Duhovna pitanja i odgovori valaamskih monaha

[marija]

Šta raditi, kada po isteku nekog vremena (meseca, dana) gubiš, zaboravljaš oganj blagodati, koji je duboko prosvetlio sva mračna mesta tvoje duše. Kako sačuvati radost Liturgije I molitve, I sve ono što zadobiješ?

Blagodat neizbežno odstupa, Gospod ostavlja čoveka sa svojim slabim snagama. Radi čega? – da bi se naučio smirenju, da ne bi mislio da nešto može “sam da dostigne”. Prema tome se treba odnositi veoma pažljivo, vaš iskaz je veoma čudan – “oganj blagodati koji je duboko prosvetlio sva mračna mesta tvoje duše” – s jedne strane, i – “I ono što zadobijaš”, s druge. Tu ima nešto nad čim se treba zamisliti.

Uveče dolazim kući sa posla i počinjem sa suprugom da razmejujem utiske o tome šta se kome desilo. Ko se s kim video ili razgovarao telefonom, ko je šta rekao. Gde je granica izmedju zdravog rasudjivanja i osudjivanja?

Granica je u srcu, tačnije u osećanju s kojim se sve to izgovara.

Da li je umesno pitati monaha o tome kako je došao u manastir, kao i o njegovim predstavama o monaštvu? Ili takva pitanja monasima ne treba postavljati?

Monaha ne treba pitati kako je došao u manastir – to je previše lično. Samo ukoliko sam hoće da ispriča. A o monaštvu se naravno može pitati.

Smutilo me je pitanje o ženama u manastirima. Ja sam naravno protiv toga da se dozvoli pristup ženama na Svetu Goru, ali želim da kažem, ne, da uzviknem: mi smo takodje ljudi, i  mi takodje želimo da dodjemo u manastir po utehu, radi duhovne radosti, blagodati, možda čak i radio pita. I slava Bogu što mogu da se posete takva sveta mesta kao što je Valaam, kao što sam ja imala sreće. Ne znam, nisam bila u ženskim manastirima, ali mi se čini da u muškim ima više asketizma, znači da su oni dalje od sveta, znači da su bliže Nebu. Možda nisam u pravu ali imam takav osećaj. Uostalom, želim da kažem da su žene takodje ljudi, i čini mi se da ne možemo da smetamo istinskim monasima. Ili možda nisam u pravu?

A šta vas tu smućuje? – na takve stvari treba gledati sa rasudjivanjem. Strast koja postoji izmedju muškarca i žene je prirodna. Naravno, žena u muškom manastiru je – sablazan, posebno mlada, i posebno za mladu bratiju. Uostalom kao i muškarac – u ženskom manastiru. Naravno, monasi žele tišinu, mir itd. Ali šta sad, zar treba zatvoriti sve manastire za poklonike? Ne, naravno! Ukoliko čovek ide u manastir radi duhovnih stvari (bilo muškarac ili žena) onda naravno put treba da mu bude otvoren. Ali treba se ponašati sa rasudjivanjem, pažljivo – istinske monahe naravno ništa neće uvrediti, ali nisu  svi takvi.

Ne idem u crkvu zbog toga što ne mogu da živim kako treba, koliko puta sam pokušala ali mi ne polazi za rukom – i znači sve te prestajane službe, marame-suknje – sve su to onda lagarije, što li. I veoma sam tužna, jer me to vuče nazad, a ako ne živim po zapovestima onda je sve – nesrećno. Šta da radim?

Kome Crkva nije majka – tome Bog nije otac. Crkva nisu marame-suknje, Crkva je naše spasenje, pitanje života I smrti. Vi pravilno osećate: “ako ne živim po zapovestima, onda je sve – nesrećno”, - da, to je tako. Treba se truditi živeti po zapovestima, ne ići protiv savesti. Ali čak i ako ste odstupili, pali – treba se kajati. Čak i ako nemate snage da se borite sa strašću ne okrećite se od Gospoda, ne očajavajte, doćiće vreme i Gospod će dati snage.

Može li se stupiti u manastir posle 50, kakva je od mene korist, dece nemam itd.?

U manastir se ne ide zbog toga što se nešto ne dešava, već zato što postoji priziv. Ako imate priziv onda će vas uzeti i posle 70, a ako ga nemate onda je bolje da o tome ni ne razmišljate.

Šta raditi, ako se pojavila strast prema duhovniku I postoji želja da se on sluša, vidi bez ikakve potrebe. Neprekidno ga odvlačiš od nekih poslova pokušavajući da skreneš pažnju na sebe?

