Alchmajerova bolest

[Guest Izida]

Alchajmerova bolest je degenerativni moždani poremećaj srednjeg ili poznog životnog doba koji uništava neurone i veze u moždanoj kori što dovodi do značajnog gubitka moždane mase. Danas se smatra glavnim uzrokom senilne demencije koja se nekad smatrala normalnim stanjem u starosti. Alchajmerova bolest uzrokuje postepeno i nepovratno gubljenje pamćenja, sposobnosti govora, svesti o vremenu i prostoru, i eventualno sposobnost da se brinu sami o sebi. Bolest je opisao nemački psihijatar Alojz Alchajmer 1906, i tada se smatralo da je ona retko mentalno stanje pretežno mladih ljudi. Danas se kasna Alchajmerova bolest prepoznaje kao najčešći uzrok gubljenja mentalnih funkcija oko 65. godine života, a rana Alchajmerova se mnogo ređe pojavljuje, i to kod ljudi u 30-tim, 40-tim i 50-tim.

Iako Alchajmerova bolest nije prirodi deo starenja, rizik dobijanja ove bolesti raste sa godinama. Neki pacijenti koji boluju od ove bolesti se suočavaju sa ogromnim strahom i frustracijama dok se bore sa nekad svojim najjednostavnijim zadacima i dok polako gube svoju nezavisnost. Porodica, prijatelji, i posebno oni koji se brinu o pacijentima, pate od ogromne duševne boli i stresa dok svedoče kako bolest polako uzima njihove voljene.

                   

[Guest Izida]

 

Augusta Deter, pacijentkinja kod koje je prvi put ustanovljena Alchajmerova bolest.

[Guest Izida]

Nekome meni jako bliskom,dragom i vaznom,koga mnogo volim,je pre mesec i po dana dijagnostikovana ova teska bolest.To me je motivisalo da postavim ovu temu.

Volela bih da u njoj svoja iskustva pisu oni,kojima je clan porodice ili neki prijatelj oboleo od iste.Kako to podnose?

Volela bih da ovde ucimo jedni od drugih kako da pomognemo svojim bliznjim.I kako da pomognemo clanovima porodice pacijenta.Kao i da jedni drugima pomognemo u nosenju ovog teskog krsta.

[after_silence]

Zao mi je sto to cujem stadaradim

Ovo sam procitala i iako deluje cudno, razumem, zaista razumem i zasto su se rodjaci bunili, a zasto su ovakve stvari ipak uspele...

Ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere...

Mada, koliko znam, Alchajmer ipak ima svoju progresiju koja moze trajati i godinama i ako je nekome dijag. Alz to je ista ona osoba koja je bila i pre te dijagnoze...

Fenomenalna pesma, na engleskom, koja nema veze sa archijem kako ja tepam alzhajmerovoj bolesti ali ipak oslikava sta moze proci kroz glavu nama koji bolujemo od teskih hronicnih bolesti koje nas vezuju ponekad za krevet na duze periode, pa vam stavljam i nju!

Super je tema  dada

Fantomska stanica za zaboravne

Nastojeći da spreči obolele od Alchajmerove bolesti da pobegnu iz staračkog doma u Diseldorfu, upravnik Rihard Nojrajter je izmislio fantomsku autobusku stanicu na kojoj oboleli čekaju autobus koji će ih „odvesti kući“.

Ismevanje starih, bolesnih ljudi, kako tvrde kritičari jednog sasvim originalnog metoda staračkog doma u Diseldorfu, ili, pak, sredstvo koje će turoban, svakodnevni život bolesnika učiniti lakšim, kako objašnjavaju bolničari? Odgovor na to pitanje će, verovatno, dati bliska budućnost. U međuvremenu, činjenica je da je starački dom u Diseldorfu izumeo nešto vrlo originalno - fantomske autobuske stanice za obolele od Alchajmerove bolesti, na koje će kobajagi doći autobus i odvesti ih kući.

Novinar nemačke agencije DPA prisustvuje jednoj takvoj sceni. Unezverena starica prolazi hodnikom staračkog doma, usplahireno vičući: „Moram da idem kući! Suprug će mi ubrzo stići! Moram da mu spremim večeru!“ Dva bolničara koja joj pomažu čula su to nebrojeno puta. Oni znaju da je njen suprug preminuo pre nekoliko godina i da njena kuća više ne postoji.

Bez obzira na sve to, oni joj, ipak, pomažu da dođe do „autobuske stanice“ koja se nalazi tačno ispred staračkog doma. Reč je, naravno, o lažnoj stanici na koju autobusi nikada ne dolaze. Ovaj metod koristi sve veći broj staračkih domova, a cilj je da se oboleli od Alchajmerove bolesti spreče da ne odlutaju nekuda i ne izgube se. Starica će provesti pet minuta čekajući autobus, a potom će zaboraviti da je želela da ide kući.

