукција која е поблиска до ничеовото „разорување, рушење“ отколку Хајдегеровото толкување, или до видот читање што го предложив. Значи, тој збор го исфрлив. Се сеќавам дека побарав дали зборот „деконструкција“ (до кој стигнав спонтано) навистина е француски збор. Го пронајдов во Литре (Litrée). Неговите граматички, лингвистички и реторички значења таму се спојуваа со неговите „механички“ значења. Тоа ми се виде особено погодно, особено среќно и соодветно на тоа што, впрочем, сакав и да го сугерирам со тој збор. Дозволете ми да цитирам неколку одломки од Литре: „Деконструкција (дејство на деконструирање). Граматички израз. Нарушување на конструкцијата на зборовите во реченицата“. „За деконструкцијата, вулгарно кажано конструкцијата“ Лемар. За начинот на учење јазици, (17 поглавје во Курсот по латински јазик) „1. Да се одвојат деловите од една целина. Да се расклопи една машина, со цел да се пренесе на друго место. 2. Граматички израз (...) Да се деконструираат стиховите, да се направат слични на проза. 3. Да се деконструираш ... да ја изгубиш сопствената конструкција. Модерната ерудиција ни потврдува дека, спротивно од неподвижниот Исток, еден јазик, досегајќи го сопственото совршенство, се деконструира и самиот се менува, по патот на законот на промената, кој е природен за човековиот дух.“ Вилмен, Предговор на Речникот на Академијата.

[Ведран]

@Лазар

Значи са свиме се слажем ал' прво нешто око Дериде. Ово што си на почетку ставио у курзив је мало не прецизно од Дериде ако си га том приликом цитирао. Јер деконструкција је кудикамо радикалнија од деструкције.

Васке, нигде нисам срео такво нешто код ЖД, дапаче он каже да је деструкција разарање, ради чега се и сам определио за термин деконструкцију, који је нешто сасвим друго.....

[Лазар Нешић]

Одличан филм, посебно је земљотресан почетак са Деридиним речима о будућности и доласку Другог!

http://www.youtube.com/watch?v=TswHCM2cOmg&feature=related

[Ведран]

Одличан филм, посебно је земљотресан почетак са Деридиним речима о будућности и доласку Другог!

http://www.youtube.com/watch?v=TswHCM2cOmg&feature=related

едноставен и богат филм - соодветен на големиот мислител чија биографија е архивирана, како што вели самиот во хајдегеровата дефиниција за биографија „се родил, мислел, умрел“. филмот, токму тоа ни го покажува... големиот мислител е едноставен, аскет дури би рекол, чие најголемо задоволство, најголем луксуз е мислењето... прекрасен реквием кој успева да ги сублимира сите клучни постулати на деридијанската философска авантура - деконструкција, архива, љубов, пријателство, историја... а, уште повеќе, преку омажот за дерида, филмот успева да направи и омаж на историјата на философијата...

[Лазар Нешић]

[Ведран]

најпрво, мислам дека е убаво да го споделам со тебе Лазар, линкот на колумната на Тери Иглтон, објавена неколку дена (6-7) после смртта на Дерида, во Гардиан - по мене, еден од важните написи, бидејќи доаѓа од еден од најголемите теортичари/современици на Дерида, од англосаксонското говорно и мисловно подрачје.

таму, Иглтон убаво и јасно, објаснува што е деконструкција и кое е значењето на Дерида. но, најинтересно од се’ е што колумната почнува на ист начин како и говорот на професорот Стивен Шекспир (не ми беше познат до сега, но на интернет видов дека предава филозофија во рамки на оддел за студии на религијата...) во фрагментот кој го постираше ти Лазар - имено, и двајцата и Иглтон и Шекспир, упатуваат на академската, односно човечката хипокризија и стравот од другиот... на човечката слабост и волја за моќ.

тоа го прават опишувајќи го славниот настан на Кембриџ, кога „големите“ кембриџски умови не сакале да му дадат почесен докторат на оној кој, како што вели Иглтон, достоинствено му припаѓа на пантеонот на мислители од Платон до Хајдегер. Иглтон, не кажува случајно такво нешто. тој не е ламентатор – напротив, после Иглтон, првпат сега слушам некој да ја спомне таа епизода. човекот кој зборува, вели дека сосема случајно се нашол во таа ситуација на Кембриџ - бил студент, но, уште пострашно, и студентите биле вовлечени во ловот на „вештерката Дерида“. имено, ги терале и нив да се изјаснуваат! неверојатно... колку знае некогаш човекот да се спушти ниско... без оглед на димензиите на неговиот ум. еве го линкот.

http://www.guardian....reducation.news

е сега за предавањето на Стивен Шекспир

фино предавање, јасно и исклучително прецизно прави резиме (поедноставено но доста точно, би рекол школски точно и прецизно) на клучните поими (слично како и документарецот) како што се: разлАка, негативна теологија, молитва, гостопримство, темпоралност, присуство, структура, јазик, текст, говор, пишување, трага, вистина, синхронија/дијахронија.

