Манастир Манасија

[ribar]

Манастир МАНАСИЈА (РЕСАВА)

Манасија (Ресава) је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и припада такозваној „Моравској школи“.

Подигао је деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године. Посвећена је Светој Тројици.

Црква има основу правоугаоника са уписаним крстом у комбинацији са триконхосом.У наосу четири слободна стуба носе главну дванаестострану куполу, а још четри мање осмоугаоне куполе су на угловима цркве.

Манасија припада архитектури моравске школе; као петокупаона грађевина најсличнија је манастиру Раваница.

Манасија је зидана наизменичним ређањем камених тесаника везаних дебелним спојницама малтера без опеке, са аркадним украсима.По томе Манасија подсећа на споменике рашке школе, јер су у подизању храма учествовали мајстори из приморја.

Припрата на задњој страни накнадно је дозидана (на ктиторској композицији деспот Стефан држи манасијску цркву без припрате).

Горњи део припрате је доста страдао за разлику од каменог пода урађеног од мермерних плочица сложених у мозаик розете са крстастом основом.

Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је по својим преводима и преписима чувена - и после пада деспотовине - кроз цео XВ и XВИ век.

Манастирски комплекс састоји се из:

- цркве

- велике трпезарије или такозване „школе“ (која се, тешко оштећена, налази јужно од цркве)

- тврђаве са 11 кула од којих је највећа „Деспотова кула“ (северно од цркве).

- конака: на источној и североисточној страни и тзв. мали конак, на западу, поред улаза у тврђаву

Иако тешко оштећен, животопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.

Од очуваних фресака прво заслужује пажњу криторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана.

На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци.

На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

''Посебну вредност Манасије чини њен живопис, који по лепоти спада међу најзначајнија остварења у старом српском сликарству.То је последњи споменик моравског стила.Фреске,остареле и оштећене и данас узбуђују раскошном лепотом. Из плаветнила позадине израњају ликови светитеља у разнобојним одећама ... дама са пуно украса. Све је то врло сређано и наглашено племенито и у оделу и у оружју, у ставу и у покрету, у оплемењиним ликовима и умним погледима. Нигде у старом српском сликарству оновремени живот није толико ушао у религијску слику. Са фрескама познатим под називом"Свети Ратници", рађене у строгом византијском стилу додат је витешки став тако да представљају успешну комбинацију западно ренесансног стила и византијске традиције.''

У току векова живопис у припрати је потпуно уништен, а у наосу у великој мери. Од првобитних 2000 квдратних метара фресака, данас има свега око 500. Али и тако преостале фреске сведоче о првобитној лепоти и раскоси фресака Манасије. По сличности са фрескама у црквама у Солуну и Светој Гори, сматра се да су главни мајстори дошли из Солуна, центра средњовековног сликарства на Балкану.

У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран1439, 1456, 1476, и 1734). Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и 2/3 фресака је неповратно пропало. Турцима је служио као утврђење, црква као коњушница аустријској војсци, а припарта као барутана која се једном и запалила. Обнављана је 1735, 1806, 1810, и 1845. године.

Завод за заштиту споменика културе (тада) СР Србије отпочео је 1956. године обимне конзерваторско-рестаураторске радове. Чишћења и конзервација фресака извршени су од 1959. до 1962. године.

Археолошки и конзерваторски радови и истраживања практично стално трају, што се види и на приложеним сликама.

У доласку маја 2008. у југозападном углу наоса сам видео нову надгробну плочу од белог мермера са уклесаним именом деспота Стефана Лазаревића. У гробу који је прекривен овом плочом пре неколико година су пронађени посмртни остаци чија испитивања су показала да се ради о сроднику – потомку кнеза Лазара. Испитивања гроба у манастиру Копорин током 80-тих указала су да је деспот Стефан сахрањен тамо, а такав став је прихватио и Синод СПЦ. Стручњаци не тврде да је у Манасији сахрањен деспот Стефан. У сваком случају постављање надгробне плоче и прихватање непотврђене тезе о томе ко је ту сахрањен је вишестрано (с научног и црквеног аспекта) спорно.

