Цр­ква, по­ро­ди­ца, умет­ност – не­рас­ки­ди­ва це­ли­на!

[Guest]

Поводом изложбе „Четврта димензија ико­не“ ико­но­пи­сца Јо­ва­на Ата­на­ско­ви­ћа

Цр­ква, по­ро­ди­ца, умет­ност – не­рас­ки­ди­ва це­ли­на!

Аутор: Марина Марић, Број 1082, Рубрика Разговор

Ми­слим да је ко­пи­ра­ње ста­рих мај­сто­ра до­бро са­мо у про­це­су уче­ња и са­вла­да­ва­ња ико­но­граф­ског на­чи­на сли­ка­ња. У уто­рак, 3. апри­ла 2012. г. у Га­ле­ри­ји Фе­никс на Дор­ћо­лу, отворена је из­ло­жба ико­но­пи­сца и фре­ско­пи­сца Јо­ва­на Ата­на­ско­ви­ћа, ро­ђе­ног 1974. го­ди­не у Кра­ље­ву. Пр­ва ис­ку­ства из сли­ка­ња ико­не стекао је у ико­но­пи­сач­кој ра­ди­о­ни­ци Ма­на­сти­ра Жи­че. На­кон то­га као део сли­кар­ске еки­пе по­чи­ње са те­рен­ским ра­дом по хра­мо­ви­ма СПЦ где се упо­зна­је са зид­ним тех­ни­ка­ма (al fre­sco и al se­co).

Од 1995. сво­је зна­ње и тех­ни­ку уса­вр­ша­ва на Ака­де­ми­ји за умет­но­сти и кон­сер­ва­ци­ју при СПЦ. Ре­дов­ни члан УЛУ­ПУДС-а (сли­кар­ско-гра­фич­ка сек­ци­ја) по­ста­је 1998. го­ди­не, а 2000. го­ди­не сти­че ста­тус сло­бод­ног умет­ни­ка. До са­да је са­мо­стал­но у пот­пу­но­сти или де­ли­мич­но осли­као 11 хра­мо­ва и ура­дио ве­ли­ки број ико­на на да­сци, плат­ну или зи­ду.

Ка­ко је на­ста­ла из­ло­жба „Че­твр­та ди­мен­зи­ја ико­не“?

– Пре че­ти­ри го­ди­не сам ура­дио „Ан­ђео се бо­ри са Ја­ко­вом“ та­ко што сам по­ку­шао да но­вим ма­те­ри­ја­ли­ма и на­чи­ном сли­ка­ња из­о­бра­зим ту ста­ро­за­вет­ну те­му. Од тог ра­да ка­сни­је се раз­ви­ла иде­ја за дру­ге ра­до­ве и по­тре­ба да на исти на­чин при­ка­жем ком­по­зи­ци­је из Ста­рог и Но­вог За­ве­та, ко­је су по мом ми­шље­њу део жи­во­та са­вре­ме­ног чо­ве­ка. Из­ло­жба је до­би­ла на­зив „Че­твр­та ди­мен­зи­ја ико­не“ јер осим три ди­мен­зи­је (ви­си­на, ши­ри­на и де­бљи­на), мо­јим ра­до­ви­ма сам тех­ни­ком, ефек­том сли­ка­ња, ком­по­зи­ци­ја­ма у сло­је­ви­ма и њи­хо­вим ко­ла­жним сла­га­њем, до­дао и ду­би­ну. Та ду­би­на под­ра­зу­ме­ва не­ма­те­ри­јал­ну су­шти­ну ико­не.

