Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[Guest]

25. децембар 2011.

ЕПАРХИЈСКИ ДОМ ТРЕБИЊЕ -

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ МАТЕРИЦА

Пензионисана наставница физике Петра Дубљевић и њена колегица, наставница Ангелина Кујачић, уприличиле су у Епархијском дому у Требињу, поводом Материца, изложбу својих ручних радова. Оне кажу да им је нарочита жеља била да младим Требињкама, а нарочито дјевојчицама, покажу шта је ручни рад и како он зна бити занимљив.

• детаљније...
  

[Guest]

25. децембар 2011.

Празник Материце весело и свечано прослављен у Петропавловом манастиру

У Петропавловом манастиру и ове године се за Празник Материца окупило мноштво малишана, наоружаних разнобојним врпцама и спремних да „вежу“ Игуманије, мајке, баке ... Ове године, радост најмлађих била је нарочито велика, будући да су везивали чак три Игуманије (поред Мати Павле ту су биле и наше гошће - Мати Нина са Аљаске и Мати Ефимија из Манастира Градац) добивши заузврат богату „откупнину.“ Као и увек за овај Празник, манастирска порта а потом и трпезарија у којој су мајке припремиле послужење за све присутне, врвеле су од радосних узвика, песама, поклона и слаткиша. И током дана, бројни пријатељи су са својим малишанима дошли да нашим Игуманијама честитају Празник.

[Guest]

25. децембар 2011.

Епископ ЗХиП Григорије - О мајчинству

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.

Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

Извор: Светигора

[Guest]

25. децембар 2011.

Св. Арх. Литургија у селу Кремена

У прелијепом приморском далматинском селу Кремена налази се црква Светог Спиридона Чудотворца. Овај велики Кипарски, Крфски, Тримитунски светитељ и ове године окупио је вјернике из наше парохије на прославу своје храмовне славе. Ове године имали смо велику радост и благослов јер нам је после много година Свету архијерејску Литургију служио епископ Атанасије, уз саслужење јеромонаха Виталија из манастрира Градац, свештеника Зорана Илића и Немање Лукете из Невесиња, пароха Метковачког Бориса Чоловића и јерођакона Порфирија из ман. Тврдоша.

• детаљније...
  

[Guest]

27. децембар 2011.

Састанак Епископа Григорија са члановима извршне власти Федерације БиХ

Чланови извршне власти Федерације Босне и Херцеговине, потпредсједник Светозар Пударић , премијер ФБиХ Нермин Никшић, те замјеник премијера Десница Радивојевић, примили су данас , у сједишту Владе ФБиХ у Сарајеву, представнике Српске православне цркве у БиХ, владику захумско-херцеговачког и приморског Григорија Дурића, пароха мостарског Радивоја Круља и старјешину Саборне цркве у Сарајеву Борислава Ливопољца. Циљ сусрета је био да се дефинирају приоритети у потребама Православне цркве и трасира њена континуирана сарадњу с актуелном извршном влашћу у ФБиХ.

Гости су као приоритет навели градњу, односно рестаурацију саборних цркава у Мостару и Сарајеву.

Како је казао епископ Григорије, мостарска градња тече веома добро, те је изразио наду да ће за двије године бити завршена, док је унутрашња рестаурација сарајевског објекта у завршници. Захвалио је Влади ФБиХ на досадашњој помоћи и ангажману, који су, како је речено, били од кључне важности за рад на овим објектима у овој години, а представљају добру основу и подстрек за рад у наредној годину. Премијер Никшић пренио је јасан став актуелне владе, а он се огледа у томе да ће Влада ФБиХ равноправно третирати све вјерске заједнице, које по њеном мишљењу, могу много учинити на помирењу.

-Ми ћемо вам и даље бити на располагању и кроз разговоре и заједничко одређивање приоритета наставити ћемо помагати онолико колико будемо у стању, казао је федерални премијер. Састанак је испунио циљ, оцјена је потпредсједника Федерације Светозара Пударића.

-Успостављен је директан дијалог с врхом Српске православне цркве у БиХ, односно представницима двију највећих епархија. О приоритетима је разговарано заједнички, а не на начин да Влада сама одређује шта је приоритетно Православној цркви те су актери, као представници институција које су заступали, трасирали пут континуиране сарадње у том смислу, закључио је Пударић.

О поврату имовине Српској православној цркви није говорено много на састанку јер Федерација ту нема директну надлежност, али је генерално разговарано о повратку људи у пријератна мјеста живљења. Учесници састанка су се сагласили у оцјени да је досад много тога улагано у обнову кућа, умјесто да је људима дата могућност за животну егзистенцију у којој би они сами стварали и стамбене увјете.

