De ovis paschalibus (О васкршњем јајету)

[Guest]

De ovis paschalibus (О васкршњем јајету)

15 недеља апр 2012

Posted by radiosvetigora in Некатегоризовано

≈ Оставите коментар

Васкрс – најрадоснији хришћански празник. Празник победе и вечног живота, празник искупљења и слободе, празник светлости и мира, празник Нове Пасхе – Христа, празник над празницима. Црквена химна славопоји васкрслог Спаситеља речима: Пасха свештена данас нам се показа, Пасха нова света пасха тајанствена, Пасха свечесна: Пасха Христос Избавитељ, Пасха Беспрекорна, Пасха велика, Пасха верних, Пасха која нам рајске двери отвара, Пасха која освећује све верне (пасхална стихира прва). Шта би био свет без Васкрса, без Нове Пасхе, без Христа? Ап. Павле сведочи речима: А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15,14). Зар би живот могао да постоји без Онога који га оживотвори? Који га подиже на барјак васкрсења, барјак победе и вазнесе га изнад смрти и пропадљивости? Који покида вериге адске и искупи сву природу крвљу Својом! Јер, гле, у часу васкрсења тама би по свој земљи (Лк. 23, 44), и у трећи дан засија Животодавац, и Живот рашири руке и пригрли свет. И свако ко верује у Њега, у Христа, има живот вечни. И Живот га испуни, и Живот га пригли, и Живот га подиже, и кроз Живот постаде човек душа жива. Јер, без Живота све је смртно и обесмислено, трулежно и непостојано. Христос је својом љубављу, васкрсењем оживотворио, тј. обожио човека за вечни живот, и једино у Њему творевина има истински живот. Св. Максим Исповедник нас подсећа речима: Обожење благодаћу никада не престаје, јер природа Онога Који чини обожење, бивајући бескрајна, чини бескрајном, такође, и силу којом се врши обожење.[1] Међутим, човек који је створен мало мањим од анђела (Пс. 8), по речима псалмопојца, изражава своју веру у вечни живот кроз иконографију, химнословље, молитве, обреде, богослужбени круг. Али и кроз символе, етосни фоклор, традицију и предање. Иако се празновање васкрсења Спаситеља различито слави међу хришћанима, један символ је свима исти – васкршње јајe.

[Guest]

