Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

Свети Василије Острошки и Тврдошки – храмовна слава цркве у Мркоњићима

У херцеговачком селу Мркоњићи (родном месту Св. Василија Острошког и Тврдошког) и ове године је свечано прослављена храмовна Слава цркве подигнуте на темељима Светитељеве родне куће. Св. Архијерејском Литургијом началствовао је Владика Атанасије уз саслуживање бројних свештенослужитеља наше епархије. У Литургији су узеле учешћа стотине вјерника пристиглих са свих страна, како из села Поповог поља и градова Херцеговине, тако и гостију из других градова Србије и Босне и Херцеговине. После литије око храма и резања славског колача, вјернима је Празник честитао Владика Атанасије.

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

[виноградар]

Позив вјерном народу Херцеговине за прикупљање помоћи страдалом становништву у поплавама

По препоруци Светог Архијерејског Сабора и Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког и Приморског г. Григорија, и након вандредног састанка Епархијског управног одбора и старјешина Црквених општина, а поводом страдања становништва у поплавама:

ПОЗИВАМО ВЈЕРНИ НАРОД

Да у складу са својим могућностима, хитно а најкасније до уторка 20. маја 2014. г. до 17 часова, у најближи Храм – Цркву или парохијски дом (или да се јаве парохијском свештенику), донесу сљедећу помоћ:

- Конзервирану храну, питку воду

- Дјечију храну и пелене

- Прибор за хигијену

- Батеријске лампе, свијеће, вреће за спавање, пластичне вреће за отпад, гумене чизме, средства за дезинфекцију

- Новчане прилоге (које ће прикупљати црквењаци у храмовима)

НАПОМЕНА:

СВЕ НАВЕДЕНО ДОНИЈЕТИ ПОСЕБНО УПАКОВАНО У ПАКЕТЕ СА НАТПИСОМ САДРЖАЈА ПАКЕТА

 

Епархија Захумско-херцеговачка и Приморска нуди сваки слободан квадрат свог простора за смјештај обескућених у поплавама и

П О З И В А

Сав народ да се у наредна 24 часа одазове и јави својим парохијским свештеницима за смјештај оних који су остали без својих домова.

Епархија Захумско-херцеговачка и Приморска

Требиње, 17.5.2014.

[Rašo]

Monah gasio požare i spašavao ljude

Đakon u manastiru Tvrdoš Porfirije, koji je za manastirsku slavu, Uspenije presvete Bogorodice, rukopoložen u jeromonaha, u Trebinju je poznat po blagosti i veselosti, ali svoju najbolju osobinu, požrtvovanost, koju vladika Grigorije naziva žrtvom i za crkvu i za ljude, ovaj monah kao da krije od drugih.
Malo je poznato da je godinama unazad angažovan na gašenjima požara oko Trebinja poput profesionalnog vatrogasca, ali su zasigurno ostali uglavnom nepoznati njegovi podvizi na spasavanju ljudi iz saobraćajnih nesreća.

Otac Porfirije o tome ne želi da priča, objašnjavajući da u tome nema ništa čudno ni podvižničko, jer je, kako kaže, čovjeku od Boga dato da pomaže drugima oko sebe, te da je angažovanje na sabornosti, pobratimstvu, ljubavi božijoj i ljubavi među ljudima njegova životna misija.
Vladika Grigorije je na rukopoloženju mladog monaha kazao "da nije lako služiti dan-noć Bogu i ljudima, ali i episkopima i sveštenicima, i vjernicima i narodu božijem, što je do sada bio život oca Porfirija, a od sada dobar temelj na kome će izgraditi kuću svoga sveštenikovanja".

"Bio sam gotov zaplakati dok sam slušao vladiku jer je otac Porfirije spreman da se žrtvuje za sve i pomogne svima, kao što je pomogao supruzi i meni u saobraćajnoj nesreći, ovdje u blizini manastira, u kojoj sam ja polomio ruke, a supruga ostala privremeno nepokretna", rekao je Trebinjac Gojko Grče, jedan od onih koje je spasio mladi monah.

Njegov auto se već bio zapalio i očekivao je da svakog časa eksplodira rezervoar goriva, kada se poput anđela pojavio blagi lik oca Porfirija, koji mu je, ne strahujući za sebe, prvi pružio ruku spasenja i izvukao i njega i suprugu na sigurno, od kada, slažu se supružnici, ovog monaha spasioca blagog osmijeha smatraju za najrođeniji rod.
Sličnu priču nam je, grleći svoga spasioca, ispričao i Marko Bodiroga, koga je prije pet godina udario auto u centru Trebinja, ali ga u bolnicu nije prevezao nesavjesni vozač, već se zaustavio otac Porfirije i na rukama ga unio u bolnicu, pa su od tada do danas ostali dobri prijatelji.

Mještani sela Tvrdoš kažu da je još mnogo Banjalučana i Krajišnika kojima su se dešavale nezgode na putu usljed duge vožnje, a Porfirije im pružao ruku spasa, nenametljiv, uz blagu riječ i blagi osmijeh.

 http://trebinjedanas.com/

[Срђан Ранђеловић]

 

Слава новооснованог манастира у Данићима код Гацка

 

 

 

У недељу, 14. септембра (празновање 17. септембра) свечано је послављена слава новооснованог манастира Светог свештеномученика Петра Дабробосанског и Херцеговачког у Данићима код Гацка.

