"Мла­дић у пра­зном гро­бу"

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма (ра­но­хри­шћан­ска вас­кр­шња ка­ти­хе­за)

Мла­дић у пра­зном гро­бу (Мк 16,5)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1082, Рубрика Библијске теме

Вас­кр­шња при­ча у Еван­ђе­љу по Мар­ку по­чи­ње до­ла­ском же­на у ра­но не­дељ­но ју­тро на гроб у ко­ји је по­ло­жен рас­пе­ти Исус (Мк 16,1–2). Њи­хо­ву не­до­у­ми­цу у по­гле­ду то­га ко ће им по­мо­ћи да од­ва­ле сте­ну са ула­за у гроб ре­ша­ва нео­бич­ни при­зор ко­ји за­ти­чу: ве­ли­ка сте­на је већ од­ва­ље­на (Мк 16,3–4).

Ка­да су ушле у отво­ре­ни гроб за­ти­чу у ње­му мла­ди­ћа об­у­че­на у бе­лу ха­љи­ну, ко­ји је се­део са де­сне стра­не ме­ста на ко­ме је био по­ло­жен Исус (16,5). По­што су се упла­ши­ле, у бе­ло об­у­че­ни мла­дић обра­тио им се сле­де­ћим ре­чи­ма: „Не пла­ши­те се. Ису­са тра­жи­те На­за­ре­ћа­ни­на, рас­пе­то­га. Уста­де, ни­је ов­де; ево ме­ста где је био по­ло­жен. Не­го иди­те и ка­жи­те уче­ни­ци­ма ње­го­вим и Пе­тру, да ће пред ва­ма оти­ћи у Га­ли­ле­ју; та­мо ће­те га ви­де­ти, као што вам ре­че“ (Мк 16,6–7). Чув­ши ове ре­чи, же­не се упла­ши­ше ве­о­ма и ни­шта ни­ко­ме не ре­ко­ше (16,8).

Же­не ми­ро­но­си­це, ко­је до­ла­зе да по­ма­жу Ису­со­во те­ло, на­и­ла­зе на пра­зан гроб. Ме­ђу­тим, исти­не ра­ди, гроб ни­је пот­пу­но пра­зан. Онај ко­га тра­же до­ду­ше ни­је у ње­му, али гроб ни­је пра­зан уто­ли­ко што се у ње­му на­ла­зи за­го­нет­ни мла­дић ко­ји са­оп­шта­ва при­сут­ним же­на­ма вас­кр­шњу по­ру­ку (Мк 16,5). Ов­де је ва­жно на­гла­си­ти да се у Еван­ђе­љу по Мар­ку осо­ба у пра­зном гро­бу из­ри­чи­то на­зи­ва „мла­дић“ (ne­a­ni,skoj), а не „ан­ђео“. У Еван­ђе­љу по Ма­те­ју пак осо­ба ко­ја је у пра­зном гро­бу ни­је мла­дић, већ „ан­ђео“ ко­ји је си­шао са не­ба, од­ва­лио ка­мен од гро­ба и се­део на ње­му (Мт 28,2). У Еван­ђе­љу по Лу­ки у пра­зно­ме гро­бу ни­су ни је­дан мла­дић, ни­ти је­дан ан­ђео, већ „два му­шкар­ца“ (Лк 24,4: a;ndrej du,o), док Јо­ван го­во­ри да је Ма­ри­ја ви­де­ла „два ан­ђе­ла“ (Јн 20,12: du,o avg­ge,lo­uj). Без об­зи­ра ка­ко су на­ста­ле ове раз­ли­ке у вас­кр­шњим из­ве­шта­ји­ма, ва­жно је да Еван­ђе­лист Мар­ко из­ри­чи­то и на­мер­но го­во­ри о мла­ди­ћу, по­што да је хтео да на­ве­де ан­ђе­ла, то би и учи­нио, јер пет пу­та ра­ни­је у свом Еван­ђе­љу го­во­ри о ан­ђе­ли­ма.

