Пећка патријаршија од 1557 до 1766 године

[Млађо]

          Тема за мој дипломски рад на Богословском факултету је следећа: ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ОД МАКАРИЈА СОКОЛОВИЋА ДО УКИДАЊА 1766 ГОДИНЕ. Већ сам почео да прикупљам изворе и литературу и схватио да то неће ићи баш једноставно. Више од 200 година је огроман период и испуњен је крупним збивањима који су оставили значајан траг и сећање у нашем народу. Осим тога, постоји и неколико догађаја који су недовољно расветљени и врло магловито и пристрасно просуђени (један од њих је и само укидање; он за собом повлачи не само историјске, већ и канонске расправе).

          Не знам колико има историчара на овом форуму, али бих волео да се укључи свако ко се сматра позваним и способним да пружи свој допринос овој теми и наравно помогне мени да се лакше снађем. Још почетком јуна сам успоставио контакт са господом професорима на Филозофском факултету, смер историја, период 16-18 век, и сазнао од њих доста револуционарних информација које потпуно мењају слику тог периода. Наравно, с обзиром на чињеницу да они своја истраживања која су темељили на турским изворима, још нису објавили, ја нећу свој рад усмеравати у неком претенционистичком правцу, али би ми свако ваше упућивање било корисно.

          Посебно би ми било драгоцено постављање линкова који би водили ка неким текстовима или књигама на ову тему (слабо се сналазим у овом информатичком свету :smiley:). Тако да, уколико је неко заинтересован да ми изађе у сусрет био бих му веома захвалан, а и сам ћу у оквиру покренуте теме убацивати интересантне садржаје и на крају свој рад, кад га, у славу Божју, завршим!

[Hidegkuti Nándor]

Тај је период значајан, врло интересантан и пун збивања, али ми неисторичари често мислимо да се ту заправо ништа није ни дешавало...

Не знам колико се тога може наћи на Интернету, једино што знам је ово:

http://www.megaupload.com/?d=BTM45OHD

Ову књигу није баш најпријатније читати са екрана, тј. из овог pdf-a, али ако је немаш код куће, можда послужи...

[Млађо]

          Захваљујем се! Има је студеничка библиотека где сам иначе планирао да се повучем док будем ишчитавао литературу. Такође и Старе српске записе и натписе од Љубе Стојановића... Слободно ви овде постављајте све до чега дођете без обзира да ли ја имам или немам. Јавиће се сигурно још неко коме је све ово интересантно.

          Узгред, постоји верзија да патријаршију у Пећи нису Турци обновили ради српских захтева, већ ради организовања једне фискалне области да би на тај начин лакше убирали порез. У то време богати Грци фанариоти су имали огромног утицаја на Порту, тако да није искључено да су они у извесној мери умешани, ако не у обнову онда сигурно у догађај укидања. За сада говорим непотврђено, али се надам да ћу запливавши по обимној историјској грађи и уронивши у повјесне дубине доћи до значајних сазнања и заинтересованима расветлити недоумице.

[antoneta]

Ја имам Историју Срба од Владимира Ћоровића, огромна књига, лепо илустрована, пуно текста, од продора Словена на Балкан па до Другог светског рата.... стварно врло, врло детаљно, не знам сад колико је заступљена тематика која ти је потребна, али књига обухвата чини ми се све.... на википедији за њу кажу следеће:

Istorija Srba Vladimira Ćorovića je sintetički pregled srpske prošlosti. Ovo delo imalo je dramatičnu sudbinu. Nije objavljivano više od pola veka. Nakon što je završio Istoriju Jugoslavije Ćorović je otpočeo pisanje ovog dela koje je izdavaču Petru Petroviću predao marta 1941. a poginuo je 17. aprila iste godine. Izdavač se nije usudio, zbog rata, da delo objavi. Petrović je znao da se Ćorović zamerio Nemcima i kao istoričar i kao političar pa nije bio spreman da rizikuje sopstvenu bezbednost. Nakon rata objavljivanje dela su sprečavali zvaničnici i priučeni istoričari. Delo je konačno prvi put objavljeno 1989. godine i imalo je više izdanja. Nije bilo lako odrediti naslov jer ga autor nije ostavio: predlagao je (još pre rata) Istorija srpskog naroda ili Srbi (politička i kulturna istorija) a redakcija BIGZ-a se odlučila za naslov Istorija Srba.

