Српска родољубива поезија

[SerbskiSin]

Бесплатно преузмите е-књиге на српском језику, све књиге су у ПДФ формату, тренутно има преко 3000 наслова. 

 

линк

[Данче*]

ПРКОСНА ПЕСМА

Добрица Ерић


Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
 

[Дуња]

O klasje moje

 

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?

 

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

 

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…

 

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

 

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

 

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

Aleksa Šantić

[Дуња]

Mi znamo sudbu

 

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi —
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko —
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

Aleksa Šantić

[Дуња]

                                                                   

                                                                                     Јован Дучић - Химна победника

 

Победа ће прећи све путеве наше,

И огледнути се у дну свију река;

Умирућим дати кап из своје чаше,

А новорођеним кап отровног млека.

 

Ова иста поља што крв једних жали,

Уродиће другим причешћем и хлебом;

И траг ових истих сто су данас пали,

Видеће се сутра како светле небом.

 

Јер доцније крупни огњеви да плану,

Треба искра оних што умру у сјају;

Само зоре које из очаја свану,

Прикажу гроб претка и пут нараштају.

 

Јер је отаџбина само оно куда

Наш зној падне где је крв очева пала;

И плод благословен рађа само груда

Где су мач зарђан деца ископала.

 

Само буктињама збори се кроз тмине;

У зрцалу мача будућност се слика;

Преко палих иду пути величине;

Слава, то је страшно сунце мученика.

[Дуња]

ВЕРУЈТЕ ПРВО!

 

 

Прво је: сваки нека зна шта хоће. 
О маглу копља никад се не ломе. 
Слободе? Добро. Ал’ то није воће 
Што зрело пада у шешир ма коме. 
Верујте прво и стисните пести, 
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’ 
У успех борбе верујте, – и доста. 
И ваша снага биће снага грома, 
И замршена питања сва проста. 
Верујте прво и стисните пести, 
Па онда трести, трести!

Велика дела тврду ишту шију. 
Зачеп’те уста мудрих грошићара. 
Дигните срца, згаз’те сумње змију, 
И бор’те се за успех без шићара. 
Верујте прво и стисните пести, 
Па онда трести, трести!

Вера у успех успеха је пoла. 
Слободе прстен ко на руци носи, 
Тај већ је јачи него сила хола. 
И церов лист му већ цвета у коси. 
Верујте прво и стисните пести, 
Па онда трести, трести!

– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!

Вељко Петровић

[Дуња]

КРАГУЈЕВАЦ

 

О, никада ви то нећете схватити, 
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас! 
Чуди вас, зар не: 
стојимо и мирно гледамо у вас 
и нема страха у нашем непокретном оку 
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку 
њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво: 
ми, одрпани, исцепаних лактова, 
ми, за које су вам ваши говорили 
да смо погана дрипачка раса -- 
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса! 
И не дрхте нам везане руке, 
и не тресу нам се обнажена рамена, 
и гледамо вас, гледамо и видимо 
-- да ваша клецају колена 
пред снагом погледа наших! 
Шире се згрануто ваше разбојничке очи, 
грче се у чуду ваша безизразна лица 
и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама 
у безумљу страха 
сад себе убија сама сваки од вас! 
Знате ли да неће бити мира 
вашој отупелој свести 
и од наших погледа 
да се више не можете скрити! 
Знате ли да ће вам ноћи, 
ужасне ноћи мучења бити 
и да више не можете утећи, 
никуда утећи, 
и да смо од вас јачи, 
и да смо од вас већи -- 
за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха 
кад год се јесења киша 
са мраком леденим 
спусти врх наших заспалих глава 
и да ће и земља, и камен, и дрво, 
и цигла, и трава 
очима гледати нашим, 
грудима дисати нашим, 
да неће бити мира плашљивим срцима вашим, 
час овај да ћете клети!

Видите л' ову децу што рафал чекају врео? 
Кад ђачке торбице њине 
из руку недужних падну, 
а књиге, оловке и гуме 
на земљу проспу се хладну, 
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с' грана 
-- са вас ће у блато спасти 
на костур намолована маска људскога лика!