Персијски и римски митраизам

Као символ живота јаје се користило у паганским религијама, у философским и књижевним делима, у уметности и митологији. Многи данас тврде да је јаје као символ васкрсења у хришћанству преузето из митраизма[2]. Наиме, митраизам или Заратрустина[3] (зороастрина) религија простирала се на тлу Персије. Врло је тешко говорити о доктрини митраизма и етичким нормама, пошто није сачуван ни један директан запис. Све што се о њој зна потиче из секундарне литературе, из дела грчких и римских историчара, философа, граматика и ритора. Према њиховим записима веровање у Митру донели су легионари који су боравили на истоку. Култ Митре се брзо раширио у империји, тако да је мешањем римске и грчке митологије настала нека врста римског митраизма који је постојао од I века до IV (по Хр), насупрот персијском митраизму (зороастризму). Први који спомиње Митру као персијско божанство јесте Херодот у свом делу Историја (књ. V), негде око V века (пре Хр.). Он овде само константује име персијског божанства. Ксенофон[4], грчки историчар и философ у свом делу Икономија (Oeconomicus, IV, 24), наводи писмо Кира Млађег, сина персијког цара Дарија II. Писмо је адресирано спартанском генералу Лисандеру (Λυσανδρος; †395 пре Хр.) у коме се каже: Кунем ти се Митром, да кад сам год доброг здравља никад не прекидам свој пост без знојења! Историчар Дурије Самоски (Δουρις; 350 – 281 Ппе Хр.) у седмој књизи свог дела Историја[5], и географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XI, пог. 14), наводе да је цар пио вино за време фестивала у част бога Митре. Такође, Страбон у истом делу (књ. XV, пог. 3), наводи да персијанци обожавају Сунце кога називају Митра. Ово је први запис који индетификује Митру као Сунце, што је засигурно допринело да римљани доделе титулу Sol invicti (Непобедиво Сунце) божанству Митри. Ову тезу износе и римски философ Плиније Старији[6] (Gaius Plinius Secundus; 23. пре Хр. – 79. по Хр.) и римски историчар Квинт Руфус[7] (Quintus Curtius Rufus; I век по Хр.). Чувени грчки историчар и философ, Плутарх (Μεστριος Πλουταρχος; 46 – 120 по Хр.), у свом делу О Изиди и Озирису (De Iside et Osiride), говори о Митри као божанству Ахурамазди (богу светлости, богу доброте) насупрот демону Ариману (полубог – оличење зла) о којима говори Заратруста. Он први прави везу између Митре (Ахурамазде) и јајета и износи податке позивајући се на грчког историчара Теопомпа (Θεοπομπος; IV век пре Хр.): Он (Ахурамазда) је створио 24 божанства и ставио их у јаје, али је Ариман такође створио исти број бића који су скршили јаје… Из тог сломљеног јајета, борбе добра и зла настаје свет (козмос). Са Плутархом се завршава једна епоха историчара који говоре о персијском божанству Митри, а које је према писаним изворима започело са Херодотом. Нико не наводи јаје као символ живота у Митраизму, осим Плутарха, нити га доводи у везу са загробним животом. Нигде се не говори да је јаје употребљавано у обреду, ни при гозбама током верских фестивала, нити је постојао култ јајета – символа вечног живота. Међутим, са Плутархом почиње друга епоха која говори о римском митраизму, настало мешавином персијског божанства са римском и грчком митологијом. Он још наводи да су киликијски гусари обављали тајне обреде митраизма, а из историје нам је познато да је Помпеј уништио њихову морнаричку доминацију над Медитераном 67.г. ( Пре Хр.) која је трајала готово три века. Приликом археолошких ископавања у Риму је пронађен споменик (CIMRM 593)[8] на ком је изображена композиција у којој Митра убија бика. Не постоји датум на споменику, али латински натпис говори да је исклесан у част извесног Алкима (Alcima) од стране Клаудија Ливијана (Claudius Livianus). Поједини научници сматрају да је Ливијан био преторски заповедник који је живео крајем I века (по Хр.). Такође археолози су исту представу пронашли на пет малих пехара који су ископани близу града Керча на Криму. Према њиховој анализи и они датирају крајем I века (по Хр.). Св. Јустин Мученик и Философ, апологета из II века, говори да је према веровању Римљана, Митра рођен из камена (стене)[9]. Ово потврђује и Комодијан (Commodianus; II век по Хр.) у свом делу Упуства (Instructiones) где каже: Ако је стена претходила богу, ко је онда створио стену? Суда (ΣΟΥΔΑ), византијски лексикон из X века, потврђује само оно што се налази и код осталих (Тертулијана, Евнапија, Амвросија Миланског, Августина, Дионисија Ареопагита, Сокраат Схоластика, Созомена… итд.), да је Митра божанство Сунца (Sol). О персијском митраизму знамо да постоје два бога, бог светлости Ахурамазда (Митра) и таме (Ариман – полубог, који није свестан постојања Ахурамазде). Видимо да само Теопомп наводи како свет настаје из њиховог сукоба, пошто је Ариман уништио јаје које је Ахурамазда створио. Ово је једино месту у изворима које доводи јаје у везу са митраизмом. У римском митраизму Митра је бог Сунца, који се рађа из стене у пећини[10]. Ни један извор не доводи у везу митраизам са култом јајета – символа вечног живота. Тако да теорија како су хришћани преузели јаје из митраизма, нема чврсте основе.

[Guest]

Јаје у етрурском зидном сликарству

Међутим, ако митраизам није утицао на појаву јајета у хришћанству, да ли је онда могао постојати други пагански извор? Према легенди Рим су основали браћа Ромул и Рем 751.г. (пре Хр). Сам град је био под великим књижевним, а и политичким утицајем Етрураца. Етрурци су антички народ који је обликовао у сваком погледу римско царство, од архитектуре, преко уметности до књижевности. До краја III века (пре Хр.) цела Етрурија и Етрурци били су пацификовани и чврсто потчињени римској хегемонији. Мало се зна о њиховој религији. Нова археолошка ископавања на подручију данашње Италије бацају мало светлости на заборављену цивилизацију. У граду Тарквинији пронађена је гробница старих Етрураца познатија као Гробница лавица (The Tomba delle Leonesse) чија је цела унутрашњост осликана. На десној страни налази се фреска на којој човек тамне путу, наг, прекривен само зеленим плаштом од појаса на доле у полулежећем положају, наслања се на лакат леве руке. Десна рука му је испружена, у којој са врховима палца и кажипрста држи бело јаје, тачно изнад колена полусавијене десне ноге. На левој страни налази се готово индетична представа, само човек који лежи покривен је плавим плаштом и у десној руци држи гранчицу. Међутим, у подножију његових ногу налази се приказ малог младића који је у потпуности наг. Он је окренут ка лежећем човеку. У левој полусавијеној руци држи свиралу, док му је десна рука испружена, где са врховима палца и кажипрста окренутим на горе такође држи бело јаје. У другој гробници пронађеној у Тарквинији, познатој као Гробници штитова[11] (The Tomba degli Scudi), налази се нова представа јајета. У централној просторији на предњем зиду налази се фреска на којој је власник гробнице Larth Velcha. Он је прекривен до појаса белом тогом са ловоровим венцом на глави у полулежећем положају, и гледа на леву страну где се налази његова супруга Velia Seitithi. Она седи у белој хаљини, покрај ногу свога супруга, где му десном руком додаје јаје. Рука јој је полусавијена, док је његова десна испружена, и готово да врховима прстију дохвата јаје. Према професору Универзитета у Болоњи, Грацијану Баколинију, јаје на овим фрескама представља поновно рођење, тј. васкрсење – нови живот. Међутим, етруролози, као што је чувен археолог Масимо Палотино[12], уопште не спомињу представу јајета у религији старих Етрураца. Тврдња професора Баколинија је новијег доба, и поред њега свега да има неколико људи на свету који износе сличну теорију. Кад су у питању археолози и историчари који су се бавили, или се баве етрурологијом, нико не износи овакве предпоставке. Тако да теорија о повезаности васкршњег јајета са етрурском религијом више делује као фантазија него као чињеница.

