Mladenci sarajevski bez sveće i pomena

[Zayron]

Mladenci sarajevski bez sveće i pomena

Mirko Đorđević | 14/04/2012

U starom jeziku našem reč mledenec znači dete nevino i postradalo, a čuva se i u nazivu praznika Mladenci – no značenje nije isto.

Ova je napomena potrebna onima koji o tome nešto znaju – ti su u ovoj zemlji retki – i onima koji o tome ili ne znaju ili ćute. Istoričari crnih hronika sarajevskih su nabrojali 11.541. ubijenih u divljačkom razaranju Sarajeva i ravno 1.601. dete postradalo raznih nacionalnosti. I vera naravno. Oni precizniji su nabrojali stotine dece srpske i pravoslavne veroispovesti. Razbojničke granate vođene danas poznatim naredbodavcima nisu pravile razliku u naciji i veri, jer inženjeri smrti o tom ne brinu. Ili su već osuđeni ili čekaju presudu u Hagu, ili su na vlasti još uvek, ili pišu knjige i pesme i slave tu “pobedu”. O toj deci ni pomena nema u knjizi Bosanski rat– o čemu dosta znamo i o čemu ovde i neće biti reči.

Osvanuo je Uskrs i Crkva o tome ćuti i ne pominje ih ni u poslanici u osvit dana nade ljudske i slave života.

Pominju se u činodejstvovanjima i deca, ali ne ova sarajevska deca mali mučenici-mladenci sarajevski. Za njih nema pomena ni sveće koje se u Evropi pale i u Sarajevu, ali Crkva o tome ćuti. Ono iz jevanđelja – Matej 2.16. – znamo, ali jevanđelisti nisu bili ni hroničari ni istoričari, oni su išli za svojom vizijom kao i svi pisci. Istorija nije literatura ni obrnuto, a priču o surovom caru Irodu ne potvrđuje ni biblijska istorija ni arheologija – ono kada se Irod „razgnevio vrlo i posla te pobiše svu djecu u Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže”. To znamo ali decu sarajevsku i bebe umorene niko ne pominje u Crkvi ni za Uskrs. A Onaj za koga kažu da je vaskrsao – iako o tome do danas dokaza nema – je opominjao. Ko povredi jednog od ovih malih „bolje mu je da vodenički kamen obesi sebi o vrat i da potone”. Čita se i to, ali ni reči o Irodu naših dana koji je umorio mnogu nevinu decu sarajevsku. Taj se Irod proglašava za heroja i kliču mu evo i u ovom predizbornom vašaru uskršnjem licem na Đurđevdan koji se približava. U Crkvi za sarajevske mladence nema pomena ni sveće, a nismo sigurni sasvim da li su ih se i hodže setile dok čitaju Kuran časni koji je svetu celom opomena. U Crkvi ih se nisu setili iako kanoni nalažu strogo da se za umorenu decu služi posebno i dosta drugačije nego za umorene odrasle. A dece ima na crnom spisku 1.601 i to nije legenda ni literatura – imena beba su objavljena, od kojih je većina krštena po nekom obredu verskom.

Ne samo u crkvama vec i u laičkom delu javnosti trijumfuju lažovi – uz časne izuzetke naravno – i pisci i pesnici.

A u crkvama o Njemu svašta govore. Mnogo o Njemu i ne znamo, ali On je prošao kroz istoriju kao meteor i danas opominje da je lagati greh. A o Isusu iz Nazareta mnogo i ne znamo – znamo samo datum smrti ali ne i rođenja, ne znamo mu ni oca ni majku. Nikada On sebe nije smatrao ni carem ni bogom, a u crkvama ga uzdižu na štitove i koplja onih vizantijskih pretorijanaca i pevaju mu himne carske, bukvalno po tekstu vizantijskog vojnog protokola. On je govorio istinu, a o Njemu lažu iz dana u dan svuda. I pisci i pesnici i ratnici i političari. On je i sada potonuo u vrevi ovog predizbornog vašara. Stoga nije čudno što se sarajevskih mladenaca-mučenika niko i ne seća. Toliko smo se izveštili u laži da i kada se dogodi da neku istinu kažemo, niko nam ne veruje. To čoveku pada na um dok čita ove sarajevske crne spiskove umorene dece – jedan se zove Miroslav a drugi Mustafa i tako dalje. Kao da sede na onim krvavo-crvenim stolicama. Ta deca neće vaskrsnuti, ali smo sigurni samo da su umorena od divljaka s bregova ponad Grada. I evo Irod se hvali kako “je Srebrenica gotova”. A neki kliču žici i Srebrenici slušajući govornike-lažove. Nas stid neće nadživeti, o čemu se pitao u kamenolomu onaj junak iz Kafkinog romana. A jedan cinik citira Njegoša:

Vaskrsenje ne biva bez smrti

Niti Uskrs bez Velikog petka.