одлично укажува на точките на отклон кои ги прави Дерида во однос на структурализмот на Де Сосир и во однос на феноменологијата на Хусерл. ова се навистина двата најголеми исчекори кои го прават Дерида она што е во историјата на филозофијата, преместувајќи го, на некој начин, во теориската мисла како лидер.

една од најважните работи кои тој ги извикува е онаа дека апсолутната вистина не е можна, бидејќи чистата појавност не е можна. верува во темпоралноста, а темпоралноста подразбира разлАка и разликување на значењата во контекстот - нештата се дадени во темпоралноста и разликувањето на контекстот. токму заради тоа текстот за дерида има примат над јазикот.

јазикот е детерминиран (десосировски) од структурата, а таа пак е отцепена од времето, „разведена“ од времето и историјата, како што вели професорот кој говори (ми се допадна ова „разведена“...)

но за дерида, структурата мора да е поврзана со темпоралноста што значи дека постојано нешто недостасува, се менува. не постои апсолут, тоталитет, не постои нешто што е со оригинално и единствено потекло. се’ се прелева, се менува... со концептот на диферанс постојано се дестабилизираат чистите поими и структури. не постојат апсолутни вистини.

најмногу ми се допадна објаснувањето зошто Дерида му дава примат на пишувањето во однос на говорот. говорот е оптоварен од присуството на „авторот“, на оној кој говори. присуството влијае со интонација, видливи се интенциите, мимиката... авторот на тој начин, говорејќи, не остава простор за интерпретација. во напишаното авторот е отсутен, тој остава само трага (за која дерида вели дека постои дури и пред напишаното), и во неговото отсуство се оприсутнува мноштвото на значења - слободни сме да ги насетиме повеќето од трагите на јазикот, на контекстот... арбитрарноста на знакот опаѓа... на некој начин тоа го покажува и со differance, бидејќи тоа е збор, чие значење може да се открие само ако е напишан, ако го изговориме, го нема истото значење.

текстот и трагите за Дерида се клучни. не јазикот, туку текстот. славна е неговата „не постои ништо надвор од текстот“. тоа значи дека тој инсистира на радикална темпоралност, разлука, па и ралика... контекст... синхронија која е условена од дијахронија. вертикала и хоризонтала едновремено.... значи ваквата негова позиција упатува на тоа дека не постои апсолутно присуство... па со тоа и апсолутна вистина...

инаку, професорот Стивен Шекспир, уште на почетокот укажува на тоа дека целиот теориски и филозофски корпус на Дерида е детерминиран од теолошки премиси, од јудаизмот и христијанството. од неговото искуство на маргините на општеството (исфрлен е од училиште затоа што е евреин...)... вели дека деконструкцијата, темпоралноста, односот присуство - отсуство, трагата се нешта кои многу и’ помагаат на теологијата, нешта, би рекол во кои може да се најде аргументација за верата...

само ги зачнува појмот на негативната теологија, но понатаму не забележав дека го разработува.

пред неколку години излезе нова книга која предизвика револуција во читањето на Дерида, од Марк Хаглунд, Радикалниот атеизам и Дерида... таму клучната тема е темпоралноста... и негативната теологија...

како и да е, тоа е накусо резимето на предавањето, но навистина е многу корисно за секој кој сака некои основни нешта да дознае за Дерида. вакви професори, сметам, недостасуваат кај нас на додипломските студии. немам ниту еден ваков. исклучително прецизен, воопшто не нагаѓа, не импровизира, нема грешки...

на крај, ти благодарам што го сподели со нас ова полезно предавање.

[Лазар Нешић]

Хвала ти за овај твој сјајан и многоувидан коментар!

Мораћу још да га проучавам, па можда и допишем нешто на све ово, али тако је пуно јасних ствари речено.

Да, ми на жалост на нашем факултету теолошком немамо човека који се бави савременом философском мишљу (осим можда проф. Лубардића), нити образујемо теологе у том правцу, па макар и на постдипломским студијама.

Православни су генерално слабо реаговали на појаву деконструкције (а пре тога и на Деридине претходнике) и то није за похвалу. Свакако, има и изузетака, као што је Христос Јанарас, или Павел Евдокимов.

Но, има времена да се покајемо

[timjančica]

postmoderna olala dekonstrukcija ili ko bi htio do iznemoglosti da relativizira?

zakoračila u oblasti prava (m. fuko), umjetnosti, socijalnog, filozofije, edukativnog, publicističkog.

ideološki pravac savremenog doba.

pomjeranje granica do transparentnosti i svake vrste autoriteta.