Када новопросвећени треба да се причести . . .

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Када новопросвећени треба да се причести: непосредно након Крштења или на некој скоријој Литургији?

Неки практикују прво решење, неки друго.

Шта је правилније?

Једино исрпавно решење је прво решење. Новопросвећени треба да се причесте пречистим Тајнама непосредно након Крштења, како од почетка захтева пракса Цркве и како нам намеће богословска свеза између три Тајне посвећења у хришћанство: Крштење - Миропомазање - Света Литургија.

Сведочанства ο повезивању Крштења са Светом Литургијом потичу скоро од апостолских времена. Свети Јустин (средина 2. века након Христа) први сведочи да је новопросвећени непосредно након Крштења одвођен «код такозване браће... тамо где су се сабрали, приносећи јаке заједничке молитве за себе, и за просвећеног, и све остале посвуда» да бих одмах након тога уследило припремање Свете Литургије и причешћивање новопроашћеног и свих верних (1. Апологија 65). Описи које нам дају различита, древна литургијско-канонска дела (·· Иполитови канони», «Апостолско Предање», «Египатски поредак», «Завет Господњи», итд.), Оци учитељи вере и црквени писци (Кирило Јерусалимски, Теодор Мопсуестијски, Златоуст, Амвросије) и Свети Оци у својим беседама ο Светом Крштењу или у својим другим освртима на њега, нераскидиво повезују вршење Светог Крштења са Тајном Свете Литургије. Новопросвећени би непосредно након крштавања у крстионици улазили у храм, читана су пригодна читања из Светог Писма, вршено приношење Дарова, њихово освећивање и Свето Причешће.

И данашњи чин Светог Крштења, онако како је у нашим Молитвословима назначен, претпоставља истовремено вршење све три Тајне. «Благословено Царство...» је уобичајени почетак Свете Литургије, велике јектеније су мешовите, дакле јектеније Литургије и Крштења, уместо антифона следи освећење воде, Крштење и Миропомазивање, мали Вход је исто што и улазак клира и новопросвећених у храм за време појања «Блажени они којима су отпуштени...» или библијске песме «Сви који се у Христа крстисте...» која се поје уместо Трисвето, следе читања из Светог Писма, сугуба јектенија, Херувика и остатак Свете Литургије. Стари рукописи карактеристично бележе да се након Крштења и Входа: «У наставку врши (цела) Света Литургија.»

Још је карактеристичније повезивање Крштења са Светом Литургијом на Велику Суботу, која је пре и изнад свега дан крштавања, као и са Богојављенским свеноћним бдењем. За време Литургије на Велику Суботу би са почетком читања из Светог Писма патријарх, или епископ, или свештеник одлазили до крстионице и крштавали катихумене (оне који су се поучавали у вери). Читања је много управо да би се пружила могућност да се покрије сво време које је вршење Крштења захтевало. Када би се клир заједно са новопросвећеним враћао у храм, певало се «Сви који се у Христа крстисте...» да би се даље наставила Света Литургија. Исто је бивало и за време Богојављенског свеноћног бдења: освећење воде Светог Крштења, велико Водоосвећење је вршено између јутрења и Литургије, да би се катихумени крстили и затим учествовали у Светој Литургији и Причешћу. Задивљујуће су лепи описи разних извора и литургијских типика који се односе на начин уласка у бело обучених новопросвећених, са блиставим свећама у рукама, у храм, на радосно појање, пољубце и братске изливе верних који су их у храму дочекивали и прихватали, и на заједничко евхаристијско сабрање и учешће новопросвећених у Тајнама, које су по први пут приносили и по први пут примали заједно са од раније верним који би им у знак части уступали прва места у храму, поред Жртвеника, као и првенство приликом приступања Светом Причешћу.

