Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[Зоран]

Света Литургија у Цркви Велике Госпојине

на Корчули

    Православни вјерници јужно далматинског острва Корчуле и истоименога града на њему по вишегодишњој пракси присуствују најмање једном мјесечно Светој Литургији у цркви Велике Госпојине коју опслужују дубровачки пароси о.Славко Зорица и о.Горан Спаић. Но ове недеље Блудног сина, када смо прослављали Св.Атанасија и Св.Кирила Патријархе александријске и Св.Максима архиепископа српског, било је посебно свечано. Први пут је ово прелијепо острво и православну цркву на њему, походио  умировљени епископ Захумскохерцеговачки и приморски Г.Атанасије (Јевтић)...

Не можете да видите видео садржај који се треба појавити овдје! Вјероватно ваш претраживач не може то приказати или нешто друго није у реду. Пробајте поново са другим претраживачем.

Бесједа Владике Атанасија

    Служио је Свету Литургију уз свештеничко саслужење високопреподобног игумана тврдошког Г.Сава (Мирића) и дубровачких пароха. Свима окупљенима вјерницима била је додатна радост што се баш тог дана славио и Св.Атанасије Велики, небески заштитник нашег владике,и што је он одлучио обиљежити славу међу својима на Корчули. Владика је надахнуто у бесједи растумачио јевађелску причу о блудноме сину, будећи у слушаоцима најљепше осјећаје покајања и милосрђа који сваког вјерника руководе у љубави према Богу и брату своме. На крају је преломљен славски хљеб и преливено вином жито који су с нафором подјељни вјернима. Владика је обећао, уколико то околности дозволе, још који пут посјетити вјернике на Корчулу и помоћи да још са иконама украсе ову свету цркву, која је њиховим трудом и Црквене општине дубровачке последњи година обновњена. Домаћини су припремили и трпезу љубави на којој су се нашла аутохтона јела и врхунско вино по имену „ Грк“, прастаре сорте које датирају још из античких времена, а које су узгојиле вриједне руке тежака у зноју лица свог под врелим медитеранским сунцем.

    Епископ је са свештеницима посјетио и жупника, католичке катедрале Св.Апостола и Јевађелиста Марка, велечасног дон Франа Курају. Он је госте љубазно дочекао и показао им пребогати катедрални музеј у којему се чува сакрално културно благо непроцјењиве вриједности а које је вјековима чувано у овом граду и катедрали.

    Православна црква Велике Госпојине у Корчули освештана је у новембру 1934 год., у вријеме када се број православних умножавао. Купљена је католичка црква Св.Варваре, преуређена за православно богослужење и посвећена Великој Госпојини. Освештао је тадашњи парох дубровачки протојереј ставрофор Божидар Митровић. Данас је број стално настањених вјерника на Корчули и Пељешцу мали али у љетним мјесецима, када са свих страна свијета бројни свијет скупи одмарати у благодатима овог краја, црква бива и повољније испуњена.

    Растали смо се благодарећи Богу у Тројици и Његовом угоднику Св.Атанасију Александриском што нас је сабрао тог дана на Корчули дубоко вјерујући да ће се наше сабрање продужити у Незалазном дану Царства Божијега.

    У повратку преко живописног полуострва Пељешца епископ Атанасије је посјетио цркву Св.Михајла на Брду поред Стона.У манастиру Пресвете Богородице у Стону било је прво сједиште епископа Хумских тј.Захумско херцеговачких и приморских, које је установио Св.Сава I архиепископ српски.

СПЦО Дубровник

[Зоран]

Завршен идејни пројекат

храма у Пребиловцима

    O Божићу 2010. године завршен је идејни пројекат обнове, у рату порушеног, храма у Пребиловцима. Његов аутор је Др Предраг Ристић, aрхиктектa иза којег се налази више познатих храмова међу којима је, поред осталих, Херцеговачка Грачаница. Познати архитекта порталу Пребиловци- село на Интернету дао је интервју у којем је говорио о основној идеји водиљи обликовања спомен храма у Пребиловцима, црквеној архиктектури и њеном положају...

    Oбновa миниране цркве у Пребиловцима, над њеним кратером, понуђена је каже аутор ”као сликостојитељкa архитектуре комплекса цркве Васкресења са црквом Светог Гроба у Јерусалиму”. Наравно није ријеч о буквалној копији већ новoм пројекту којим се дух и атмосфера Јерусалимског храма пресноси у Пребиловце. Храм ће се подићи изнад постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих жртва у Другом свјетском рату.

Коаутор пројекта храма који ће се налазити на Краварици, на улазу у Пребиловце je ауторов син Савa Ристић (1970.) без чијег учешћа не би било могуће да наш портал на репрезентативан начин приближи пројект посјетиоцима. Бављење црквеном архиктектуром је породична традиција Ристића. Прије четири генерације утемељио ђед и прађед aутора Милан Табаковић (1860 - 1946) из Арада- поријеклом Херцеговац из Билеће, пројектoвањем цркве на стратишту Срба Херцеговаца у Арадској тврђави 1915.