[Guest]

Козмичко јаје

Ипак, иако митраизам и етрурска религија немају додира са култом васкршњег јајета који символизује васкрсење, и нови живот, постоје теорије о повезанисти са идејом козмичког јајета[13]. Оно се може наћи у хиндуизму, кинеској, египатској, финској и грчкој митологији. Према хиндуизму[14] у светој књизи Брахманда Пурана (brahma – козмос, anda/andam – јаје; purana – древни еп) универзум настаје из јајета: Хиранјагарбха[15] (Hiraṇyagarbha – Златна клица) са четири лица појавио се у јајету (Anda)… Свих седам светова је настало у овом козмичком јајету; целокупна земља заједно са седам континената, седам океана, великим планинама и хиљадама река је настало у овом истом козмичком јајету. Ови светови су унутра смештени (козмичког јајета). Овај свет је у козмосу. Све је смештено у козмичком јајету; месец и сунце заједно са звездама, планете и ветар, као и планина Локалока (Lokaloka)[16]. Иако постоји неколико хиљада верзија овог текста, сви се слажу око настанка света из јајета. У кинеској митологији бог Пангу (P’an ku – Древна плоча) је прво живо биће и творац свега. У почетку ништа није постојало сем хаоса који се обликовао у козмичко јаје. Савршено супротна начела Јин (Yin) и Јанг (Yang) постигла су равнотежу у том јајету из ког се појавио Пангу пре око 18 хиљада година. Међутим, многи сматрају да је мит о богу Пангу настао под утицајем индијске, египатске или вавилонске митологије. У египатској митологији у Огдоаду (Ογδοας – осмоструко)[17] постоје два мита[18] о настанку света, али се јаје спомиње само у првом (овај мит има три верзије). У првој верзији биће се уздигло из вода као хумка прљавштине (блата) – оно се односи на Млечни пут, који је дефинисан као богиња Хатор[19]. На тој хумци божанска птица је положали јаје у ком се налазио Ра (Амон). Према другој верзији јаје је положила козмичка гуска, док је трећа настала после уздизања култа бога Тота (бог времена), где се каже да је јаје његов поклон, који је иначе положила птица ибис (његов заштитни символ). Други мит, који настаје касније, замењује јаје лотусом (плави љиљан) који се издиже изнад воде, тако да првобитну идеја о козмичком јајету као узроку настанка света у потпуности одбацује. У финској митологији, у народном епу Калевала (Kalevala)[20], о стварању света стоји написано: Онда је ћерка Етра (Етар), сада несрећна речна мајка, подигла своја рамена изнад воде, подигла своја колена изнад океана, како би патка могла саградити свој дом, и начинити гнездо сигурним. Тада патка у свој лепоти, летећи полако, погледа око ње, уходивши рамена девојке, и опази колена ћерке Етра, сада несрећне речне мајке, па помисли да су травнати брежуљци, на плавој површини океана. Летећи и лебдећи полако, лагано се спусти на колена, нашавши себи прикладно гнездо, где би безбедно положила јаја. Овде она подиже свој скромни дом, и са радошћу у њега снесе јаја, шест златних, и седмо од челика, и седе на њих како би се излегла, брзо грејући их на чашицама колена, несрећне речне мајке; лежаше један дан, затим други, и трећи дан леже. Тополота подиже воду око ње, топлота јој угреја кревет у океану, док њена колена плануше као ватра, и рамена јој се запалише, и врелина кроз сваку вену прострујаше. Девојка хитро тргну рамена, редом протресе све, и уздрма гнездо из темеља, тако да јаја падоше у океан, и на дну дубоке и бескрајне воде, поломише се у делиће. Али, делићи не несташе у песку, нити у океану; већ се преобразише чудесном лепотом, и сви делићи се саставише, образујући два дела истог, једно изнад, једно испод, исте величине једно према другом. Из доње половине јајета, роди се нижи свод Земља, из горње половине јајета, роди се виши свод Небо; из белог дела настаде месечева светлост, из жутог дела сунчева светлост, из шареног светлост звезда, из тамног изниче облачност; брзо мењаше се дани, и хитро пролеташе године, од светлости новог сунца, и сјаја пуног месеца.[21]Према другим усменим традицијама, јаје није положила патка, већ орао. И у грчкој митологији говори се о козмичком јајету, и то у орфицизму – религиозном веровању хеленистичког света које се приписује митском песнику Орфеју (Ορφευς). Према тој традицији из орфичког јајета рађа се Фан (Φανης – онај који обелодањује), иначе примордијално[22] божанство стварања и живота, познат и под именом Протоген (Πρωτογενοι - прворођени). Из свих горе наведених митологија, козмичко јаје не представља символ вечног живота, већ прво начело (αρχη) или принцип, из кога настаје свет. Овде се говори о протолошкој онтологији, о оном што је на почетку и из чега настаје све, насупрот хришћанској есхатолошкој онтологији (онтологији краја). Есхатон се може достићи само на крају живота, васкрсењем – новим животом, вечним животом у Христу. Тако да се ово козмичко јаје митологије не може довести у везу са есхатолошким схватањем хришћанства. Онтологија митологије је претпоставка, а онтологија есхатона корак у вечни живот.

