Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[Зоран]

Путопис Херцеговина-Косово-Херцеговина,

март 2010

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/kosovo_010410/album/

„Свако путовање па и ово почиње с разлогом, и ма како разлог био добар или лош, вријеме лијепо или ружно, прилике боље или горе, снага већа или мања оно почиње онда када се крене... а слике са путовања су јаче него икакве ријечи...“Ових дана је по благослову Његовог Преосвештенства Господина Григорија цијела наша епархија кренула на једно путовање ка својима на Косову и Метохији. Великом љубављу нашег епископа који је био у посјети Епархији Рашко Призренској и нашем „старом деда владики“ Атанасију дошло се на идеју да се и народ херцеговачки позове да својим прилогом срца учествује у посјети распетоме Косову...

Тако је покренута хуманитарна акција „Породице Херцеговине породицама Косова“ у којој је учествовало све што се Херцеговина зове. Није требало пуно времена. За непуних 15 дана од објављивања почетка акције прикупљени су скромни дарови братске и сестринске љубави. Свако је помогао онако како је знао и могао, најмлађи су слали своје играчкице, оловке, свеске, сликовнице, старији су слали потрепштине за кућу, неко и новац за сирочад. Радне организације, јавне установе, основне и средње школе, синдикати, болнице, домови здравља,војска и полиција, приватници,превозници, сви су се одазвали позиву нашег епископа. Сакупљено је око 60 тона различите робе, хране, школског прибора и средстава за хигијену.

Путовање је могло да се „настави“. По благослову епископа и Божијем дару из наше Цркве у Херцеговини кренула је симболична помоћ, али и захвалница за ранија времена, Цркви у Косову.

Прва станица Требиње и молитва и Благослов пута у Саборном Храму Преображења Господњег у уторак 22.марта 2010. год.

Прво ноћење и одмор у манастиру Добруну гдје нас у име игумана Калистрата дочекује монах Михајло. У сриједу ујутро, одмах након пређеосвећене службе пут настављамо ка граничним прелазима Вардиште и Котроман између БиХ и Србије.

Свраћамо на кратко и у Дрвенград на Мећавнику. Поздравио нас је и сретан пут пожелио Стрибор Кустурица. Пред нама се отвара пут ка Ужицу и Чачку. У Чачку након одмора и ручка код предусретљивог домаћина Здравка, крећемо према Краљеву и Рашкој. Свуда нас дочекују и испраћају драга лица.

Ноћ нас стиже на административном прелазу Рудница и Доње Јариње јужне српске покрајине. Милошћу Божијом и помоћу добрих људи који нам излазе у сусрет и ту се не задржавамо предуго. Сриједа вече, стигли смо у Звечане и ту нам је друго ноћење, пред наставак пута.

У четвртак ујутро крећемо ка царинском терминалу у Косовској Митровици, и након нужног административног задржавања стижемо у Грачаницу преко Приштине.

Тамо нам је било јасно зашто је сва помоћ прикупљена и коме иде. Дочекала су нас ведра лица епископа Атанасија и мјештана из Грачанице и околних села. Помоћ пристигла у три камиона шлепера и једном камиону врло брзо је распоређена на истовар у Грачаници и Прековцу одакле је дио помоћи истог дана упућен за остале угрожене српске енклаве. Уз братску трпезу у манастиру Грачаница окријепили смо се и у разговору са епископом Атанасијем схватили да је наша помоћ и даље пријеко потребна распетоме Косову. Ван зидина манастира видјели смо биједу и страх, у очима људи неизвјесност. Дјеци треба радости али и одраслима, а они на Косову тога осим у вјери у Господа немају. Прикупљена помоћ је стигла на право мјесто.Први поклон, малога црвенога зеца, од Михаила из Требиња преко владике Атанасија примила је мала Анђелка из Грачанице. Ноћимо у манастиру Грачаница.

У петак ујутро након молитве и доручка конвој камиона креће ка Краљеву, Чачку, Ужицу, Вишеграду, а пратеће возило одваја се у Приштини и креће у поход светињама православним у Пећи и Дечанима.