извор: Влада Федерације БиХ

[Guest]

28. децембар 2011.

Божићни концерт групе "Легенде"

8. јануара у Мостару

На великом традиционалном Божићном концерту, који организују Српско пјевачко и културно – умјетничко друштво Гусле Мостар и Српско просвјетно и културно друштво Просвјета Градски одбор Мостар, у ХД херцег Стјепана Косаче у Мостару, наступиће позната београдска група “Легенде”. Свечани концерт ће се одржати 08. јануара, с почетком у 19 часова.

• детаљније...
  

[Guest]

29. децембар 2011.

НАСТАВЉА СЕ ОБНОВА ТРЕБИЊСКОГ САБОРНОГ ХРАМА

МОЗАИК НА УЛАЗУ У САБОРНИ ХРАМ

У склопу наставка обнове Саборног храма Светог Преображења Господњег у Требињу, умјетник из овог града Ристо Вујиновић ради мозаик испред главног улаза у храм, а радови ће бити окончани у наредних неколико дана.

• детаљније...
  

[Guest]

1. јануар 2012.

Прослављен празник

Оци (Очеви) у Манастиру Тврдош

У прву недјељу пред Божић, на празник Оци (Очеви) у манастиру Тврдош, Свету Архијерејску Литургију служио је умировљени Епископ Атанасије (Јевтић), уз саслужење јеромонаха Димитрија и Тихона и јерођакона Порфирија. На Литургији се окупио вјерни народ и мноштво дјечице, те пријатељи наше Епархије и Владике Атанасија из Грчке - Емануил и Ева . Послије Литургије дјечица су везала очеве, а нарочито Владику Атанасија, да им се дреше (одвезују) поклонима, којих је било у изобиљу.

[Guest]

2. јануар 2012.

Прослављена Крсна Слава Епархије ЗХиП и Епископа Григорија

Свети Игњатије Богоносац

2. јануара 2012. г. прослављена је славе Епархије ЗХиП и Епископа ЗХиП Г. Григорија, Св. Игњатије Богоносац. У храму Херцеговачка Грачаница служена је Св. Архијерејска Литургија којом је началствовао Еп. Будимљанско-Никшићки Г. Јоаникије уз саслуживање домаћина Еп. Григорија и Еп. Атанасија, и свештеника наше Епархије. Током службе, у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Марко, сабрат манастира Завала. У бесједи на Св. Јеванђеље, вјернима се обратио Вл. Григорије.

бесједа Владике Григорија

славска здравица Рака Зеленовића из Гацка

• детаљније...
  

[Guest]

4. јануар 2012.

Распоред богослужења за Божић 2012.

ЦО Требиње

[Guest]

4. јануар 2012.

Честитка дубровачког бискупа Мате Узинића

епископу Григорију Дурићу

Дубровник, (ИКА) - Дубровачки бискуп Мате Узинић упутио је божићну и новогодишњу честитку захумско-херцеговачком епископу и приморском владики Григорију Дурићу. У честитки бискуп Узинић пише: "Уроњен у отајство Божића које ми католици још славимо, а које ћете и Ви отајствено почети славити за неколико дана, с Вама желим подијелити божићну радост ријечима традиционалне честитке вјерника Српске православне Цркве: 'Мир Божји, Христос се роди!', молећи 'новорођенче повијено гдје лежи у јаслама' да Вас, Ваше сураднике, свећенике, монахе и монахиње те све вјернике Захумско-херцеговачке и Приморске епархије, испуни радошћу и надом и да вам Он, утјеловљени 'Мир Божји', донесе сретну и благословљену, миром и задовољством испуњену, нову 2012. годину!"

Бискуп такођер захваљује епископу Дурићу за посјет Дубровнику и "срдачне тренутке разговора којима смо, увјерен сам, окренули нову страницу екуменског дијалога међу нашим бискупијама, односно епархијама".

извор:

http://www.ika.hr

[Guest]

7. јануар 2012.

Прослава Божића у Епархији ЗХиП

бесједа Владике Григорија

бесједа Владике Атанасија

[Guest]

7. јануар 2012.

Интервју Епископа Григорија

за Вечерњи лист 7. јануара 2012.

Божић нас све чини бољима

Владика захумско-херцеговачки Григорије одржава редовиту и искрену комуникацију с представницима Католичке цркве, Исламске вјерске заједнице као и Жидовске заједнице

Православни вјерници по јулијанскоме календару данас светкују Божић, најрадоснији кршћански благдан. Владика Захумско-херцеговачки, Григорије Дурић, један је од најутјецајнијих у хијејархији Српске православне цркве, врло уважен међу народом и вјерницима, а јасним и отвореним ставом. Овога Божића своје најважније жеље за овоземаљски живот везане су уз суживот и међусобно поштивање различитих народа, религија и цивилизација...