У фото албуму доносимо више фотографија везаних за храм у Пребиловцима као и један број фотографија значајнијнијих дjела Предрага Ристића.

извор : http://www.prebilovci.net

[Зоран]

Свети Сава "Са Алексом" у Мостару

5. фебруар 2010 - 9:01

И као што је било најављено, поводом 86. година од упокојења пјесника Алексе Шантића, од 31. јануара до 2. фебруара 2010. године у Мостару је одржана тродневна свечана манифестација под називом „Са Алексом" у организацији Друштва умјетника Мостар, Српске православне црквене општине Мостар, World Music Centra Мостар и Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва Гусле Мостар.

Тродневна манифестација је почела у недељу 31.јануара у 9 часова Светом Литургијом и поменом у Старој Цркви у Мостару, коју је служио протојереј - стврофор Радивоје Круљ уз саслужење јереја Данила Бора; након чега је одржан помен пјеснику на гробу Алексе Шантића на Српском православном гробљу у Бјелушинама. Истога дана у Светосавском дому у Бијелом Пољу са почетком у 12 часова отворена је изложба документарне грађе „Шантић парадигма суживота" аутора Шемсудина Златка Сердаревића.

Поред Свете Литургије на Савиндан коју је служио свештеник Данило Боро уз саслужење ђакона Бранимира Боровчанина у Старој Цркви у Мостару, у 18 часова овог 31. јануара одржан је пригодан културно - умјетнички програм у част и спомен првог српског архиепископа и просветитеља Светог Саве „Светосавска бесједа" у Луткарском позоришту у Бранковцу. У њој су учествовали СПКУД Гусле Мостар и ОМШ Свети Роман Мелод Невесиње. А овогодишњу светосавску бесједу је бесједио архимандрит Данило (Павловић), игуман житомислићки:

Пута који уводи у живот (вјечни), наставник и првопрестолник и учитељ био си Светитељу Саво.

Овако пјевамо у тропару спеваном у част Светог Саве првог Aрхиепископа Српског. У животу сваког човјека, поред родитеља који су први васпитачи, значајно мјесто заузима учитељ, онај који дијете учи писмености, који му даје прва основна знања, али га учи и реду, поретку и култури. Сваки човјек памти свога учитеља, а још ако је био добар памти га са љубављу и са радошћу га се сјећа. Тако човјек појединац, а када је у питању црквени учитељ, када је у питању народни просветитељ, онда га се сви саборно сјећамо и прослављамо. Христос који је Син Божји и Блистање славе Очеве први је и једини Учитељ. Он је тај Који је ниспослао Светог и Свемоћног Духа Светог, који просвећује и освећује сваког човјека на своје Свете Апостоле, ови на Цркву кроз свештенство и Свете тајне до дана данашњег, те сва Црква божја Једним Духом дише. То је, континуитет, непрекидност, то је предање. Свети Отац Сава није ништа друго радио када је нас, српски народ, породио Духом Светим и као дрвеће маслиново у Рају насадио, него је најпре себе а онда сву повјерену му паству укомпоновао у ово непрекидно апостолско предање Цркве којој је Христос глава. Свети Сава, дакле, прво је себе освештао.

Свети Сава, наш отац и просветитељ, родио се као треће мушко дијете српског владара Стефана Немање и супруге му Ане у Старом Расу 1175. године и крштен именом Растко. Као дијете добио је засигурно најбоље образовање и васпитање онога времена, а биографи га описују као изузетно даровито и зрело дијете за свој узраст. Са својих 15 година добија на управу ову нашу Хумску земљу, али већ са седамнаест година Растко Немањић доноси судбоносну одлуку за њега најприје, а потом и за читава поколења и за сваког од нас из српског народа. Истина је у томе да је младић Растко у својој седамнаестој години свим својим срцем, свим својим бићем и младалачком енергијом, осјетио Божји и призив и одазвао му се свом својом чистом чедном љубављу. Одлази кришом на Свету Гору Атонску и тамо прима монашки постриг, даје монашке завјете и добија име Сава. Монашки завјети састоје се у цјеломудреном тјелесном уздржању, сиромаштву (никаквом себи стицању) и послушности. Ово све, дакле, може само онај који Христа воли изнад свега и више од себе самог. Савини биографи такође свједоче да је предњачио у аскези, уздржању, посту и молитви, а да то није само лијепа књижевност него пука истина ми им вјерујемо јер видимо огромне дарове на овом светом човјеку. Знамо да Бог изобилно дарује сваког човјека а како ли тек онога који га љуби свим животом својим.