Манасија је грађена са намером ктитора да представља репрезентативни објекат. Моћне зидине са 11 кула, манастирска здања и архитектура цркве са наглашеном вертикалом која даје цркви посебну елеганцију, манастиру Манасија са манастиром Високи Дечани даје епитет највећих градова (утврђења) средњовековне Србије. Као споменик културе од изузетног значаја , Манасија је и потенцијални кандидат Србије за листу светске културне и природне баштине.

Манасија је значајна и као велики духовни и културни центар средњовековне Србије. Тек изграђени манастири Ресаве су прихватили групу монаха са југа.

Манастир Манасија налази се два километра северозападно од Деспотовца. Познат је и под именом Ресава, јер је подигнут уз десну обалу реке Ресаве, у живописној клисури коју чине обронци планине Бељанице.

До Деспотовца се долази од Свилајинца или од Јагодине - Ћуприје.

У близини Манасије, поред реке Велике Мораве, постојала је група мањих манастира, по игуману Филарету седам, који су имали сличну преписивачку делатност као Манасија. За већину малих манастира у близини Манасије сматра се да је ктитор баш деспот Стефан Лазаревић. И у овим манастирима су, по летопису Миљковог манастира "у тишини радили књижевници ресавски. Тих седам манастира су: Јаковић, Томић, Радошин, Хум, Златенац, Добреш и Миљков манастир на растојању од

18 километара, утемељених на десној обали Велике Мораве, осим манастира Хум који се налази на брду Хум, и овај део Поморавља с правом називамо ''Моравска света гора''.

Док је обнављао и украшавао Београд, деспот Стефан је размишљао да подигне цркву у којој би била његова гробница. У том циљу, по писању Константина Философа: "обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи место где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. Дом Божји = црква), и помоливши се приступи делу и положи основ у име Свете Тројице сведржавног божанства". Место се налазило на заравни десне обале реке Ресаве у клисури између брда Маћехе и Пасторка. Главна задужбина деспотова прозвана је Ресава по истоименој реци уз коју је подигнута. Касније се јавља име Манасија, по надимку деспотовом, кога су због благоглагољивости звали "втори Манасија", док се у народу и данас чује "Намасија". Темељи су ударени с јесени 1406. године, а радило се "са сваком журбом и најлепшим стварима и многочасним највештијим радницима, најискуснијим живописцима, ако их је где било, и многим златним и цветним шарама украси је. Јер шиљаше чак на острва и свуда".

Упоредо са грандиозном манастирском црквом, зидани су велика трпезарија, конаци и остале помоћне зграде и одбрамбени зидови. Због величине објекта и тешких прилика у земљи, радови су трајали, с мањим прекидима све до 1418. године, "и тако многим и неисказаним трошком сврши се и украси дом и град около, изванредни станови за општежиће. А сабра од свуда предумишљене, досточудне иноке и настани ту". Оснивачка повеља није сачувана, али житије пружа основне податке о даровима. Тако Константин Философ каже: "даде и приложи села и винограде, а још и по свим својим крајевима потписавши даде слободу. Ризнице овде из дана у дан полагаше". Даровао је и потребан богослужбени инвентар: "даде и драгоцене иконе украшене бисерјем и златом, снабдевши сваким књигама за служење, приложи службене одежде и црквене сасуде довољно са великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе". Освећење је извршио сам патријарх српски Кирил "са свим сабором српских првосвештеника, игумана и уз то и свију благородних", на дан Силаска Светога Духа на апостоле (Тројичин дан). У манастирској цркви "начини себи гробницу, где се мало после положи". О задужбини је бринуо до краја свога живота.

ИСТОРИЈА - Деспот умире изненада 1427. године, а Србија постаје мета честих турских пљачкашких упада. Турци су први пут освојили Манасију 1439. године, а када је Србија обновљена Сегединским миром 1444. године, напустили су манастир. Записи бележе да је 1456. манастир паљен, а 1458. године "прими баша (тј. Махмуд паша Анђеловић) град Ресаву, маја 10, у среду, а сутра Вазнесење Господње беше". Јако манастирско утврђење Турци су искористили да у њега сместе своју посаду, чији су заповедници добили тимаре и читлуке по браничевском субашилуку. Овде налазимо и једну занимљивост: 1467. године, двојица монаха добили су један тимар који је доносио годишњи приход од 2.785 акчи, уз обавезу да врше војну службу у манастирској тврђави. Свештеник Никон добио је тимар који чине села Горња Сена од 22 куће и Доња Црвена Стена од 7 кућа, с тим да даје два члана посаде за службу у тврђави. У истом браничевском тефтеру, Манасија (манастир Светодухна), придодат је истом свештенику са напоменом "они су свештеници опроштени и ослобођени од давања". Укупан приход од манастира износио је свега 600 акчи. Године 1476, Турци су скинули и однели велика манастирска звона.

