Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића

[Guest]

Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (први део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1081, Рубрика Богословље

Ко не разуме Литургију не може разумети Православље. о. Јустин Поповић

У богословском опусу архимандрита др Јустина Поповића велико, и по обиму и по значају, место заузимају његови преводи. Превођење Светих Литургија је, опет ваља знати, само један аспект преводилачког подвига оца Јустина. Подсетимо – он је преводио и Свето Писмо, дела Светих Отаца, Житија Светих, Свете Тајне и молитвословља, Службе, Акатисте, Каноне и Молитве.

Теологија Литургије је на више места и различитим поводима излагана и образлагана у целокупном богословском делу оца Јустина Поповића. Она није, послужимо се овим, већ, општим местом у опису његове теологије, једна од богословских тема ћелијског архимандрита – она је само срце и суштина свеукупне његове теолошке мисли.

Својеврстан резиме учења о Светој Литургији блажени Старац изнео је у свом Поговору преводима Светих Литургија – О овом преводу Светих Литургија. У њему Јустин излаже богословље Свете Литургије – њену христолошко-еклисиолошку „природу“. Евхаристија је најсавршенији „простор“ и „начин“ остварења људског назначења – обожења кроз саучествовање у животу Христовом и Његовом Домостроју који се на Евхаристији увек у целокупности понавља.

Да би то олакшао, приближио савременом човеку, да би њега учинио активнијим учесником ове велике Тајне Побожности, следећи кирилометодијевско предање о. Јустин преводи све три литургије на српски говорни језик. Он том приликом, очигледно алудирајући на Вукову (и Вукових идеолошких настављача) језичку реформу и њене последице на језик српске теологије и молитвеног живота, подвлачи да је овде реч о језику: „не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма.“ Отац Јустин, инсистирајући на динамичком и стваралачком разумевању односа језика и Јеванђеља, односно Цркве и културе једног народа, истовремено резимира кирилометодијевско предање и антиципира толико хваљену савремену мисиолошку теологију инкултурације.. Он пише: „Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа; примајући га за свој језик којим се обраћа Богу она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богомдане могућности... Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светога, језик богослужења и богослављења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом...“

Отац Јустин је био свестан значаја говорног језика за оба аспекта црквене мисије: унутрашњи и спољашњи. Уколико ствари посматрамо аd intra – богослужбена употреба говорног језика је неопходно (али не и довољно!) средство које треба да омогући активно и словесно учествовање целокупног црквеног сабрања у њеном молитвеном животу. Ad extra говорни језик представља незаобилазни пут ка остварењу аутентичне мисије и благовести Јеванђеља Христовог.

Полазна тачка Јустинове методологије превођења литургијских текстова била је жеља да открије „древно литургијско Предање“ и њиме измери, оцени начин на који је оно продужено у „данашњој саборној васељенској пракси Православних Цркава.“ Древно литургијско предање је сагледавао на основу рукописних служабника – грчких, старосрпских и црквенословенских. Неке од њих је користио помоћу њему тада доступних научних издања старих литургијских рукописа, друге пак непосредно. Користио је и старе штампане служабнике, поготово старосрпске, попут познатог Служабника Божидара Вуковића.У оквиру ове групе извора предност је давао служабницима архијерејске намене – односно онима који су писани или прилагођени за службу архијереја полазећи од уверења да: „... је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“

Отац Јустин је знао да се један литургијски обред, једно предање и искуство Литургије, не састоји само из текстова служби. Оно обухвата и елементе тзв. литургијског окружења (Храм и све шта се у њему налази) али и светоотачких мистагогија – односно, начина на који је служба у одређеном времену и на конкретном простору доживљавана и разумевана. Тај доживљај Службе, поготово од стране њених најаутентичнијих учесника меродаван је и приликом њеног данашњег превођења и служења. Због тога отац Јустин у пуној мери користи и „светоотачка тумачења Свете Литургије“ у настојању да открије „древно литургијско Предање.“

Данашњу саборну васељенску праксу Православних Цркава Јустин упознаје на основу савремених служебника Православних Цркава. Он такође консултује и друге преводе: „новогрчке, руске, бугарске, немачке, енглеске и француске“ као и радове савремених литургичара и богослова.