Непознати младић

Овај мо­ме­нат ни­је пу­ка слу­чај­ност, већ сиг­на­ли­зу­је јед­ну ду­бљу по­ру­ку ко­ју је Еван­ђе­лист Мар­ко уткао у сво­ју при­по­вест. На­и­ме, у сво­јој еван­ђел­ској при­по­ве­сти Мар­ко два пу­та при­по­ве­да до­га­ђај са јед­ним не­по­зна­тим „мла­ди­ћем“. У оба слу­ча­ја „мла­дић“ је за­го­нет­на лич­ност. Пр­ви пут „мла­дић“ се по­ја­вљу­је у јед­ној нео­бич­ној сце­ни у Мк 14,51–52. При­ли­ком хва­та­ња Ису­са до­шло је до оп­ште по­мет­ње ме­ђу уче­ни­ци­ма: „И оста­вив­ши га, по­бе­го­ше сви“ (Мк 14,50). По­том сле­ди: „А за њим је ишао не­ки мла­дић огр­нут плат­ном по го­лом те­лу; и ухва­ти­ше оно­га мла­ди­ћа. А он оста­вив­ши плат­но, наг по­бе­же од њих“ (Мк, 14,51–52). Овај мо­ме­нат у при­по­ве­сти је је­дин­ствен у еван­ђел­ској тра­ди­ци­ји, тј. има га са­мо у Еван­ђе­љу по Мар­ку. Тач­ни­је про­у­ча­ва­ње овог тек­ста и ње­го­во упо­ре­ђи­ва­ње са при­по­ве­сти о мла­ди­ћу у пра­зном гро­бу (Мк 16,5) по­ка­зу­је зна­чај­не слич­но­сти у во­ка­бу­ла­ру и мо­ти­ву. Све то упу­ћу­је на на­ме­ран и је­дин­ствен за­хват Еван­ђе­ли­сте Мар­ка, ко­ји је па­ра­лел­ним чи­та­њем ова два тек­ста же­лео да про­сле­ди јед­ну ду­бљу по­ру­ку од про­стог на­во­ђе­ња сле­да до­га­ђа­ја.

Чи­ни се да мла­дић ко­ји сле­ду­је Хри­сту при­ли­ком хап­ше­ња и мла­дић из пра­зног гро­ба пред­ста­вља­ју јед­ну те­мат­ску це­ли­ну. Слич­но­сти су сле­де­ће: обо­ји­ца су ано­ним­ни и за обо­ји­цу се ко­ри­сти реч мла­дић (ne­a­ni,skoj). У оба слу­ча­ја на­ро­чи­ти ак­це­нат се ста­вља на њи­хо­ву оде­ћу: пр­ви мла­дић је био огр­нут (pe­ri­beblhme,noj) плат­ном по го­лом те­лу, док је дру­ги био огр­нут (pe­ri­beblhme,noj) бе­лом ха­љи­ном. У це­ло­куп­ном Еван­ђе­љу Мар­ко са­мо на ова два ме­ста ко­ри­сти гла­гол „огр­ну­ти“ (pe­ri­ba,llw). Већ ови уви­ди по­ка­зу­ју да су при­че о мла­ди­ћи­ма по­ве­за­не и под­сти­чу на тра­га­ње за ду­бљим сми­слом ових тек­сто­ва.

Симболика одеће

Оде­ћа сва­ка­ко има сво­ју сим­бо­ли­ку: огр­нут плат­ном (sin­do,na) по на­гом те­лу и бе­ла ха­љи­на (stolh, le­ukh,) сва­ка­ко сим­бо­ли­шу по­че­так стра­да­ња – ка­да мла­дић бе­жи – и ра­до­сну по­ру­ку Вас­кр­се­ња – ко­ју са­оп­шта­ва же­на­ма. Ова два мо­мен­та као да ука­зу­ју на ста­ње у ко­ме се на­ла­зе нео­фи­ти, од­но­сно они ко­ји се кр­шта­ва­ју у Цр­кви. Док пр­ви мла­дић, огр­нут у обич­но плат­но, по­ку­ша­ва да сле­ду­је Хри­сту ко­ји стра­да и при то­ме би­ва осу­је­ћен од рим­ских вој­ни­ка и при­си­љен да наг по­бег­не, мла­дић у пра­зном гро­бу је уред­но об­у­чен у бе­ле ха­љи­не, ни­је ужур­бан, спо­кој­но се­ди са де­сне стра­не ме­ста где је био по­ло­жен Исус. Кр­штењ­ска сим­бо­ли­ка је очи­глед­на: „мла­дић“ је тип но­во­кр­ште­них хри­шћа­на и пред­ста­вља њи­хов пут од по­че­та­ка сле­до­ва­ња Хри­сту, са­бла­зни Ње­го­вог стра­да­ња, стра­ха од спо­ља­шњих не­при­ја­те­ља, оби­та­ва­ња на­го­сти не­си­гур­не, са­мо „плат­ном“ пре­кри­ве­не ег­зи­сте­ни­ци­је, до спо­кој­не и не­по­ко­ле­бљи­ве ве­ре у Хри­сто­во Вас­кр­се­ње.