Ова из­ло­жба се у ве­ли­кој ме­ри раз­ли­ку­је од мо­јих прет­ход­них са­мо­стал­них из­ло­жби, али је исто­вре­ме­но и при­род­ни след мо­јих тра­га­ња као умет­ни­ка за су­шти­ном. Пр­вом са­мо­стал­ном из­ло­жбом „Пра­во­слав­на Сим­фо­ни­ја“, пре пет­на­ест го­ди­на за­по­чео сам тај пут об­је­ди­ња­ва­њем при­род­них ма­те­ри­ја­ла, од ко­јих су у сред­њем ве­ку зи­да­ни хра­мо­ви (опе­ка, ка­мен, мал­тер, оло­во, др­во), ико­на­ма ура­ђе­ним у фре­ско-тех­ни­ци на по­крет­ним, др­ве­ним но­са­чи­ма као осврт на Мо­рав­ску шко­лу, је­ди­ни аутох­то­ни срп­ски из­раз кроз исто­ри­ју цр­кве­не умет­но­сти. А да­нас, упо­тре­бом са­вре­ме­них ма­те­ри­ја­ла (по­ли­кар­бо­нат­ских пло­ча, ме­та­ла, кли­ри­та, акри­ла) на је­дан нов на­чин, али и да­ље у окви­ру ви­зан­тиј­ског ка­но­на, на­ста­вљам оно што сам та­да за­по­чео.

Ва­ше ико­не пред­ста­вља­ју лич­ни стил и на­чин ико­но­пи­са. Осла­ња­те се на ви­зан­тиј­ску тра­ди­ци­ју али и на раз­ли­чи­те вр­сте мо­дер­них пра­ва­ца...

– Од са­мог по­чет­ка у свом ра­ду ин­си­сти­рао сам на соп­стве­ном, лич­ном умет­нич­ком из­ра­зу у ико­но­пи­су. Ми­слим да је ко­пи­ра­ње ста­рих мај­сто­ра до­бро са­мо у про­це­су уче­ња и са­вла­да­ва­ња ико­но­граф­ског на­чи­на сли­ка­ња. Ка­да се са­вла­да тех­ни­ка, сва­ки умет­ник би тре­ба­ло да пре­у­зме од­го­вор­ност и да дâ свој лич­ни до­при­нос ико­но­гра­фи­ји, а опет, да оста­не у окви­ри­ма ка­но­на. Оно што су нам ве­ли­ки мај­сто­ри сред­ње­ве­ков­ног сли­кар­ства оста­ви­ли у на­сле­ђе вр­ло ја­сно нам ука­зу­је на ин­ди­ви­ду­ал­ни пут и лич­ни пе­чат ко­ји су оста­ви­ли на фре­ска­ма на­ших ста­рих ма­на­сти­ра. Иако се о њи­ма углав­ном ма­ло зна, кроз њи­хов рад пре­по­зна­је­мо ка­рак­тер, емо­ци­је и раз­ми­шља­ња, па и њи­хо­ва умет­нич­ка тра­га­ња.

Би­блиј­ске те­ме ста­вља­ју пред нас увек иста пи­та­ња али нам исто­вре­ме­но да­ју и од­го­во­ре на њих. Ни­је ли ро­бо­ва­ње ма­те­ри­јал­ном и по­тро­шач­ка де­ху­ма­ни­за­ци­ја са­вре­ме­ног дру­штва као и же­ља чо­ве­ка да­нас да се пр­вен­стве­но кроз то оства­ри исто што и зи­да­ње Ку­ле ва­ви­лон­ске? Ни­су ли не­моћ­ни пред По­то­пом, јед­на­ко пре­пу­ште­ни стра­да­њу, као жр­тве при­род­них ка­та­стро­фа ко­је су део ско­ро сва­ко­днев­них де­ша­ва­ња у све­ту?

Ико­но­пи­сац сред­њег ве­ка је до­га­ђа­је ко­је опи­су­је Све­то Пи­смо у сво­је вре­ме пред­ста­вљао са­вре­ме­но са ви­зу­ел­ним еле­мен­ти­ма свог до­ба. Ка­сни­ји сти­ло­ви у цр­кве­ној умет­но­сти су до­не­ли при­ка­зе свог до­ба, та­ко да и ми, да­на­шњи ико­но­пи­сци, тре­ба да по­шту­је­мо тај кон­ти­ну­и­тет и др­же­ћи се ка­но­на на­ста­ви­мо на свој на­чин да пред­ста­вља­мо већ ви­ђе­не те­ме, али да се не за­др­жи­мо са­мо на то­ме, већ и да пре­при­ча­мо но­ве, рет­ко или до са­да не­на­сли­ка­не.