Отац Јустин је свој први превод Свете Литургије објавио у 28. (1922. године), а други у 84. (1978. године), години живота. То су два другачија, различита приступа предлошцима. У првом случају, млади Јустин преводи узимајући постојећи текст без дубљег преиспитивања његовог садржаја. У другом, сада већ зрео богослов (а увек отворен да чује мишљења и искуства других), он се не устеже да интервенише и тумачи, заузима став својим преводом. Погледајмо то на конкретним примерима. У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње анђелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су му с леве стране...“ Он, такође, исправно наводи да се молитва Царе небесни, пред почетка Литургије чита само једанпут.

Редакторска рука оца Јустина је кроз све литургијске текстове најмлађег превода евхаристијске молитве поставила пред њихове возгласе. На тај начин се оне, пише о. Јустин, „налазе на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа којима се свака молитва логички и завршава.“

Појединачних примера Јустинових интервенција има више. Ми ћемо навести само неке од њих. Он, на пример, проширује возглас Молитве Три Свете песме: „Јер си Свет Боже наш [и у Светима обитаваш ] и Теби славу узносимо...“ Отац Јустин вели да се овај возглас „текстуално тако налази у многим старим рукописним Служабницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу где је несумњиво пренет као такав из Литургије.“

У преводу из 1978. године, у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Литургији, дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стандардну богослужбену праксу. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апостола али и после њега, пред читање Св. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу са тамјаном, приступа свештенику и, примишви благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника.

Отац Јустин у овом преводу препознаје одређене касније унесене елементе у литургијске текстове и њих ставља у угласте заграде чинећи их тако необавезним односно опционим. То важи за тзв. јектенију за упокојене и поновљену Мирну јектенију пред Другу молитву верних.

Постоји више примера литургичког и богословског развоја оца Јустина Поповића. У различитим варијантама свог превода он мења одређена места и решења у складу са новим сазнањима које је стекао. Карактеристичан пример за то представља Дијалог свештенослужитеља после Великог входа. У преводу из 1922. године дијалог овако изгледа:

Свештеник: Опомени [Помени] ме се брате и саслужитељу.

Ђакон: Нека се Господ Бог опомене свештенства твог [Нека Господ Бог помене свештенство твоје] у Царству Своме.

Ђакон: Помоли се за мене Владико свети.

Свештеник: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега [Вишњега] осениће те.

Ђакон: Сам Дух служиће са нама све дане живота нашег.

Ђакон: Опомени [Помени ме] ме се Владико Свети.

Свештеник: Нека те се Господ Бог [Нека те Господ Бог] помене у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.

Ђакон: Амин.

Као што видимо, у оваквој форми дијалога појављује се наопака идеја да Дух Свети саслужује нама, што је оповргао Епископ Атанасије Јевтић рекавши да: „не саслужује Дух Свети нама него ми Њему!“ У преводу из 1978. године долази до знатних промена. Јустин сада даје древнији и правилнији поредак, скоро идентичан ономе у Диатаксису Филотеја Кокиноса:

Свештеник: Помоли се за мене [Владико] брате и саслужитељу.

Ђакон: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те.

Ђакон: Помени ме Владико свети.

Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.

Ђакон: Амин.

Отац Јустин објашњава да се определио за ову варијанту дијалога на основу рукописа и старих штампаних књига али и према: „... што је главно, Архијересјком чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености, литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служaбницма. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“

– крај у следећем броју –

Извор: Православље

[Dragan Radomirovic]

da li se negde sluzi Liturgija na jeziku koji razumeju verni u Srbiji

[Guest]

Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (други део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1082, Рубрика Богословље Отац Ју­стин је у свом птрводу Тро­пар Тре­ћег ча­са ста­вио у за­гра­де те га, са­мим тим, учи­нио ли­тур­гиј­ски оп­ци­о­ним.

