Манастири Моравске свете горе

[Пајко]

Манастир ''Јаковић''



         "ПОКАЈАЊЕ ПОНЕДЕЉКОМ"

Абортус је велика несрећа. Зато се у манастиру Јаковић
сваког последњег понедељка у месецу служи акатист
покајаних мајки и очева, који су на тај начин извршили
чедоморство. То је тежак грех и надам се да тај грех
више неће чинити. Сваке године у Србији нестане по један
град од 80.000 становника - каже јереј Иван Цветковић,
старешина манастира Јаковић.

                              (Блиц - четвртак 4. октобар 2007.)

[Пајко]

Пловидба Великом Моравом кроз "Багрдански теснац" представља посебан доживљај и један од начина 
како се могу обићи манастири Моравске свете горе. На такав начин се, такође, може видети да је највећа 
српска река уствари својеврсна ризница Србије. 

[Пајко]

Манастир Успења Пресвете Богородице - "Зидине" у селу Радошин

[Пајко]

Ваведење Пресвете Богородице - "Миљков манастир" - у селу Гложану



Велика светиња и понос манастира је руска чудотворна икона Пресвете Богородице – Ахтирска из 1739. године коју су донели 
руски монаси. Призива се у помоћ за избављење од температуре, а позната су и исцељења по молитвама овој пречесној икони.

[Пајко]

Део стуба т.ј. примерак камене пластике пронађене на темељима средљевековног манастира на
чијим темељима је 1944. године изграђен манастир Успења пресвете Богородице у Радошину.

[Пајко]

Миљков манастир - посебан утисак остављају фреске Преподобног Исака Сирина и Деспота Стефана Лазаревића

[Пајко]

Споменик у порти манастира ''Јаковић''



Допринос манастира у ослобађању Србије од вишевековног ропства је непроцењив

О учешћу ових манастира и манастира Србије, уопште, и о понашању монаха у доба Кочине крајине
врло илустративно говори и народна песма у којој је описано учешће калуђера Исаије:

                               ВОЈСКУ КУПИ КОЧО КАПЕТАНЕ,
                               БАРЈАКТАРА, ЦРНА КАЛУЂЕРА,
                               ПО БАРЈАКУ ПОЛОЖИО БРАДУ
                               ПА ОН УЧИ СРБЕ У ПАРАДУ. (одломак)

Наравно да су Турци, чим сазнају за овакво деловање калуђера, предузимали често веома сурове и
и крваве одмазде - сматрајући манастире не као верске објекте већ као легитимне војне циљеве.

[Пајко]

 МИЉКОВ МАНАСТИР СА РУСКИМ МОНАСИМА



На самом крају 1925. године вршилац дужности старешине манастира је био јеромонах Теодосије (Валаамски) руски избеглица, који је 4. фебруара 1926. год. предао ову дужност Русу јеромонаху Амвросију. Нема сумље да почетком 1926. год. настаје ново доба и ново поглавље у историји миљковог манастира. Наиме, по споразуму представника наше и Руске заграничне цркве овај манастир је проглашен за српскоруски општежитељни манастир. Новом настојатељу Амвросију је остављена инструкција да у манастиру заведе живот по угледу на светогорске и најчувеније манастире у Русији. Крупна морална личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, био је и високи интелектуалац.  Привукао је цвет руског монаштва у емиграцији а манастир је, у тишини, усамљености и делеко од сваке светске вреве, убрзо постао оазом монаштва. Братство, махом састављено од Руса, веће крајем 1926. год. је бројало 20 душа. У манастиру су се вршиле све уставом црквеним прописане службе а манастир бележи успехе и стални напредак.
у 1928. год., од 15. до29. јуна, пребивала је у Миљковом манастиру чудотворна икона курске Божје Матере, велика светиња руског народа. Огроман број нашега света поклонило се овој светињи док је пребивла у овом манастиру. Те исте године је оправљена и црква споља.
Не само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио, уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим, онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен кров, подигнуте нове келије... Све је то одисало једном новом снагом, новим духом, молитвеним и побожним, којим се живело у манастиру.  Колики је значај, у то време, придаван манастиру сведоче и безброј забележених посета високих званичника наше и РЗ цркве. О животу у Миљковом манастиру за време игумана Амвросија веома сликовито говори у свом дневнику, иконописац и монах, Наум Андрић који је објавио јеромонах Јован Рапајић у Браничевском веснику за јануар/фебруар 1937. године. јер је одмах видео његов уметнички, историјски и шири значај.  Дневник сведочи да је Миљков манастир био дисциплинована радна заједница по вођством Амвросија Курганова рођ. 1. јануара 1896. год. у селу Говорово, срез сарански, Русија. Дипломирао је на богословском и филолошком факултету у Варшави након чега је отишао у чувени манастир Оптину Пустињу. Као руски емигрант, припадао је најпре јурисдикцији бугарске православне цркве, затим је прешао у Југославију, најпре у епархију шабачко-ваљевску а затим у епархију браничевску 1926 год. У чин аримандрита рукоположио га је епископ браничевски др Јован 1931. године. Архимандрит Амвројије настојатељ манастира Миљкова преселио се у вечност 18. маја 1933. год. на велику жалост братије. Покојник је светлео строгим монашким животом а и његова обитељ је могла да служи за углед и узор осталима. Сахрањен је у порти Миљковог манастира. У натпису на мермерном гробу стоји: "Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија (Курганова) пож. 40. г. оснивач српскоруске киновије, који се упокојио 17. маја 1933. г. Самопожртвована љубав и преподобна смерност красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримеренијег монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац Амвросије"свима био све, да како год кога" и приведе Богу."
Схиархимандрита Амвросија је наследио игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве. Братству је припадао и учени јеромонах Јован (Максимовић) потоњи епископ шангајски. Једно веме је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божје из Курска. Игуман Лука Родионов је осликао иконостас цркве у Глоговцу која је саграђена 1936. године по пројекту архитекте Момира Коруновића по чијем је пројекту рађен и иконостас. Одлуком епископа браничевског др Венијамина 478/936. г. од 24. фебруара 1936. године братство манастира Миљковог у архијерејском намесништву ресавском премештено је у манастир Туман а братство манастира Туман у Манастир Миљков.

[Пајко]

   МАНАСТИР РАДОШИН "ЗИДИНЕ"



Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар,  дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом 
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара 
ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.
Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни 
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.

[Пајко]

''МАНАСТИР ТОМИЋ'' - (у изградњи)



Из доба деспота Стефана Лазаревића

[Пајко]

Манастир "Томић" - Бог је Диван у светињи Својој

[Пајко]

Сала конака манастира Успења Пресвете Богородице у селу Радошину.

[Пајко]

[Пајко]

[Пајко]