Попис извршен 1516. године показује да у манастиру живе имам и хатиб, што упућује на закључак да у Манасији постоји исламска богомоља. То потврђује и извештај егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733. године, јер помиње "минаре турско". У прошлом веку било је људи који су памтили када је у манастирској тврђави живео "диздар с Турцима и булама". Током Бечког рата од 1689. до 1690. године, Манасију су кратко време држале аустријске трупе. Пожаревачким миром 1718. Аустрија је окупирала овај део Србије, и у манастир сместила своју посаду, која је искористила манастирску припрату за барутану и ту ускладиштила велике количине експлозива. Несрећним случајем дошло је до експлозије која је разорила припрату. Наредба аустријских власти из 1719. године забрањивала је Србима да поправљају своје цркве, па је одбијена молба да се поправи и кров манастирске цркве. Тих година аустријске окупације, једина дозвољена вера била је римокатоличка док је православље било само "трпљена вера". Године 1725. "начеше мирјани обнављати Манасију". То је због разних сметњи ишло доста тешко, па је припрата обновљена тек деценију касније, о чему сведочи натпис постављен високо изнад западних врата: "Обнови се в љето 1735. Октомврија 2, при архијереју Вићентију Јовановићу. Ктитори припрате сије биша господа Јоан и Јанићије Констандиновићи". Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све до Првог српског устанка када је манастир ослобођен. Турци су у одласку уништили све што су могли, па игуман Јоаникије није имао где да се смести, те је прво подигао колибу себи за становање. Већ за време устаничких борби вршене су оправке - 1806. године "при владенију Кара Георгија Петровича", када је црква очишћена од стајског ђубрета и покривена ћерамидом; и 1810. године "при благовернаго и верховнаго господара Георгија, предводитеља народа серпскаго". У оба случаја игуман је био Јоаникије а ресавски кнез Милија Здравковић. Други запис начинио је мајстор који је изводио обнову, потписавши се као "мајстор Живадин". Обе су обнове биле на нивоу скромних оправки, изведене скромним средствима и у тешким временима. Опште прилике у земљи нису дозвољавале опсежне и дуготрајне радове. У манастиру се кратко време утврдио Милошев опонент Павле Цукић са својим одредом, док га Вујица Вулићевић није присилио на предају. Кнез Милош приступа обнови цркава са више труда и пажње, и у том циљу шаље 1839. године комисију да прегледа цркве и манастире и сачини предлог за оправке. По њиховом извештају: "манастир је у рђавом стању и за људе опасан", јер са свода пада камење угрожавајући људе и монахе. Уз све то кров прокишњава, а манастир је осиромашен и презадужен оставши без многих својих имања и прихода. Године 1844. кнез Александар Карађорђевић и Попечитељство просвешченија (тј. Министарство просвете) шаљу комисију да прегледа манастире Манасију, Раваницу и Раковицу. Комисија предлаже да се на цркви дотрајало и недостајуће камење поново постави и омалтерише како споља тако и у унутрашњости, али "у стари молерај да се не дира" остављајући "веће украшеније церкви за сгодније време". Радови изведени исте године стајали су државну касу 16.314 сребрних форинти. Због недостатка новца није успео покушај обнове трпезарије, који је за 10.256 сребрних форинти, само за рад без материјала, понудио 1856. године предузимач Јован Кригер из Београда. Тек септембра 1956. године започети су озбиљни конзерваторско-рестаураторски радови.

КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ - Поред духовног, Манасија је у историји имала и непроцењив културни значај, захваљујући широкој култури деспота Стефана и његовој способности да изабере праве људе за одређене послове. Доласком у Србију Константина Костењског зв. Философ, започела је интензивна књижевна и преписивачка делатност. Константин је својим делом Саказаније о писменех поставио темеље граматике и извео правописну реформу, која је служила као узор. Вековима су преписиване књиге "от старих преводника ресавских не имушчаго ничтоже порока". Циљ реформе био је да се створи јединствено правило писања као и да се исправе књиге и уклоне разлике настале услед лошег превођења и погрешног преписивања. Преписивачка и књижевна делатност у Манасији позната под именом "Ресавска школа" значајна је у српској књижевности све до XVIII века. Њене су резултате користили како у Србији, Старој Србији (Македонији), западној Бугарској, тако на Светој Гори и у Русији.

Живопис - Манастирска црква одмах по изградњи добила живопис који спада у ремек дела српског средњевековног сликарства. Средњевековни летописац у допринос Срба светској културној баштини убраја и "ресавско писаније" тј. живопис урађен на око 2.000 м2. Време је много тога уништило, али је остало око 500 м2 добро сачуваног и око 140 м2 избледелог живописа. Његова лепота и данас, пет векова касније, узбуђује вернике и све посетиоце, пред које израња раскош боја: кармин, цинобер, азурно-плаво, плаво-зелено, плаво-сиво. Уметник сликајући библијске сцене, слика своје време и савременике. Тако су му у ликовном приказу прича из Јеванђеља О убогом Лазару (Лк 16,19-31) и Свадби царевог сина (Мт 22,1-14) као узор послужили људи из оновременог високог друштва. Ту је приказана српска властела у скупоценим оделима и пурпурним огртачима са златним тракама и златним украсима, златно и сребрно посуђе на столовима, пехари, кондири, зделе са печеним месом, воћем, маслинма и сл. У најнижим зонама обе певнице приказани су Свети ратници. Иако су насликани у натприродним димензијама, они указују на изглед оновремене деспотове пратње. То су представе витезова са оклопима, штитовима, мачевима, копљима, стрелама. Све приказане личности обучене су у богато украшене одежде, чак и аскете и великосхимници. Значајна Ктиторска композиција представљена је на западном зиду цркве, лево од улаза, на површини око 8,5 м2. Деспот Стефан је приказан као висок и мршав човек, црвенкасто-жуте косе и танких повијених обрва, изузетно достојанствен изгледа. На глави има златну круну, и одевен је у црвени горњи огртач, са златним круговима и двоглавим орловима. У десној руци држи владарски жезал - скиптар са крстом, а у левој модел своје задужбине коју приноси Светој Тројици. На истом зиду десно од улаза представљен је један великосхимник који држи свитак са текстом: "Братије и отци, ашче хошчете спасти се - љубите друг друга". У горњој зони јужне певнице илустроване су еванђелска сцена Дванаестогодишњи Исус учи у храму (Лк 2,41-52) као и Христове приче О Митару и фарисеју (Лк 18,10-14) и О Блудном сину (Лк 15,11-32). У пандатифима куполе приказани су Св. Еванђелисти а у куполи двасдесет четири фигуре старозаветних пророка и патријараха. У олтару су представљене уобичајене сцене Причешће апостола и Света архијерејска литургија (Поклоњење Агнецу).

УТВРЂЕЊЕ - Цео манастирски комплекс опасан је снажним одбрамбеним зидом са 11 петоспратних кула: 8 правоугаоних, 2 шестоугаоне, и 1 квадратна тзв. Деспотова кула, предвиђена за дуготрајну и самосталну одбрану. Североисточно се налазила још једна кула. Тако је добијена права тврђава неправилне основе јер се утврђење прилагођавало терену. Унутрашња дужина зида је око 330 метара. Око тврђаве је ископан шанац ширине 10 и дубине 6 метара. Тврђава је имала задатак да штити манастир али и да затвори клисуру кроз коју води пут.

ТРПЕЗАРИЈА је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 17х32м. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека.

ОСТАЛО - Дуж свих зидова налазили су се конаци, али је тешко докучити њихов распоред. Манастир данас има мали конак, с десне стране улаза из прошлог века, са капелом Крста Господњег; велики конак из 1977. године уз источне зидове, са капелом св. Деспота Стефана; као и нови конак из 1985. године. Такозвана "Бела Црква" посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, у атару села Бељајке, метох је манастира Манасије.