Pristup Vladimira Ćorovića istovetan je u ovom delu kao i u Istoriji Jugoslavije: on prošlost srpskog naroda sagledava sa stanovišta integralnog jugoslovenstva. Isticao je doba saradnje, zajedničkog života i borbe Jugoslovena. Istovetna stremljenja i zbližavanja nalazi u dalekoj prošlosti a ističe grupisanje plemena oko Ljudevita Posavskog.

Knjiga je podeljena na sedam nejednakih celina: Prodiranje Slovena i njihovo naseljavanje na Balkansko poluostrvo, Prve srpsek držav, Država Nemanjića i njeno rasulo, Srbi između Turaka i Mađara, Turski zamah, Pod tuđinskom vlašću i Novo doba (od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata). Za ključne tačke u periodizaciji srpske istorije uzeo je Kosovsku bitku i Prvi srpski ustanak.

Pre svega je prikazivao političku prošlost srpskog naroda i njegov odnos sa susednim balkanskim narodima. Po njegovim rečima sudbina Srba povezna je sa sudbinama tri velike sile: Vizantije, Ugarske i Turske. Prošlost Srba sagledavao je u širokom okviru međunarodnih zbivanja. Pratio je i kulturnu istoriju ali je njoj posvetio manje pažnje. Ćorović kaže da je ovom knjigom imao nameru da prikaže ulazak srpskog naroda u zajednicu evropskih naroda i nađe ono što je bitno i trajno srpsko, što je bilo pozitivno i konstruktivno. Istorija treba da pokaže koje su to unutrašnje vrednosti... što su uspele da nas održe.

[Млађо]

              Уколико некога интересује бићу слободан да изнесем нека сазнања до којих сам дошао бавећи се овим периодом.

              Пећка патријаршија је неправилан назив за црквену јединицу. Објаснићу зашто. Следујући канонима на Истоку има 4 православна патријархата (Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим) и 3 аутокефалне архиепископије (кипарска, охридска и пећка). Цркве које су накнадно у историјском току добиле назив патријаршија - нису патријаршије у оном смислу у којем су ове четири - тако да им је назив само титуларни и о томе сведоче црквени акти. Уздизање архиепископије на степен патријаршије у времену цара Душана је врло дискутабилан чин... Зато су из Цариграда и бацали анатеме на нашу Цркву поводом тог догађаја.

              Наиме, приметио сам да се у врло мало записа који немају званични карактер наводи патријарх српски. Званична титула је била АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ - тако су се сви поглавари потписивали и то стоји и данас у титули нашег патријарха. Сви акти који су стизали из Цариграда били су насловљени на архиепископа пећког, а позната нам је и препирка измећу Гаврила Рајића и антиохијског патријарха Макарија у Влашкој 1653. године, где Макарије указује Гаврилу да нема права себе да назива патријархом. Тај догађај је забележио ђакон Павле Алепски, а нама је откривен благодарећи Стевану Димитријевићу који га је "ископао" истражујући руске архиве.

              Пећка патријаршија је термин који се користи за МУКАТУ, а то је у данашњем смислу један својеврстан закуп или турска фискална област. Све што су Турци освојили налазило се у власништву султана и могло се користити једино у случају да се узме у закуп. То се десило и са нашом Црквом. Она је у финансијском систему турске државе била муката и представљала је значајан извор прихода. Турци се нису занимали за црквене степене и канонске релације међу православним црквама, већ су сваку црквену јединицу звали патријаршијом, па чак и охридску архиепископију (орхи патрикиџли). Када је пећка патријаршија основана као муката још увек у науци није тачно прецизирано, као ни када су заправо настале остале мукате.

               Дакле, правилно је рећи Пећка патријаршија када је посматрамо из турске перспективе, а у црквеном смислу можемо рећи или пећка архиепископија или српска патријаршија (одн. архиепископија) у Пећи. А манастир није Пећка Патријаршија, него пећки манастир где се налази седиште пећког архиепископа или српског патријарха.

               Када то имамо у виду мало ће нам бити јаснији догађај из 1557. године. Тада је у православној Цркви у Срба обновљена црквена аутокефалија, која није укинута, него је услед неповољних историјских прилика била изгубљена после смрти Арсенија II 1463. године. Након тога ми нисмо имали могућности да сазовемо сабор архијереја, па је дошло до тога да неколицина оних владика који су придржавали престо светог Саве буду чланови архијерејског сабора охридске архиепископије. О томе се може доста тога дознати на основу бунта митрополита смедеревског Павла које је било актуелно између 1532. и 1541. године.