То је његов добар почетак, замах из кога се развијају сви потоњи Савини подухвати. Код њега убрзо на Свету Гору долази његов отац Стефан Немања, који је на годину прије заједно са својом супругом Аном такође примио монаштво. И ево, као што њихов син младост и чистоту, ови старост и мудрост приносе Христу који је исти и јуче и данас и у вјекове. Стефан, дакле, као Симеон долази сину и тада почиње њихово значајно дјело подизање Манастира Хиландара, у породици Светогорских манастира, мјесто подвизавања српских монаха. Колики је значај овог црквено-образовног центра за сав потоњи ток Цркве код Срба немогуће је изрећи. Након смрти светог старца Симеона, Савиног оца, навршава се пуноћа времена да Свети Сава изађе из Свете Горе, из њему тако драге и већ уобичајене атмосфере молитвеног тиховања. Знао је Свети Сава, као што знају сви Богољубиви људи, да се љубав према Богу пројављује искључиво кроз љубав према човјеку. Поставивши добар почетак Свети Сава долази у Србију да проповједа оно што је подвигом искусио, да проноси Благовијест Светог Јеванђеља којом је најприје себе просвијетлио, да мири завађене истинским Христовим миром којим је најприје и најдубље себе смирио. Зато што је велику љубав имао и кроз жртву показао, Христос га је великим даровима обдарио па све што је говорио и нас учио својим је животом најдубље посвједочио.

И најзначајније - Када је многа добра учинио подижући Манастире и цркве, подучавајући народ, посредујући међу браћом, међу царевима и велможама, у Црквеној дипломатији између Рима и Цариграда, Сава се одлучује на пдухват задобијања аутокефалности Српској Цркви. Најприје одлази у Хиландар а потом 1219. у Никеју гдје су га дочекали Цар Теодор 1. Ласкарис и Патријарх Манојло (избјегли из Цариграда у Никеју). Сава је ту у Никеји добио двије значајне ствари, хиротонију за епископа и аутокефалност српској цркви. Није било лако да се све ово издејствује али и једно и друго учињено је захваљујући првенствено великом угледу и дару дипломатије које је Свети Сава имао. Аутекофалност (самосталност) Цркве коју је он стекао никако не треба схватати као вид осамостаљивања и деобе већ пунијег и организованијег учествовања у васељенском организму пуноће Православне Цркве. Свети је препознао потенцијал и зрелост српског народа, да има свој језик, писмо, препознатљиву и особену културу те да такав може да да допринос Црквеном јединству. По повратку из Никеје оснива једанаест епархија од којих и нашу Хумску са сједиштем у граду Стону на Пељешцу. Три године прије смрти Свети Сава одлази у мировину остављајући наследника на трону,Светог Арсенија Сремца. Умире у Бугарском граду Трнову 12 јануара 1237. након другог поклоничког путовања у Свету Земљу. Нико после њега у нашем народу није имао такав ауторитет као што га је он имао. Заиста као прави отац и учитељ и истински путеводитељ.

Када је пред крај 15 вијека, Синан Паша желео да се освети побуњеним херцеговачким и банатским србима ударио им је у највећу светињу са жељом да нанесе највећи бол. На Врачару надомак Београда запалио је мошти Светог Саве. Али како пјевамо у светосавској химни никада није спалио славу нити спомен Савин.

Данас и ми скромно али пуног срца не радимо ништа друго него чинимо спомен и славу Светитеља Саве, овдје у његовој хумској земљи и епархији, у њеном столном граду Мостару. Спомињући се њега спомињемо све оно што је никло из Савиног путеводитељства а изникла је богата српска култура. Српска култура пак, само када је ослоњена на Христовом-Савином путеводитељству она је истинита, аутентична и увијек обогаћивана. Многи су Савини наследници, од најранијих па све до наших дана. Херцеговачки срби свјесни свога идентитета хришћанског, православног, светосавски српског били су одувијек спремни да то посвједоче својом крвљу. Многи мостарски срби су такође истински наследници Светог Саве. Митрополити, свештеници, монаси, али и историчари, књижевници, пјесници. Једног од њих такође спомињемо данас на осамдесет шесту годишњицу његовог упокојења, мостарског пјесника Алексу Шантића. И он је аутентични наследник Светог Саве, истински хришћанин, па он нам је кроз стихове поручио да је наш пут, пут Богочовјека.

Тим путем, који је освједочен Савиним животом и ријечима великога пјесника, увијек треба да ходимо, храбро,са радошћу, непоколебљиво, упркос свим недаћама које ће нас на том путу Истине засигурно сретати. Јер тај пут, пут Истине, пут Богочовјека никада није био лак, нити ће икада бити. Напротив, тај пут је трновит и, по ријечима Господа Исуса Христа, '' узак'' (Мат.7,14), али то је једини пут ''што води у живот''(Мат.7,14) и зато нам је на крају тог тешког и мукотрпног пута, који је у ствари живот свакога од нас, обећано и чека нас Царство Божије и вијенац славе којим је Свемогући и Многомилостиви Господ окитио и овога великог човјека и свог великог Светитеља.