Капије Пећке Патријаршије, Дечана и осталих српских светиња чувају оружане снаге КФОР-а које нас легитимишу на уласку у Пећки манастир. Тамо нас дочекује протојереј ставрофор Милован Вуковић и игуманија манастира. Поклањамо се пред чудотворном иконом Пећке Богородице и моштима српских патријараха и светитеља. Примјећујемо остатке икона и сасуда из запаљених и разрушених цркава и манастира у мартовском погрому православних светиња на Косову 2004. Испуњени мирисом светиње настављамо до манастира Дечани.

У Дечанима радна атмосфера, братија на послушањима, ипак дочекује нас отац Димитрије и отац Саво који уз велике свакодневне обавезе нађе времена и за нас. У братском разговору пренијесмо поздраве из Херцеговине и цјеливасмо мошти светога краља Стефана. Браћа дечанска нас угостише по нама добро познатом Дечанском обичају и кренусмо пут Црне Горе, а одатле према Херцеговини и Требињу.

У Лазареву суботу ујутро смо се сусрели са возачима камиона и скупа у литији опет кренули пут Саборног Храма да заблагодаримо Господу на добром и благоугодном дјелу.

А.И.

ПОРУКЕ ПРОНАЂЕНЕ НАПИСАНЕ НА ПАКЕТИМА ПОМОЋИ

„Драга дјецо!

Косово и Метохија наша колијевка српства је у срцу сваког Херцеговца.

Ми саосјећамо са Вама и патимо због Вас и желимо да ускоро будете наши гости.

Удружење вишечланих породица „Препород“ Берковићи“

„Поздрав мојој браћи и сестрама на Косову

Косово је наша српска колијевка. До последњег рата је ту живјело доста Срба. Данас их је много мање. Многи су се иселили, много их је настрадало. Има их код нас у Гацку. Чула сам да им је тамо тешко, да су им домови попаљени, српске светиње - цркве и манастири, да немају струје и да тешко и у страху живе. Свјетски моћници хоће да им одузму Косово. То им нећемо дати, ми ћемо помоћи нашој браћи и сестрама на Косову да живе. И они су помагали нама када је код нас био рат, то не смијемо заборавити. Треба морално да их охрабримо и материјално да их помогнемо колико можемо. Желим да им што прије престане тиранија. Надам се да ће истрајати у својој борби, да ће код моје браће и сестара сунце поново засијати, да живе у слободи, у својој кући, са својим народом, у својој земљи. Ако ово моје писмо стигне до моје сестре са Косова или брата вољели би да једнога дана будете наши гости.

Поздрав од Маје Тепавчевић,12 година и

Милоша Тепавчевића, 10 година

Богдана Зимоњића 1, Гацко“

„...Не идите, браћо, од роднога прага,

Јер мученој земљи мученика треба.

Тешке мушке снаге и витешких рука,

Треба Обилића и слободних лава;...“

Алекса Шантић, одломак из пјесме Сеоба

Када уз Божију помоћ стигнете на одредиште, на ту свету земљу украдену, и за награду добијете бар један дјечији осмијех, знајте да сте добили довољно. А ако дјеце буде више, и осмијеха више, и наша ће срца, овамо, далеко од Вас заиграти.

Мајка

„Дрaги деда владико,

Тата каже да се у твоје ципеле више не може гледат, поготово у ову десну, зато ти шаљемо ове да их носиш на Косову.

Твоја Милица, Михајло, Марија и сва дјеца твоја“

[Зоран]

Васкрс у Херцеговини

   Апостоли свједоче а Свето писмо нас поучава да се, прије двијехиљаде година, на дан Васкрсења Господа Исуса Христа, затресла земља и отворило небо. Нас Православне, нас Србе, сваке године Васкрс радосно протресе, Христос нам отвори срца, помете нам тугу с прага, а наше душе изнова усмјери у вјечност. Без Христовог Васкрсења, овај живот би био само безглаво тумарање, један самртни дефиле, смрт прије смрти.