To je česta pojava, posebno medju ženama. To nije sve duhovno – već duševno. Vi, dolazeći na ispovest ne dolazite kod Boga, već kod čoveka. U prvo vreme to je normalno, ali kako duhovno uzrastate treba se od toga izbaviti. Kako? – kao prvo, zapamtite da dolazeći na ispovest ili postavljajući pitanje duhovniku, mi se pre svega obraćamo Bogu. Treba tražiti Božiju volju, odgovore na svoje duhovne dileme – a ne na to, kako nas je sveštenik pogledao kome je više pažnje posvetio. S takvim osećanjima se treba boriti.

Hteo bih da saznam detaljno o sodomskom grehu. Kako se pravoslavna crkva odnosi prema njemu? Ako verujući čovek strada od tog greha, kako da se s tim bori i kako da živi?

Crkva se prema tome veoma loše odnosi – to je greh koji vapije na nebo za osvetom. Kako se boriti? Treba omrznuti greh, bolje je umreti, nego tako sagrešiti. To jest ne treba se boriti postepeno već odjednom sve odbaciti. I naravno najvažnije je – ne očajavati, greh je težak, neprijatelj će neizbežno ubacivati pomisli očajanja, gurati ka samoubistvu. Ali on se ne sme slušati – on laže, Gospod je milostiv, za sve postoji pokajanje. Čak i ako se pad ponavlja ne sme se očajavati – očajanje je gore od svega. Koliko god puta da padnete treba da ustanete i pokajete se – ali ne očajavajte. Čitajte žitije Marije Egipćanke.

Zbog čega Gospod jednima daje duhovni vid, a drugima ne; jednima u jedno vreme, drugima u drugo; jednima kroz bolesti, nevolje, a drugima – u svetu?

Zato što su to Božije sudbe. Mi to sad ne možemo da shvatimo, za to je potrebna vera, poverenje Bogu. Bez toga nema ništa. To ćemo moći da shvatimo tek u drugom svetu, u drugom životu.

Da li je greh trgovati akcijama na berzi? Da li da nastavim to da radim?

To nije jednostavno reći jednoznačno, zavisi od čoveka. Treba ispitati svoju savest. Greh je to pre svega kada ideš protiv svoje savesti. Teško je naravno sačuvati se u biznisu, a tim pre na berzi. Ali ja ne znam kakve vam je talante Gospod dao, najlakše je naravno odbaciti sve. Ali to već sami morate da odlučite I to ne može niko umesto vas. Mogu da vas posavetujem samo da češće ispitujete svoju savest. Često se pojavljuju stepenici kada se oslanjaš na nešto a posle nema dalje. Nema dalje u biznisu, ili karijeri, I jasno shvataš da bi se dalje napredovalo treba učiniti korak – prestupiti svoju savest u bilo čemu. I znaš da će tada sve krenuti tim putem, I karijera I poslovi – do sledećeg koraka. Ali hrišćanin ne sme da pravi takve korake

http://ojkrajino.com/smf/index.php?PHPSESSID=be578a9d72c079b835b58e0fb1e9fa3f&topic=2437.0

[marija]

Ljudski strahovi (od zemljotresa, zatvorenog prostora, vode, visine i sl.) – da li su to projave slabosti karaktera ili napadi nečastivog?

Ne, to su prirodne slabosti, svojstvo pale čovekove prirode. One su kod nekoga jače, a kod nekoga slabije. Nije loše to što one postoje, već je loše podlegati im, gubiti ljudsko dostojanstvo. A neprijatelj prosto može da se igra sa tim.

Pokušao sam da diskutujem sa mnogobošcima, mnoge sam uspeo da argumentujem i ostajali su bez odgovora na moja pitanja, ali su mi i dalje govorili – ne, mi ne verujemo …

Zato što ne žele da veruju. Vi apelujete na razum, a uzroci neverja su u srcu. Čak i ako vam uspe da nekoga intelektualno nadmašite i on bude prinudjen da prizna da ste u pravu, vi time ništa ne dobijate. U njegovom srcu će kao i ranije ostati neverje. Pogledajte žitija Apostola, misionara – zar su oni delovali ubedjivanjem? Ne, oni su davali primer svojim životom. Oni su govorili najjednostavnije reči, ali su njihove reči bile disanje duha, i ljudi su to odmah osećali ne umom, već srcem. Ljudi su odmah osećali istinu tih reči. Seraphim Sarovski je govorio: “Stiči duh mira i hiljade oko tebe će se spasti”. Da to je tako, ali mi nemamo taj duh i zbog toga su naše reči slabe i zaboravljaju se kroz jedan dan. To je isto kao sa žednim; ne možemo dam u damo da se napije već mu samo nakvasimo usne. Ne kažem da ništa ne treba govoriti, treba naravno. Ali o sebi treba imati smireno mišljenje. I razumeti da je najvažniji naš unutrašnji život, ako budemo imali nešto unutra, ljudi će nas slušati.