Не ула­зе­ћи ово­га пу­та у пи­та­ње ста­ри­не ли­тур­гиј­ског ге­ста по­ди­за­ња Да­ро­ва пред во­зглас Мо­ли­тве Анам­не­зе – Тво­је од тво­јих Те­би при­но­се­ћи ра­ди свих и за све, кон­ста­ту­је­мо да је отац Ју­стин пра­вил­но ре­шио не­до­у­ми­цу ко тре­ба да по­ди­же исте. Он пи­ше да ли­тург – све­ште­ник (а не ђа­кон!) уз­ди­же Да­ро­ве: „... укр­шта ру­ке сво­је ста­вља­ју­ћи де­сну из­над ле­ве, и де­сном узи­ма све­ти ди­скос а ле­вом све­ти пу­тир, по­ди­же их чи­не­ћи знак кр­ста са ве­ли­ком па­жњом...“ На овај на­чин ја­сно се по­ка­зу­је да ли­тур­гиј­ска функ­ци­ја ђа­ко­на не укљу­чу­је ди­рект­ни, не­по­сред­ни при­нос Бо­гу не­го са­мо пре­нос = при­нос да­ро­ва од на­ро­да ка ви­шем све­штен­ству.

У овом пре­во­ду отац Ју­стин је Тро­пар Тре­ћег ча­са ста­вио у за­гра­де те га, са­мим тим, учи­нио ли­тур­гиј­ски оп­ци­о­ним. О то­ме је оп­шир­но пи­сао у тек­сту по­го­во­ра:

„Из­ве­сни тек­сто­ви ко­ји су тек у но­ви­је вре­ме ушли у чин Ли­тур­ги­је, и то не сву­да код свих пра­во­слав­них (као што су: Јек­те­ни­ја за упо­ко­је­не по­сле Су­гу­бе јек­те­ни­је и тро­пар Тре­ћег ча­са у са­мом Ка­но­ну Ев­ха­ри­сти­је) ста­вље­ни су ов­де у угла­сте за­гра­де, јер ни­је на­ше да их овом при­ли­ком из­о­ста­ви­мо али ни да их про­пу­сти­мо не ука­зав­ши на њи­хо­во но­ви­је уво­ђе­ње у чин Ли­тур­ги­је. То осо­би­то ва­жи за Тро­пар Тре­ћег ча­са у ка­но­ну Ев­ха­ри­сти­је за ко­ји су по­след­њих не­ко­ли­ко ве­ко­ва мно­ги пра­во­слав­ни је­рар­си, ли­тур­ги­ча­ри и бо­го­сло­ви већ ви­ше пу­та ре­кли да га тре­ба или са­свим из­о­ста­ви­ти или ма­кар пре­не­ти ис­пред мо­ли­тве епи­кле­зе што смо ми ов­де и учи­ни­ли (...) На овај на­чин он ма­ње пре­ки­да ли­тур­гиј­ску и ло­гич­ку не­пре­кид­ност тек­ста Све­те Ана­фо­ре (...) Од­су­ство тог тро­па­ра у ста­ри­јим (пре 16. ве­ка) ру­ко­пи­сним Слу­жеб­ни­ци­ма, ка­ко грч­ким та­ко и ср­буљ­ским, као и у свим да­на­шњим штам­па­ним грч­ким Слу­жеб­ни­ци­ма сма­тра­мо да ов­де ни­је по­треб­но ни до­ка­зи­ва­ти.“

Што се Ли­тур­ги­је Све­тог Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког ти­че тре­ба зна­ти да је у њој, у мо­ли­тви Епи­кле­зе, отац Ју­стин из­о­ста­вио ре­че­ни­цу тре­ћег бла­го­сло­ва Све­тих Да­ро­ва – „Пре­тво­рив­ши их Ду­хом Тво­јим Све­тим“ за­вр­шив­ши је ре­чи­ма: „Све­ште­ник: Про­ли­ве­ном за жи­вот све­та. Ђа­кон: Амин, Амин, Амин.“ Отац Ју­стин обра­зла­же сво­ју ин­тер­вен­ци­ју ре­кав­ши да: „(...) у Ли­тур­ги­ји Св. Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, при са­мом осве­ћи­ва­њу ев­ха­ри­стиј­ских да­ро­ва, ре­чи: „Пре­тво­рив­ши их Ду­хом Тво­јим Све­тим“ ов­де су из­о­ста­вље­не (иако у но­ви­јим сло­вен­ским слу­жеб­ни­ци­ма по­сто­је) ... Оне су не­по­треб­но и не­у­ме­сно пре­не­те ов­де из Зла­то­у­сто­ве Ли­тур­ги­је док у из­вор­ним тек­сто­ви­ма Ва­си­ли­је­ве Ли­тур­ги­је не по­сто­је јер су тек­сту­ал­но су­ви­шне.“