Neka je i od Njegoša, nije baš neka velika mudrost sve to.

Ne lažemo mi samo danas – vekovima se lagalo i niko da kaže da je i laž deo baštine naše – kao i drugde u svetu.

A neke knjige o bosanskom ratu dostižu već basnoslovne tiraže i najavljuju se kao novi podsticaj za druge knjige. Beogradski Uskrs je tužan dan, baš kao i onaj na sarajevskim ulicama sa onim krvavo-crvenim stolicama za decu umorenu od varvara, koji su obeležili ne samo kraj veka nego i kraj milenijuma, kako se u svetu o tom ratu odavno govori. Drugi cinik nas opominje da su dela i nedela ovih što su bili na vlasti, a kakvi li će tek doći – strah je i misliti.

Bilo kako bilo, Uskrs će ostati dan nade onima koji nisu zaboravili da se nadaju.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.04.2012.

http://pescanik.net/2012/04/mladenci-sarajevski-bez-svece-i-pomena/

Zločini nad djecom Sarajeva

Latinka Perović | 14/04/2012

Poštovani i dragi prijatelji iz Sarajeva,

Poštovani i dragi prijatelji grada Sarajeva u Beogradu,

Okupila nas je knjiga Zločini nad djecom Sarajeva u opsadi. Među nama su i roditelji dvoje ubijene dece. Dugujemo im neizmernu zahvalnost što su došli u Beograd i dali nam priliku da im pokažemo da mi nismo ravnodušni ljudi: znamo i za revolt i za kajanje, i umemo da molimo za oproštaj.

Svaka reč u naslovu knjige dotiče i naše emocije i naš razum, a sve zajedno kao opis jednog čudovišnog dela traže od nas stav. Izbor je tesan: ili smo na bilo koji način – činjenjem, prećutkivanjem, poricanjem – na strani zla ili smo kategorično protiv. Ali da izbor ne zavisi samo od naših čovečnih instinkata, potrebno je da konkretne manifestacije zla budu dokumentovane, proučene i opisane. I dalje će se lagati ali uz knjigu Zločin nad djecom Sarajeva u opsadi – laž se ne može cementirati i podići na nivo istorijske istine. Porozan će biti i novi nacionalni identitet koji se pokušava konstruisati na laži.

Knjiga Zločin nad djecom Sarajeva u opsadi nastala je u okviru naučnog projekta o stradanjima dečje populacije u ratu u Bosni i Hercegovini devedesetih godina i samo je prvi realizovani deo tog projekta. Na njoj je godinama, praktično od 1996. godine, radio multidisciplinarni istraživački tim. Njeni su akteri prof. Smail Čekić, prof. Muhamed Šestanović, Merisa Karović i Zilka Mastalić – Košuta. Izdavač je Univerzitet u Sarajevu, Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava.

Pred akademskom javnošću, pred javnošću uopšte – domaćom i stranom – nalazi se naučna studija o jednom od najgnusnijih zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini na kraju XX veka. Autori su obrazložili metod, precizirali pojmovno-kategorijalni aparat, dali politički i istorijski kontekst rata i počinjeni zločin nad decom Sarajeva posmatrali u okviru međunarodnog prava. Oni govore jezikom brojki. Poznat je broj lokacija, 115, na kojima su, uz ostale, ubijana i deca. Utvrđena je struktura ubijene dece – u ovoj knjizi 524 – po starosti, polu, nacionalnoj pripadnosti, mestu izvršenja zločina, načinu izvršenja. Ali sve te okrutne brojke deluju apstraktno dok se ne dođe do središnog dela knjige: popisa ubijene dece, sa fotografijom svakog ubijenog deteta, a tamo gde se nije mogla naći fotografija, sa pupoljkom ruže. I kratkom biografijom svakog ubijenog deteta: čitav jedan mali svet snova i nada, neostvarenih mogućnosti i potencijalnog bogatstva. Nekako sam smogla snage da pročitam te opise života u nagoveštaju, ali ne i da sa teksta podignem pogled prema fotografijama tih devojčica i dečaka. Bojala sam se njihovih očiju u kojima nema srdžbe već razočaranosti: zašto, zar vi tada kada su nas nemilosrdno usmrćivali niste već bili odrasli, zreli i odgovorni ljudi? Sa tim pitanjem su se, uverena sam, uz svu naučnu strogost i činjeničnu preciznost, sretali i autori knjige Zločini nad djecom Sarajeva u opsadi. Zato su, verujem, i detaljno obrazložili razloge zbog kojih su stradanja dece u gradu u opsadi učinili predmetom naučnog proučavanja.