                Ко је покренуо питање те обнове за историјску науку је за сада непознато пошто не постоји ниједан релевантан извор који о томе може нешто да нас информише. Једно је јасно. Родбинске везе између патријарха Макарија (који се ни у једном једином запису не наводи како Соколовић) и Мехмед паше Сокловића су историјски непотврђене, а и ако их је и било нису готово никако утицале на ток историјских збивања. Мехмед паша је био најбогатији и најмоћнији човек у тој историјској епохи и све што је чинио чинио је у корист турске државе. Срушио је неколико цркава и манастира да би подигао свој каравансарај и 1551. године је водио своје бивше сународнике у Банат у рат против својих бивших сународника. Осим тога он је у везирско веће уведен 1555. године, а велики везир је постао 1565. У време обнове аутокефалности православне цркве у Србији 1557. године велики везир је био Рустем паша Опуковић. Није искључено да је Мехмед имао неког утицаја на тај догађај, али прича како је он учинио уступак Србима обновивши им патријаршију вођен пијететом према својим коренима је врло психологизована и као таква не представља озбиљан историјски факат.

                     Толико о обнови... за сада. Укидање је тек интересантно... Видећу да ли да избацим читав одељак из свог рада о томе. Поставићу и библиографију.

[Млађо]

                  Ево и један део о укидању:

                Овај јерарх (Грк Калиник II) је поднео оставку цариградској патријаршији на место архиепископа пећког. Текст оставке је следећи: „Овом нашом својевољном и непринудном оставком изјављујем, да зато што даље не могу архијерејски представљати Столицу пресвете Архијепископије пећске због несносног и огромног терета нагомиланих јој дугова, а и иначе ми је потребан миран и безбрижан живот, што сам одавно хтео да учиним, а сад ми се указала прилика; дајем оставку на ту столицу , по својој својевољној и непринуђеној вољи и решењу, Пресветоме и Пречасном Господару и Владици, Икуменском Патријарху ћир Самуилу, и светом Синоду светих архијереја с тим, и архијерејима пресвете Столице пећске Архијепископије, који се нашли овде у Константинопољу а њој припадају, да би поставили друго, достојно и подесно лице. За доказ тога начини се и ова својевољна оставка потврђена његовим потписом и печатом. Уверава Калиник бивши пећски.“ 

                Ова оставка је уважена од стране тадашњег цариградског патријарха Самуила Ханцериса (1763-1768), а непосредно потом уследио је берат султана Мустафе III (1757-1774), 11. септембра 1766. године којим је укинута пећка патријаршија и као црквена област присаједињена цариградској патријаршији.

                Поменути догађај, као крупан и значајан у историји нашег народа и Христове Цркве којој српски народ припада, био је разматран од стране многих историчара и научника, али због димензионалности свих тих покушаја расветљавања и разумевања истог, нисмо у могућности да све то детаљно изложимо у овом раду.  Да ли је у питању субјективни сукоб између српског и грчког национа (у коме је због драстичне материјалне разлике надвладао грчки) или пак стварна и искрена тежња да се православље сачува од нереда и пропасти услед неизвесности прилика проузрокованих турским ропством, питање је које такође превазилази обиме овог рада. Поменули смо га овде само због тога што смо на једној страни увидели да се у малобројним преведеним изворима на наш језик као разлози укидања пећке патријаршије наводе извесне чињенице, а да се на другој страни те чињенице означавају као неискрене и обавијене велом нецрквеног чина иза којих је закамуфлирана сасвим друга идеја. По једногласном мишљењу наших историчара који су се бавили овом темом та идеја је поновно успостављање Византијског царства и продор грчког духа, јелинизација хришћанских простора на рачун словенског елемента, као припрема за потпуну реализацију те идеје.

            Одбацујући, дакле, претензију да се овај рад одреди према једној или другој страни – у изношењу најзначајнијих ставова по овом питању ослонићемо се претежно на студију др Слијепчевића „Укидање пећке патријаршије 1766“, у којој је аутор доста детаљно и широко изнео проблематику, наводећи мишљења научника која су му била доступна, као и своје лично.