Moj muže hoće da napusti mene i sina to jest prema njegovim rečima zaljubio se u drugu ženu. Ja ne osudjujem ni njegov postupak, niti njegova dela, u meni nema ni mržnje, ali …ja veoma želim da sačuvam porodicu…

Treba da položite svu svoju nadu na Gospoda. Ostavljajući svoju porodicu i odlazeći ka drugoj ženi, Vaš muž greši. Neće imati nikakve sreće ni on, nit a druga žena. Šta vi da radite? Ako vas savest ne razobličava i ako ne osećate nikakvu krivicu pred mužem, onda se potrudite da se smirite – Gospod vas neće ostaviti. Mi ne znamo Božije sudove i šta nam je na korist. Muža trenutno nikako nećete moći da ubedite. A i ne treba – on je trenutno zaslepljen i ništa neće ni poslušati. Potrudite se (ako je moguće naravno) da se razidjete mirno i dostojanstveno. Potom, kada muže dodje k sebi, kod njega će neizbežno progovoriti savest. Šta će tada biti? Mi ne znamo, Bog sve upravlja. Možda će se i vratiti, a možda i ne. Mi treba da naučimo da sve primamo sa zahvalnošću.

Napustila sam drugog muža. Još se nismo razveli, izjava za razvod je u sudu. Živim sa drugim. Umorna sam od putovanja i neizvesnosti, nemam snage. Upetljala sam se i ne mogu da se razvedem niti da se odlučim na udaju. Strah. Molim se. Koja odluka bi bila po Božijoj volji?

Vi treba sve to da rešite sa duhovnikom. Ali i vi treba nešto da rešite jer živite u grehu – i to jednom od smrtnih. Naravno savest vam ne daje da se smirite. Treba iskreno sve da ispovedite. Gospod vas neće ostaviti, biće neko rešenje. Ako naravno zaista želite da nešto izmenite.

Postoji verovanje da na Vaskrs (do Spasovdana) svako ko želi može da zvoni zvono. Da li je to istina?

To nije verovanje već običaj. Da istina je ali samo ne do Spasovdana, već celu Svetlu Sedmicu. Na Valaamu dozvoljavamo bratiji da zvone. Ali naravno tu treba uzeti u obzir i neke specifičnosti: u gradu se možda okolnim stanovnicima to neće svideti, posebno ujutru i uveče, a i sveštenik može da se uplaši za zvona ako neko ne ume da zvoni.

Veoma mi se svidja čovek koji se odrekao od sveta – monah. Da li ću mu naškoditi ako molim Boga za njegovo spasenje kao i spasenje sve bratije?

Njemu nećete naškoditi ali sebi možete. Bolje bi vam bilo da prosto zaboravite na tog čoveka a da se molite za sebe i svoje bližnje.

Zbog čega danas u mnogim muškim manastirima žene slobodno šetaju po njima? To je sablazan za monahe. Da li u Rusiji ili zemljama SNG postoje manastiri kao na Svetoj Gori, gde ženama nije dozvoljen pristup? Ja prosto hoću da se potrudim u slavu Božiju u nekom manastiru, ali me pohota strašno muči, verovatno me razumete …

Nažalost u SNG nema sličnih manastira. U krajnjoj meri, ja ne znam za njih. Ali moguće je verovatno pokušati naći manastir gde nema tako mnogo žena …

Muž se “dao u veru”, drukčije ne mogu da kažem. Putovao je u manastir, kaže “celivao sam mošti svetitelja i poverovao”. Sada se trudi da ide u crkvu, i obilazi manastire. Ne kažem da je to loše, ali to nekad šteti porodici…Pomozite mi savetom.

Vi prosto treba da pričekate neko vreme (tri godine naprimer). Za vernika je to kao bolest rasta, a potom će samo proći. Čoveka u takvom stanju ne smete da pritiskate, jer ga možete potpuno izgubiti. Tako da se strpite da nešto uradite.

Imam prijatelja koji ne može dugo da stoji na službi u crkvi. Kaže da kada sveštenici počnu da kade, njemu počne da se vrti u glavi i on mora da ode. Krstić ne može da nosi, a ima želju. Recite mi kako da mu pomognem?

On obavezno treba da se ispovedi i pričesti. Ako ne može da odstoji službe, onda treba porazgovarati sa sveštenikom i objasniti mu. Ali najvažnije je da ne napušta Crkvu potpuno, koliko god da mu je teško. Za njega je to najvažnije.

o. Jovan (Kronštatski) je početko XX veka rekao: “Danas nema nijednog duhovnika koji je sposoban da prima pomisli”. Moje pitanje je – Kako stvar stoji sa otkrivanjem pomisli u Valaamskom manastiru? Da li u manastiru postoje starci, koji su sposobni da primaju pomisli manastirske bratije?