[Guest]

Anguinium древних друида

Међутим, јаје није имало само утицаја у онтологији митова древних народа. Постоје записи које говоре да су га неки свештеници користили у обредним ритуалима. Код неких пагана олтари су били у облику јајета, а негде су храмови имали осликане фреске или исклесане рељефе на којима су представљани. Према неким историчарима друиди су носили амајлије у облику јајета. О њиховим ритуалима имамо прве записе код Јулија Цезара у његовом делу О галским ратовима (De bello Gallico)[23], где се ипак не говорио о употреби јајета у обредне сврхе. Тек Плиније Старије спомиње јаје, али као амајлију: Постоји још једна врста јајета далеко позната у Галским провинцијама ком Грци нису придавали пажњу. У лето безброј змија се испреплета у облику лопте, држећи се заједно помоћу секрета и пљувачких из њихових тела – то се зове ”змијско јаје” (anguinium). Друиди кажу да шиштање змија избацује то у ваздух, и да се мора ухватити плаштом, како не би дозволили да падне на земљу; онај који ухвати мора одмах побећи на коњу, иначеће ће га змије гонити све док им поток не пресече пут. Ово јаје, иако оковано у злато пливаће узводно. Али чаробњаци су лукави у својој обмани, јер ксжу да ће се то десети само у одређеном дану у месецу. Ја сам видео то јаје, које је исте величине и облика као обична јабука, са карираном површином као крљушт – то су носили око врата. [Praeterea est ovorum genus in magna fama Galliarum, omissum Graecis. Angues ea numero sex convoluti salivis faucium corporumque spumis artifici conplexu glomerant. Uranium appellatur; Druidae sibilis id dicunt in sublime iactari sagoque opertere intercipi ne tellurem attingat, profugere raptorem equo, serpentes enim insequi donec arceantur amnis alicuius interventu; experimentum eius esse, si contra aquas fluitet vel auro vinctum. Atque, ut est Magorum sollertia occultandis fraudibus sagax, certa luna capiendum censent, tamquam congruere operationem eam serpentium humani sit arbitrii. Vidi equidem id ovum mali orbiculati modici magnitudine, crusta cartilagineis velut acetabulis bracchiorum polypi crebris insigni][24]. Примерци змијског јајета, али од стакла са рупом у средини, нађени су на тлу данашње Британије и Египта. Коришћени су као заштита против болести и враџбина, а према традицији ако их баците у воду плутаће по површини. Друдски символизам јасно говори да је улога јајета у заштити живота појединца, тј. оног ко га поседује. Он је амулет (amuletum) или талисман, магијски предмет који треба да донесе срећу свом власнику. Овде се не може говорити о символизму васкрсења и вечног живота. Такође, у грчко-римској митологији јаје је коришћено током баханалија[25] – фестивал посвећена богу вина Бахусу или Дионису (Βακχος; Διονυσος). Не зна се тачна улога јајета, нити начин на који је употребљавано током празновања. Ипак, према једној латинској пословици сав живот потиче из јајета (Omne vivum ex ovo). Али, довести баханалије у вези са смислом Нове Пасхе било би више него претендециозно, смешно и бесмислено.