Autorski tim polazi od toga da su „Djeca… po međunarodnom humanitarnom pravu zaštićena (lica) od bilo kakvog napada, što je bilo jako dobro poznato i onima koji su planirali, pripremali i (iz)vršili zločine nad djecom, a zatim i nad njihovim roditeljima, ali i svim ostalim koji imaju djecu i koji mogu razumjeti i shvatiti karakter i težinu takvog (izvršenog) zločina.“

Stradanje dece, ravnodušnost sa kojom su ubijana, najbolje ilustruju namere planera i izvođača rata, sam karakter rata kao etničkog inženjeringa: ljudi, uključujući najslabije, bili su puki materijal za ostvarenje zamišljenog plana: „Gađana su i djeca u školama, kući – stanu, na ulici i dok su se igrala napolju i drugim mjestima.“

Najzad, visok procenat dečje populacije, kao najslabije i najosetljivije, među ubijenima i ranjenima u Sarajevu u opsadi, zahteva dugoročna i kompleksna proučavanja zbog višestrukih posledica: demografskih, psiholoških, kulturoloških i civilizacijskih. Posebno, zbog sistema vrednosti u postratnim društvima: relativizacije moralnih i pravnih normi, dovođenja u pitanje naučnih saznanja, posvemašnjeg nasilja koje permanentno podriva osnove mira i stabilnosti.

U opsadi Sarajeva koja je trajala 1.479 dana ubijeno je 10.615 ljudi – od toga 1.601 dete, a ranjeno je 61.136 ljudi – od toga 14.946 dece. Važna su, dakako, empirijska istraživanja. Ali u sredinama gde se sve brzo zaboravlja i lako poigrava brojkama, od suštinske je važnosti težnja ka istorijskoj istini kao sinergiji nauka. Bez toga nema samorefleksije, a bez nje ni perspektive.

Šta bi nama u Beogradu, u Srbiji koja je mnogonacionalna država, mogla da znači knjiga Zločin nad djecom Sarajeva u opsadi? Budući da autori knjige zločin nad decom Sarajeva vide kao zločin države Srbije „izvršen u ambijentu agresije na Republiku Bosnu i Hercegovinu na kraju XX stoljeća“, dolazak knjige u Beograd je znak poverenja u srpsko društvo, u napore koje ono čini da se počinjeni zločini ne relativizuju. Relativizacija je drugo ime za ravnodušnost koja je egzistencijalna opasnost: ona je, kako je govorio jedan ruski mislilac u XIX veku, prvi znak istorijskog propadanja naroda.

Još su žive velikodržavne ideje. One imaju nivo dogme, koja srpski narod drži u sukobu sa realnim svetom podstičući proces truljenja u njemu samom. Ali, etnički nacionalizam nije uspeo da amalgamiše i homogenizuje srpsko društvo: ono je, duboko sam uverena, pluralnije nego što izgleda. To vi iz Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava i vi, roditelji ubijene dece, dobro znate i zato ste danas u Beogradu. Primamo vas sa stidom i nepristajanjem da se u ime bilo kog cilja identifikujemo sa zločinom. Mi, dakako, znamo da postoje ideje koje vode u zločin. Takve su ideje organskog jedinstva nacije i etnički čiste države. Ali i da su one u svakom pokušaju da se ostvare završavale u katastrofi. Drugog nije moguće videti kao fizičku smetnju ostvarenju mitologije a da se time ne ugroze sloboda i razvoj vlastitog naroda. U Beogradu su vas, dragi prijatelji iz Sarajeva, dočekali ljudi koji su toga uvek bili svesni. Neka vas ne zbunjuje muk koji vlada u ovoj dvorani: vaša potresna, vaša dragocena knjiga, trenutak je istine za nas. Hvala vam za to.

Reč na promociji knjige Zločini nad djecom Sarajeva u opsadi, u izdanju Univerziteta u Sarajevu, Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, Sarajevo 2012, u Beogradu, 6. aprila 2012.

Peščanik.net, 14.04.2012.

http://pescanik.net/2012/04/zlocini-nad-djecom-sarajeva/