Ли­ко­ви на ико­на­ма де­лу­ју по­ма­ло ап­стракт­но са ге­о­ме­триј­ским из­ра­зи­ма ли­ца. За­што?

У цр­кве­ној умет­но­сти би­ло је че­сто пре­пли­та­ња еле­ме­на­та ис­точ­не и за­пад­не кул­ту­ре. Ка­ме­на пла­сти­ка и ар­хи­тек­ту­ра Сту­де­ни­це је је­дан од при­ме­ра на на­шем про­сто­ру да су у пра­во­слав­ној сре­ди­ни не­го­ва­ни и ро­ман­ски па и го­тич­ки об­ли­ци. Глав­на тач­ка су­сре­та ис­точ­ног и за­пад­ног сли­кар­ства у том пе­ри­о­ду је на­сле­ђе ан­ти­ке, с том раз­ли­ком да је за За­пад то би­ло от­кро­ве­ње, а за Ис­ток умет­нич­ки и кул­тур­ни кон­ти­ну­и­тет и осно­ва за на­до­град­њу, од­но­сно син­те­зу ли­ков­не умет­но­сти и пра­во­слав­ног те­о­ло­шког уче­ња.

Узо­ри у умет­но­сти се стал­но ме­ња­ју, али ци­клич­но. Сво­је­вре­ме­но је као мо­дер­ни пра­вац ба­рок са за­па­да не­ми­ло­срд­но чак и по­ти­снуо и „пре­крио“ на­ше ви­зан­тиј­ско сли­кар­ство. Ви­со­ка умет­ност би­ла је у сен­ци осред­њих вред­но­сти. А мо­дер­ни прав­ци два­де­се­тог ве­ка су упра­во и на­ста­ли по­врат­ком на ви­зан­тиј­ску тра­ди­ци­ју обр­ну­те пер­спек­ти­ве, об­ли­ка, па и бо­ја. Оно што на­ше око пре­по­зна­је као ути­цај мо­дер­не умет­но­сти, би­ло у ге­о­ме­три­ји или из­ра­зу, из­ви­ре из пра­во­слав­не умет­но­сти сред­њег ве­ка. На­рав­но, те­ма­ма их не мо­же­мо упо­ре­ђи­ва­ти у пот­пу­но­сти.

„Плат­но“ се раз­ли­ку­је од оста­лих ико­на. Ка­ко је на­ста­ла та ком­по­зи­ци­ја?

У кон­тек­сту чи­та­ве из­ло­жбе сам хтео да и ову те­му об­ра­дим на свој на­чин. То је ком­би­на­ци­ја кон­тра­ста пла­стич­но­сти убру­са, ње­го­ве ма­те­ри­јал­но­сти и ли­ка Хри­ста при­ка­за­ног сли­кар­ски ми­ни­мал­но. На тај на­чин сам хтео да на­гла­сим ту не­ру­ко­тво­ре­ност ори­ги­нал­ног Убру­са ко­ји је Го­спод по­слао ца­ру Ав­га­ру. И по­ред то­га што се сам убрус на мом ра­ду на­ме­ће као до­ми­нан­тан, ње­го­ва бе­ли­на и оштри на­бо­ри су у дру­гом пла­ну у од­но­су на то­пле то­но­ве ко­ји­ма је Хри­стов лик из­о­бра­жен. Че­твр­та ди­мен­зи­ја „Плат­на“ сим­во­ли­зу­је оно што је за­пра­во би­ло ис­це­ли­тељ­ско у ори­ги­нал­ном Убру­су – ду­хов­ност, ве­ра, а не ма­те­ри­јал сам по се­би.

Да ли ико­на­ма „Ју­дин по­љу­бац“ или „Рас­пе­ће Хри­сто­во“ же­ли­те да под­се­ти­те хри­шћа­не како је Хри­стос стра­дао за њих?