Од директних извора за овај период имамо молбу архијереја цариградске патријаршије Порти за укидање,  превод берата којим је укинута пећка патријаршија, поменуту оставку Калиника II, Споменицу о оснивању призренске митрополије, текст о случају Георгија Спатариса и писмо црногорског митрополита Саве Петровића царици руској Катарини II . Последњем документу оспоравана је доказна тежина од стране Димитрија Руварца , а претпоследњем од стране др Николе Радојчића . Тежишна тачка ових оспоравања крије се у прецизном одређењу деветорице српских архијереја који су потписали да су сагласни са тим да се пећка патријаршија укине и да српске црквене области дођу под црквену надлежност цариградске патријаршије. У писму митрополита Саве се не наводе њихова имена, само епархије са којих су прогнани (ту је реч о Србима), а у осталим документима имамо имена оних архијереја који су били Грци и који су седели на тим катедрама. То су: Гаврило нишки, Јеремија београдски, Митрофан ужички, Константин скопски, Гаврило новопазарски, Серафим босански, Неофит самоковски, Гаврило ћустендилски, Антим херцеговачки, Гаврило призренски. 

Др Слијепчевић је у својој студији утврдио да су ови архијереји заиста у то време били на српским епископским катедрама, пошто је Митрофан ужички дошао 1760., Гаврило новопазарски био до 1766., Дионисије сарајевски збачен 1762. и на његово место дошао Серафим, самоковски Симеон страдао 1757. и уместо њега дошао Неофит, а да је на херцеговачку епархију изабран Антим 1766., пошто је његов претходник Србин Стефан збачен због оптужби за „зломислије, порочан живот, противљење и непослушност“.   

            Проблем који се догодио имао је јасну подлогу финансијске природе. То се као основни разлог и помиње у Калиниковој оставци – презадуженост пећке патријаршије. Тај проблем је пећка патријаршија готово увек имала, али је он након прве и друге сеобе постао много већи. Уз редовну цену за берат о постављању, српски патријарси су морали да плаћају и откупну цену на годишњем нивоу царској благајни ради одржавања пећке патријаршије. Ради тога су се они задуживали код имућнијих људи, а касније су те дугове враћали. Ситуација се доста мења после Бечког рата (1683-1699) и рата који је вођен од 1737-1739. године између Аустрије и Турске када је пећка патријаршија остајала без својих епархија, без свог народа и без својих драгоцености. Народ који је преживео те погроме био је изузетно сиромашан и није имао могућности да даје за издржавање патријаршије као раније, а та цена се није мењала – износила је 100 000 акчи. У време када је патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента прешао у Карловце укинуте су пећке кутије, а и охладили су се односи између две црквене јединице због постављања грчког архијереја у Пећи. На руску помоћ такође нисмо могли да рачунамо, због става да сав тај новац иде на крају Турцима за издржавање војске као што се може и видети приликом распоређивања суме коју је платио неинтронизовани пећки патријарх Гаврило II Михајиловић.  Сличан став је имала и Аустрија, па су и њени интереси били да се не шаље материјална помоћ од стране Срба у Угарској, Србима у Турску. Такву ситуацију су додатно отежали фанариоти, грчки архијереји који су постављани на српске епархије, јер су се такође задуживали, али су та задуживања уписивали на име патријаршије, тако да следећи наследник, био он Србин или Грк, наслеђивао је већ огромне дугове .

Ту ситуацију су искористили Грци. Обећали су Порти да ће преузети обавезу измирења дугова и саставили су акт којим су дали предлог да се пећка патријаршија укине и да све преостале српске епархије пређу у јурисцикцијску надлежност цариградског патријарха.

            У очима српског народа и српских историчара тај акт је насилан. Прво су збачени и протерани српски архијереји, а на њихово место постављани Грци. Усамљено мишљење да је акт о укидању пећке патријаршије канонски заступа Димитрије Руварац. 

[Млађо]

                  Ако се неко буде у будуће бавио овом темом и овим периодом упутио бих га да је conditio sine qua non магистарски рад Небојше Шулетића, асистента на катедри за српску историју 16.-18. века, "Пећка патријаршија крајем XVII и почетком XVIII века", Београд 2007. Рад је заиста револуционаран, али је необјављен тако да се може наћи само у Универзитетској библиотеци у Београду и у библиотеци Филозофског факултета одсек историја. Поменути примерци нису за изношење што у извесној мери оптерећује употребу. Иначе, мој цењени ментор ни не зна да тај рад постоји. Због таквог приступа укинут му је предмет на мастеру.