У току Светле Седмице је сваки дан служена Света Литургија и новопросвећени би, стално носећи своје беле хаљине, са осталим верним учествовали у Светој Литургији и причешћивали се пречистим Тајнама, као што и одређује 66. канон Петошестог Васељенског Сабора: «Верни, од светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Светле недеље, уза сву седмицу непрестано морају да проводе време у светим црквама, радујући се у Христу псалмима и појањем и песмама духовним, и светкујући, и да слушају читања из божанственог Писма и да се наслађују Светим Тајнама.» Тако су новопросвећени постепено, и степеник по степеник, од почавања и изгоњења, одрицања и прихватања, исповедања вере, Крштења и Миропомазања, својим учешћем у Светој Литургији, приношењу Дарова и целову љубави стизали до савршеног уврштења у тело Цркве, да би првим, а затим учесталим причешћивањем пречистим Тајнама, употпунили своје сједињење са Телом Христовим.

Тесна повезаност трију Тајни хришћанског посвеће- ња у веру је очигледна и у ђаконским деловима и у молитвама Светог Крштења, а поготово у «Молитви за μύ­ρο», која и представља карику која их повезује: «Благословен си Господе... који си нама недостојним даровао блажено очишћење у Светом Крштењу и божанствено освећење у животворном Помазању; Ти си и сада благоизволео да поново родиш водом и Духом слугу Твога но- вопросвећеног... даруј и њему печат дара Светога и свемоћног и обожаваног Духа Твога и причешће светог Тела и часне Крви Христа Твога...»

Ова идеална пракса је прошла кроз један период кризе, која је оставила озбиљне трагове у складној и нераскидивој спрези Тајни хришћанског посвећења у веру. Наравно да је главни узрок томе била општа ослабљеност црквеног живота након времена великог процвата, која је имала и непосредне последице на литургијски поредак. Дакле, догодило се оно ο чему Симеон Солунски са болом говори: «Сада се најбоље ставља по страни» и то приписује зависти демона и недостатку ревности код хришћана «за добро и божанско» («Περί θείου κηρύγματος» 5).

Одвајању Светог Крштења од Свете Литургије је допринело и крштавање мање деце. Страх од смрти детета, у оно време када је смртност деце била велика, довео је до убрзавања њиховог Крштења како не би умрла «непросвећена». Томе је уследило потпуно одвајање Крштења и напуштање старих групних празничних крштења у време великих празника. На крају су и ратне опасно- сти, и налети и освајања варвара задала крајњи ударац. И поред тога је предање још дуго времена било доста постојано. Сачувано је, ако не Литургија, бар причешћивање новопросвећених Пређесовећеним Светињама. У многим рукописима се Свето Крштење једнолично завршава уредбом: «И предају му (новопросвећеном) пречисте Тајне». Штавише, по 60. (63.) Констамонитском кодексу из 16. века причешћивање није пролазило неопажено, него је било укључено у неку врсту, могли бисмо рећи, Пређесвећене Литургије, која у одређеној мери личи на одговарајући поредак чина Венчања. «Тумачење причешћивања детета» се наводи одмах након Миропомазања, а праћено је појањем крштењске химне «Сви који се у Христа крстисте...». Њега наниже наводимо, допуњујући (у заградама) неке изразе који су очигледно изостављени: «Улази у Цркву са одојчетом, целивају свете иконе појући "Сви који се у Христа крстисте". Свештеник: "И удостој нас, Владико". (Народ: "Оче наш". Свештеник: "Јер је Твоје". Народ "Амин". Свештеник "Пазимо. Светиње светима.") Народ "Један је свет". Причастан "Чашу спасења". И причешћује одојче. Следи опет "Сви који се у Христа..." три пута и молба "Отпуштење грехова...", отприлике као заамвона молитва.»

И Симеону Солунском је познато раздвајање Крштења и Литургије. Али и он сведочи ο Причешћу које је сам архијереј непосредно након крштења давао новопросвећеном, док је након «Сви који се у Христа крстисте...» понављано појање «Блажени они којима су опроштена безакоња» и остатак псалма («Διάλογος...», гл. 67). Не изгледа да неколико деценија од Симеона (1429) старији Никола Кавасила (1395) подразумева вршење Свете Литургије након Крштења, али особито инсистира на употпуњењу посвећења крштеног у веру и његовог усавршења приступањем Светом Причешћу (О животу у Христу 4).