[Guest]

Грифиново ахат јаје

На западу током средњег века и процвата ренесансе, на архитектури појединих цркава употребљавала се статуа грифина (γρυφων)[26] – митолошког бића са телом лава, крилима и главом орла. Прве записе о овом створењу имамо у изгубљеном делу Аримаспеа грчког песника Аристеја (Αριστεας; VII век пре Хр.) о ком говори Херодот у четвртој књизи Историје. У том епу, једнооки народ Аримаспеа, бори се са грифинима чуварима злата. Касније историчар Плиније Старији наводи постојање овог митског народа и грифина[27]. Есхил[28] (Αισχυλος; V век пре Хр.) у свом делу Оковани Прометеј (Προμηθευς Δεσμωτης), наводи да грифини кидају месо преко дана са Прометеја. Међутим, ово дело ће доживети ревизију и грифини ће бити замењени орловима – лешинарима. Веза између грифина и хришћанства настаће захваљујући Св. Исидору Севиљском(Isidorus Hispalensis; 560 – 636)[29], и Св. Брендану Морепловцу (484 – 577)[30]. Св. Исидор у свом делу Порекла (Orgines)[31] пише: Називају се Грифинима јер су крилате четвероножне животиње. Ове дивље звери могу се наћи у хиперборејским[32] митовима. Њихова тела су као код лава, док су главе и крила као код орлова, и љути су непријатељи коња. Шта више, могу раскомадати људе. [Grypes vocatur, quod sit animal pinnatum et quadrupes. Hoc genus ferarum in Hyperboreis nascitur montibus. Omni parte corporis leones sunt; alis et facie aquilis similes; equis vehementer infesti. Nam et homines visos discerpunt.].[33] После детаљног описа, историчари су нашли везу са описом Спаситеља, јер у истом делу Св. Исидор каже: Христос је невино јагње… и лав са краљевском снагом… орао, јер се после васкрсења винуо на небо. [Nam et Christus Agnus pro innocentia... et Leo pro regno et fortitudine... Aquila, propter quod post resurrectionem ad astra remeavit][34]. Орао представља божанску природу Спаситеља, а лав Његову људску природу, док грифин представља спој те две природе – Христа, Богочовека. Приказ грифина није са само користио у цркви, већ и на дворовима владара. Многе заставе су носиле његов лик, тако да је заузео веома значајно место у хералдици средњег века. Такође, у византијско архитектури која се развила из грчке и римске, грифин је заузимао важно место. У Великој палати (Μεγα Παλατιον)[35] или Светој палати (Ιερον Παλατιον) византијских владара налазио се златни трон, у чијем подножију су лежала два златна лава док су поред њих стојали златни грифини. Ускоро, појавиле су се многе легенде везане за грифиново јаје, које је у ствари било јаје ноја. Сматрано је вредним поклоном међу племићима. Али, једини запис о њему може се наћи код италијанског песника Cecco Angiolieri (XIII век) који је тврдио да је текст преузео од чувеног западног теолога и зоолога Алберта Великог[36] (Albertus Magnus; 1206 – 1280), и то из његовог дела О животињама (De Animalibus)[37]. Спорни текст гласи: Према народним легендама грифини су уствари птице, али њихова реалност као животиње није заснован на искуству философа нити на природним доказима научника. Према легендама предњи део птице – глава, крила и ноге – подсећају на орла, али су далеко веће. Задњи део животиње, укључујући реп и задње ноге, личе на лава. Предње ноге имају дуге орловске канџе, док задње ноге имају кратке, али масивне лавље шапе, које користе као путир за пиће; зато се за грифине каже да имају и дуге и кратке канџе. Претпоставља се да живе у планинама на крајњем северу, и посебно су непријатељски расположени према коњима и човеку, а према својој снази могу да понесу коња заједно са јахачем. Тврди се да су површине њихових планина прекривене златом и драгим камењем, највише смарагдима. У причама стоји да грифини лежу ахат[38] у својим гнездима, јер ахат има посебна благотворна својства. Ипак, у делу Алберта Великог нигде се не помиње митско биће, нити ахат јаје. Овај апокрифни текст искористио је Данте Алигијери у свом делу Божанствена комедија (La divina commedia), описујући грифина као Христа. Касније су алхемичари почели правити грифиново јаје од ахата за које су тврдили да има исцелитељске моћи. Према једној средњовековној легенди, када су Грци хтели да саграде град Неаполис (Напуљ), позвали су чувеног мајстора Виргила[39]. Он им је рекао да грифиново јаје ставе у средину, и око њега подигну зидове, јер ће их оно чувати својом силом. И поред овог јединог извора о сили и моћи грифиновог јајета, немамо довољно материјала, па чак ни претпоставки да га доведемо у везу са култом васкршњег јајета. Оно означава моћ исцељења, и на неки начин сличан је друидовом јајету, и не представља вечни живот, тако да сигурно није могло послужити хришћанима као узор за символ васкрсења.