Друге вечери је у 19:30 у Клубу Алекса Мостар са гледишта књижевне критике о Алекси Шантићу говорио је мр Момчило Голијанин.

Последња вече манифестације - „86 година са Алексом" завршила се спектакуларним програмом. После уводног обраћања господина Златка Сердаревића у режији World music centra осмишљен је програм пун емотивног набоја. Програм је имао одличну динамику која се прељевала са једне сцене на другу. У улози приповедача одлично се снашла новинарка Гордана Шимовић. Јак уметнички утисак изврсном интерпетацијом Шантићевих стихова свакако су оставили глумац Хрватског народног позоришта Роберт Пехар и глумица Маја Кнезовић Ласић. Са њима у корак ишла је и врло млада рецитаторка Ивана Комлен, из рецитаторске секције СПКУД Гусле Мостар. Посебан печат су дали музички уметници мр Александар Стојановић, мр Александра Трајковић и проф Биљана Ђорић изводећи у ноте преточене пјесме Алексе Шантића: Емина, Ко т' покида са грла ђердане, Што те нема и Прољеће, те наступ младог мостарског музичара Санела Марића Маре, који је на свом албуму Ваздух урадио и двије пЈесме ОД Шантића, Муза и Не вјеруј, у чијој интерпретацији су учествовале Ајла Бехрам и Ања Рикало. Специјална гошћа Еминина праунука Алма Феровић, због прехладе није била у прилици да присуствује. Изваредан је утисак пред крај оставила пјесма Заборавимо коју је започела Александра Савић, а коју су прихватили Роберт, Маја, Гордана, Ивана и мостарски парох Радивоје Круљ који је из публике говорио стихове:

Посијмо семе, а да здраво буде,

И бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

„ Ова тродневна манифестација са свим организаторима и учесницима програма је доказ да је Шантић далеко од политике и новца. " истакла је Александра Савић, директорица World music centra и закључила: „Све заједно једне другима привукла нас је љубав, традиција и поштовање које нам је у аманет оставио велики пјесник и јос већи човјек. Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дјело колико Алекса Шантић. Шантић је у нашој књижевности био оно чисто, непрекаљено дијете. У својим пјесмама био је пун њежности и топлине, па чак и кад је стиховима пријетио непријатељу. Његове пјесме нудиле су наивност и чистоту и кад се утапао у љубавним отровима. Некад је неко написао: Цијелог живота овај пјесник остаде без смисла да постоје зли људи и дивље животиње. Овај програм, у Шантићевом духу, уједно је и позив на љубав, опрост и суживот у нашем Мостару, јер ми Мостарци ДРУГОГ ГРАДА НЕМАМО! "

A за крај испред СПКУД Гусле присутнима се обратио отац Данило Боро ријечима:

Није случајно ова тродневна манифестација названа „Са Алексом" јер нам није било у циљу пукo подсијећање и одавање почасти пјеснику - могла се онда звати „Без Алексе." Не. Ми у Мостару осјећамо живо присуство Алексе Шантића. Његовога лика. Његовог дјела. Око Алексе смо се и окупили. Алекса нас је све сабрао.

Алекса се није устручавао да обраћајући се музи као оличењу вјечне надахнутости пјесника и умјетост подигне скоро на пиједестал божанства. А уствари позива умјетност да служи духу и духовности, човјеку и човјечности. При том користи слику из свог православног црквеног искуства живота, па каже:

„Горе нам плачу ... Јауци су чести ...

Устај и црну одежде обуци;

Свијетли путир понеси у руци

И крепком вјером мој народ причести!"

Није ништа мање познато и његово родољубље кроз које њега све „ране рода свога боле" и да „тамо гдје је српска душа која, тамо је" каже: „мени отаџбина моја. Мој дом и моје рођено огњиште."

Никад се не одричући сопственог идентитета из кога он и израста и као човјек и као пјесник, Алекса је исто тако отворен за пријатељски радостан сусрет са сваким. Алекса је и онда сабирао око себе све људе добре воље. Алекса је био отворен - како за своje, исто тако искрено и топло и за другe и другачије. Зато Алекса јесте препознат као парадигма - суживотa и због своје поезије један од вечно живих симбола Мостара. Слава Богу што нам је дао Алексу. Алекси хвала! Још једном хвала и свима вама!"

Управа СПЦО Мостар

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

[Зоран]

Св.Арх.Литургија на Св.Григорија Богослова

у Саборном храму у Требињу

    У Недјељу месопусну 07. 02. 2010. године, у Требињу је свечано прослављен празник Светог Григорија Богослова, који је и имендан архипастира Богоспасаване Епархије Захумско-херцеговачке и приморске епископа г. Григорија. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Преображења Господњег служио је епископ Григорије уз саслужење епископа Атанасија, те свештенства и ђаконства Саборног храма...