По­ја­вљи­ва­ње овог бла­го­сло­ва у Ли­тур­ги­ји Све­тог Ва­си­ли­ја ти­пи­чан је при­мер пре­но­ше­ња еле­ме­на­та Зла­то­у­сто­ве у Ва­си­ли­је­ву слу­жбу, ин­тер­по­ла­ци­ја ко­ја се пр­ви пут у Грч­кој по­ја­ви­ла у XI ве­ку, а у Ру­си­ји би­ла не­по­зна­та до Ни­ко­но­ве ре­фор­ме. Ова ин­тер­по­ла­ци­ја уве­де­на је, по ми­шље­њу Ус­пен­ског, из же­ље пра­во­слав­них Гр­ка да уса­гла­се, при­бли­же, од­но­сно из­јед­на­че ре­чи епи­кле­зе обе­ју Ли­тур­ги­ја, јер су их на то при­зи­ва­ле кри­тич­ке опа­ске ри­мо­ка­то­ли­ка да не­ма­ју је­дин­стве­ну фор­му вр­ше­ња Све­те Ли­тур­ги­је. Фун­ду­лис ми­сли да је до то­га до­шло из же­ље да се на­ме­сто два уве­ду три осве­ћу­ју­ћа бла­го­сло­ва у сам текст Ли­тур­ги­је. То је са Зла­то­у­сто­вом слу­жбом би­ло лак­ше, али је код Ва­си­ли­ја до­ве­ло до ова­кве про­бле­ма­ти­ке. У штам­па­ним слу­жеб­ни­ци­ма овај до­да­так по­ја­вљу­је се код Гр­ка 1526, а код Ру­са 1602. го­ди­не. XVII век је пре­лом­но вре­ме за уво­ђе­ње ове ино­ва­ци­је. Та­ко у Укра­ји­ни Слу­жаб­ник из 1620. го­ди­не не­ма овај до­да­так, али га има онај из 1646. го­ди­не. Ус­пен­ски пра­вил­но ка­же да основ­ни про­блем са овим умет­ком ни­је у то­ме што је он нов, до­дат, или што на­ру­ша­ва је­зич­ку струк­ту­ру, не­го што пла­ћа да­нак схо­ла­стич­ком раз­у­ме­ва­њу Све­те Тај­не. За­хва­љу­ју­ћи ин­тер­вен­ци­ји Ни­ко­ди­ма Све­то­гор­ца, Гр­ци од 1853. го­ди­не пре­ста­ју да штам­па­ју овај до­да­так.

У Ју­сти­но­вом пре­во­ду Ли­тур­ги­је Пре­ђе­о­све­ће­них Да­ро­ва не­по­сред­но пред при­че­шћи­ва­ње све­ште­но­слу­жи­те­ља чи­та­мо сле­де­ћу ру­бри­ку: „Ако све­ште­ник слу­жи сам, без ђа­ко­на, он са­да не пи­је из све­тог пу­ти­ра. Ако пак слу­жи са ђа­ко­ном, све­ште­ник са­да узме све­ти пу­тир и пи­је из ње­га ни­шта не го­во­ре­ћи. Ђа­кон пи­је из све­тог пу­ти­ра по­сле за­ам­во­не мо­ли­тве, упо­тре­бља­ва­ју­ћи све­те да­ро­ве.“