[Guest]

Естара: Васкршње јаје и кунић (васкршњи зец)

Када се на западу говори о васкршњем јајету, оно је у потпуности везано, чак идентификовано са култом извесне богиње Естаре (Естара, Астара, Истер)[40]. Прво сведочанство о њој налазимо код Св. Беде Поштованог (Beda Venerabilis; 672 – 735)[41] у делу О смислу времена (De temporum ratione): Месец Естер има име које је преведено као Пасхални месец, а некад је називано по њиховој богињи коју су звали Естара, у чију част су прослављали светковину током тог месеца. Сада су обележили васкршњу светковину њеним именом, називајући радост новог обреда древним именом старог обичаја. [Eostur-monath, qui nunc Paschalis mensis interpretatur, quondam a Dea illorum quæ Eostre vocabatur, et cui in illo festa celebrabant nomen habuit: a cujus nomine nunc Paschale tempus cognominant, consueto antiquæ observationis vocabulo gaudia novæ solemnitatis vocantes.][42] Јакоб Грим, немачки писац, у свом делу Немачка митологија (Deutsche Mythologie) наводи да крајем месеца априла и почетком маја, светковање највећег хришћанског празника остало под именом старог божанства. Према њему оно је толико било уткано у народ, да су хришћански мисионари прихватили сам назив, јер је представљало рађање новог дана, ново рођење – као и сам празник Васкрс. Такође, сматрао је да је васкршње јаје везано за богињу као њен символ, као што је то био и европски кунић – весник пролећа. Међутим, ни један извор о германској или британској митологији не говори о богињи Естари, а још мање о њеним символима јајету и кунићу. Тако да новији историчари наводе да божанство које спомиње Беда нема веза са Гримовим претпоставкама. Ови чувени символи јављају се тек 1682. г. у делу немачког професора медицине Џорџа Франка вон Франкенауа, под називом О васкршњем јајету (De ovis paschalibus). Према њему јаје и кунић су весници пролећа који су били веома распрострањени у фолклору старих Германа. Наиме, домаћице су у области Елзас[43] током васкршњег поста месиле колач од брашна и меда у облику кунића, које су давале деци као посебну посластицу, која је била незаобилазна током васкршње трпезе. Немачки исељеници су овај обичај пренели у нову земљу Америку, где се убрзо култ кунића толико раширио да је данас на западу незаобилазан када се говори о празнику Васкрсу и васкршњем јајету. Ипак, овај мит се не спомиње пре XVI века. Још је значајно да се током XVII века у осталим регијама Немачке, употребљавале друге животиње као весници пролећа који су довођени у везу са васкршњим јајетом, као што су: кокошка, петао, рода, кукавица, лисица, па чак и лане. Нажалост, комерцијализација медија и празника данас је на западу у потпуности истисло значај и суштину Васкрса. Празник се доживљава као дан одмора од посла, са пропратним символима, васкршњим кунићем и јајетом који се више не доводе у везу са Васкрсењем – Новим Животом. Ова теорија везаности за богињу Естару, иако погрешна, и данас је у највећој мери раширена и популарна када се говори о празновању Васкрса.

[Guest]

Св. Марија Магдалена и црвено јаје

Али, ако све наведено није дало извор и клицу корена за употребу јајету као материјалну и опипљиву символичност васкрсења, како су га онда хришћани почели употребљавати? Према хришћанској усменој традицији постоји много прича о употреби јајета, али најраспрострањенија везана је за Св. Марију Магдалену (Μαρια η Μαγδαληνη). Наиме, према њој када је светитељка отпутовала у Рим, да се пожали императору Тиберију на учешће Понтија Пилата у Христовој осуди, поклонила му је црвено јаје као символ васкрсења. Пошто је ово усмена традиција, веома је тешко утврдити кад је настала и у којој мери је истинита. Највероватније да је новијег датума, барем у овом облику, или је можда претрпела некакву ревизију током година. Ако прихватимо ово истинитим, како можемо довести Марију Магдалену у везу са јајетом? Наиме, она је рођена у месту Магдали, и припадала је Исахаровом племену – по националности Јеврејка. Ап. Лука у свом јеванђељу (Лк. 8, 2) нам сведочи да је Спаситељ ослободио седам злих духова. Била је верни сапутник апостола, и када је Христос разапет на крсту, она је заједно са Пресветом Богородицом и апостолом Јованом Богословом стајала поред. Прва је на дан Васкрсења посетила празну гробницу, и то своје сведочанство пренела је апостолима. Зашто је усмена традиција везује за јаје? Као јеврејка поштовала је Мојсијев закон и обичаје јудеизма. Један од најважнијих јеврејских празника јесте Пасха (pesa’h; πασχα – ”прелазак”), успомена на излазак Јевреја из египатског ропства. Према установљеном закону на празник се спрема седер (seder – ред) вечера на којој је обавезнo: три комада мацота покривена белoм салветом, печено крило од пилета, јаје кувано у луку, затим тзв. харосет (ароматична мешавина сецканих јабука, ораха, сувог грозђа, вина и зачина), комадић целера, рена или лист зелене салате, посудица са сланом водом или сирћетом. Сваки од ових елемената има своју прецизно одређену символичну улогу у току вечере. Јаје на седер вечери представља жалост за храмом у Јерусалиму, тако да није чудо што је оно ушло у обредну употребу хришћана. Хришћани украшавајући јаје црвеном бојом на Велики петак жале за Спаситељем који је распет на крсту. У иконографији црвена боја представља крсно страдање и Спаситељеву проливену крв којом је искупио природу. Такође, црвена боја означава божанску природу Господа Исуса Христа. Међутим, туга хришћана за Сапаситељем је само тренутна, јер је Христос својим васкрсењем победио смрт, и даровао нам кроз Њега живот вечни. Зато јаје на Васкрс, ломећи једно од друго уз поздрав Христос васкрсе и Ваистину васкрсе, символично представља ослобађање окова греха, смрти и демона, које је Господ својим васксрсењем покидао. Да ли је заиста Марија Магдалена даривала императора Тиберија црвеним јајетом, остаје само као усмена традиција и претпоставка. Важно да јаје употребљивано на старој пасхалној вечери, вечери ослобођења од људског ропства, сада обливено Спаситељевом крвљу (црвеном бојом) ослобађа нас духовног робства, дајући нам Нову Пасху – нови ”прелазак” и истинско избављење у Христу.