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2466

Бесједа Владике Атанасија

    У Светој Литургији учешће су узели и наши драги гости монахиње из манастира Ормилије ( Грчка Православна Црква), као и велики број вјерног народа, нарочито дјеце. Пред почетак Свете Литургије епископ Григорије у степен ипођакона рукопроизвео је Милорада Перишића из Требиња. Након прочитаног Јеванђеља вјерном народу се бесједом обратио епископ Атанасије. По завршетку Свете Литургије преломљен је славски колач и припремљена је трпеза љубави у трпезарији Епархијског дома. На крају сви присутни вјерници на челу са епископом Атанасијем честитали су свом архијереју имендан и пожелели му многаја и благаја љета.

[Зоран]

Св. Литургија у Манастиру Дужи

    У суботу, 13. фебруара 2010. год., у Манастиру Дужи служена је Св. Литургија којом је началствовао јереј Стеван Ковачевић, уз саслужење свештенства Епархије ЗХиП. Великом броју вјерних, сабраних у цркви на овај дан, надахнутом бесједом се обратио јереј Данило Дангубић. Литугијска свечаност додатно је свечарски уљепшана обиљежавањем  Крсне славе синџела Исаије (Павловића), Св. Симеона Богопримца. По завршетку Литургије, домаћин славе је све присутне позвао на припремљену славску трпезу љубави.

[Зоран]

Патријарх Кирил првог дана поста позвао да не испуњавамо наша срца завишћу и да не изазивамо завист код других људи

Москва, 16 фебруар

Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил позвао је оне који су испуњени завишћу да се боре против ње, чинећи добра дијела.

“Када чинимо добро човијеку, он престаје да нам буде даљни, он нам тада постаје ближњи. Ми не завидимо том коме чинимо добро. Ако ли ко сумња у то, нека уради добро дјело човјеку, коме завиди, и завист ће постепено нестајати, јер ће тај човјек за њега да буде веома близак '' . – рекао је патријарх после великог повечерија које је у понедељак служио у Храму Христа Спаситеља.

Патријарх је напоменуо да се завист јавља као последица гордости човјека.

'' Горд човјек не може да се помири ако је неко паметнији, љепши, богатији, успјешнији... И тако, за гордог човјека он је сам центар свјета, и ко може да му засмета и да заузме његово мјесто? И појава свакога, који му се чини више успјешним, изазива код тог човјека, који је испуњен гордошћу, велику душевну бол. '' рекао је патријарх Кирил а чије ријечи преноси пресс служба московске патријаршије.

По његовим ријечима, молитва, учешће у св. Тајнама, '' стално размишљање о својим дјелима, о свом животу, о својим помислима, и строг суд над самим собом,'' могу помоћи човјеку да одоли гордости.

Патријарх је такође рекао да, врло често ми сами изазивамо и провоцирамо осјећај зависти код оних људи који нас окружују.

''На примјер, купивши нову прелијепу одежду, неки одмах мисле о томе, да ће она изазвати завист код познаника или чак код родних или блиских. Завист- опасан и веома агресиван порок. И ако ми сами нећемо да будемо испуњени завишћу, онда не смијемо ни завидити а још важније не смијемо изазивати завист код других људи''

Превод са руског језика према агенцији Интерфакс - Милош Тришић, дипломирани теолог

[Зоран]

Недјеља Православља у Епархији ЗХиП

    Православни вјерници овај дан прослављају као дан праве вјере, као коначну побједу над иконоборцима. Бог је створио чојека као свога сатворца и сарадника, створио га је по лику своме и створио га је за живот вјечни. Када човјек изгуби лик Божији у себи он постаје „безобразан“ и богоборац, као цар Теофило. Прогањање човјека је и гоњење Бога, јер ко не види лик Божији у човјеку, никада неће познати ни Онога по чијем је лику створен. У овај дан се молимо и за мир у Цркви и за обраћење свих оних који нису отворили срце своје за Бога. Молимо се и за све оне који су положили живот свој за свете иконе, али се молимо и њима за нас јер су полажући живот свој за истину постали Христоносци и наследници царства Божијег и вјечни чувари истине. Црква се молила и за свог гонитеља ,иконоборца, цара Теофила и над њим се десило чудо и гријеси су му опроштени. Христос је призвао и Натанаила и призива све нас, али и ми као некада Натанаило треба да посвједочимо“ти си син Божији, ти си цар Израиљев“.

    На данашњи Празник, у Манастирима и Храмовима наше Епархије, на Светим Литургијама учествовао је велики број вјерног народа (око 7000 -8000), који су се скоро сви и причестли Светим Тајнама Христовим. У наставку доносимо извјештаје са Св. Литургија широм наше Епархије...

