Тужни слон, слoбода и ћутање

[коЖељ њацИ]

Није мој син прво дете које је почетну одушевљеност посетом зоолошком врту заменило чуђењем и неочекиваним питањем: „Тата, а зашто је слон тужан?“ Да, заиста је слон деловао безнадежно и огромне тамне очи су биле помало влажне. „Сине, он је сам. Нема никога.“ „А, зашто не оде негде да нађе другог слона па да се играју заједно?“ „Сине он није слободан, па да може да иде напоље.“ „А тата, а шта је то слободан?“

Између свих асоцијација које су ми наврле у мисли, почео сам од једноставног описа: „Слобода је када имаш избор.“ Када можеш самостално одлучивати о важним, па и мање важним стварима, изабрати оно што ти волиш, што ти мислиш да је вредно и исправно. Слобода је када твоје животно путовање, и живот твоје породице, па и нације није ограничен и безпоговорно усмерен као отпадна вода у канализационој цеви, већ када има океанску ширину и даљину. Није мало песама испевано, нити књига написано, нити крви проливено баш зарад те слободе.

У мом личном животу било је нестварних момената када сам, радећи по градилиштима широм света, у разним срединама био гуран да се понашам по извесним обрасцима наметнутим од околине, политичког система или једноставно лажних обзира, викао из свега гласа „Ја сам Србин, а то значи да сам слободан, и да ћу увек радити само оно што знам да је исправно, а не оно што ми ви кажете...Ми смо Срби слободни људи!“ Није се околина много узбуђивала због моје националне припадности, (што је вероватно и позитивно) нити је ико поклонио много пажње мојој причи да су од давнина на нашим просторима живели слободољубиви народи, па су чак и стари Римљани били ганути сценама када су са зидина освојеног Илирског града жене „прљавих варвара“ масовно скакале у смрт само да не би биле заробљене. И тај скок је у том тренуту ипак представљао неку слободу избора.

Добро, и ја постављам једно детињасто питање: „Где је наша садашња слобода избора?“ Нема је. Покрадена је. Како слобода може да се украде? Има разних метода. Један од успешнијих, што значи украдеш а нико те не ухвати, јесте овај одомаћени привид демократије, односно гласање. Горе поменута реч – ИЗБОРи, требало би да буду нераскидиво повезани са појмом слободе. Већина нас је веровала да смо слободни, и да има право да бирамо и изаберемо, и поносни на то своје право, уверени да знамо тачан одговор, свечано смо узимали оловке (тој сцени би одговарале позлаћене оловке) и означавали свој избор. И шта се десило са том нашом наивном манифестацијом своје слободности? Било је оних који су свој избор једноставно продали и то веома јефтино. Било је оних који се нису ни потрудили да сазнају какав то избор имају и шта он може да донесе, па су проћердали тај једини тренутак у којем нас мале и обичне грађане неко нешто пита, заокружујући бројеве са мање разума и одговорности него што моја бака заокружује лото листић. А било је оних који су туђ избор, односно туђу слободу украли, шкрабали, бацили... Украдеш нечију козу па може да се робија, украдеш туђу жену па јадни муж хоће да те убије, али украсти туђу слободу, и то не једног човека, већ целог народа, поносног, слободољубивог народа то сигурно има за последицу страшну казну. Да, казна је да ћеш добити власт над тим народом још око четири године, да можеш да га га јашеш, музеш, упропаштаваш, лажеш...На све то би и она украдена коза и туђа жена одавно реаговали и побунили би се. Да ли се наш јуначки народ побунио? Није. Наш народ ћути.

Било је наговештаја, било је храбрих позива, било је трудбеника који нису жалили своје време и зној зарад општег добра, зарад враћања слободе свима нама покраденима. Али генерално, догађа се једно нелогично и неочекивано и могу рећи завереничко ћутање. Кажу да је ћутање знак одобравања. А код нас су распрострањени разни облици одобравања и оправдавања чињенице да неко од нас прави слонове. Слегање раменима и тужно гледање испред себе је метод који она друга страна увек активних лопова дочекује са одушевљењем. Онда имамо изговарање и објашњавање како се „нешто не може“. Па иде пилатовско прање руку неких који би требали да буду прозвани зато зашто нису прозивали лопове а били су дужни да то учине – народ је од њих то очекивао. Неки су једноставно трговали, рачунали, мерили пребројали се и закључили да им се више исплати да ћуте. И коначно, метод најгори по нашу слободу је потпуна незаинтересованост: „Шта ме смарате са тим вашим изборима, кад имам својих проблема, (а и иде нова турска серија баш у то време)“.

Ћутање је један од начина негирања свог постојања, игнорисања сопствених енергија и предавања матици канализације. Било је примера када човек рањених ногу и завезаних руку своју слободу исказује викањем, молитвом или клетвом, макар и псовком. Када не дозвољава себи ни помисао да нема више ибора, да је све готово. И опсовати лопова је боље него ћутати, предати се. Ћутање је живо блато за идеје и стремљења, мирис који се шири од умирућег човека и пре него што умре.

Један једини покрет који је искрено и одлучно (обично једна од те две ствари недостаје већини: или се нема искрености или се нема одлучности) наумио да нам отвори двери наших кавеза остао је усамљен у својим позивима и акцијама. Глас онога који виче у пустињи, нажалост зазидан је пространством ћутања и морем игнорисања.

У истом зоолошком врту видео сам поносну лавицу која фокусираним погледом и напрегнутом пажљом стражари поред своје породице, спремна да у делићу секунде скочи и јурне на уљеза који се прикрада са хоризонта саване. Иако на пар метара од ње иза непробојних решетака шкљоцају фотоапарати, она ипак извиђа и стражари, јер се једино тако и осећа оним што заправо и јесте – лавица, а не коза у обору. Преко пута, мајмуни су се заиграли самодовољни у свом кавезу чекајући по коју бачену банану, незаитерсовани за лавичина слободарска стремљења.

Можда неко мисли да је живот нашег тужног слона безбрижнији и луксузнији од живота других слонова који немају обезбеђена три оброка дневно, који тумарају пустињом без воде или без крова над главом, па се дају помирити са крађом слободе да би живели колико-толико пуних стомака у сигурности тог „врта“, али убрзо ће доћи време када газде уместо врта буду правили фарме и кланице, а сви не-слободни ће постати само потрошни производ за употребу.

Почело је са крађом малих листића, а завршиће се са тоталитаризмом у који смо неприметно ушли, храбро ћутећи.

Марко Ковачевић

http://www.dobrojutrosrbijo.org/index.php?option=com_content&view=article&id=447:---o--&catid=6:2012-02-27-19-21-35