                  Поред Шулетићевог рада користио сам и следеће наслове (због ауторства нећу наводити четири писана извора која сам користио и публиковао у свом раду):

                  Штампани извори:

1. ГРУЈИЋ, ПИСМА ПЕЋКИХ ПАТРИЈАРАХА = Радослав Грујић, Писма Пећких патријараха из другог и трећег деценија XVIII века, Споменик Српске Краљевске Академије LI, 1913.

2. ГРУЈИЋ, СЕДАМ ПИСАМА ВАСИЛИЈА БРКИЋА = Радослав Грујић, Седам писама Пећког патријарха Василија Бркића, Споменик Српске Краљевске Академије LI, 1913.

3. КАНОНИЧНЕ НАРЕДБЕ ЦАРИГРАДСКИХ ПАТРИЈАРАХА = Каноничне наредбе цариградских патријараха, Српски Сион 1905.

4. АЛЕКСИЈЕВИЋ, ПРИЛОЗИ = Димитрије Алексијевић, Прилози за историју српске цркве (Весник српске цркве 1908. и 1909.)

5. ЈАСТРЕБОВ, ПОДАТЦИ = Иван Степанович Јастребов, Податци за историју српске цркве, Београд 1879.

6. СТОЈАНОВИЋ, ЗАПИСИ И НАТПИСИ = Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи I-VI, Београд 1982, 1983, 1984, 1986, 1987 и 1988.

7. СОЛОВЈЕВ, СИНЂЕЛИЈЕ = Александар Соловјев, Синђелије рашког митрополита Силвестра писане после 1560 год., Гласник скопског научног друштва, књ.XIV,1935.

8. ВУКСАН, РУКОПИСИ = Душан Вуксан, Рукописи манастира Пећке патријаршије, Зборник скопског научног друштва, Скопље 1935.

9. ВУКСАН, ПРЕПИСКА = Душан Вуксан, Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских глава 1752-1759., Споменик Српске Краљевске Академије LXXXVIII (1938)

10. РИСТИЋ, ДЕЧАНСКИ СПОМЕНИЦИ = Серафим Ристић, Дечански споменици, у Београду 1864.

11. БРКИЋ, ОПИС ТУРСКИХ ОБЛАСТИ = Василије Бркић Јовановић, Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771 српским патријархом Василијем Бркићем, Споменик Српске Краљевске Академије X.

12. ДИМИТРИЈЕВИЋ, ГРАЂА = Стеван М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик Српске Краљевске Академије LIII, књ. 45 (1922)

13. ДИМИТРИЈЕВИЋ, ОДНОШАЈИ = Стеван М. Димитријевић, Одношаји пећких патријараха с Русијом у 18. веку, Глас Српске Краљевске Академије LVIII.

14. СВЕШТЕНИ КАНОНИ = Епископ Атанасије Јевтић (превео са грчког и словенског), Свештени канони Цркве, Београд 2005.

15. СВЕТО ПИСМО = Свето Писмо Новога Завета, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 1998.

                          Литература:

          1. ПУЗОВИЋ, СРПСКА ЦРКВА = Предраг Пузовић, „Српска црква од светога Саве до укидања пећке патријаршије 1766. године“, Српска православна црква, Прилози за историју 2, Београд 2000.

          2. ПУЗОВИЋ, УЛОГА СРПСКЕ ЦРКВЕ = Предраг Пузовић, „Улога српске цркве у обједињавању српских земаља у другој половини XVI века“, Прилози за историју српске православне цркве 1, Ниш 1997.

          3. ПУЗОВИЋ, ВАСИЛИЈЕ ЈОВАНОВИЋ БРКИЋ = Предраг Пузовић, „Василије Јовановић Бркић“, Прилози за историју српске православне цркве 1, Ниш 1997.

          4. ПУРКОВИЋ, СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ = Миодраг Пурковић, Српски патријарси средњега века, Диселдорф 1976.

          5. КАШИЋ, СРПСКА ЦРКВА = Душан Кашић, „Српска црква под Турцима“, Српска Православна Црква 1219-1969, Споменица о 750-годишњици аутокефалности, Београд 1969.