   У нашем Требињу, на Васкрс, служила се Света Литургија у поноћ. Сваке године, све више људи долази у Храмове Херцеговине, причешћује се светим Христовим тајнама, тражећи и налазећи спасоносну радост Васкршњу, радост побједе над смрћу.

   Херцеговина живи снагом Христовог страдања и Васкрсења.

   Васкрс је, и ове године, био прослава Вjечног, био празник над празницима, а Херцеговини и Херцеговцима био дан на радост, на срeћу, на живот, дан без ноћи.

Фото галеријe Васкрс у Требињу

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/ssaborni_040410/album/

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/saborni_040410/album/

[Зоран]

Благовештење-Слава Манастира Житомислић

Великим сабрањем вјерног народа Херцеговине прослављена је слава манастира Житомислића. Великим вечерњем уочи празника началствовао је архимандрит Герман, игуман манастира Крке, уз саслужење јеромонаха Андреја, игумана манастира Светог Ђорђа са Равне Романије и свештенства наше епархије. На сами празник ујутро свештеним евхаристијским сабрањем началствовао је Његово преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије уз саслужење већ поменутих игумана и великог броја свештеника Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Литургија је служена на вањском олтару због мноштва народа који се сабрао из свих крајева Херцеговине...

тонски запис бесједе Епископа Григорија у Житомислићу, 7. априла 2010.

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/zito_070410.mp3

    Нарочиту част учинило је присуство господина Млађана Ђорђевића, савјетника г. Бориса Тадића, предсједника Републике Србије, госпође Весне Сараџић, подпредсједнице Парламента Федерације Босне и Херцеговине, затим г. Јова Турањанина, директора Секретаријата за вјере у Влади Републике Српске, те г. Жељка Бонића, савјетника начелника Општине Чапљина, као и господе: др Предрага Пешка и Милана Пешута, који је и један од ктитора нашег манастира. Славу су својом посјетом увеличали и представници Римокатоличке цркве. Посебну радост причинилo је присуство српских војника из касарни у Билећи и Чапљини са њиховим официрима (њих око стотину), који су прије славе вриједно и са пуно љубави уредили манастирско гробље и сав комплекс манастира показавши да су, иако у новонасталим условима, српски војници свим својим бићем везани уз своју Цркву. Ове године  нашој светковини придружио се и господин бригадни генерал Ивица Јеркић, командант 4. пјешадијске бригаде Оружаних снага Босне и Херцеговине.

    Оно што је овогодишњу славу манастира учинило посебном у односу на раније године јесте рокоположење ђакона Бранимира Боровчанина у чин презвитера и његово постављење за пароха чапљинског, али и крштења Алексе Круља и Јефимије Боро, сина и кћери мостарских свештеника о. Радивоја Круља и о. Данила Бора.

    Славско кољиво и колач благословљени су пред трпезом љубави, која је након свете литургије припремљена у порти манастира за све присутне.

У радосној атмосфери прољетног дана на лицима свих присутних осјетила се велика радост. Празник Благовјештења у Житомислићу био је права слика Пасхе коју славимо, али и истинска слика будуће радости у Христовом Царству.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[Зоран]

Концерт Београдског мушког хора

у Саборном храму у Требињу

Са благословом Епископа Захумско- херцеговачког и приморског г. Григорија дана 08. 04. 2010 године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу одржан је концерт Београдског мушког хора, под диригентским руководством ђакона Владимира Руменића. Народ који је дошао на концерт био је презадовољан композицијама које је хор изводио а већина њих је дјело руских композитора. Последња композиција која је изведена ,, Дванаест Разбојника,, у којој је један од солиста био и сам диригент изазвала је буру одушевљења код присутних слушалаца. Након концерта у Епархијском дому у Требињу приређена је трпеза љубави.