Људе се све више плаши кризама, непогодама, црна кроника доминира. Како их охрабрити, како им пружити наду, има ли црква одговоре на можда и веће изазове овог комуникацијског друштва него што је стање стварно такво?

Не знам колико је ова криза већа или озбиљнија од криза које памти повијест човјечанства, али не чини ми се да је лош приједлог оно што је већ нетко рекао – да кризу треба видјети као шансу. Најкраће речено, она је прилика да се постави питање смисла.

Ваше преосвештенство, у каквој атмосфери Срби дочекују овај Божић?

Колико год да нетко има проблема као човјек или као припадник неког народа, Божић има божанску моћ и чини атмосферу празничном – људе одобровољава. Сви су бољи и другачији у ове дане.

Јесу ли Мостар и долина Херцеговине коначно отворили своја оба плућна крила, могу ли Срби православци данас на Божић рећи да је ово и њихов град након година изгнанства и слободно проповиједати своју вјеру?

Мој дојам је да је управо тако. Али, сигурно да треба много стрпљења и рада да Србима, и свима у Мостару и око Мостара, живот постане радост у пуном смислу ријечи.

Има се дојам како су Срби повратници у долини Неретве тихи, непримјетни, на маргинама. Имам ли криви дојам и има ли спремности код сусједа да их поновно прихвате као своје али и од власти да буду дио једнога мозаика као што је то стољећима било?

Не смијемо бити неискрени. Крајем 20. стољећа догодио се рат, сукоб међу сусједима, људима, народима, усуђујем се рећи међу браћом. Највјеројатније да су за тај сукоб обични људи били најмање криви. Они су и данас најбољи у погледу помирења и смирења. Често ми који смо најодговорнији, који имамо моћ учинити нешто, не чинимо оно што би требало.

За годину дана интензивнијег живљења у Мостару срео сам много дивних и озбиљних људи, али још увијек можемо наићи на неодговорност и непажњу одговорних, што свакако има посљедице на живот свих, не само Срба. Једна ствар мора престати, ако хоћемо добро једни другима, а то је манипулација.

Остајте овде!... Сунце туђег неба неће вас гријат’ ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није! Толико година раније, а чини се никада била актуалнија ова пјесникова порука, но је ли таква данас реалност живота?

Шантић је био заљубљен у Мостар.

Мој став је да сватко треба живјети тамо гдје хоће и гдје воли. Волим живјети у Мостару и знам да то воле многи други. Данас у свијету не постоји ништа природније од тога да се људима допусти да живе тамо гдје хоће. Наравно, поштујући ред и закон и сваког другог и другачијег.

У Федерацији, ХНЖ-у, Мостару се догађа, као и другим народима широм БиХ а што најгорче осјећају управо најмањи Хрвати, да се именују ‘приватни Срби’ на положаје, који одлучују у име других народних елита. Како то стање промијенити?

То треба хитно престати. Прије свега јер је нечовјечно, нема будућности и понижавање је другога, ма тко он био.

Не смију постојати “приватни Хрвати“ ни “приватни Срби“ нити приватне организације кроз које се манипулира било киме, а поготову неком заједницом. Тужни су и несретни људи који пристају бити шаховске фигуре и још у рукама лоших играча. Можемо их жалити, али њихови поступци су недопустиви. Босна и Херцеговина је изузетно деликатан простор и зато такве ствари захтијевају велику позорност и не треба никада и нипошто дозволити манипулацију.

Је ли живот испремијешан на оваквом маломе простору с толико народа, религија, цивилизација казни или среће?

Ипак су казна и срећа прејаке ријечи. Можда би адекватније било рећи да нам је то судба.

Ваше преосвештенство, како угодити свим народима у БиХ да се осјећају коначно слободним?

Прави одговор на то питање би завриједио Нобелову награду.

Пригодом покретања хуманитарне акције за обнову Саборне цркве Свете Тројице шокирали сте дио јавности спомињући ‘Херцег-Босну’. Како ви данас гледате на иницијативу већег дијела Хрвата и њихове политике да имају своју федералну јединицу?

Као што је познато, рођен сам у Босни и волим Босну, али већ пола живота живим у Херцеговини и увијек ми на извјестан начин засмета када се стално спомиње Босна и тек се понеко сјети и Херцеговине. То је разлог зашто сам рекао Херцег-Босна.