– Да, на­рав­но. Ми­слим да се са­вре­ме­ни чо­век на­ви­ка­ма, по­ступ­ци­ма, па и за­ко­ни­ма по­но­во вра­тио Ста­ром За­ве­ту и да за­бо­ра­вља нај­ве­ћу Исти­ну да је Љу­бав из­над За­ко­на. Сва­ке го­ди­не нас Вас­крс, као нај­ра­до­сни­ји пра­зник, упра­во под­се­ћа и опо­ми­ње на то ка­кву је жр­тву Го­спод Исус Хри­стос под­нео за нас Рас­пе­ћем на Кр­сту. И по­ред прет­ход­не Ју­ди­не из­да­је и од­ба­че­но­сти Он је ипак пру­жио не­се­бич­ну љу­бав све­ту Стра­да­њем и Вас­кр­се­њем по­бе­дио смрт. И да­нас, две хи­ља­де го­ди­на од тог до­га­ђа­ја, ми као хри­шћа­ни не сме­мо да за­бо­ра­ви­мо да са­мо у са­бор­но­сти са на­шом Пра­во­слав­ном Цр­квом мо­же­мо да до­сто­јан­стве­но уз­ра­ста­мо кроз ис­кре­ну ве­ру и љу­бав пре­ма Бо­гу.

По­ред би­блиј­ских ком­по­зи­ци­ја на­сли­ка­ли сте ико­не из не­ма­њић­ке исто­ри­је. По пр­ви пут се као фре­ска по­ја­вљу­је „Зи­да­ње Хи­лан­да­ра“. Шта Вас је по­кре­ну­ло да на­сли­ка­те по­ме­ну­ту фре­ску?

– Фре­ска „Зи­да­ње Хи­лан­да­ра“ је на­ста­ла као део ци­клу­са о жи­во­ту Све­тог Са­ве ко­ји је жи­во­пи­сан у Хра­му Све­тог Са­ве у Пер­ту, за­пад­на Аустра­ли­ја. По­ред ње, део ове це­ли­не чи­не још не­ке пред­ста­ве из ње­го­вог Жи­ти­ја ко­је до са­да ни­су на­сли­ка­не или су рет­ке као на при­мер „Све­ти Са­ва до­би­ја ико­ну Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це у Све­тој Зе­мљи“, „Ро­ђе­ње Све­тог Са­ве“, „Бек­ство Све­тог Са­ве у ма­на­стир“, „Спа­љи­ва­ње мо­шти­ју Све­тог Са­ве“... У пра­во­слав­ној ико­но­гра­фи­ји је уста­ље­на прак­са да се Па­тро­ну, ако ар­хи­тек­ту­ра хра­ма до­зво­ља­ва, по­све­ти је­дан део жи­во­пи­са. Као што је стил сли­ка­ња, ко­ло­рит и из­бор тех­ни­ке ра­да ве­зан за мој сен­зи­би­ли­тет, та­ко је и ода­бир до­га­ђа­ја из жи­ти­ја све­ти­те­ља мо­ја лич­на емо­тив­на ин­спи­ра­ци­ја, а ре­а­ли­зу­јем их уз бла­го­слов Цр­кве.

Ко­ји су Ва­ши бу­ду­ћи пла­но­ви?

– Не­мам кон­крет­не пла­но­ве. Жи­вот у Цр­кви, мо­ја по­ро­ди­ца, мо­ја умет­ност су не­рас­ки­ди­ва це­ли­на и по­ста­вио сам са­мо циљ да на­пре­ду­јем у од­но­су и пре­ма по­слу и пре­ма бли­жњи­ма.

Ка­да по­чи­њем осли­ка­ва­ње не­ке цр­кве, увек је јед­нак осе­ћај иза­зо­ва и од­го­вор­но­сти пред бе­ли­ном зи­до­ва. Та­кав је и сва­ки но­ви дан на­шег жи­во­та. Не тре­ба тра­ћи­ти вре­ме, лук­суз сло­бод­ног вре­ме­на је исто­вре­ме­но и до­бро­вољ­но пре­пу­шта­ње ис­ку­ше­њи­ма.

Па, ето мо­жда се тај мој циљ он­да и мо­же ока­рак­те­ри­са­ти као бу­ду­ћи план да упот­пу­ним сво­је по­сто­ја­ње по­ку­ша­ји­ма да до­ку­чим ле­по­ту са­мог чи­на ства­ра­ња, оно­ли­ко ко­ли­ко је чо­ве­ко­вој мо­ћи да­то.