[Зоран]

Св.Арх.Литургија

у храму Св.Архангела на Кули

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/kula_110410/album/

У Недјељу Томину 11. 04. 2010. године, Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Архангела на Кули у Требињу.. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор о. Никола Јанковић старјешина Саборног Храма Светог Преображења Господњег у Требињу, протојереј-ставрофор о. Момчило Пејичић, домаћин старјешина Храма Светих Архангела јереј о. Дражен Тупањанин, и ђакон Милан Унковић. Након читања Светог Јеванђеља Епископ Григорије бесједом се обратио вјерном народу, који је у великом броју Евхаристијски учествовао у Литургији. Након Литургије приређена је трпеза љубави у парохијском дому.

[Зоран]

Посјета Предсједника Србије г. Бориса Тадића СПЦО Мостар

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/mostar_130410/album/

У поподневним часовима 13. априла 2010. године Предсједник Србије г. Борис Тадић је са својом делегацијом посјетио СПЦО Мостар. Том приликом је посјетио темеље порушеног православног Саборног храма Свете Тројице, те Стару мостарску Цркву Рођења Пресвете Богородице. Ријечи добродошлице у име црквене заједнице Предсједнику Тадићу је упутио архимандрит Данило (Павловић), игуман житомислићки. Предсједник Тадић је у срдачном тону исказао своју подршку повратку Срба у Мостар и обнови живота у Мостару. Уз свештенство из долини Неретве са Предсједником Тадићем су имали прилику да разговарају представници локалне власти и представници српске заједнице у Мостару.

[Зоран]

Интервју Епископа Григорија

Вечерње новости, 18. априла 2010.

Вера темељ постојања

САДА имамо активног патријарха, Оца и Архипастира, знамо ко је и одакле долази. Ради се о добром избору и ми у Цркви верујемо да је тај избор био по Божјем промислу пошто Господ води и воли своју Цркву.

Овако на питање „Новости“ да ли се и шта у СПЦ променило после избора новог патријарха одговара епископ захумско-херцеговачки Григорије, члан Светог архијерејског синода СПЦ...

* Предстојећи Сабор СПЦ, како је најављено, отвориће многе горуће теме. Шта ће бити најважније питање?

- Сабори су увек и сазивани да решавају горуће теме. Сабор, на челу са патријархом, настојаће да разреши несрећну кризу која је настала у Рашко-призренској епархији. Уверен сам да ће то учинити на миран, саборан и богодоличан начин.

* Да ли ће Синод СПЦ на овом Сабору добити новог члана уместо митрополита Амфилохија?

- Не знам, то је пре свега у рукама патријарха који бира и предлаже чланове Синода. Занимљиво је да је управо митрополит Амфилохије предложио тадашњег епископа нишког, а сада патријарха српског, у Синод.

* Да ли је Комисија Синода СПЦ, чији сте члан, завршила проверу пословања Епархије рашко-призренске и спремила извештај? Шта је пронађено у документацији?

- Комисија ради свакодневно и то је унутрашња ствар Цркве. Чини се да су од финансијских много опасније оне дубље, канонске, еклисиолошке, теолошке манипулације Богом и човеком. Финансијски прекршаји су само последица онога што је, дубоко унутра, криво срасло.

* Има ли, и колико, у свему одговорности владике Артемија? Да ли ће то питање бити разрешено на предстојећем Сабору?

- То питање ће се сигурно решавати на Сабору, а, верујем и надам се да ће то бити разрешено на најбољи начин за Цркву, а тиме и за владику Артемија, чија одговорност је, по природи ствари, највећа за све што се догодило и што се догађа у Рашко-призренској епархији. Будући да је он тамо епископ, немогуће је тврдити да било ко има већу одговорност за дешавања и стање те епархије, монаштва и верног народа, од њега.

* Да ли је „случај Виловски“ утицао на углед СПЦ, и колико?

- Као што знате, све се може гледати са позитивне и са негативне стране. Ако сте позитивни и желите у свему видети добру страну, онда - не. Јер је Црква у том случају показала да неће више правити компромисе у оним стварима које нису за компромис. Но, ако сте негативно настројени, онда вам, како каже један Херцеговац, ни „Бог не ваља“.

* Помињали сте да следи и провера рада других епархија, епископа и установа СПЦ. О коме је реч?