Ов­де ви­ди­мо да отац Ју­стин ни­је ре­а­го­вао на ову бо­го­слов­ску и бо­го­слу­жбе­ну ино­ва­ци­ју ко­ја, на жа­лост, по­сто­ји и у да­на­шњим си­но­дал­ним из­да­њи­ма слу­жеб­ни­ка. Исто­риј­ски гле­да­но, бо­го­слов­ска иде­ја ко­ја сто­ји у са­мом ср­цу ове ли­тур­гиј­ске прак­се се по пр­ви пут ја­вља у ру­ском, мо­сков­ском Слу­жаб­ни­ку из 1676. го­ди­не, об­ја­вље­ном у вре­ме Па­три­јар­ха Јо­а­ки­ма, у ко­ме се штам­па и На­по­ме­на о не­ким ис­прав­ка­ма у слу­же­њу Пре­ђе­о­све­ће­не ли­тур­ги­је. Основ­на те­о­ло­шка иде­ја при­сут­на у овом тек­сту ко­ји из­ла­же по­ре­дак при­че­шћи­ва­ња све­ште­них ли­ца у ол­та­ру је да је ви­но, иако осве­ће­но, ипак са­мо ви­но, а не Крв Хри­сто­ва, јер над њим ни­су чи­та­не ре­чи осве­ће­ња. То ће у Слу­жаб­ни­ку из 1767. го­ди­не пи­са­ти раз­ра­ђе­ни­је, али убла­же­но: „Ако ви­но и је­сте осве­ће­но ста­вља­њем че­сти­це оно ипак ни­је пре­су­штаствље­но у Бо­жан­ску Крв“. Н. Д. Ус­пен­ски сма­тра да је у на­че­лу ово пи­та­ње би­ло ре­ша­ва­но у ду­ху схо­ла­стич­ке те­о­ло­ги­је (ко­ја зах­те­ва од­ре­ђе­ну ма­тери­ју али и фор­му да би Све­те Тај­не би­ле ва­лид­не); ви­но „ни­је пре­су­штаствље­но у Бо­жан­ску Крв“ јер се над њим ов­де ни­су чи­та­ле ре­чи осве­ће­ња, (= фор­ма ев­ха­ри­сти­је, прим. ауто­ра) као што то би­ва у Ли­тур­ги­ја­ма Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког и Јо­ва­на Зла­то­у­стог. Ма­ло­ру­си (= Укра­јин­ци) су све до Мо­ги­ли­ног Ев­хо­ло­ги­о­на има­ли по­ре­дак при­че­шћи­ва­ња исти као и у Ли­тур­ги­ји Све­тог Зла­то­у­ста. Тек ће се у Ев­хо­ло­ги­о­ну по­ја­ви­ти текст О не­ким ис­прав­ка­ма у слу­же­њу Пре­ђе­о­све­ће­не слу­жбе, где сто­ји и сле­де­ћа на­по­ме­на: „Ка­да пак пи­јеш из ча­ше или по­да­јеш ђа­ко­ну не­мој ни­шта го­во­ри­ти: јер је та­мо обич­но ви­но, а не Вла­ди­чи­на Крв ко­ја се ко­ри­сти са­мо ра­ди це­ре­мо­ни­јал­ног оби­ча­ја, на­ме­сто ’ис­пи­ра­ња уста’ на истом ме­сту.“ Ова­ква прак­са је стра­на грч­кој ру­ко­пи­сној тра­ди­ци­ји као и пре­ђе­о­све­ће­ним слу­жба­ма дру­гих об­ре­да што нам по­ка­зу­ју ре­зул­та­ти ком­па­ра­тив­не ли­тур­ги­ке. Она ни­је за­све­до­че­на ни у на­шем сред­њо­ве­ков­ном ру­ко­пи­сном пре­да­њу ни­ти, пак, у пр­вим штам­па­ним срп­ским слу­жеб­ни­ци­ма. Штам­па­не ср­буљ­ске књи­ге, од пр­ве до по­след­ње, на­во­де древ­ну ли­тур­гиј­ску прак­су. Бо­жи­дар Ву­ко­вић штам­па „(...) ђа­кон ула­зи у ол­тар и вр­ше по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...).“ У Го­ра­ждан­ском Слу­жаб­ни­ку пи­ше: „(...) тво­ре по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...)“. Бо­жи­да­рев син Ви­ћен­цо исто пре­штам­па­ва: „(...) ђа­кон ула­зи у ол­тар и вр­ше по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...)“.

