Ђавољеви Стихови

[Јован Чакарески]

Шапуће ми ђаво,

да се невером обријем,

да крв своју лажима замутим

лузнама своју савест успокојим

и тако тебе заборавим,

а себе изгубим.

Полако се моје срце утишава

када се делић мојих потреба

издиже изнад твоје љубави;

као да је неко

рукама срце моје задавио.

Улицама хода машта

и куца на моја врата,

машта сувих очију

и празне душе,

ледом окована.

Чекам твоју верност,

твој додир,

па да се опет ваздух

у мојим грудима растопи.

Онда када га окусим,

ја се тебе сетим,

јер си Ти та која

га мени због љубави

дајеш.