[Зоран]

Акција прикупљања помоћи народу Косова и Метохије под називом

,,Породице Херцеговине породицама Косова”

    Драга браћо и сестре,

    Срећан вам Часни пост и да нам свето Васкрсење Христово буде на радост. Наша Богом чувана Епархија није ни велика ни богата материјалним добрима, али је пребогата духовним даровима, великом историјом, а нарочито мученицима, светитељима, пјесницима и јунацима. Херцеговини и Херцеговцима није потребно објашњавати шта је и гдје је Косово и Метохија. Ових дана, на молбу Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода, наш владика Атанасије је на изузетно тешкој црквеној служби - да укријепи и утјеши православни народ на Косову и Метохији, баш као што је кријепио и тјешио и нас у она страшна времена минулог рата. Добро се сјећамо да нас није кријепио само светим службама и богонадахнутим бесједама, него нас је хранио хљебом и уљем, а да не говоримо о томе какву је бригу бринуо о рањенима и ратној сирочади. Ево нам прилике да му се одужимо на његовој несебичној и дјелатној љубави и то не тако што ћемо нешто даривати њему, него оној сиротињи на Косову и Метохији за коју је он сада одговоран благословом Цркве. Стога, нека свако, у складу са својим могућностима и добром вољом, скупи и у свој парохијски дом приложи - хигијенски материјал, уље, конзерве, тјестенине, школски прибор...   

 

    Акција прикупљања помоћи народу Косова и Метохије под називом ,,Породице Херцеговине породицама Косова”, трајаће од 26. фебруара до 14. марта 2010. године.

    Потребно је да све Црквене општине, у оквиру својих принадлежности, организују прикупљање помоћи у поменутом року. Пакети помоћи требало би да садрже запаковану храну дужег рока трајања, која није ломљиве амбалаже (уље, тјестенине, шећер, сокови у тетрапаку, конзервирана храна, рижу, пасуљ...), као и основна средства хигијене (уредно запакована и одвојена од хране). Пакете би требало уредно запаковати за транспорт, и на њима написати име и презиме пошиљаоца као и садржај пакета ради лакшег руковања. За све додатне информације обратити се надлежним свештеницима.

У име осиромашеног православног косово-метохијског живља, најсрдачније вам се захваљујемо.

Благослов Господњи да буде са свима вама,

Епископ ЗХиП

Г. Григорије

[Зоран]

Владика Григорије:

Не одмажите Владици Артемију

    Манастир Грачаницу данас су посетили члан Светог Синода Српске Православне Цркве владика Григорије и министар вера у Влади Србије Богољуб Шијаковић. У изјави за КИМ-радио владика Григорије је казао да је срећан што је у Грачаници и што је са владикама могао да разговара о свему.

    "Срећан сам што сам у Грачаници, срећан сам што нас је владика примио да заједно поразговарамо о свему, али сам најсрећнији због речи владике Артемија. Верујем да је то утисак који ће поделити многи верни људи, православни Срби широм планете, нарочито наш Патријарх коме је јако тешко што је његова патријарашка служба почела једним овако тешким проблемом. Чули сте данас шта је владика Артемије казао: он је позвао на мир и поштовање одлуке Светог Синода Српске Православне Цркве. Добро би било да му сви они који га воле не одмажу на начин на који су то досад чинили него да му помогну тако што ће се у миру и смирењу молити Богу за њега и за нашу Цркву", казао је владика Григорије...

    На питање да ли је дошао у својству посредника или како би пружио подршку владици Артемију, владика Григорије је казао да је он пре свега дошао да посети Косово и Метохију. "Ја сам дошао овамо да посетим и владику Артемија, и владику Атанасија, и владику Теодосија, али пре свега Косово и Метохију. Јер, као што наша деца певају, Косово је срце Србије. Ако смо ми Срби, онда је Косово и наше срце", казао је владика Григорије.

    Министар вера Богољуб Шијаковић је казао да се у Грачаници осећа исто као у својој кући и да ће ту увек долазити. "Косово није само символички део нашег бића него је један реални део територије Републике Србије и она ће тај интегритет чувати и до њега држати ма шта да буде и ма ко и ма какве одлуке доносио. Каква год решења била, привремена или трајна, Косово је у нама и оно не може никуда да оде мимо нас. Што се тиче наше Цркве на Косову и Метохији, сви знамо колико је она важна и значајна", казао је Шијаковић.

Извор: Радио КИМ, 26. фебруар 2010. године

[Зоран]

Вече сјећања  блаженопочившем Игуману добрићевском

Архимандриту Симеону (Биберџићу) одржано у Билећи

    У дану када наша Света Црква прославља Светог Симеона Мироточивог 26./13. фебруара 2010. године, а у петак друге Недјеље Часног поста, Билећани су се сабрали да заједно са свима који су те вечери пристигли и из других крајева наше Херцеговине, поново оживе сјећање на многовољеног и поштованог Старца и вишедеценијског Херцеговачког духовника, блаженопочившег Игумана манастира Добрићево, Архимандрита Симеона (Биберџића).  Одмах се могло запазити оно што сви тако често и свједоче, да је Старац и даље живо присутан у срцима свих, и да његова свијетла успомена има неизбрисив и жив траг у душама свих оних који су га познавали и искрено вољели...