Posle 15 minuta, drugi bolničar će joj prići i reći joj da je polazak autobusa otkazan i da treba da pođe sa njim zato što će joj ćerka uskoro stići. Upravnik Doma u Diseldorfu Rihard Nojrajter izjavio je nemačkoj agenciji da je prva reakcija rođaka bila da je to ismevanje starih ljudi. No, pošto bolesni od Alchajmerove bolesti žive u nekom svom, posebnom svetu i ne reaguju na racionalna objašnjenja, prema tim ljudima se mora ophoditi u skladu s realnošću u kojoj oni žive, smatra Nojrajter. U domu kojim upravlja Nojrajter žive 82 stare osobe, od kojih oko 70 boluje od demencije.

Ideja o fantomskoj autobuskoj stanici potekla je od Franca Jozefa Gebela, predsednika lokalne humanitarne organizacije „Stari lavovi“. „Alternativa bi bila da ih zaključavamo ili ‘drogiramo’ sedativima“, kaže on.

U staračkom domu postoji pravilo da su stanari tu dobrovoljno i da bolničari ne smeju da ih zatvaraju.

Lažna autobuska stanica omogućava bolsenicima da se osećaju kao normalni ljudi.

Ideju o fantomskoj autobuskoj stanici preuzeli su već i starački domovi u Minhenu, Hamburgu i još nekim manjim gradovima Nemačke.

http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?topic=758.0

[after_silence]

KATE’S POEM

What do you see, nurses, what do you see?

What are you thinking when you look at me?

A crabbit old woman, not very wise,

Uncertain of habit with far-away eyes

Who dribbles her food and makes no reply

When you say in a loud voice “I do wish you’d try”.

Who seems not to notice the things that you do

And forever is losing a stick or a shoe

Who unresistingly or not lets you do as you will,

With bathing and feeding – the long day to fill.

Is that what you’re thinking? Is that what you see?

Then open your eyes nurse – you’re looking at me.

I’ll tell you who I am as I sit here so still

As I move at your bidding, as I eat at your will.

I’m a small child of ten with a father and mother,

Brothers and sisters who love one another.

A young girl of sixteen with wings on her feet,

Dreaming that soon a lover she’ll meet.

A bride soon, at twenty my heart gives a leap

Remembering the vows that I promised to keep.

At twenty-five now I have young of my own

Who need me to build a secure happy home.

A young woman of thirty my young now grow fast

Bound to each other with ties that should last.

At forty my young ones now grown will be gone

But my memory stays beside me to see I don’t mourn.

At fifty, once more babies play round my knee

Again, we know children my loved one and me.

Dark days are upon me: my husband is dead

I look at the future, I shudder with dread.

For my young are all busy rearing young of their own

And I think of the years and the love I have known.

I’m an old woman now and nature is cruel

The body it crumbles, grace and vigour depart

There now is a stone where I once had a heart.

But inside this old carcass a young girl still dwells

And now and again my battered heart swells

I remember the joys, I remember the pain

And I’m loving and living life over again

I think of the years – all too few – gone too fast

And accept the stark fact that nothing can last

So open your eyes, nurses, open and see

Not a crabbit old woman….. look closer, see ME.

[Аљонка]

Nekome meni jako bliskom,dragom i vaznom,koga mnogo volim,je pre mesec i po dana dijagnostikovana ova teska bolest.To me je motivisalo da postavim ovu temu.

Volela bih da u njoj svoja iskustva pisu oni,kojima je clan porodice ili neki prijatelj oboleo od iste.Kako to podnose?

Volela bih da ovde ucimo jedni od drugih kako da pomognemo svojim bliznjim.I kako da pomognemo clanovima porodice pacijenta.Kao i da jedni drugima pomognemo u nosenju ovog teskog krsta.

Moj pokojni deda je bolovao od ove bolesti 0110_hahaha U pocetku je poceo da zaboravlja imena, da `premece` dogadjaje u razlicita vremena... na kraju vise nije znao ko mu je sin, ko zena... Jedino je do poslednjeg momenta prepoznavao mene i zvao me imenom kojim me zvao kad sam se rodila.

Jako je teska bolest, a cini mi se da je najteze ako je bolesnik fizicki zdrav i ako je pokretan. Pamtim da je baka vezivala njegovu ruku kanapom za svoju, kad legnu da spavaju, da bi je probudio ako krene negde u sred noci...

Pored pomoci bolesniku, mislim da je ovde jako vazna i pomoc njegovom okruzenju. Izuzetno je tesko biti 24h dnevno uz takvog bolesnika, i svaki minut odmene ili bilo kakve druge pomoci jako puno znaci.

Inace, moj deda je poslednjih godina bio u jako losem stanju. Ponekad je danima bio polu mrtav, i cesto su me zvali da dodjem da ga poslednji put vidim. Jednom mu je bilo jako lose, kazu da su vec mislili da je gotov. Ja sam dosla da ga vidim, donela mu ikonu Bogorodice sa bogomladencom na 0205_whistling, i jedan krst. Upalila sam kandilo, a on se iznenada uspravio u krevetu, pogledao na Hristov lik na ikoni, nasmejao se sa suzama u ocima i rekao "Vidi malog kakav je lep". Posle toga se privremeno oporavio...