Vi nepravilno shvatate. Nema duhovnika ne zato što nema ljudi sposobnih da otkriju volju Božiju. Nema duhovnika zato što nema sposobnih da prime Reč Božiju. Reč Božija je – reč o Krstu, a ljudi to ne žele. I zato duhovnici ćute, jer ako otkriju čoveku Božiju volju, a on to ne želi, onda će on postati bogoborac, i svesno će raspinjati Hrista.

[Jole]

Brate u Hristu,blagoslovi! Imam nepunih 50 godina,i 1.put sam postio post,skoro do kraja(Bozicni post). Posto duhovno nisam posve izgradjen,nisam ni znao,a ni imao duhovne snage,da post izdrzim do kraja,onako kako bi trebalo. Prvo iz neznanja,ili nemara, nisam zatrazio blagoslov od parohijskog svestenika. Postio sam prvih dana prilicno ispravno,i nakon6-7dana,se po 1.put  ispovidio,mislim,najbolje sto sam mogao. U medjuvremenu,,sam saznao da u odredjene dane mogu popiti i malo crnog vina. Dan ispovijesti je bila subota. Imao sam strasan stid,strah,pa sam prije ispovijesti popio oko 1/2 l crnog  vina,a poslije toga jos otprilike toliko. Napomenuo sam svesteniku na kraju ispovijesti,o konzumiranju 1/2l cr.vina,a on je sugerisao,da vodim racuna o toma,i smanjim na razumnu mjeru,jednu casu,na cijeli dan. Glasno sam saputao,i strasno se tresao prilikom prve prave ispovijesti,pa sam zbog svega,otisao sa vecernje sluzbe,koja je bila u toku. Poslije sam do kraja dana popio jos,otprilike 1/2 l cr.vina,ali se nisam opio. Poslije sam se,tokom posta,nastavio ispovijedati i pricescivati,ali sam i svjesno i nesvjesno,krsio pravila posta,kao npr.neumjerenost u jelu i picu ,gnjev,mnogobriznost,narocito za materijalno,i sl. I te sam grijehe,u medjuvremenu,ispovijedao,ali ih svjesno i nesvjesno ponavljao. Pobrkao sam i kad se moze jesti riba,kad na ulju,kada moze malo vina,itd. Na Badnji dan,usljed malovjernosi i ocaja,se opih,a na Bozic,najradosniji dan,dan pomirenja,prastanja,se veoma gnjevih,u toku razgovora,sa porodicom,oko mog odavanja picu,i drugih stvari. Mada sam htio,bar taj dan da izbjegnem te teske razgovore,i da gnjev drzim pod kontrolom,nisam u potpunosti uspio. Veoma se kajem zbog toga,i sto tako nedostojno,docekah, Badnji dan i Bozic,i razalostih  zenu i djecu,sebe samoga,ali i Gospoda razocarah. Pijem godinama,ali mislim da mi to pomaze,da se malo opustim,zbog svih svojih problema. Rijetko se opijam,ali to narocito smeta mojoj porodici,i kad malo pijem. Zelim da operem svoje grijehe,da napravim zaokret u duhovnom i svakom drugom smislu,ali  uz alkohol, i nemoci,slabostk,stecene ruzne navike.sebi i bliznjima cinim lose,gubim strpljenje,obuzima me nespokoj,camotinja, i umjesto da se radujem u postu, svaki dan,ja neznam da se radujem,i plasim se sta cu recida cu pogrijesiti,oprezan sam i opterecen u isto vrijeme,tako dai post pada tesko,a i sve poslijeI u velikoj zelji pogrijesim i ocajavam i pijem,...da to nema smisla .Uvijek sam imao dobre namjere,a narocito se trudim u poslednje vrijeme,ali me pogadja,sto sam neshvacen,i pomalo gubim i samopuzdanje. Hrista Boga nosim u srcu i dusi,ali sta vrijedi,kad  sam nepostojan. Konkretno pitanje,za Vas je;da li mi je Bog oprostio,bar one "velike "grijehe,koje sam vec ispovidio i pricestio se,ali i one"manje",koje sam isto tako ispovidio,i pricestio se,iako sam ih svjesno i nesvjesno ponavljao,kao ruznu naviku,zbog moje malovjernosti,i duhovne nedoraslosti? Da li bih trebao,ponovo,ispovijediti vec ispovijedjene grijehe,iako ih nisam,smatram,ponovio,zbog ovih,svakodnevnih,koje iznova ponavljam,iako se trudim,ali nedovoljno,izgleda? Da li mi Bog,zbog mojih slabosi,nedosljednost,ljenosti duhovne,hoce oprostiti,ista? Svestenik mi je nakon 1.ispovijesti rekao,da je tad ispovijedjeno,i od Boga oprosteno,ali zbog kasnijih nemoci,i nedosljednosti,u postu i poslije,strahujem da ce mi post prethodni,i pogotovi svi dotad,biti na sud i osudu, na Strasnom sudu?!