    Ово вече које је у потпуности било посвећено блаженој успомени на нашег драгог Оца Симеона, организовано је великим трудом, а прије свега искреном љубављу, завичајног клуба“Освит“ из Билеће на челу са предсједником удружења Миодрагом Хрњезом Љумом, које од самих својих почетака има благослов и у свему савјете блаженопочившег Старца.

    Читаво овај догађај се најприје може описати као један огроман излив емоција и љубави и поштовања коју овај народ и послије његовог упокојења носи и данас сасвим непромјењиво пема Оцу Симеону. То се могло јасно закључити слушајући име блаженопочившег Игумана Добрићевског које је уткано у стихове пјесама које су ове вечери рецитоване, пјеване уз гусле, па чак удјенуте и у нашу чувену Херцеговачку гангу. Аутор већине пјесама је сам, горепоменути, оснивач и предсједник овог до сада веома плодотворног и запаженог удружења, које иза себе између осталог има и издаваштво Билећких новина које излазе редовно већ скоро пуну годину дана, и имају велику читаност.

    У вечери су нарочито била заступљена дјеца која су у времену земаљског живота блаженопочившег Старца често бивала поред њега и коју је он посебно волио. Ту је био Црквени хор „Свети Сава“ из Билеће, дјеца из основних и средњих школа, а најмлађи учесник је имао напуњену тек 5-у годину. Свакако, незаобилазно је напоменути билећке прваке на гуслама који су такође узели учешћа у вечери, затим пјеваче изворне пјесме и ганге, као и друге.

Све у свему, вече је протекло у атмосфери која ће се дуго памтити са нескривеном жељом да се тако нешто треба неминовно и поновити.

Срђан Милошевић

[Зоран]

Одржан ЕУО и братски састанак наше Епархије

У оквиру редовних епархијских активности у Крстопоклону Недjељу 7. марта 2010. године, по благослову Његовог Преосвештенства Г. Григорија, одржани су засједање Епархијског Управног Одбора, састанак свих вјероучитеља и братски састанак свештенства наше епархије. Уз плодан и благородан разговор са свима на поменутим састанцима епископ Григорије истакао је потребу за још већом ангажованости свију, трпљењу и љубави према Божијем дјелу, и међусобној љубави и пажњи... Уз текућа питања живота и рада у цркви, а након пригодних бесједа и благослова епископа Григорија, сви присутни су имали прилику да изнесу своје приједлоге на унапређењу црквеног живота у нашој заједници, у оквиру својих надлежности. У склопу ширења и напредовања парохијског живота у наредном периоду најављена су и рукоположења нових посланика на њиви Господњој и стварање нових парохија, као и јачање постојећих црквених општина, унапређење рада вјероучитеља у сагласности са свештенством и унапређење рада економата епархије, ради

[Зоран]

Упокојила се Стоја Ивеља

најстарија парохијанка Мостара (1907+2010)

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/mostar_130310/album/

У својој 104.години живота 10.марта 2010.године, примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, упокојила се у Господу Стоја Ивеља. Стоја се родила 06.марта 1907.године у невесињском селу Бијења, у породици Жерајић. Пошто је остала без оца, солунског добровољца, у Првом свјетском рату запослила се као ратно сироче у мостарску Фабрику дувана 1922.године. Присуствовала је сахрани пјесника Алексе Шантића, „сахрани коју Мостар није, нити ће икада видјети“ – свједочила је бака Стоја...

Причала нам је и живо се сјећала и мостарских „Гусала“, и Владика, и свештеника и свих прилика за вријеме Краљевине Југославије, као и посјети Краља Александра Мостару. Говорила је да јој је то био најљепши период живота.

Удала се за Живка Ивељу 1937.године и са њим засновала породицу. Са супругом Живком родила је двоје дјеце: кћи Ранку (1938) и сина Ранка (1941).

Успоставом НДХ 1941.године усташе у Мостару убијају и одводе у Јасеновац и друге логоре Србе православце, међу којима и Стојиног супруга Живка Ивељу на Видовдан 1941.године. Малом Ранку је било 8 дана, а Ранки непуне три године. Бака Стоја никада није сазнала гдје јој је скончао супруг. Живјела је као удовица, с чврстом вјером у Христа Господа, непуних 70 година. Посебно је болио однос нових комунистичких власти (међу којима су били управо они људи који су Живка и његове рођаке одвели црном марицом у непознатом правцу) према жртвама НДХ.