          6. ЋОРОВИЋ, ИСТОРИЈА СРБА = Владимир Ћоровић, Историја Срба, Публик Практикум, Земун 2004.

          7. ГРУЈИЋ, ПРАВОСЛАВНА СРПСКА ЦРКВА = Радослав Грујић, Православна српска црква, Евро Београд, Каленић Крагујевац 1995.

          8. ГРУЈИЋ, ПЕЋКИ ПАТРИЈАРСИ = Радослав Грујић, „Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18. веку“, Гласник историјског друштва у Новом Саду, књига 4, свеска 2, 1931.

          9. БОЛОТОВ, УВОД У ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ = Василије Васиљевич Болотов, Предавања из историје древне Цркве – Увод у црквену историју, Краљево 2007.

        10. ЗЕРЕМСКИ, СРПСКА ЦРКВА = Иларион Зеремски, „Српска црква под охридском архиепископијом“,Гласник Српске православне патријаршије 17.

        11. ЗЕРЕМСКИ, СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА = Иларион Зеремски, „Српска патријаршија од 1557-1592.“, Гласник Српске православне патријаршије 17.

        12. РУВАРАЦ, О ПЕЋКИМ ПАТРИЈАРСИМА = Иларион Руварац, О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III, Задар 1888.

        13. ФИДАС, КАНОНСКО ПРАВО = Власије Фидас, Канонско право – богословска перспектива, Београд 2001.

        14. СЛИЈЕПЧЕВИЋ, ИСТОРИЈА СПЦ = Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве I, Београд 1991.

        15. СЛИЈЕПЧЕВИЋ, ПАЈСИЈЕ = Ђоко Слијепчевић, „Пајсије, архиепископ пећки и патријарх српски“, Богословље 1933. (2,3)

        16. СЛИЈЕПЧЕВИЋ = Ђоко Слијепчевић, „Укидање пећке патријаршије 1766“, Богословље 1938.

        17. ВЕСЕЛИНОВИЋ, ИСТОРИЈА СПЦ = Рајко Веселиновић, Историја српске Православне Цркве са народном историјом I (1219-1766), Београд 2004.

        18. ШУЛЕТИЋ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА = Небојша Шулетић, Пећка патријаршија крајем XVII и почетком XVIII века, Београд 2007. магистарски рад (необјављено)

        19. ФАЈФРИЋ, ТУРСКИ СУЛТАНИ = Жељко Фајфрић, Турски султани, Сремска Митровица 2008.

        20. САМАРЏИЋ, ИСТОРИЈА = Радован Самарџић, Историја српског народа III-2, Београд 1994.

        21. ЈИРЕЧЕК, ВЕЛИКИ ВЕЗИР = Константин Јиречек, „Велики везир Мехмед Соколовић и српски патријарси Макарије и Антоније“, Зборник Константина Јиречека I, Београд 1959.

        22. ТРИЧКОВИЋ, СРПСКА ЦРКВА = Радмила Тричковић, „Српска црква средином XVII века“, Глас Српске Академије Наука и Уметности, 1980.

        23. ТРИЧКОВИЋ, СРПСКИ ПАТРИЈАРХ КАЛИНИК I = Радмила Тричковић, „Српски патријарх Калиник I. Друга обнова пећке патријаршије“, Историјски часопис књ. XXXIX, Београд 1992.

        24. ВУКОВИЋ, СРПСКИ ЈЕРАРСИ = Епископ шумадијски Сава (Вуковић), Српски јерарси од IX до XX века, Евро, Београд Унирекс, Подгорица, Каленић, Крагујевац 1996.

        25. ЗАРИЋ, ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА = Радован Зарић, Историјска читанка – хрестоматија, Епоха Пожега 1999.

        26. РАДОНИЋ, РИМСКА КУРИЈА = Јован Радонић, Римска курија у јужнословенске земље од XVI до XIX века, Српска Академија Наука, Београд 1950.

        27. ЧАКИЋ, ВЕЛИКА СЕОБА = Стефан Чакић, Велика сеоба и патријарх Арсеније III Црнојевић, Нови Сад 1990.

        28. ЋИРКОВИЋ, КРАЈ И ЕПИЛОГ = Сима Ћирковић, „Крај и епилог“, Срби у средњем веку, Београд 1995.