- Помињао сам да следи контрола свих, јер свима треба контрола. Морамо сви, поучени немилим искуством у Рашко-призренској епархији, да се уозбиљимо у погледу финансијског пословања. То је старо искушење. Свети Диогнет је, још у првом веку хришћанства - на питање: Ко сте ви хришћани? - одговорио: Ми смо они који све имају, а ништа не поседују. Тога се стално треба сећати. Па, ако неко каже да му не требају златне полице, столице и позлаћене ствари (а ипак их поседује), нека их поклони. Човек може имати, али кад жели и хоће да поседује, треба добро да пази да не упадне у искушење робовања стварима.

* На шта сте, конкретно, мислили када сте, после избора новог патријарха, изјавили да у СПЦ следи „морално чишћење“?

- У последње време обновили смо много цркава и манастира, објављено је на хиљаде књига, часописа, превода. Међутим, онај најмукотрпнији, најтежи и најважнији задатак - а тиче се људи и људских душа - као да тек предстоји. Људска душа је много компликована, чудесна и несхватљива, а тако жедна и гладна Бога и љубави Божије. Зато Црква мора да буде извор.

* Сматрате ли да су сви архијереји СПЦ достојни своје службе? Некада као да их и сами делите на „конзервативце“ и „модерну струју“. Има ли ту компромиса?

- Сви су достојни

док се не покаже или не докаже супротно. То једино и најбоље зна Онај који зна срце човечије. Давно је речено: „Ми видимо кад човек греши, али не видимо кад се каје“, а речено је и: „Не суди, да ти се не би судило“. Како онда ми да судимо? Духовно је нешто много више од психолошког и емоционалног, и увек је важно наглашавати да је Црква заједница и да од ње не може бити важнији нечији субјективни став. Неки, нажалост, мисле да је њихово „право“ важније од саме љубави. Лично верујем да, све док сам спреман да се повучем са овог високог положаја, за мене има наде у духовном смислу. Сабор ми је дао ту службу, и ако нађе за сходно, он је може и одузети.

* Хришћански фундаменталисти су опасност за цркву...

- Црква мора настојати да буде извор на коме људи гасе своју жеђ, да буде и остане незаменљиви духовни извор. На нама је да га одржавамо, пазимо, чувамо. И кад се замути да се не збуњујемо, јер мутна вода увек одлази, а бистра и свежа долази. Зато сваки који настоји да замути извор, залудну ствар чини и самом себи штету наноси.

* Има ли фундаментализма у православљу?

- Фундаментализам није ништа друго него борбени конзервативизам. А наметљивост и умишљеност, које су изражене одлике конзервативизма, немају никакве везе са Христом и хришћанством. Јер, код Христа је све благо и ненаметљиво, трпељиво и смирено. Он осваја човека ослобађајући га, а сви остали освајају као поробљивачи. Отуда можемо рећи да хришћанство и фундаментализам, у овом свету, никако не могу егзистирати заједно. Једноставно, као добро и зло они се међусобно искључују.

Треба знати да је православно хришћанство искључиво само у томе да никада није искључиво.

* Је ли у таквим условима могућ верски дијалог?

- Са фундаменталистима није могућ дијалог, јер је њихова комуникација са другима увек терор, и то испољен на разне начине, све до оног крајњег који је заправо поништење људи.

* Какав је данас, иначе, однос религије и вере?

- Темељ и основ нашег живота у Цркви и свих наших односа са другима може бити једино вера, а никада и никако пука форма, ритуал. Религија се пречесто своди управо на ритуал и форму. Ако није постављена на темељу праве вере, религија постаје сврха самој себи и једна несрећна патологија.

* Доводи ли се у питање опстанак СПЦ у Хрватској, Црној Гори и Македонији? Каква су опасност, ако уопште јесу, „нове“ цркве?

- Оне су опасност за оне који им поверују, јер су дефинитивно лажне. За СПЦ оне не могу представљати никакву опасност, али брига за људе који могу бити обманути позива нас на будност.

* Шта мислите о могућој посети папе Србији?