ђакон Младен В. Шобот

(Текст је објављен у ВИДОСЛОВУ, број: ВАСКРС 56/2012., стр. 130 – 144)

[Guest]

[1] Одговори Таласију 22, PG 90.

[2] Митра (Μιθρας) – старо персијско божанство.

[3] Зороастир (Ζωροάστρης) – древни персијски филозоф и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године пре Хр.

[4] Ксенофон Атински (Ξενοφων; 430 – 354. пре Хр.) – веома значај извор за истраживање историје персијске империје.

[5] Ово дело нажалост није сачувано, али га наводи грчки граматик Атинеј Навкратијски (Αθηναιος Ναυκρατιτης; III век по Хр.) у свом делу Deipnosophists (Обед софиста), књ. X, поглавље 45.

[6] Историја природе (Naturalis Historia, Plinii Secundi), 1669.г. књ. XXXVII, пог. 10.

[7] Историја Александра Великог (Historiae Alexandri Magni), књ. IV, пог. 13.

[8] Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae – двотомна збирка записа и споменика римског митраизма. Дело је холандског археолога Мартена Јозефа Вермасерена, а штампано је 1956. и 1960.г. у Хагу.

[9] Прва апологија (поглавље 66); Разговор са Трифуном Јудејцем (поглавље 70).

[10] Широм империје следбеници митраизма су градили Митреуме (Mithraeum), подземне храмове које подсећају на пећину, сходно традицији настанка божанства. Оне су украшене фрескама и рељефима на којима Митра убија бика, или седи на престолу где му је лице изображено у облику сунца (Sol invicti).

[11] Гробница је пронађена 1870.г. То је огроман комплекс са четворо врата, и неколико просторија. На уласку у централну просторију, предњи зид је био прекривен великим бројем златних штитова, одакле је и добила свој назив.

[12] Аутор дела Етрурологија, штампана 1942.г. у Милану, као и Етрурско сликарство, штампано 1952.г. у Женеви.

[13] Према овој религијској доктрини козмос је настао из јајета простирући се. Ова идеја повезана је почетком XX века са теоријом Великог праска, и свемира који се непрестано шири (Алберт Анштајн и Едвин Хабл). Године 1927. Жорж Леметр предложио је теорију примарног атома из ког настаје свемир.

[14] Трећа по величини светска религија са око 940 милиона следбеника у Индији, Бангладешу Шри Ланци, Непалу, Тринидаду и Тобагу, Републици Суринаму, Гвајани, Републици Фиђи и острву Бали.

[15] Златна клица или Златни плод, прво начело или нерођени извор из ког настаје свет (универзум).

[16] The Brahmanda Purana, transleted by Dr G. V. Tagare, Delhi 1983. I.I. 3. 25-26; 29-31, стр. 31.

[17] Пантеон осам божанстава који су створили универзум, којима су се египћани клањали у граду Хермополису (Ερμου πολις μεγαλη). Они су сврстани у четири мушко-женска пара: Нун и Наунет (божанства океана), Амон и Амаунет (божанства сунца), Кек и Каукет (божанства таме), Хух и Хаухет (божанства вечности).

[18] О њима сазнајемо из старих египатских свитака сакупљених у колекцију под називом The Papyrus Harris 501или The Harris Magical Papyrus (Nо. 501) који се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Свитци обухватају период од 1569. до 10б5.г. пре Хр. Њих је сакупио енглески трговац Ентони Чарлс Харис (1790–1869), који је скором 40 година снадбевао енглеске трупе у Александрији.