За вријеме последњег рата, а запамтила је два свјетска, била је у избјеглиштву у Бачкој. Вратила се у свој Мостар и своје Бјелушине прије 10 година, обновивши породичну кућу.

Опијело и сахрану, на Новом православном гробљу у Бјелушинама, служио је парох мостарски прота Радивоје Круљ 11.марта 2010.године.

Вјечан јој спомен и Царство Небеско!

СПЦО Мостар

[Зоран]

Света Литургија у селу Горње Храсно

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/heasno_140310/album/

На средопусну недељу већ дуго година народ поријеклом из Горњег Храсна и околних мјеста окупља се на Свету Литургију у свом селу око порушеног храма Рођења Светог Јована пророка и претече. И ове године педесетак људи дошло је из свих крајева на ово свето мјесто. Свету Литургију служио је парох Mетковски и Чапљински јереј Борис Чоловић. Послије службе одржан је помен над гробницом преминулих у II Свјетском рату. Посебна радост у овом селу је вијест о обнови пет српских кућа за повратнике који желе да бораве на свом вјековном огњишту... Након парастоса у селу, мјештани су отишли до својих кућа у неколко засеока да обиђу оно што је остало од њихових пријератних домова. Следећа Служба договорена је за недељу 4. 7. 2010. године уочи храмовне славе празника Рођења Св. Јована. Договорена је и акција за чишћење рушевина храма као и уређење гробља.

[Зоран]

Владика Григорије: Покајање и исповијест

23. март 2010 - 10:17

У недјељу 21. марта 2010. године, у оквиру циклуса предавања под називом "Православни разговори" у организацији црквене општине Требиње, на тему "Покајање и исповијест", говорио је Епископ ЗХиП г. Григорије. Предавање је било изузетно посјeћено и изазвало је велико интересовање и пажњу посјетиоца.

    * Аудио запис Владикиног предавања можете пронаћи на интернет презентацији Епархије захумско-херцеговачке> http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/pokajanje_210310.mp3

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/pokajanje_210310.mp3

[Зоран]

Дар у служби милосрђа

Почетак сарадње са проф. др Рончевићем био је наизглед пука случајност, а заправо очигледна пројава Божијег промишљања, које увек и свугде налази начина и уређује прилике да се добра воља и врлине оних, који их у себи негују, на најлепши начин пројаве.

На освећењу новообновљеног храма Св. Апостола Павла у Петропавловом Манастиру, у јулу 2007. године, доктор Рончевић је био један од гостију ктитора храма. Ту је, током програма у манастирској порти, међу младим људима у фолклору приметио и младића са великим младежом – тумором преко читаве половине лица. „Мислим да могу помоћи овом младом човеку, молим вас јавите ми се,“ рекао је тада, а једино што је заузврат тражио била је болничка сала и сарадња лекара и медицинског особља, у чему је требињска болница драге воље изашла у сусрет...

И заиста, чим су се стекли потребни услови, доктор Рончевић је на позив наше Eпархије и Петропавловог Манастира преко којих је и успостављена сарадња, по други пут дошао у Требиње и у требињској болници обавио први део сложене операције отклањања тумора и пресађивања здравог ткива, а коју је – због могућих ризика и неопходне високе стручности и искуства – одбило више добрих пластичних хирурга широм Европе. Крајем марта ове године дошао је у Требиње поново, ради другог, завршног дела ове операције, али и два нова, такође изузетно сложена и тешка захвата, опет обављена без икакве новчане надокнаде (иако су у питању изузетно скупе операције!). Без много речи, одвојио је време између свих својих обавеза и на само два дана дошао у Херцеговину да – испуни свoју реч.

За оне који не знају, проф. др Радмило Рончевић је пластични хирург светског гласа, који већ више деценија свој изузетни дар користи на најбољи могући начин – помаже људима. Могли бисмо рећи да то чине и многи други, али оно што многи не чине и што је данас права реткост јесте: показати хуманост на делу и својим даром, без икакве личне користи, помоћи човеку у невољи. Ето примера милосрђа (о коме тако пуно говоримо у ове великопосне дане), ето најсмиренијег и најистинитијег живљења по Јеванђељу и испуњавања заповести: „На дар сте добили, на дар и дајте“ и то од човека који је можда понајмање свестан тога, а још мање жели да му се због тога „плету ловорике.“

Све ово, међутим, не пишемо због њега (коме ће Сам Бог узвратити како треба и доликује) већ због нас самих за које би овај светли пример могао бити и требало би да јесте и опомена, и повод за преиспитивање, и потстицај. Јер, свако од нас носи понеки, ма како мали и неважан могао изгледати, дар Божији. Што се, пак, доктора Рончевића тиче, он на најочигледнији могући начин пројављује да је величина увек у једноставности. Штавише, да су једноставност и скромност попут соли, која сваку нашу врлину чува и не да јој да се поквари.

Сестринство Петропавловог манастира