На кра­ју овог из­ла­га­ња по­ку­ша­ће­мо да да­мо основ­не прин­ци­пе пре­во­ди­лач­ког и ре­дак­тор­ског ра­да оца Ју­сти­на од­но­сно бо­го­слов­ске прет­по­став­ке на ко­ји­ма се они за­сни­ва­ју:

а. Ли­тур­ги­ја је на­ме­ње­на це­лом Те­лу Цр­кве, пу­ном Са­бра­њу, свим Ње­ним кон­сти­ту­тив­ним еле­мен­ти­ма: кли­ру и ла­о­су, за пу­но, сло­ве­сно и ак­тив­но уче­ство­ва­ње. То се, на пр­вом ме­сту, да ви­де­ти из основ­не на­ме­не пре­во­да – уво­ђе­ња го­вор­ног је­зи­ка у ли­тур­гиј­ски жи­вот Цр­кве. Та­ко­ђе је то очи­глед­но и из од­лу­ке оца Ју­сти­на да, по древ­ној ли­тур­гиј­ској прак­си, на све про­збе, мо­ли­тве и во­згла­се од­го­ва­ра на­род као це­ли­на са­бра­ња а не би­ло ка­ква спе­ци­ја­ли­зо­ва­на или из­дво­је­на гру­па или по­је­ди­нац: „Јер је Цр­ква жи­во Те­ло веч­но­жи­вог Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста и у њој сви са­бор­но жи­ви­мо и са­бор­но се мо­ли­мо. У то­ме се, та­ко­ђе, ис­по­ља­ва са­бор­ни ка­рак­тер Све­те Ев­ха­ри­сти­је.“

б. Ли­тур­ги­ја је по сво­јој при­ро­ди јед­на ди­на­мич­ка ствар­ност ко­ја се то­ком исто­риј­ског раз­во­ја усло­жња­ва­ла и ме­ња­ла. Не­ке од тих про­ме­на не из­ра­жа­ва­ју аутен­тич­но бо­го­сло­вље Цр­кве, њен жи­вот и ње­но уче­ње. Сто­га, те­о­ло­ги­ја Цр­кве, ка­ко на осно­ву исто­риј­ско-ар­хе­о­ло­шких, тек­сто­ло­шких и дру­гих ре­тро­спек­тив­них ме­то­да (То је по­зна­то Ју­сти­но­во ин­си­сти­ра­ње да од­ре­ђе­но пре­во­ди­лач­ко-ре­дак­тор­ско ре­ше­ње: „по­све­до­чи ве­ћи­ном ста­рих ли­тур­гиј­ских ру­ко­пи­са и не­ма­лим бро­јем штам­па­них из­да­ња Слу­жеб­ни­ка“) та­ко и на осно­ву бо­го­слов­ског и па­стир­ског ра­су­ђи­ва­ња (а њих омо­гу­ћу­је све­то­ду­хов­ска при­ро­да бо­го­сло­вља Цр­кве) мо­же, тре­ба и сме да тај раз­вој пра­ти, про­ми­шља и по по­тре­би ис­пра­вља и ко­ри­гу­је. При­мер за то у Ју­сти­но­вом пре­во­ду је по­нов­но уво­ђе­ње че­сти­ца за Све­те Ан­ђе­ле ко­је је оправ­да­но и све­до­че­њем древ­них тек­сто­ва али и бо­го­слов­ским раз­ло­зи­ма.