Адреса: 35213 Деспотовац; тел: 035/611-290

Текст приредио Ненад Глишић.

[ribar]

[Pieta]

Imala sam tu srecu i cast da nedelju dana, po blagoslovu Igumanije provedem u Manasiji. Izuzetan osecaj ziveti sa sestrinstvom, prisustvovati jutarnjim i vecernjim sluzbama kada je sama crkva osvetljena samo svecama... Visesatne vecernje sluzbe, hor monahinjai njihova molitva za sve nas... Obuzima sav blagost, osecaj sigurnosti i ljubavi. Dobila sam dnevna poslusanja kao i bilo ko ko zivi u manastiru. Najveca cast mi je bila kada smo cistili, sredjivali samu crkvu, osecaj neopisiv, tako sam se osecala posebno...

Toliko toga se bitno desilo na tom mestu, toliko vekova je proslo, toliko istorije, toliko duhovnog bica sazeto na tom prostoru sa ogromnim zidinama koje cuvaju samo zdanje, i nekako brane od upliva zle misli i lose energije.

Unutar manastirskih zgada nalazi se izuzetna biblioteka, sa nekoliko hiljada naslova medju kojima su i neke jako retke i vazne knjige. Pristup biblioteci nije svima dopusten, sto je i razumljivo.

Sam ulazak u manastir, ogromna kamena kapija, ostavlja bez daha, a priroda oko samih zidina svedoci o ljubavi i lepoti koju samo Stvoritelj moze da osmisli...

Kulturna manifestacija koja je vrlo znacajna je smotra duhovnih horova "Dani Preobrazenja" i desava se u avgustu. Od srca je svima preporucujem....

[Oziris]

Химна Манастира.

Твоја звона звоне, глас се чује мио,

са врх старог града лепа Манасијо

к'о што сија сунце и његови зраци,

тако нама сјаје твоји стари знаци.

Око тебе свуда високе планине

ограђују твоје старе рушевине,

око твога града шумица зелена

а пред тобом стоји непомучна стена.

У цркви ти душман дуварове гребо,

ал' те чува господ, тебе чува небо,

избо ти иконе и часне столове

и на твоме граду срушио врхове.

Но што је остало то се српско зове,

сачувај нам Боже, ти остатке ове,

о моје га срце не сме да проклиње,

ал' зашто је дир'о у наше светиње?

[Guest]

                                  ДУХОВНИ ЖИВОТ МАНАСТИРА РЕСАВЕ-МАНАСИЈЕ                

 

Историјски подаци нам говоре да је Манасија углавном био пуст , без монаштва . Када би сакупили све те године активног манастирског живота ,  дошли би до податка да ни два века није био активан. Често је био мета Турских и осталих освајача више пута рушен , паљен , разаран , пљачкан  и уништаван на разне начине , и поред свих тих дешавања њене бурне историје манастир је опстао да живи.                

 

После смрти светог деспота Стефана Високог манастир је свега двадесетаг година је био активан. Турци су је освојили 1439.године, а 1456 је била спаљена. Под турцима је била све до 1718.године када је на кратко време заузима аустроугарска власт , опет пада под турцима и тако остаје све до краја XVIII века када је ослабађају Срби. Почетком XIX века и за време Првог устанке , Манасија почиње да живи. Од тада па до данас углавном је имала монаштво са неким налим прекидима и први настојатељ обновљене Манасије био је игуман Јоаникије .                

 

Свој Духовни процват почиње у XX веку доласком женског монаштва. До јануара 1956.године управу манастира Манасије је преузела игуманија Параскева ( Јовановић ) са још десетак сестара од задњег игумана Павла ( Панић ) и  његовог сабрата Јоаникија. Игуманија Параскева је рођена 1912.године из села Кушиљева код Свилајнца . Замонашила се у ман.Нимнику 1936.године а 1939.постаје игуманија тог манастира. Са већим делом сестара тог манастира прешлази у ман.Манасију и затиче је у веома лошем стању. Порта је била сва зарасла у корову , са разним изралим дрветима , само је била једна мала стазица од малог конака до улаза манастирсе цркве и ништа више. Конак у лошем стању , малте не неупотребљив али и поред свега тога игуманија Параскева са сестрама је марљиво радила и обнављала до садашњег изгледа што се може и видети. Сестре су дошле у најгорем политичком времену .