 

 

 

Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије уз саслужење свештенства Епархије захумско-херцеговачке и Митрополије дабробосанске и молитвено присуство многобројног вјерног народа.

 

Радост празника је увеличана и рукоположењем ђакона Дарка из Митрополије дабробосанске у чин презвитера и дипломираног теолога Крста Авдаловића у чин ђакона. Након свете Литургије и литије преломљен је крсни хљеба и освећен манастирски конак. Братија манастира Светог Петра уз помоћ мјештана овог села су припремили и славску трпезу за све присутне.

[Rašo]

23. јануара 2015. године, након дуже болести, престало је да куца христољубиво срце игуманије манастира Дужи код Требиња, монахиње Теодоре.

Игуманија Теодора, на крштењу Иванка , рођена је 1938. године од родитеља Миленка и Томке Делић у селу Пељаве код Бијељине. Веома рано, са непуних 20 година одлази у манастир Тавну у епархији зворничко-тузланској. Након годину дана боравка тамо дошла је у Херцеговину, у којој ће проживјети све потоње вријеме живота, најприје једно кратко вријеме у манастиру Добрићеву а потом од 1959.године у манастиру Дужи, у коме исте године прима постриг и бива постављена за настојатељицу.

Сам долазак мати Теодоре у манастир Дужи је подвиг вриједан дивљења, имајући у виду да је манастир био запуштен и девастиран, једно вријеме у поратном периоду служио је и као касарна. Руски монаси који су се након бољшевичке револуције као избјеглице скрасили у Дужима, били су од стране комуниста мучки моткама побијени у току рата. Манастир, без прозора и врата, избушеног крова, цркве која је личила на магацин, ишаран недоличним натписима које су иза себе оставили војници – то је слика коју је при свом доласку затекла млада монахиња Теодора. Њен подвиг могао би се описивати на десетинама страница. Плодови тога подвига јасно су видљиви свакоме ко данас дође на поклоњење у Свету обитељ манастира Дужи, који личи на рајску башту, блиставу и мирисну, са прелијепом живописаном црквом, сестринством. Оно што стоји иза тога јесу молитве и трудови мати Теодоре. Довољно ће бити, илустрације ради, поменути како је, немајући обућу, од два изношена пара ципела упарила један, са обе лијеве ципеле, јер су само лијеве у оба пара биле иоле цијеле. Са те двије лијеве ципеле на ногама, мати Теодора је ишла да продаје сир на дубровачкој пијаци, како би сестрама и себи зарадила за основне намирнице…

Изузетно је љубила монаштво и у њему је непретворно пронашла себе, свој смисао и призив. Увијек је о монаштву говорила са одушевљењем својственим младим монасима, или онима који се за монаштво спремају. Њу то одушевљење никада није напуштало, и није риједак случај да би тај начин живота предлагала другима, некада са дозом хумора, али увијек једнако одушевљена тиме што јој је Бог дао да буде. Била је изузетна домаћица, гостопримна и широке руке. Понекад би знала да грди због неких ситница, одјеће, накита, боје косе, док је за оне са крупним и дубоким животним проблемима имала саосјећајну јеванђељску љубав. Милосрђе, гостопримство за болесне и сиромашне, који су неријетко мјесецима боравили у манастиру, било је и остаће споменик за хришћане обавезујуће дјелатне љубави према ближњем. Манастир Дужи, врт Мајке Божије како га је звала, био је њен дом и није вољела да га напушта. На прсте би се могло пребројати колико пута би у току године отишла негдје ван манастира, а на прсте би се исто тако могло пребројати колико је пута, за све вријеме педесетшестогодишњег служења у Дужима, заноћила негдје ван свога манастира. Венула је када је због непријатељског бомбардовања ратне 1993. морала да са сестрама напусти манастир и пресели у манастир Добрићево. Вратила се након само пар мјесеци и остала све вријеме рата, иако је њен манастир практично био на првој линији фронта. Са поносом је говорила како унаточ стотинама граната, које су биле усмјерене ка манастиру и због војне касарне у непосредној близини, ниједна није пала чак ни у порту, а камоли на неки од манастирских објеката. Имала је поред велике љубави према Пресветој Богородици изузетну љубав и поштовање према св. Василију Острошком. Говорила би како осјећа његово присуство и благослов. Говорила је и како би некада, када ујутру након молитве отвори прозор на својој келији, осјетила мирис из острошке стијене.

Њен осмијех био је карактеристичан, гласан и искрен, од срца, урезивао се у памћење. Свако глуматање и лицемјерје били су јој страни.

Уснула је непостиђено и мирно и отишла у загрљај Сина Божијег, коме је поклонила сав свој живот од младости до часне старости, све у побожности и честитости.

Да јој Он дарује наслеђе живота вјечнога и удио у васкрсењу мртвих.

 

Вјечан помен игуманији Теодори!

 

јереј Дражен Тупањанин

 

 http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

[Ненад Р.]

Вечна јој слава и Бог да јој душу прости!