Антифони и Изобразитељна

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

АНТИФОНИ И ИЗОБРАЗИТЕЉНА

Антифони су постепено увођени у византијске литургије, прво је уведен трећи антифон, у време кога се вршио вход, да би касније била уведена и остала два (први и други), због светости броја три, али и да се покрије проскомидија, која је после њеног премештања са херувимске песме почела да се врши пред вход, у току појања антифона.

Три антифона јесу три васкрсна псалма који су се читали цели, са припевима, као што смо видели у певаној служби тритекта. Када је проскомидија, у свом новом облику, била пренета пред почетак литургије, читање псалама антифона је ограничено на три или четири стиха по избору из сваког од њих.

Ова три антифона са одговарајућим припевима јесу следећи:

1. 
   антифон: 91. псалам („Добро је исповедати се Господу...").
   

Припев: „Молитвама Богородице...".

1. 
   антифон: 92. псалам („Господ се зацари... ").
   

Припев: „Молитвама светих Твојих... ".

1. 
   антифон: 94. псалам („Ходите, обрадујмо се Господу...").
   

Припев: „Спаси нас, Сине Божији... ").

У току трећег антифона бивао је вход, а као входноје свечано је појан 6. стих овог (94.) псалма „Ходите, поклонимо се...", са припевом који је исти као и припев трећег антифона „Спаси нас, Сине Божији...". Ови антифони су појани на свим литургијама, што значи и на недељним и на свакодневним, иако литургија увек има пасхални карактер. Касније се догодила једна промена - не у псалмима, него у припевима, која је можда почела од недеље. Први припев је остао исти. Други припев је замењен трећим. Као трећи пак припев појан је васкрсни тропар или тропар празнованог светог. Међутим, входноје, и стих и припев, остало је исто.

Тако имамо два типа антифона који су се употребљавали, и који се још увек употребљавају на Светој Гори. Први тип антифона називамо „древни", а други, да би се разликовао од првог, зовемо „млађи". Новији тип антифона је, да би ствар била јаснија, попримио следећи облик:

1. 
   антифон: 91. псалам („Добро је исповедати се Господу...").
   

Припев: „Молитвама Богородице...".

1. 
   антифон: 92. псалам („Господ се зацари... ").
   

Припев: „ Спаси нас, Сине Божији... ".

1. 
   антифон: 94. („Ходите, обрадујмо се Господу... ").
   

Припев: Тропар.

За Господње празнике васкрсне псалме замењују месијански, који се пророчки односе на тему празника. Што се тиче припева, следила се друга схема, односно припев трећег антифона је био тропар празника. За входноје се узима један стих псалма трећег антифона.

Касније, по угледу на Господње празнике, установљени су специјални антифони и за Богородичне празнике. Међутим, већ је био заборављен исправан начин њиховог састављања. Стихови се обично узимају по избору, а входноје више није стих трећег антифона, него „Ходите, поклонимо се..." општих антифона.

На нашим семинарима употребљавамо све ове типове антифона: древне, новије, а у попразништву Господњих и Богородничних празника специјалне антифоне дотичних празника.

Ο изобразитељној је било речи када смо говорили ο богослужењима дневног круга. У монашким срединама - почетак је највероватније био у Манастиру пресвете Богородице Евергетиде у Константинопољу - изобразитељна је, да се не би изостављала, инкорпорирана у свету литургију. Антифони, који нису били омиљени и уобичајени у монашком предању, одстрањени су, а њихова места су заузела два псалма изобразитељне (102. и 143.) и блаженства, као трећи антифон. Прва два псалма немају припев, док блаженства на недељним и свакодневним литургијама имају посебне тропаре из Октоиха, који се такође зову „блаженства", или се поје 3. и 6. песма канона светога који се празнује. Овај нови систем је захтевао много више времена од антифона, али то монасима није сметало.

Када је монашки типик ушао у општу употребу и у парохијама је учињен покушај да се да предност монашкој пракси и у погледу изобразитељне. Сматрало се да су антифони подесни за сваки дан, док је недељом наметнуто као нормална пракса појање изобразитељне. Међутим, ово се није показало виталним, због дужине коју је попримило ово богослужење, посебно када се литургија служи у наставку јутрење.

Рукописна традиција нам сведочи да је у периоду када је дошло до мешања монашког са певаним типиком било покушаја симбиозе ова два предања: псалми изобразитељне су се читали са припевима, први (102. псалам) је имао припев „Благословен си, Господе", други (143. пса- лам) је имао припев „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу", док је припев блаженстава био „Сети нас се, Господе, када дођеш у Царству своме". Овакав облик изобразитељне у рукописима носи наслов „изобразитељна по чину Велике Цркве".

Једну другу варијанту изобразитељних, која се показала виталнијом, имамо у пракси словенских Цркава, у којима се изобразитељна поје у скраћеном облику, односно поју се по четири стиха из сваког псалма и сви стихови блаженстава, али без припева или тропара.

Све ове типове употребе изобразитељне на светој литургији употребљавамо наизменично, и то:

а) Изобразитељна са блаженствима, на које се поју тропари гласа из Октоиха.

б) Изобразитељна са блаженствима, на које се поју тропари треће и шесте песме канона.

в) Изобразитељна „по чину Велике Цркве".

г) Изобразитељна у скраћеном облику.

Са употребом антифона и изобразитељне свих типова тежи се ка томе да се стекне увид у једно толико богато и разнолико предање, које преживљава кризу. Данас се прва два антифона углавном сажимају у троструко понављање припева без стихова псалама, док је трећи антифон сведен на појање тропара (једанпут). Све ово се чини ради тога да се да довољно времена за извођење сложених мелодија, као што је „сила" трисвете песме, херувика, „Достојно јест..." и причастан, или за возгласе и јектеније. Једноставне народне мелодије антифона сматрају се недостојним пажње, а од стране „напредњака" заморним, због тога што се понављају припеви. Такође је био без успеха и нелогични покушај стапања псалама изобразитељне са припевима антифона, у циљу спасавања монашке праксе изобразитељне у парохијама, где је још упражњавало антифонско појање.

извор фотографије