Учествовање лаика у политичком животу

[Guest]

Изазови савременог друштва

Учествовање лаика у политичком животу

Аутор: Владимир Марјановић, Број 1083, Рубрика Црква и друштво

А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20,25-27)

Христос је дошао на свет да спасе човека од греха и смрти и то сваког човека. Он се није бавио политичким питањима онога времена. Речено је да се да Богу Божије а цару царево. Апостоли и рани хришћани су Јеванђеље проповедали у различитим државама и код разних политичара (царева и краљева) оног времена. Међутим, када је хришћанска вера постала све заступљенија неминовно се поставило питање обликовања државног и политичког система. Тако је на Истоку настала идеја симфоније цркве и државе при чему се држава старала о земаљским, црква о духовним стварима, а међусобно су се налазиле у хармонији. Свакако да је то подразумевало обликовање државе и друштва по хришћанским начелима, без експлицитне владавине Цркве.

Православна Црква, за разлику од западних хришћанских заједница није развијала посебан систем политичких идеја, нити даје предност било којој политичкој или идеолошкој опцији. Исто тако никада није подстицала свештенство да учествује у политичким и партијским борбама. Политика код православних никад није схватана као метод који ће омогућити владавину Цркве. Источно хришћанство је више било усмерено ка духовном и мистичном него ка активистичком и практичном. Ипак, не може се рећи да је православно хришћанство „аполитично“, тј. незаинтересовано за политику. Иако је канонима забрањено учествовање епископа и свештеника у политичком животу, православним лаицима и верницима то није онемогућено. У историји нашег народа постоје бројни примери светих који су учестовали у политичком животу Србије свога времена. Немањићи су узори који и данашње генерације могу следити. Ипак, времена су данас другачија. Не живи се више у монархији и традиционалном патријархалном друштву, систем вредности је другачији, доба феудализма је завршено, симфонија Цркве и државе је нестала. Ново време је донело нова питања и нове изазове.

САВРЕМЕНО ДРУШТВО

У демократском друштву какво је данашње, велики број људи припада бројним партијама, удружењима и сл. Грађани су носиоци суверенитета, држава и Црква су одвојене, са већим или мањим степеном сарадње. Оно што је важно напоменути јесте и то да су верници у исто време и грађани државе и као такви имају права да изражавају своје политичке ставове у складу са сопственим погледом на свет. Али неминовно се постављају следећа питања: Какве политичке ставове верници треба да заузимају, поготово када знамо да не постоји засебна православна политичка идеологија? Знамо и то да Црква својим верницима оставља слободу у заузимању политичких погледа. Да не говоримо о томе да би сваки политички став, поготово ако се позива на православље и хришћанство, био окарактерисан или као опасност од фундаментализма и клерикализма, или као (не)свесна злоупотреба вере и Цркве у дневно-политичке сврхе. Како дакле поступити када искушења вребају са свих страна и са десна и са лева?

Повезаност Цркве, вере и политике врло често се тумачи као однос узајамног искоришћавања и злоупотребе. У Србији данас одсуствује афирмација темељних хришћанскиx вредности у јавном животу и у политичкој сфери. Додуше, у политичким програмима многих партија постоји одредба која се односи на подршку Српској Цркви, као установи од великог националног значаја, политичарима импонује да буду виђени у Цркви или у друштву епископа и свештеника, поготово ако је реч о предизборној кампањи. Али ретко ко, на пример не посматра свог политичког неистомишљеника као највећег крвног непријатеља или издајника. Места за практичну примену хришћанских вредности у српској политици има врло мало.

ИСКУШЕЊА ПОЛИТИКЕ

На политику се данас гледа као на нешто нечасно и прљаво, а на политичаре као на примере корумпираности, који не презају ни од чега да би се домогли власти. Постоји став да је немогуће бити поштен и бавити се политиком. При томе се најчешће мисли на професионално бављење политиком. Ипак, политика не припада само професионалним политичарима, већ се она тиче живота свих. Иако често претендује да то буде, политикa ма ког усмерења није апсолутна, већ има само условну вредност. Моћ и власт су највећа искушења за политичара. Жеља за влашћу није мотивисана потребом за служењем другим људима већ владањем над њима. Политика се брзо претвара у властољубље, а властољубље је само увод у диктаторски доживљај власти и тиранију над другима. Ретко ко практикује политику као начин и средство за служење другима – као рад на добробити друштва у целини. А политика је управо то – само начин и средство – а не циљ. Она је света служба, служење другима, а не владање њима. Нажалост, политика као средство служења другима може изгледати као недостижни идеал и утопија. Но, то само говори да је такво схватање политике исправно, баш зато што је тешко оствариво. Али тешко оствариво не значи неоствариво.

Неминовно је да верник за кога православље није само лепа традиција, него смисао живота са својим системом вредности, утиче и на обликовање политичког светоназора. То не значи постојање интегралне хришћанске политике, политичке партије или било шта слично. Тако нешто данас није ни могуће као што нису могући ни интегрална хришћанска држава, нити хришћанска нација, па ни хришћанска породица. Но, то не значи да треба одустати од политике која произилази из хришћанске одговорности – одговорности за ближње пре свега. Политика креира и нормира овоземаљски живот те стога није одговорно одустати од задатака политике јер то значи препустити ту сферу онима који нису хришћани.

ХРИШЋАНСКА ОДГОВОРНОСТ

Живимо у плуралистичком друштву у коме постоје различити погледи на свет, различити системи вредности, врло често дијаметрално супротни од хришћанског. Постоје историјски примери када су такве идеологије и идеје, попут фашизма и комунизма, надвладале хришћански систем вредности и резултовале милионима мртвих за врло кратко време. Све то говори у прилог тези да је одговорност хришћана у друштву и политици велика. Данашње време пред православне хришћане поставља ново искушење – секуларизацију јавне сфере, суптилно потискивање вере и Цркве из друштва. Истина, формалне слободе постоје. Нико физички не гони хришћане, али систем вредности који се у друштву формира је далеко од хришћанског. Места за хришћанство као део формалне традиције и обичаја има, али нема места за хришћански систем вредности. Уместо њега успоставља се либерално-секуларни систем, наводно неутралан, али заправо врло јасан када је у питању проблематика биоетике, породичних вредности, (не)легитимности верског погледа на свет, односа према духовном наслеђу и социјалним проблемима најсиромашнијих. Задатак оних хришћана који желе да учествују или већ учествују у друштвено-политичком животу не треба да буде првенствено борба за голу моћ и владавину над другима, већ борба за вредности које произилазе из хришћанског духовно-моралног погледа на свет.

За ту борбу није потребна нарочита политичка идеологија, па ни странка, већ пре свега лична вера и лични доживљај православља. Из тог личног доживљаја и живљења вере произаћи ће све друго.

[Grizzly Adams]

Задатак оних хришћана који желе да учествују или већ учествују у друштвено-политичком животу не треба да буде првенствено борба за голу моћ и владавину над другима, већ борба за вредности које произилазе из хришћанског духовно-моралног погледа на свет.

Да, али само оне вредности које се у хришћанству односе на све људе. Иначе, ово може сасвим погрешно да се разуме.