 

Преживљавале су разне грозоте , понижења , пљувања али успеле су да опстану. Један период биле су малте не без хране , нису имале обрадљиву земљу , али некако су се сналазиле захваљујући од добрих и честитих људи . Када су мало стале на ноге , прво што су почеле цркву и порту да сређују. Раскрчиле су сву шуму - израсла дрвета из порте , на десетине и десетине тона разног шљама , отпада и камења избациле. Све су то својим властитим рукама радиле , онако како су само то оне знале . Кад их је народ прихватио , пристизале су и прве помоћи , највише око сређивања порушених зидима . По причи једног старијег честитог Брата - Монахиње су без икаквих помагала саме камен по камен рукама вадиле и избацивале , то нису били мали каменчићи веђ огрома камење од више десетина килограма , а оне огромније које су биле близу сто и преко сто килограма , подизале би њих неколико и тако су раскрчиле целу порту .

 

У самом манастиру владао је један ред и поредак , љубав , заједница која се нон-стоп допуњавала и одројавала у неки нови манастрир. Строго је пазила да у манастиру влада најпре Молитва , па тек све остало . Игуманија Параскева , својим личним примером је показала млађим сестрама , како треба да изгледа једна монахиња. Живела светим животом , у подвигу , прво је била строга према самој себи па тек према сестрама , прва би устајала а задња легала, прва на молитви и задња би излазила, прва на послушању , са љубављу би све дочекивала и испратила , и поред велике беде која ја владала у манастиру , она је сиротињи милостињу давала. Због таквог узорног монашког живота , смиреноумља и велике љубави према Господу - сестре су је назвале Амма Паракева. Касније прима велику схиму , повлачи се у келију и 1996. године свој духовни жезал и патерицу предаје млађој сестри Анастасији. Свој мукотрпни живот у подвигу и љубави предала је Господу 1998.године Господње. За време њеног овоземаљског живота манастир Манасију се тотално обновила најпре духовно , па тек матерјално . Иза себе - несебичним трудом је оставила : велико сестринство , обновила нови живот манастира , цркву , саградила два велика и једам мали конак , параклисе Светог часног животворног Крата Господњег и Светог деспота Стефана Високог , један део манастирске шуме и земље повратила , саграђена је читава економија и започела обнову манастирског метоха Светог пророка Илије .                

 

Игуманија Анастасија је на крато остала као старешина манастира , одлази за Аустралију, а место ње бирају монахињу Ангелину ,  данашња игуманија је Варвара . Уз Божију помоћ и молитвама Светог Деспота , манастир је опстао и опстаће са неким новим млађим генерагијама. Списак старешина , духовника и сестринства манастира ( који су мени познати ) од обнове Манасија , па до данас:  

 