- То није неважно, али сада има толико других актуелних тема о којима треба да мислимо.

* Шта недавна посета председника Бориса Тадића значи за вашу епархију и њене вернике?

- Најважнија порука је тај глас који се пронео, глас о нашем јединству и опредељењу за мир. Мир са собом и са другима који живе око нас. Председник Србије нам је показао праву љубав дошавши у Херцеговину и као гост, али и као свој међу своје. Био је то сусрет племенитих људи са једним племенитим човеком. Једном речју, било је дирљиво и за нас, а, надам се, и за њега. Херцеговци воле Србију и живе за њу увек. Небитно је да ли су у њеним границама или изван њих.

БЕОГРАД И ТРЕБИЊЕ

* ХОЋЕ ли ускоро бити поделе епархија СПЦ и да ли бисте Требиње заменили за Београд?

- У Београду сам провео најлепше године живота, од петнаесте до двадесет друге. Ако бисмо поверовали Јовану Дучићу, који, отприлике, каже: „Није твој град онај у коме си рођен, чак ни онај у коме умреш; твој град је онај у коме си провео младост“, онда бисмо могли рећи да је Београд мој град, простор у коме ми је увек мило и топло, у коме се осећам слободно и пријатно. Међутим, Требиње је такође град моје младости, једне друге младости - за Требиње ме вежу емотивни, психолошки и принципијелни разлози, да не кажем канонски, јер је то мало комплексније. Са Херцеговином сам толико органски срастао, везан јаким и дубоким везама, да не бих желео да је мењам ни за шта.

СТИХОВИ

* СВОЈЕ духовно надахнуће често претачете у стихове. Зашто је данас уметност, а посебно поезија, у кризи, ако мислите да уопште јесте?

- „У стихове претачем своје муке“, што каже Његош. „Без муке се пјесма не испоја.“ А људи су почели свему да се ругају и све да своде на закон и форму. Уметност то никад није трпела и за људе је то болно. Увек се нађе уметник који разори сваку окошталу форму и покаже онај божанствени спој слободе и љубави и буде одредница и светлост овом свету који је, заиста, тако много налик на претоварену лађу, којој треба помоћи да стигне до свог тихог пристаништа.

[Зоран]

Најава

Пoетско вече посвећено

архимандриту Симеону Добрићевском

[Зоран]

Дејан Бодирога у Ваљеву

У организацији Канцеларије за веронауку Црквене општине Ваљево синоћ је у препуној сали ваљевског Дома културе одржана трибина „О спорту, о вери и о људима“ а гост је био прослављени кошаркашки репрезентативац и један од најбољих српских спортиста Дејан Бодирога. Велики аудиторијум кога су чинили претежно млади, имао је велику част и задовољство да проведе незаборавних сат и по у разговору са изванредним спортистом и некадашњим играчем Пролетера, Задра, Стефанела, Реал Мадрида, Барселоне, Панатинаикоса и Лотоматике и вишеструким репрезентативцем Србије који је током своје блиставе каријере освојио бројне клупске и репрезентативне трофеје...Тема је била спорт али из угла његовог односа са вером испричана на основу спортског и животног искуства кошаркашког аса који се са непуних 16 година отиснуо од свога дома у Клеку код Зрењанина и кренуо на трновит пут професионалног кошаркаша, на пут препун разних искушења, на пут који га је после великих одрицања и огромног рада на крају одвео на сам врх али и на пут на коме је Дејан спознао Бога, вратио се коренима и у живој вери православној нашао одговоре на многа суштинска питања.

