Моји састави :)

[Кирил]

Писао сам ове саставе у току 3 и 4 средње школске године. Оцените их, дајте ми до знања о томе какав сам ''писац''

1 тема:

''Откуда моје очи на лицу твоме?''

Делимо исту судбину. Исто небо. Корење наших предака дубоко је урезано у историју.

Делимо патње које су пропатили људи. Почев од Отомана, па до данас. Делимо и сузе које су проплакала мала деца бежећи од усташа. Многе Термопиле преживе мој јадни напаћени народ, па ипак и даље постојимо! Зар је могуће да смо створени само да патимо?

Делимо и исту ону крв наших предака што се много пута борише зарад наше слободе!

Ко се још сећа тих јунака? Да ли смо драги Богу? Ко још бди ноћима изнад отаџбине?

Шта смо Му згрешили?

Не чује се плач гладне деце. Не виде се сузе јадних мајки. Не памте се имена и дела, већ се само гледа на интерес. Али, ко заправо гледа и теши те мајке и ту децу? Зар је такав план Божији? Ако је тако, онда барем да одемо пред Господа чисте душе, чиста срца и образа! Јер није живот вечан. Он се заврши... кад-тад...

Само проблем је то што је сваки човек грешан. Па да ли је могуће да смо толико згрешили Свемогућем?

Доћиће време кад ће људи заборавити хероје. Заборавити те Албанске зиме и Голготу Србског народа. Неће чути те крике из Јадовинских јама и из логора широм Хрватске. Верујем дубоко, ако се овако настави, да ће и заборавити и Косовски Бој!

Шта би на то рекли сви пламичци овог рода који би били заборављени? Шта би о том мислили анђели, херувими и серафими, па чак и сам Бог?

Дошло је време! Време за покајање и молитве, јер, верујем да је јако мало времена остало...

2 тема:

''Андрићев усамљеник и прогнаник у атмосфери духовног мрака''

Као и затвореници са Голог отока, и Ћамил беше жртва свог знања и убеђења.

Веома је апсурдна ова трагична прича. На неки начин, Ћамил је због књига изгубио свој живот. Не кажем да не треба књиге да се читају, али кажем да своју персону и душу никако не смемо ''убацити'' у књигу...

Ради свог просветљења био је најпре изопштен од свега. Изолација делује на човека као да је на пустом острву, у негативном контексту. Човек постаје параноичан. Како и не би? Нико се не труди да га схвати. Друштво не прихвата људе са којима неможе да општи. Зато одређени људи окрећу се себи самом јер су дубоко разочарани у неразумевање...

Јако тешко човеку пада кад схвати да нема никог. Да се сам бори, да му нико не стоји иза леђа. А све то због чега? Због љубави према историји и истини!

Као што је и сам Андрић рекао: ''Страст за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе!''...

Но питање је: да ли је вредно? Да ли је вредно живота који је један? ...

3 тема:

''Чувај сине, закон оца твога!''

Св. Симеон (добио сам ову тему, па реко да напишем ''критику'' неку )

Многи данас пођоше за парама. Заслепљени. Глуви. Изгубили су осећаје и емоције које дефинишу сваку ману и врлину човекове посебности и човекове креације.

Човек постаје сив... Беживотно тело. Живи само по нагонима. Човек ужива у туђој несрећи, као да је добио седмицу на лотоу.

Па зар не видите? Да ли је могуће да не видите? Да ли сте толико похлепни? ПА НИЈЕ СВЕ У ПАРАМА! Није све у моћи и статусу!

Но... нажалост... јесте... мењати се може, али ко је вољан лишити се којекаквог ''богатства''?

Да ли памтите ко вам је помогао у најтежим тренуцима?

Да ли знате коме се треба обратити када вам је најгоре?

Човече, да ли се видиш у огледалу? Или само нестајеш као осмех летње ноћи? Или се изгубиш кроз време и тражиш жртве којима би испричао своју ''муку'' и свој ''јад'' ?

Да ли умете да волите?

Да ли волите искрено и страсно? Или се цените, а не волите, само због интереса?

Да ли верујете?

Да ли мислите да је све што сте направили, заслужна само ваша рука ''вредна злата'', и да сте захваљујући свом ''уму'' толико тога остварили?

Не будите горди, а ни превише заљубљени у себе, и у своју заносност. Јер, како кажу: лепота је пролазна.

Ми смо пролазни станари. Ту смо да би смо живели у овом малом свету. Превише је мали, но верујте ми, има места за свакога!

Борите се против свега разумног. Против свега нормалног, против части и образа! Лицемери! Где ће вам душа? Где ће вам ''памет'' ?

''Говорећи да су мудри, полудеше'' (Рим. 1:22)

Памтиш ли човече, када си последњи пут помогао? Када си последњи пут олакшао некој породици дан? Да ли пред акта помагања, опет нестанеш да те не виде? Да ли си толико пун себе?

Да ли се дружиш, човече, само из интереса? Да ли си отерао од себе све нормалне људе, и да ли их и даље тераш?

Престани, немој да се увериш ко су људи тек онда кад те сви оставе на цедилу...

Да ли си искрено сретан, човече? Да ли разумеш шта је срећа?

НЕ! Није срећа у парама, и да сваке године идеш на летовање ил' зимовање. Срећа је кад имаш миран сан! Срећа је кад ти је савест чиста. Срећа је кад ти је срце чисто као бебина душа. Срећа је кад имаш породицу на коју можеш да се поносиш! Можеш бити срећан, чак иако имаш мало, док знаш да постоје они који живе лошије него ти.

Не цениш и оно мало топлоте која се налази тик поред тебе. Презиреш све што је другачије, све што не припада друштвеном склопу око тебе. Никада, човече мили, нећеш разумети неке ствари. Ма колико да прође година, да прочиташ књига, остаћеш на истом...

Опамети се! Није касно! Има још наде за тебе и за друге као што си ти!...

Полако! Немој нагло да спознајеш ствари. Могу бити лоше по тебе.

Прочитај записе из историје наше. Просветли се. Немој да се стидиш што си мог рода! Буди, човече драги, нормалан и разуман, искрен и частан, и ништа више...

И немој да се увредиш на ове критике. Вероватно је да нећеш прочитати ове редове јер си убеђен да грешим, да правим од мрава слона. Али не! На ситницама падају и најбољи пријатељи!

И доћиће дан кад се будеш сетио ових речи. Само се бојим твог заборава.

Можда и ниси такав. Можда си ''душа од човека''. Али постоји и друга страна медаље, она тамна, која побеђује, али на крају увек изгуби....

________________

То би било то. Имам још само не да ми се сад писати Напишите слободно своја мишљења овде

Хвала! Бранко.