          игуман ФИЛАРЕТ ,                                                            

игуман АРСЕНИЈЕ ,                                                            

игуман ЕВГЕНИЈЕ ,                                                            

игуман ЈОАНИКИЈЕ ,                                                            

игуман САВА ,                                                            

игуман САМУИЛО ,                                                            

игуман ПАВЛЕ ,                                                            

протосинђел ФИЛИМОН ,                                                            

синђел СЕРГИЈЕ ,                                                            

јеромонах КАРИЈОН ,                                                          

 јеромонах МАКСИМ ,                                                            

монах ЈОВАН ,                                                            

монах ПАНТЕЛЕЈМОН ,                                                            

монах ПРОКОПИЈЕ ,                                                            

монах ЈОАНИКИЈЕ ,                                                            

монах ПИМЕН ,                                                            

монах ТИХОН ,                                                            

монах ПОРФИРИЈЕ ,                                                                                                    

схиигуманија ПАРАСКЕВА ,                                                            

игуманија АНАСТАСИЈА ,                                                            

игуманија АНГЕЛИНА ,                                                            

игуманија ВАРВАРА ,                                                            

схимонахиња МАРИЈА ,                                                            

схимонахиња НАДЕЖДА ,                                                            

схимонахиња МЕЛАНИЈА ,                                                            

схимонахиња АНА ,                                                            

схимонахиња ЈЕФИМИЈА ,                                                            

монахиња ЈЕЛИСАВЕТА ,                                                            

монахиња ГАВРИЛА ,                                                            

монахиња АМВРОСИЈА ,                                                            

монахиња ФЕВРОНИЈА ,                                                            

монахиња ТЕОДОРА ,                                                            

монахиња МАГДАЛИНА ,                                                            

монахиња КИРЈАКИЈА ,                                                            

монахиња ИРИНА ,                                                            

монахиња ЈОВАНА ,                                                            

монахиња СЕРАФИМА ,                                                            

монахиња ТЕОКТИСТА ,                                                            

монахиња ЈЕЛЕНА ,                                                            

монахиња КАТАРИКА ,                                                            

монахиња ФИЛОТЕЈА ,                                                         

монахиња ДОСИТЕЈА ,                                                            

монахиња КСЕНИЈА ,

монахиња АНАСТАСИЈА  

и                                                            

монахиња ПАВЛА .

[Guest]

[Guest]

СЕСТРИНСТВО МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ ПОЧЕТКОМ ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА

[Guest]

ИЗ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА

На основоу ових фотографија видите да су одавно сестре из Манасије биле "новотарке" по облачењу!

Ово наводим зато што се ( мислим да смо овде на овом форуму , не могу пронаћи где се налази та тема ) у некој теми полемисали око данашњег облачења монахиња нпр.манастира Црне Горе , Жиче , Граца ... итд. , па се говорило и о томе како облачење води ка "унијаћењу" - хехехехе...!

Ето видите и сами закључите од кад је почело то тзв.унијаћење кроз облачење, тотална бесмислица!

[Boris]

Не постоји више нити један једини разлог да ишта буде спорно. Последње обављене ДНК анализе, указују на то да је у Манасији сахрањен деспот Стефан, а не Вук Лазаревић. Место на коме је пронађен деспотов гроб је управо место које и описује Константин Костенечки (Константин Филозоф).

Истина је да, бар како сам ја начуо, наш епископ Игнатије није дозвољавао да се обави ДНК анализа итд.

Али, ваљда је свима јасно да осамдесетих година када је речено да су деспотове мошти у манастиру Копорин, није било могуће овакве анализе урадити и поуздано утврдити.

Црква мора, не да иде у корак са временом, већ да иде испред времена, како би потврдила своју ванвременост, а не да иде уназад.

Зашто би гроб био у Копорину, а не у монументалном објекту какав је Манасија?

Наука(медицина и званични историјски списи) је рекла своје, а не би било лоше урадити ДНК анализу пронађеног садржаја гроба у Копорину.

[Guest]

Помолите се за новопредстављену младу монахињу мати ВАРВАРУ , игуманија манастира Манасије .

Ако је већ неко познаје а није обавештен да се упокојила , сутра је сахрана у 11 часова!

[Anette]

Nova igumanija- mati Pavla

[Grisha]

Sestrinstvo manastira Manasije je jedno slobodno mogu reci,sestrinstvo koje vodi pravi monaski zivot,zasnovan na Liturgijskoj zajednici.Danasnja Igumanija mati Pavla kao i njena predhodnica,nastavlja rad ne samo na obnovi manastira,vec i duhovnog zivota svojih sestara. Ona zna sta je Crkva i da monastvo mimo Liturgije nema smisla,sestre se pricescuju,vode strog monaski zivot i to radosno i ponosno sa ustrojenim tipikom. ( I jako lepo poju)

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/28569-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%85%D0%B8%D1%9A/

[Жедни]

Nedavno sam sa svojom porodicom isao u ovaj prekrasanI manastir. Odise toplinom iz davnina koja obitava oko manastira i u manastiru. Uvek me raduje kad odem da se pomolim na grob Despota Stefana Lazarevica ci sam i imenjak i prezimenjak. Sve je tako misticno i carobno oko ovog mesta, uvek volim da ga posetim.

[Пајко]