Изледа да је до недавања Светог Причешћа непосредно након Крштења дошло за време турске владавине, када су особито тешки услови живота хришћана дозвољавали вршење Светог Крштења по домовима. Преподобни Никодим Светогорац у сваком случају осуђује вршење Крштења ван храма и инсистира не само на причешћивању новопросвећених непосредно након Крштења, него и, донекле анахронистички, на његовом укључењу у Свету Литургију по старом поретку: «Постоји и трећи узрок, из ког Крштење треба да се врши у цркви,

а не по домовима: јер свештеник прво треба да изврши проскомидију, па да потом обучен у целокупну свештеникчку одежду благосиља и крштава дете и да након Крштења почиње Свету Литургију те да на крају ње причести крштено одојче. Јер као што је природа непосредно након што се дете телесно роди за њега припремила млеко, телесну храну, тако му и благодат, непосредно након што се духовно роди Крштењем, припрема Свето Причешће као духовну храну» (ΓΊηδάλιον, прибелешка на 31. канон 6. Сабора). Мишљење преподобног Никодима је карактеристично за чисто православни начин посматрања јединства Крштења и Евхаристије.

Запад је Крштење из разних практичних разлога одвојио од Миропомазања и Светог Причешћа. Православна Црква је остала постојана у захтеву да се по сваку цену задржи предањско и богословско јединство Тајни хришћанског посвећења у веру. Верни се крштава и миропомазује како би учествовао у Тајној Трпези породице Господње, како би се Причешћем Његовим сјединио са Њим. Симеон Солунски на карактеристичан начин подвлачи ту истину: «Јер то и јесте савршење сваке Тајне, да се ослободивши се заблуде и нечистоте греха, поставши чисти и запечаћени Христом у Духу Светоме, причестимо Телом и Крвљу самога Христа и потпуно се са њим сјединимо. Јер то и јесте оно што путем пророка каже: "Настанићу се у њима и ходити" и за шта се Он молио Оцу говорећи: "Да буду једно као ми" и "И, ево, ја сам са вама у све дане". Пошто је од тада путем Тајни и невидљиво са нама...» («Διάλογος...», гл. 68). И Никола Кавасила ставља акценат на Свето Причешће и веома исправно га сматра циљем вршења Крштења и употпуњењем верног: «Након мира идемо на Трпезу, то је врхунац живота, и ништа нам више неће бити потребно за тражено благостање. Јер не носимо са собом смрт и гроб и заједничарење у горем животу, него Самог васкрслог, нити дарове Духа колико год да их се може примити, него самога Добротвора, тог новог Добротвора, који је утемељио сав круг благослова и дарова. Јер је Он у свакој од Тајни, и Њим самим се и помазујемо и крштавамо... Α пошто одведе на Трпезу и да му да једе од Тела, награђује свецелог усавршеног и онда може да оде своме дому, и глина више није глина будући да је примила од царскога, него је он већ део Тела Царевога. Нико се не би могао досетити већег блаженства од овога блаженства. Због тога то и јесте последња Тајна, јер више није могуће напредовати, нити се било шта друго може додати, јер је приметно да првоме треба средишње, а средишњем (Помазању) последње. Α након Евхаристије нема више ничега ка чему бисмо могли напредовати, него одатле па надаље, пошто ту станемо, треба да покушавамо да гледамо на оно чиме бисмо благо могли очувати до краја» (О животу у Христу 4, 1-2)

Сажимајући горе наведено доносимо закључак да новопросвећени након Крштења обавезно треба да се причесте пречистим Тајнама, по одвајкада владајућој правилној пракси, која је сагласна са њом повезаним богословским учењем Цркве. За крштавање одраслих не постоји никакво оправдање које би дозвољавало вршење Крштења ван његових предањских оквира, дакле Свете Литургије. Што се тиче крштавања мање деце, само би разлози снисхођења могли да оправдају одвајање Крштења од Свете Литургије, док се не нађе начин да се вратимо тачној пракси. У прелазном периоду, који некада коначно треба да престане, обавезно важи средња пракса причешћивања новопросвећеног Пређеосвећеним Светињама непосредно након Крштења.

извор фотографије