[19] Соларна богиња, богиња неба и прамора, али и богиња страних земаља, богиња жена, материнства, женске сексуалности, богиња музике, пијанства, свечаности. Она је заштитница Синаја, бакра и тиркиза. Иначе супруга бога Хоруса.

[20] Финско народно стваралаштво преносило се као усмена традиција све до 1835.г. када је Елиас Ленрот (Elias Lönnrot), по занимању лекар, сакупио у збирку под називом Калевала. Дело обухвата догађаје из историје, митологије, фолклора али и народне хришћанске легенде.

[21] The Kalevala: Epic poem of Finland, into english by John Martin Crawford, Cincinnati 1910. Rune I, p. 8-9.

[22] Представљају прву генерацију божанстава, насталу на почетку козмоса, коју су касније наследили Титани, а њих олимпијски богови.

[23] COMMENTARU DE BELLO GALLICO (Vol. I), EMANUEL HOFFMANN, VINDOBONAE 1890. Libri VI, p. 142-169.

[24] Naturalis Historia, Plinii Secundi, libri XXIX, 12 (52 – 54), Berolini, 1868. р. 233 – 234; Johannes de Spira, Venezia, 1469. libri XXVIII (XXIX), D (6), p. 577 – 578.

[25] Према историчарима фестивал се одржавао 16. или 17. марта на брежуљку Авентин (Mons Aventinus) у Риму. Фестивал је био тајан и на њему су углавном учествовале жене. Током празновања фестивала учесници су се опијали вином и организовали оргије.

[26] Грифин се може наћи у грчкој, персијској и египатској митологији.

[27] Naturalis Historia, Plinii Secundi, libri XVII, 2, Berolini, 1868.

[28] Један од најзначајнијих песника античке трагедије поред Еуклида и Софокла.

[29] Севиљски архиепископ који је има кључну улогу у враћану Визигота из монофизитства на сабору у Толеаду 589.г. (трећи толеадски сабор).

[30] Монах родом из Ирске који је по предању преузео пут ка Острву Благослова, о чему је у IX веку настало дело Путовање светог оца Брендана (Navigatio sancti Brendani abbatis). Приликом једне буре, напад их грифин, кога после молитве Св. Брендана поражавају птице.

[31] Други назив за ово дело је Етимологије. Дело садржи XX књига, и 448 поглавља у којима обрађује широку лепезу науке на један веома сажет, методича и приступачан начин.

[32] Хиперборејци (Υπερβορεοι) – митски народ са далеког севера где сунце никада не залази, који није знао за ратове и који је живео срећно у изобиљу, поштењу и мудрости. Хиперборејци нису имали никакве међусобне сукобе и расправе. Њихово животно доба је било више од хиљаду година, а ако би неко одлучио да и пре тога оконча свој живот, била би приређивана посебна свечаност, при којој би изабраник скакао са високе стене у море. Како је у земљи Хиперборејаца владао вечни мир и непрестано је сијало сунце, сам бог Аполон је, с јесени, долазио у земљу Хиперборејаца да ту проведе зиму. Почетком пролећа, Аполон би напуштао Хипербореју и враћао се на колима која су вукли лабудови назад у Делфи.

[33] Etymologiarum, OXONII, Libri XII, De bestis, II 17-18.

[34] Исто. Libri VII, De filio Dei, II 42 – 44.

[35] Палата византијских императора коју је 330. подигао Константин Велики. Уништена је за време побуне Ника, да би је император Јустинија I обновио 532. Била је административни центар империје.

[36] Предавао теологију и философију у Келну где је и умро. Немачки бискупи окупљени у граду Фулди 1872.г., послали су Ватикану препоруку за његову канонизацију, која је извршена тек 1931.г.

[37] Albertus Magnus de animalibus libri XXVI, Dr Hermanm Stadler, Munster, 1916.

[38] Αχατης – минерал и драги камен различитих боја.

[39] Митски лик заснован на историјској личности чувеног римског песника Публија Виргила (Publius Vergilius Maro; I век пре Христа).

[40] Према Беди старо германско божанство, често довођено у везу са римском и грчком богињом Аурором (Aurora) или Еојом (Εως) – богиња јутарњег руменила неба и праскозорја, кћерка титана Хипериона и његове жене Теје. Неки историчари ово божанство доводе у везу са словенском богињом пролећа Весном.

[41] Познат као и Св. Бид. Иначе, чувени енглески теолог и историчар, писац многобројних природнонаучних дела – најобразованији човек западне Европе свога времена.

[42] The complete works of Venerable Bede, J. A. Giles, Oxfoed-London, 1846. p.179.

[43] Регион на крајњем истоку Француске. Пре XVII века био је под немачком влашћу, да би касније потпао под Француску. После француског-пруског рата поново је припојен Немачкој, да би по завршетку Пвог светског рата био враћен Француској све до 1940. када Немци поново припајају себи. Године 1944. Французи ослобађају област и враћају под своју власт.

[Guest]