У ра­но­хри­шћан­ској кр­штењ­ској прак­си Цр­кве кан­ди­да­ти за кр­ште­ње нај­че­шће су но­си­ли обич­ну оде­ћу све до кр­сти­о­ни­це, а по­том су на­ги по­гру­жа­ва­ни у во­ду (= сим­бо­ли­ка смр­ти Ису­со­ве) да би по из­ла­ску из во­де но­си­ли бе­лу оде­ћу (= сим­бо­ли­ка Вас­кр­се­ња Ису­со­вог). У при­по­ве­сти Еван­ђе­ља по Мар­ку мла­дић ко­ји бе­жи у мо­мен­ту по­чет­ка стра­да­ња Хри­сто­вог мо­же да­кле пред­ста­вља­ти аго­ни­ју оно­га ко­ји од­лу­чу­је да се кр­сти и ње­го­во су­о­ча­ва­ње са кр­сним пу­тем на ко­ме тре­ба да сле­ду­је Ису­су, док мла­дић ко­ји се­ди у гро­бу, са де­сне стра­не, пред­ста­вља спо­зна­ју ве­ли­чан­стве­ног де­ла Бо­жи­јег, Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог у ко­ме је по­зван да уче­ству­је. У том сми­слу би по­ру­ка ко­ју мла­дић упу­ћу­је же­на­ма: „иди­те и ка­жи­те учен­ци­ма ње­го­вим и Пе­тру, да ће пред ва­ма оти­ћи у Га­ли­ле­ју; та­мо ће­те га ви­де­ти као што вам ре­че“ (Мк 16,7), би­ла по­ру­ка упу­ће­на сва­ком чи­та­о­цу, да се вра­ти у Га­ли­ле­ју, да­кле у свет Мар­ко­ве еван­ђел­ске при­по­ве­сти и да се на­но­во су­срет­не са Хри­стом, они­ме што је он чи­нио и учио, са­мо ово­га пу­та у све­тлу до­га­ђа­ја Ње­го­вог Вас­кр­се­ња. Пра­ће­ње Хри­ста од по­чет­ка Ње­го­вог де­ло­ва­ња у Га­ли­ле­ји, пре­ко Ње­го­вог стра­да­ња на кр­сту до Вас­кр­се­ња, пут је сва­ко­га ко­ји се од­лу­чи да му сле­ду­је, а то сво­је сле­до­ва­ње про­ја­ви­ће кр­ште­њем ко­је је та­ко­ђе пут ко­ји во­ди од стра­да­ња и не­си­гур­но­сти ово­га ве­ка до сла­ве и ве­ли­чан­ства Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог.

При­че о мла­ди­ћи­ма у Еван­ђе­љу по Мар­ку (Мк 14,51–52 и 16,5) кон­ци­пи­ра­не су да­кле као ра­но­хри­шћан­ска вас­кр­шња ка­ти­хе­за. Ова ка­ти­хе­за има дво­стру­ки циљ: пр­ви је да осли­ка пут нео­фи­та, од хра­брог сле­до­ва­ња, пре­ко ко­ле­ба­ња и бе­га до спо­кој­ног сла­вље­ња Вас­кр­слог Хри­ста, од на­го­сти ег­зи­стен­ци­је у стра­ху до бе­лих ха­љи­на сла­ве Го­спод­ње (уп. Мк 9,3). Дру­ги је да хри­шћа­не по­так­не да увек из­но­ва чи­та­ју це­ло­куп­но Еван­ђе­ље по Мар­ку, јер је то при­ча ко­ја их се су­штин­ски ти­че, у ко­јој ће увек на­ћи по­у­ку за свој хри­шћан­ски жи­вот. То је да­кле при­ча у ко­јој ће увек из­но­ва на­ћи Го­спо­да и би­ти све­до­ци ње­го­ве кр­сне и вас­кр­шње сла­ве.

[Благовесник]

Ostavi u naslovu samo "Мла­дић у пра­зном гро­бу", više će ih pogledati ovaj više nego odličan tekst. Čitao sam slične tekstove u vreme kada sam spremao Egzegezu Novog Zaveta.

[Guest]

Ostavi u naslovu samo "Мла­дић у пра­зном гро­бу", više će ih pogledati ovaj više nego odličan tekst. Čitao sam slične tekstove u vreme kada sam spremao Egzegezu Novog Zaveta.

.hvala. на лепом предлогу !