Говорећи о почецима своје каријере, Бодирога је истакaо велику љубав према спорту, према кошарци, сате и сате играња баскета са другарима по снегу, киши и врућини, писања домаћих задатака касно увече јер се раније није могло због кошарке, непроспаване ноћи после невероватног пораза „плавих“ у полуфиналу Светског првенства у Мадриду 1986. године од Руса после прокоцканог вођства од 9 поена неких педесетак секунди пре краја утакмице, бројна устајања у цик зоре да би се на ТВ екрану гледали мечеви репрезентације и упијали покрети тадашњих асова, покрети и потези који су касније увежбавани до бесвести на баскет дуелима са другарима. Бодирога није пропустио да каже колико су му помогли савети великог човека и кошаркаша Крешимира Ћосића током боравка у Задру када је устајао у 6 сати ујутро да би већ у 7 био на терену и и на њему проводио скоро 6 сати дневно да би увече једва чекао да легне у кревет. Напомињући да је имао срећу да је васпитаван у православном духу од оца Васе и мајке Милке, Дејан је причао како је једном приликом на почетку каријере, далеко од своје куће у граду где је играо кошарку, ухватио себе како се увече моли, прво неуко а затим све интензивније и интензивније. То му је било потребно после неколико изгубљених финала Купа Радивоај Кораћа када је помишљао да остави кошарку и посвети се нечем другом. Са поносом је причао о својим првим сусретима са Херцеговином и Требињем, одакле његови родитељи воде порекло, и повратку својим коренима. Тамо је као и после посете Светој гори Атонској и сусрета са монасима манастира Хиландар, дефинитивно спознао Господа Бога и сву дубину и снагу Православља.

Касније је више пута осетио присуство и помоћ Бога као на оној чудесној утакмици финала Светског првенства у Индијанаполису 2002. године када је репрезентација СР Југославије губила са 8 разлике 2 минута и 20 секунди пре краја против одличне Аргентине. То му је дало снагу и храброст да погоди две кључне тројке али и да буде прецизан са линије слободних бацања када му је, како каже Бодирога, лопта била тешка тону и када је просто уздрхтао када је код другог бацања лопта играла на обручу да би на крају срећно ушла вођена непогрешивом руком Божијом доневши огромну срећу и радост бројним нашим навијачима у Америци као и великој армији љубитеља кошарке у земљи. Бодирога такође не заборавља финале Евролиге исте године које је одржано у Болоњи када се грчки Панатинаикос, за који је тада играо, сусрео са домаћим Киндером, који имао веома јак тим са Ђинобилијем, Смодишем, Ригодом и Јарићем. Судбина је хтела да се тај дуел одиграо на дан Васкрсења Господњег тако да су вече пре утакмице играчи и руководство Панатинаикоса провели у грчкој цркви у Болоњи на поноћној Ускршњој литургији где су остали до пола три ујутро. Грчки тим је, наравно, остварио велику победу над снажним противником а Бодирога каже да се то не би десило да није било Божије помоћи. Овај велики али и изузетно скромни спортиста је затим говорио о значају смирења, поста, молитве, исповедања и причешћивања за спасење душе, а на питање једног посетиоца о томе да ли и међу осталим члановима репрезентације у којој је играо има верника, одговорио потврдно додавши да ретко ко од њих о томе жели да прича јавно јер се ради о унутрашњој ствари сваког од њих.

Истичући да му је веома драго што је дошао у Ваљево, Бодирога није крио да је импресионаран лепотама овог дела Србије, великом значају манастира Лелић, Ћелија и Пустиње, Св.Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића. Поменуо је да је Ваљево дало многе познате људе као што су Живојин Мишић, Десанка Максимовић, Љуба Поповић а у скорије време глумца Ненада Јездића и познате кошаркаше Владимира Ђокића, са којим је играо у репрезентацији, и Милоша Теодосића. После разговора са посетиоцима трибине, Дејан, који је у наш град дошао са супругом и братом, је такође разговарао са Његовим Преосвештенством, епископом ваљевским Г. Милутином и свештеницима Епархије ваљевске а провео и је краће време у разговору са ваљевским новинарима. На крају захваливши се на части која му је указана да говори о једној овако лепој теми пред великим и њену драгим аудиторијумом, Дејан Бодирога је прихватио позив да поново посети Ваљево и да буде гост Епархије Ваљевске, Преосвештеног еп. Милутина и да у миру обиђе ваљевске манастире и да са Преосвештеним вла. Милутином буде на једној од следећих утакмица КК Металца.