Те­о­ло­шко ми­шље­ње као, у нај­ма­њу ру­ку, јед­на­ко ва­жан кри­те­ри­јум, по­ред све­до­чан­ства спо­ме­ни­ка, при­ли­ком ре­ша­ва­ња не­ке ли­тур­гич­ке не­до­у­ми­це, уте­ме­љио је у свом де­лу и Ми­тро­по­лит Пер­гам­ски Јо­ван Зи­зју­лас. Он је, пи­шу­ћи о пи­та­њу да ли че­сти­це из­ва­ђе­не за Све­те на про­ско­ми­ди­ји тре­ба сје­ди­ња­ва­ти у пу­ти­ру са Св. Аг­не­цом и Кр­вљу Хри­сто­вом пре при­че­шћа, ре­као: „Су­де­ћи по исто­риј­ским и тек­сту­ал­ним кри­те­ри­ју­ми­ма из­гле­да да ова­кво ме­ша­ње не охра­бру­ју исто­риј­ска све­до­чан­ства.... Би­ло ка­ко би­ло, са те­о­ло­шке тач­ке гле­ди­шта ово ме­ша­ње је ва­жно. Те­ло Хри­сто­во у Бо­жан­ској Ев­ха­ри­сти­ји је те­ло ко­је са­др­жи мно­ге (1Кор 10:17) на пр­вом ме­сту све­ти­те­ље и вер­не ко­ји су по­ме­ну­ти и за ко­је су ва­ђе­не че­сти­це да би се по­ка­зао лич­ни ка­рак­тер сва­ко­га од њих. За­јед­ни­ца у Те­лу Хри­сто­вом на Ев­ха­ри­сти­ји је исто­вре­ме­но за­јед­ни­ца са све­ти­ма и вер­ни­ма ко­ји су би­ли по­ме­ну­ти ... Ва­ђе­ње че­сти­ца је си­гур­но ка­сни­ја прак­са ко­ја је ме­ђу­тим не­ра­зу­мљи­во одво­је­но од иде­је њи­хо­вог ин­кор­по­ри­ра­ња у Те­ло Хри­сто­во. Без та­кве за­јед­ни­це, ни­ти по­ми­ња­ње ни­ти по­ста­вља­ње че­сти­ца око Аг­не­ца не­ма сми­сла. Оно што оми­ва гре­хе по­ме­ну­тих ни­је до­дир са Аг­не­цом не­го њи­хо­во уте­ло­вље­ње у Ње­га....“

в. Ис­прав­ке и про­ме­не у тек­сту од­но­сно на­чи­ну слу­же­ња Све­те Ли­тур­ги­је ни­ка­да не сме­ју да бу­ду плод во­ље или уку­са по­је­дин­ца. О. Ју­стин је стра­хо­вао пред мо­гућ­но­шћу да не­ке ње­го­ве ин­тер­вен­ци­је у тек­сту пре­во­да Ли­тур­ги­је мо­гу би­ти сма­тра­не „од нас уве­де­ном но­ви­ном“ ис­ти­чу­ћи да је ње­гов ре­дак­тор­ски рад (ста­вља­ње из­ве­сних тек­сто­ва ко­ји су тек у но­ви­је вре­ме ушли у чин Ли­тур­ги­је, и то не сву­да код свих пра­во­слав­них у угла­сте за­гра­де) за­сно­ван на прин­ци­пу да „ ... ни­је на­ше да их овом при­ли­ком из­о­ста­ви­мо али ни да их про­пу­сти­мо не ука­зав­ши на њи­хо­во но­ви­је уво­ђе­ње у чин Ли­тур­ги­је.“ Та ука­зи­ва­ња исто­вре­ме­но пред­ста­вља­ју по­зив Цр­кви да на њих на од­го­ва­ра­ју­ћи на­чин од­го­во­ри. Ов­де тре­ба на­по­ме­ну­ти да се сам о. Ју­стин и у овом пре­во­ду ни­је увек др­жао прин­ци­па ука­зи­ва­ња не­го да је умео да ин­тер­ве­ни­ше и на ра­ди­кал­ни­је на­чи­не.

г. Ли­тур­ги­ја је јед­на отво­ре­на ствар­ност спрем­на и спо­соб­на да у се­бе при­ми и лич­ни пе­чат об­ла­го­да­ће­них ли­тур­га и ота­ца Цр­кве, пи­са­ца и пре­во­ди­ла­ца ње­них бо­го­слу­жбе­них тек­сто­ва и хим­ни. До то­га је у раз­во­ју бо­го­слу­же­ња увек до­ла­зи­ло – не са­мо гре­шком не­го и на­ме­ром. То су би­ли про­сто­ри лич­не (са­мим тим не ауто­мат­ски и при­ват­не) по­бо­жно­сти. То ва­жи и за пре­вод оца Ју­сти­на.

[Guest]

da li se negde sluzi Liturgija na jeziku koji razumeju verni u Srbiji

Опрости брате што морам да те ово питам,

одакле си?