        29. ДУЧИЋ, ИСТОРИЈА СПЦ = Нићифор Дучић, Историја српске православне цркве, Гацко – Београд 2008.

        30. ДУЧИЋ, СРПСКА АУТОКЕФАЛНА АРХИЕПИСКОПИЈА = Нићифор Дучић, „Српска аутокефална архиепископија, пећка патријаршија и нови подаци“, Сион 1892.

        31. ДУШАНИЋ, ДВЕ БЕЛЕШКЕ = Светозар Душанић, „Две белешке патријарха Арсенија Четвртог у летопису пећког манастира“, Гласник српске православне цркве 9, 1980.

        32. КАШИЋ, СТАЊЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ = Душан Кашић, „Стање у пећкој патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV“, Богословље 1960.

        33. ДУРКОВИЋ ЈАКШИЋ, ПОКУШАЈ ЦРКВЕНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ = Љубомир Дурковић Јакшић, „Покушај црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо“, Зборник Православног Богословског Факултета II, Београд 1951.

        34. ЕЛЕЗОВИЋ, АТАНАСИЈЕ II = Глигорије Елезовић, „Атанасије II, Гаврило II и Гаврило III пећки патријарси“, Гласник Српске Патријаршије, Сремски Карловци 1937.

        35. ЧОЛИЋ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА = Љиљана Чолић, Пећка патријаршија под управом патријарха Гаврила Другог (Трећег), Крагујевац Каленић 1998.

        36. ВУКИЧЕВИЋ, ДА ЛИ СЕ СРПСКА ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА = Ђура Вукичевић, Да ли се српска пећска патријаршија године 1766. канонички укинула и коначно угасила и ко јој је црквено-правни наследник?, у Новом Саду 1904.

        37. РУВАРАЦ, О УКИНУЋУ = Димитрије Руварац, О укинућу пећске патријаршије и њеном наслеђу, Сремски Карловци 1904.

        38. ЈАКОВЉЕВИЋ, ОДНОСИ = Слободан Јаковљевић, Односи између пећке патријаршије и карловачке митрополије у XVIII веку, Београд 2008. дипломски рад (необјављено)

[Млађо]

                Хвала Драги. Имао сам неколико приказа граница пећке патријаршије и један сам убацио у прилоге. То је једини период у историји нашег народа у коме смо били окупљени једном организацијом на тако широком простору. Сви Срби који су готово стално живели у више држава, тада их је у јединствену целину окупила Црква.

                Занимљиво је да су самоковска и ћустендилска епархија биле под јурисдикцијом наше Цркве (данас је то Бугарска) и да се наш поглавар често потписивао и као патријарх Бугара. Требало би да је архиепископ Герасим први који је у своју титулу унео и ову ставку.

                Према неким реконструкцијама, али и недовољно прецизним историјским сведочанствима које користе наши историчари у Макаријево доба пећка патријаршија је имала око 40 епархија. Касније је долазило до спајања или укидања одређених епархија углавном ради економских разлога, па је тај број после Друге сеобе Срба сведен на 13. Сигурно је да су и ратови условили миграциона померања, као и померања граница, тако да се то одразило и на број епархија које је пећка патријаршија обухватала.

                У Архиву Председништва Владе у Истанбулу има 20 милиона службених аката који се односе на овај период. Невоља је у томе што то ништа није сортирано ни сређено, па је многим истраживачима доста отежан посао. До сада је незнатан део те грађе преведен и обрађен од стране наших савремених историчара и на основу тога стиче се утисак да ће наша историја добијати сасвим другачију слику што се више буде повећавао број преведених и обрађених берата, фермана, дефтера, признаница,... То је добра ствар, јер ћемо романтичарско схватање историје које углавном излаже већина наших историчара пристрасно тумачећи изворе, заменити једном реалнијом причом. 

               

[с.ж.]

Тема за мој дипломски рад на Богословском факултету је следећа: ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ОД МАКАРИЈА СОКОЛОВИЋА ДО УКИДАЊА 1766 ГОДИНЕ. Већ сам почео да прикупљам изворе и литературу и схватио да то неће ићи баш једноставно. Више од 200 година је огроман период и испуњен је крупним збивањима који су оставили значајан траг и сећање у нашем народу. Осим тога, постоји и неколико догађаја који су недовољно расветљени и врло магловито и пристрасно просуђени (један од њих је и само укидање; он за собом повлачи не само историјске, већ и канонске расправе).