Сретен Пантелић

прилог послао: Саша Ђурђевић, организатор и водитељ трибина ''Православље и млади''.

[Зоран]

Једнодневни излет

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/gacko_270410/album/

Гатачки основци су у недјељу 25.априла 2010.г. били у посјети манастирима Требиња и упознали се са нашим најљепшим градом. Свој врло корисни једнодневни излет отпочели су Светом Литургијом и причешћем Светим Тајнама у требињском Саборном Храму.

[Зоран]

Апел за помоћ

Изградња Цркве у Оџаку - Невесиње

детаљније... (пдф документ)

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/files//u81/izgradnja%20crkve%20u%20Odzaku.pdf

[Зоран]

Свечано прослављена крсна слава Храма Св. Великомученика Георгија у Горици

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/gorica_060510/album/

На Ђурђевдан ове године прослављена је крсна слава Храма Св. Георгија у требињском насељу Горица. У празничном расположењу радост празника је почела светом Литургијом и литијом око храма. Присутнима је крсну славу уз пригодну бесједу честитао парох Александар Илић након чега је благословио славске колаче и жито. Славље се касније наставило у домовима парохијана који славе Св. Великомученика Георгија, и уз пјесму и здравице пренијело радост свете литургије и празника у њихове домове.

[Зоран]

Спасовдан у Невесињу

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/nevesinje_130510/album/

Литургијским слављењем Вазнесења Господњег у Невесињу началствовао је владика Григорије. Епископу су саслуживали, поред невесињских свештеника, игуман манастира Завале јеромонах Василије, свештеници Радивоје Круљ, Велимир Ковач, Борис Чоловић, Александар Илић и некадашњи парох невесињски, а сада клирик епархије канадске (парох винзорски) Мирослав Ратковић. По причешћу кренуло се литијом улицама града до зграде општине Невесиње, гдје је пред зградом преломљен славски колач... Богослужење је завршено литијским доласком пред храм. Пред храмом су присутни народ здравицама поздравили владика Григорије, начелник општине Невесиње господин Бранислав Миковић и предсједник невесињског црквеноопштинског управног одбора др Ђорђо Кљајић. Потом је услиједио културни дио програма који се састојао од фолклорних кореографија и од наступа финалиста овогодишњег васкршњег фестивала „Колко снаге Хумска земља има“. У поподневним часовима празновање је настављено на Оџаку поред Невесиња гдје је положен камен темељац цркви светих Кирила и Методија.

У својим бесједама на литургији и приликом полагања камена темељца владика је истицао да нико и никада није прославио човјека као Господ Христос узимањем људске природе на себе. Надовезујући се на ову мисао владика је рекао и да позизање храмова и све друго у нашим животима треба да је првенствено дјело прослављења Бога који је нас прославио.

Прослава Спасовдана у Невесињу увеличана је и извођењем представе Време поноса коју је режирао и адаптирао Бошко Пулетић. Улоге славних српских војвода Живојина Мишића и Степе Степановића, о чијим животима и говори представа, тумачили су Бошко Пулетић и Лепомир Ивковић. Наратор је био Мића Живојиновић који је и писац књиге „Живот преточен у памћење“, по којој је представа режирана.

[Зоран]

Св.Арх.Литургија у Саборном храму у Требињу

У Недјељу седму по Пасхи Светих Отаца 16. 05. 2010 године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу Свету Архијерејску Литургију служио је преосвећени Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски г. Григорије уз саслужење свештенства Саборног Храма. Након Свете Литургије у Епархијском дому преломљен је славски колач и приређена је трпеза љубави поводом славе мјешовитог хора Свети Василије Острошки који поје при Саборном храму под руководством диригентице госпођице Стојанке Гудељ.

тонски запис бесједе Епископа Григорија у Саборном храму, 16. маја 2010.

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/grigorije_160510.mp3

[Зоран]

Најаве

Освећење цркве у Брадини

25. маја 2010.

Освећење храма у Струјићима

29. маја 2010.

Освећење храма у Придворцима

30. маја 2010.