Molitva cini cuda...

Ali opet da naglasim, pomoc je neophodna njegovim najblizima....

[Guest Izida]

Alonka,hvala ti puno,sto si ovo iskustvo podelila sa nama.Meni licno mnogo znaci.

Ova zena,koju pomenuh je nepokretna.I nije bas da nista ne zna.Nekad zna sve.I isto tako vise puta joj bude toliko lose da svi pomisle da je kraj...

[Аљонка]

Alonka,hvala ti puno,sto si ovo iskustvo podelila sa nama.Meni licno mnogo znaci.

Ova zena,koju pomenuh je nepokretna.I nije bas da nista ne zna.Nekad zna sve.I isto tako vise puta joj bude toliko lose da svi pomisle da je kraj...

Ta bolest je progresivna... Pocinje tako sto se po nekad, po nesto zaboravi... zavisno od toga koliko brzo napreduje, moze da se zavrsi kao sam mojim dedom.

Tuzno je jako...

[shalom777]

Једна мени драга и блиска особа имала је Алцхајмерову болест. Волио бих, Изида,када бих ти могао рећи макар једну колико-толико ведру чињеницу у вези те болести и начина на који она дјелује код болесника. На жалост-не могу.

Из дана у дан, болесник се све више гаси, нестаје. Како физички, тако и на психичком плану. Особа коју сам познавао-а имала је Алцхајмера у почетку је била покретна,али је већ почела да полако губи разум. Стање је било тако наподношљиво, да су љекари одлучили да је неким посебним капима које дјелују на одређени центар у мозгу- прикују за кревет, јер је постало неподношљиво контролисати је.

Не дај Боже, да такве особе саме изађу из куће.

Дакле: губи се разум, болесник не препознаје чланове породице,пријатеље, говори(докле може да говори,т.ј. док се не уништи центар за говор) неповезане и бесмислене ствари...-заиста страшно. Говорили су нам да људи који дуже поживе,на крају постану као биљке.

Ову особу, Господ је ипак узео прије него што је успјела да дочека такво стање.

Оно што бих нагласио јесте да цијела породица мора бити као једно- да се организују на начин, како ће неко увијек бити поред болесника, како ће га пазити и чувати- олакшати му колико се може.

Болест јесте стварно тешка(како за болесника,тако и за оне око њега), али- треба бити јак, истрајан- са вјером и надом у Господа Исуса Христа. Он је животи свих нас уписао у Длан своје руке, за нам сваку кост- зато,не треба очајавати, него храбро напријед, са молитвом Њему, који је кадар и мртве васкрсавати...

Поздрав, био бих радостан ако ти је ова порука бар и мало била од користи.

[Аљонка]

?????: ???? ?? ?????, ???????? ?? ?????????? ??????? ????????,?????????, ??????(????? ???? ?? ??????,?.?. ??? ?? ?? ?????? ?????? ?? ?????) ?????????? ? ?????????? ??????...-?????? ???????. ???????? ?? ??? ?? ???? ???? ???? ??????,?? ????? ??????? ??? ?????.

Da, na zalost, shalom je sve u pravu. Posebno ovaj deo koji sam citirala, jer krajnji stepen bolesti je zaista tezak  :-( Mog dedu je moj tata morao da presvlaci i kupa, cak su morali i pelene da mu stavljaju, za odrasle :-( Zaista tesko i ne daj Boze nikome...

[Guest Izida]

Shalome,brate,svaka Ziva Rec Utehe mi je od koristi.Sama cinjenica da si mi se obratio na ovoj temi mi puno znaci.

Ta,moja osoba,vec nosi kateter i pelene za odrasle.A kakva je to zena bila...Hajduk zena,sto bi rekli u mom kraju.

[Аљонка]

Jutros sam bas bila dedi na grobu pa se setih tvojih reci da ta, tebi draga osoba, nekad sve zna. Mislim da se u ovoj bolesti cesto desava da se ljudi secaju ko zna cega iz davne proslosti, a ne secaju se neceg iz svaokdnevnog zivota, niti prepoznaju bliznje...

[Guest Izida]

Ta zena me je podgajila,posto mi je mama radila.Naucila me je dosta toga o zivotu.Nosim njeno ime...

[дибидусрус]

Ево код мене у суседној соби има једна таква особа. То је моја ташта. Незнамо да ли је баш та болест али вероватно јесте или је близу. Отприлике знам шта је то. Тако да ако имате питања...веома интересантно...

[Guest Izida]

Dibidusruse,ta zena je u sobi preko puta moje.Malopre sam je obilazila.Vise ne moze ni da jede.A s vremena na vreme gubi glas.

Kako je tvoja zena?