Не знам колико има историчара на овом форуму, али бих волео да се укључи свако ко се сматра позваним и способним да пружи свој допринос овој теми и наравно помогне мени да се лакше снађем. Још почетком јуна сам успоставио контакт са господом професорима на Филозофском факултету, смер историја, период 16-18 век, и сазнао од њих доста револуционарних информација које потпуно мењају слику тог периода. Наравно, с обзиром на чињеницу да они своја истраживања која су темељили на турским изворима, још нису објавили, ја нећу свој рад усмеравати у неком претенционистичком правцу, али би ми свако ваше упућивање било корисно.

Посебно би ми било драгоцено постављање линкова који би водили ка неким текстовима или књигама на ову тему (слабо се сналазим у овом информатичком свету :smiley:). Тако да, уколико је неко заинтересован да ми изађе у сусрет био бих му веома захвалан, а и сам ћу у оквиру покренуте теме убацивати интересантне садржаје и на крају свој рад, кад га, у славу Божју, завршим!

Знате ли, на пример, да је Пећка патријаршија у то доба не само имала јуриздикцију над свим православнима (и не само Србима, већ и делу Румуна и других), већ и католицима у БиХ, којих и није било пуно? То је било по одлуци Султана (заправо Везира Соколовића). Ја сам се изненадио када сам то прочитао.

Битно је и то што се у том периоду не помињу никакви богумили или јеретици на простору Босне, што је само један у низу доказа да су тамишњи Срби били православци (то потврђују и сви преостали писани споменици, из којих се види да је њихова вера сасвим у складу са православљем), али нису били канонски под окриљем било које од помесних православних цркава, па тиме де факто шизматици. Без обзира, познато је да је цела Херцеговина, као и део Босне, и далеко пре била под окриљем Српске цркве. Такође се зна да су неки од последњих дедова 'цркве босанске' прешли у православље и пре доласка Турака. Краљ Стефан Твртко I је био кључан у томе, а и православље у Далмацији му има на чему захвалити (јер је тамо изградио пар цркава које су вековима биле места окупљања за Србе).

Значи, укратко, није ту било ни близу толико разлика колико нам барем део историјографије из доба СФРЈ поручује, и све се може објаснити тешким околностима (Срби у Босни су стално били под притиском да се покатоличе, што су неки од њихових владара и чинили, али најчешће у стилу каснијег потурчивања (клањање јавно, молитва тајно)).

Што се самог Турског доба тиче, мора се рећи да је патријаршија из 1557. била врло значајна за опстанак нашег народа, и да је била својеврсна Божја милост и дар у доба таме. То није никако било захваљујући милости Султана, већ управо зато што су Турци Србе покорили у доба када су били најјачи (али нажалост несложни), што се види и из употребе српског језика у дипломатској комуникацији од стране Порте, као и утицаја Срба на двору Османлија. Срби су, исмеђу осталог, најзаслужнији што је Света Гора остављена на миру у том периоду. Али, због нашег слободарства и непрестаних устанака (од којих су највећи пре 19. века били они у 16., када се побунио Банат, Косово, и Херцеговина, као и други крајеви; Ти устанци су били тако жестоки, да су Турци чак донели Мухамедов стег из Дамаска, по узору на Српске устанике, који су носили Барјаке са ликом Светог Саве (зато су тело светитеља разјарени Турци и спалили)), Фанарити су ускоро постали утицајнији.

Они су се добрим делом понашали као полтрони, и многи су профитирали у то страшно доба гада је православни народ патио; Мало их је марило за Србе и остале словене-православце, што је изазивало сукобе између њих и осталих (чак и дела Грка)).

Ако желите више информације, посетите растко.рс. Овде http://www.rastko.rs...nost/index.html можете наћи доста о Цркви у БиХ. Има ту једна цела књига на ту тему која је намењена верницима (па јој је тон врло топал), али је по мени поуздана. Претражите ту библиотеку, јер садржи врло доста информације која вам може бити од користи (ако ништа, због литературе коју даје на крају).

Било би фино када би неко, једном за свагда, написао баш обимну и свеобухватну историју наше Цркве, добро научно подупрту... Има доста нових сазнања која нису заступљена у старијој литератури...