ЖРУ дневник свештеника Ивана Цветковића

[Guest - . . .-]

Овде бих са вама делио нека моја размишљања, недоумице, радости и туге...

За почетак да вас све поздравим. Позивам вас да и сами покренете ваш ЖРУ дневник.

Он ће се разликовати од БЛОГОСЛОВА (ЖРУ блога) најпре зато што ће бити више интерактиван, више ће да се разговара...

05. јуни 2012.- трећи дан Духова

Данас сам са мојим пашом, свастиком и њиховим сином Пером ишао и манастир Раваницу. Ишли смо по неке мелеме код мати Зиновије. Нисам до сада имао прилику да упознам ову предивну жену која помаже многим људима спремајући им мелеме и разне препарате. Имао сам прилику да на кратко бацим поглед на "Књигу утисака" која се налази код мати Зиновије. Оно шта тамо пише је обиман материјал за једно житије. Мати са валиком љубављу помаже свима и има разумевања за свакога. Мени је дала неколико мелема и балсама за неке кврге, ранице који ми се јављају по глави. Каже да је од стреса, од преживљеног шока. Тачно је. Баш је тако...

Препоручујем онима који имају здравствених проблема да поред свог лекара посете и мати Зиновију и манастир Раваницу. Нахраниће се духовно поред моштију светог Кнеза Лазара и топлим речима мати Зиновије, а оздравиће ако Бог да и телесно са мелемима које са љубављу мати спрема.

[Srdjan Kotur]

Sjajna ideja Oče. Neka ljudi pišu šta im se dešava u životu. Neke obične, svakodnevne stvari. Takav način upoznavanja života običnog hrišćanina ili čoveka je ono što bi trebalo da nam bude najbliskije. Pozravljam!

[Anette]

Mati Zinovija je genijalac! Meni je njen melem uklonio oziljak!

Apoteka nam je sada Ravanica, svi iz porodice se lecimo njenim lekovima

[Желе Зека]

Mati Zinovija je genijalac! Meni je njen melem uklonio oziljak!

Apoteka nam je sada Ravanica, svi iz porodice se lecimo njenim lekovima

И Владика? .smesko.

[Anette]

Da, i vladika se leci tim lekovima

[Guest - . . .-]

Лекови су сасвим природни, на бази биљака... ма шта рећи... када видите њен осмех, простосрдачан, све вам је јасно.

[Иван Недић]

Да ли је ЖРУ-дневник за читање доступан свима, или само регистрованим корисницима портала?

[Макрина]

Да ли је ЖРУ-дневник за читање доступан свима, или само регистрованим корисницима портала?

Одлично питање и предлажем само за чланове портала и то оне који су прешли нпр.100порука.

[Mironosica]

a moj predlog je da ne moze da otvori dnevnik onaj ko nema 1000 poruka

[Guest - . . .-]

МИслим да је добро да буде доступан свима, да свако види, да свако пише...

А за оне који су прешли 1000 порука правимо нешто посебно, али отом-потом.

Ајмо прво ово да сваримо.

[Таша]

Zanimljiva ideja.

[Иван Недић]

Ипак је дневник исувише лична ствар, и слажем се са предлогом од хиљаду порука

[Guest - . . .-]

16. јуни 2012. године у 23:00

Ево седим за рачунаром, послушао сам по ко зна који пут 2-3 аудио предавања проф. Кубата (спремам предзадњи испит на Факултету), планирам да нешто пред спавање прочитам и да се припремим за сутрашњу Литургију. Највили су ми се неки пријатељи, међу њима су и супруга и кћер певача Микија Гајића, сутра ћемо сви заједно бити у Цркви.

Служење Свете Литургије ме одржава да будем ово што јесам. Заправо сазнање да сам без тога ништа. Све остало ме често веома жалости и разочарава. Изнова се питам да ли све ово шта радим има икаквог смисла, да ли губи ону поенту коју сам имао при покретању читаве ствари око сајта. Да ли икоме ово заиста треба?

Још, гледам моју породицу која ни крива ни дужна живи у кући која се пре неког времена упалила, препуна влаге и мемле. Жени се опет повратила нека бактерија због проблематичних животних услова. Да ли има смисла да толико помажеш људима а најближима не можеш да помогнеш? Просто, желим да им помогнем али тако је- како је. Чак и ако некоме кажеш од оних који би требали да те чују, наћи ће начина да ти покажу како си, заправо, ти крив... а често нису спремни ни да те саслушају...

Због свега тога некако губим вољу,,, знам да то није добро али тако је. Толико бесмислених ствари се дешава.

Опет, сутра је нови дан и света Литургија. Можда сутра неће бити ништа боље, али ћу бар на тренутак да се одвојим од овосветских брига "да оставим сваку животну бригу, као онај који ће примити Цара свих, ангелским силама невидљиво вођеног"

[Марио Токовић]

Цео живот је као пењање на планину.Бива и лепих и лоших дана.

И кад год се човек умори и од лепог и од лошег,треба погледати ка врху.

Јер,тамо нас чека облачак.

И колико год да се човек умори од свега,понајвише од себе самог,

треба увек рећи-ено га облачак.Тамо ваља стићи.Тамо ћу ја.

Треба издржати до тог облачка.Зарад облачка.

Јер њему никада није тешко да нас чека.

А умор мало мало,па обори човека.Малаксаш,кажеш-не могу више.

Али ништа за то.То иде са годинама.

Јер чини се узбрдица као непрегледна мука и тескоба.

А радост као оскудна вегетација.Маховина.

И чини се никад краја узбрдици,и никада краја кривинама иза кривина.

И никада краја ранама од камена-оштруљка.

Али није.Није тако.

Крајичком ока погледај облачак.И запни ка њему,још мало,само мало.

И верујем,када дођемо до тамо и тада,окусићемо од облачка.

А шта ће потом бити...

Познаћемо Облачка као што нас Он позна.

[Марио Токовић]

Још мало охрабрења.