У ствари, желио сам уравнотежити Херцеговину и Босну и Босну и Херцеговину. То сматрам такођер важним. Херцеговина је непобитно специфичан простор и рађа изванредне људе. Не знам зашто и варам ли се уопће, али све чешће имам дојам да људи који живе сјеверније од нас то не уважавају довољно. Немам ништа против ниједне иницијативе, али свакако нисам тај који треба изрицати суд о политичким амбицијама било које заједнице. Једино што могу рећи јесте да, како год да било, желим живјети у Мостару са својим народом, поштујући цивилизирану и демократску власт.

Но, из врха Исламске заједнице могло се недавно чути да су Бошњаци уз Пољаке једини народ у Еуропи који је окружен сусједима што му раде о глави. Је ли то тако и постоји ли хрватско-српска урота против ‘већинског’ народа док је с друге стране посве прихватљиво тој истој заједници стално петљање Турске у односе у БиХ?

У Босни и Херцеговини постоји само хрватско-српска мука, као што постоји и бошњачка. Један од најстрашнијих осјећаја, а то говорим из особног искуства, јесте осјећај да му нетко ради о глави. И ако ме нетко пита како се тада треба понашати, увијек бих му препоручио да мисли више о себи него о том другом. Једино ће тако помоћи себи и одвратити другога од, не дај Боже, зле намјере.

Но, свеједно Србија би ускоро требала отворити уреде у Мостару. Што то значи за Србе и живот ове заједнице?

Србија, као и друге земље у регији, види Мостар као важан културни и економски центар. А зна и за вишестољетно постојање Срба у Мостару и потпуно је нормално да помогне њихов опстанак. Надам се да ће постојање хрватског, турског и српског конзулата у Мостару ускоро допринијети снажном развоју нашег града. Не само да буде оно што је био него и много више од тога.

Вјерујем да, Ваше преосвештенство, мало људи зна како сте у вријеме студија били међу вођама покрета против Милошевића. Како данас на то гледате, а прије свега на посљедице несретног рата. Раде ли цркве и вјерске заједнице на залијечењу ових рана?

Да, то је нешто што је својствено младости. Био сам против ауторитарног режима. На посљедице рата гледам као што човјек гледа на ране, а ране често могу бити не само смртоносне него и љековите – могу бити отвори кроз које у нас улази мудрост и доброта.

Света Столица унутар црквене хијерархије али и вјерника стално позива на нову Евангелизацију, а с друге стране на јачање екуменизма. Је ли за Вас екуменизам пријетња или пригода будући да то неки доживљавају и путем поновног уједињења цркава?

Нема ништа нормалније него да Црква позива на евангелизацију увијек и изнова. Све ово што смо досад говорили упућује нас да размислимо поновно о Кристу Исусу и Његовој жртви, али и Његовој побједи силом љубави над злом.

Људи цијене вашу искреност, а нарочито сте бритки око проблема с којима се суочава Православна црква. Јесу ли нестали разлози за вашу забринутост?

Морамо бити искрени, али и реални, и знати да живимо у времену и простору који још није вјечност нити Царство Божје.

Међу најмлађим сте људима у врху Православне цркве, неки су вас видјели и на самоме челу. Је ли вам то оптерећење, мотивација или пак нешто треће?

То ми је нешто треће.

аутор: Зоран Крешић

[Guest]

8. јануар 2012.

Сабор Пресвете Богородице у Петропавловом манастиру

У Петропавловом манастиру свечано је прослављена Слава параклиса посвећеног Сабору Пресвете Богородице. Свету Архијерејску Литургију служио је умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) уз саслужење Игумана Манастира Св. Архангела код Призрена, протосинђела Михајла, свештеника наше Епархије о. Александра Илића, о. Драгише Томића и о. Вељка Ковача и јерођакона Порфирија. На Литургији се окупио вјерни народ и мноштво дјеце, јер је током Литургије обављено крштење мале Јоване Андрић. Након читања Светог Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије.

бесједа Владике Атанасија

[Guest]

8. јануар 2012.

Прослава Сабора Пресвете Богородице у Мостару

У недељу 08. јануара у Цркви Рођења Пресвете Богородице прослављен је Сабор Пресвете Богородице. Свету Литургију уз присуство Епископа Захумско-херцеговачког и Приморског господина Григорија служио је парох мостарски протојереј-ставрофор Радивоје Круљ уз саслужење ђакона Марка Гојачића. Вјерници су били прикупљени око Трпезе Господње Причестивши се Светим Тајнама Христовим. Након Свете Литургије уприличена је традиционална трпеза љубави.