Јел се код тебе служи на разумљивом језику?

Питам чисто онако јер верујем да се у Србији барем у 95% наших цркава служи на српском језику!

[Guest о. Агапије]

Хвала ти Мартирије на овој теми !

[Dragan Radomirovic]

Опрости брате што морам да те ово питам,

одакле си?

Јел се код тебе служи на разумљивом језику?

Питам чисто онако јер верујем да се у Србији барем у 95% наших цркава служи на српском језику!

Da , ali Ize Heruvimi i jos nisam nikada cuo na srpskom . Beograd

[Ел Нињо]

Da , ali Ize Heruvimi i jos nisam nikada cuo na srpskom . Beograd

То је брате, зато што је на црквенословенском много лакша за певање. Српска верзија је још увек груба за певање. То је бар моје мишљење. Уколико си приметио, и многи тропари и кондаци се певају на црквенословенском .smesko. Ако те интересује превод, изволи :bla:

Ми који херувиме тајно изображавамо, и животворној Тројици трисвету песму препевамо, сваку сада животну одложимо бригу.

Зато да Цара свих прихватимо, Кога анђелски невидљиво на копљима носе чинови. Алилуја, алилуја, алилуја.

[Guest]

Da , ali Ize Heruvimi i jos nisam nikada cuo na srpskom . Beograd

аха...

мислио сам само на јектеније , па да ово остало- песме су углавном на црквенословенском...

[Guest]

Хвала ти Мартирије на овој теми !

Bogu hvala Oče!

[Dragan Radomirovic]

То је брате, зато што је на црквенословенском много лакша за певање. Српска верзија је још увек груба за певање. То је бар моје мишљење. Уколико си приметио, и многи тропари и кондаци се певају на црквенословенском .smesko. Ако те интересује превод, изволи :bla:

Ми који херувиме тајно изображавамо, и животворној Тројици трисвету песму препевамо, сваку сада животну одложимо бригу.

Зато да Цара свих прихватимо, Кога анђелски невидљиво на копљима носе чинови. Алилуја, алилуја, алилуја.

Hvala Brate a da li imas kada se pricescujemo .. Telo Hristovo Primite sa izvora zivota....

to je prelepo kada se razume na srpskom i istovremeno ohrabruje verne na pristupanje SV Tajni

[Dragan Radomirovic]

аха...

мислио сам само на јектеније , па да ово остало- песме су углавном на црквенословенском...

Takodje je retkost da se svi priceste na Liturgiji kao da se ne razume Sa strahom Bozijim i verom pristupite, tj Primite Jedite Ovo je Telo Moje kao da treba prevod

[Ел Нињо]

Hvala Brate a da li imas kada se pricescujemo .. Telo Hristovo Primite sa izvora zivota....

to je prelepo kada se razume na srpskom i istovremeno ohrabruje verne na pristupanje SV Tajni

Тело Христово примите, Извора Бесмртнога окусите. Окусите и видите како је благ Господ.

На Светој Литургији само пажљиво треба слушати речи, драги брате. И црквенословенски је прилично разумљив.

Српска православна заједница Шид је издала једну фину књижицу "ОДГОВАРАЊА НА БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ, БЛАЖЕНА, АНТИФОНИ, ТРОПАРИ И КОНДАЦИ". У њој можеш наћи превод на српски свега што те интересује, а што се изговара односно поје на светој Литургији

[Dragan Radomirovic]

Тело Христово примите, Извора Бесмртнога окусите. Окусите и видите како је благ Господ.

На Светој Литургији само пажљиво треба слушати речи, драги брате. И црквенословенски је прилично разумљив.

Српска православна заједница Шид је издала једну фину књижицу "ОДГОВАРАЊА НА БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ, БЛАЖЕНА, АНТИФОНИ, ТРОПАРИ И КОНДАЦИ". У њој можеш наћи превод на српски свега што те интересује, а што се изговара односно поје на светој Литургији

Hvala brate Jeste nama ali deci je lakse da ucestvuju kada potpuno razumeju

[Guest]

У част данашњег празника светог и преподобног аве Јустина освежавам ову тему која је скоро постављена!

Свети Јустине моли Бога за нас!