Да л' вас још увек чуди 
што вољно остајем с' њима -- 
ја, њихов професор стари, 
зар да их оставим саме, 
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме! 
То ви не разумете, 
то ми, дивљаци знамо 
професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека. 
А ја им предајем сада -- 
не шта је писао Држић, 
већ шта је херојска смрт! 
Уместо школскога звона 
звониће болан и крт -- 
кашаљ оружја вашег. 
Тад ћемо на одмор поћи 
и загрљени, хладни и неми 
безбројне дане и ноћи 
сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека. 
И нико не шапће ником! 
Сви, до малишана задњег, 
напамет лекцију знају! 
Њихове детиње очи 
задњи пут светлуцају. 
Овде двојкаша нема, 
јер ми смо синови рода 
у коме и најмање дете 
чим научи само да хода -- 
већ зна како се мре!

Да л' вас још увек чуди 
што вољно остајем с' њима, 
ја, њихов професор стари, 
зар да их оставим саме, 
а сутра, зар сутра 
прстом да показују на ме! 
То ви не осећате, 
то ми, дивљаци знамо -- 
професор није професор са каталогом само! 
Пуцајте, 
ја држим час!

Радоје Радовановић

[Дуња]

О земљо моја...

О земљо моја, шта те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море
јауци дуги из твоје дубине?

"То моје срце премире и гине
у тврдом мразу, без сунца и зоре."

Зар твоме срцу не допире огањ
нашијех срца? Зар душе синова
не грију тебе пламенима својим?

"Ја давно, давно остављена стојим
сама, у руци судбе и в'јекова."

Па ко ће тешке раздробити санте
на твоме срцу? Ко ли ће из таме
тргнути тебе с твојим робљем худим?

"Ја мртве из сна уздасима будим,
јер нема живих да умиру за ме."

Алекса Шантић

[Милан Ракић]

Крвава бајка

 

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

 

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/37477-%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%BE/#entry1225420

[Милан Ракић]

Јесте ван теме, али присетих се једне анегдоте из живота два велика писца нашег и хрватског народа. Десанке Максимовић и Мирослава Крлеже...

 

Елем, чувену "Крваву бајку", Десанка је написала одмах након страшног злочина којег су нацисти и њихове домаће слуге извеле у Крагујевцу тог октобра 1941. године. Међутим, песма је због рата у нашој земљи, објављена тек након завршетка Друге војне... Али!?

 

Али, када та трагична поема бејаше објављена, по приговору или неког српског изрода, или пак неког од писаца из "народа и народности" који чињаху "нову-стару Југославију", тек, заседаше неки Форум писаца (партијаша), који анализираше да ли се у тој песми пројављује српски хегемонизам   :fmqmtx:

 

Наравно, глас разума превлада те гњиде људске и њихове тежње и песма настави да "живи" прво у тој едицији у којој беше објављена, а касније и кроз читанке где смо ју сви учили...

 

Како год, тих дана, Десанка се од Бајлонијеве пијаце пењаше Скадарском улицом ка Тргу, док се Мирослав Крлежа спусташе истом улицом ка пијаци. Негде на средокраћи пута, отприлике "код Ђуре Јакшића", Крлежа назва Деси добар дан, па је са тоном заједљивости у гласу упита:

 

"Како наша Српкињица?"

 

Десанка му узврати поздрав, те га упита:

 

"А како Ваша Српкињица!?" и поносно настави узбрдо Скадарском улицом, алудирајући у свом питању на чињеницу да је супруга Мирослава Крлеже, чувена хрватска казалишна глумица и првакиња ХНК-а,  Лепосава Бела Кангрга-била Српкиња  

 

[Снежана]

Padajte braćo

 

 

Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz’te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!…
A gde je pomoć, il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog!”?…
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!…
Al’ opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!

 

Đura Jakšić

Измењено Јануар 2, 2015 од Милан Ракић

[звончица]

Светли гробови

 

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.

Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази -
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш к'о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” -
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”

Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је син'о гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!

 

Јован Јовановић Змај 

Измењено Јануар 2, 2015 од Милан Ракић

[звончица]

 ПЛАВА ГРОБНИЦА

 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

 

Милутин Бојић

Измењено Јануар 2, 2015 од Милан Ракић

[Снежана]

O KLASJE MOJE...

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane —
I snova pati, seljače, i trpi...

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, kô psu u sindžiru...
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...

I niko neće čuti jad ni vapaj —
Niti će ganuti bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

1910. Aleksa Šantić

 

[Снежана]

MOJA OTADŽBINA     

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona —
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.

1908. Aleksa Šantić