Sin mi je rekao: Mama, ubiću se kao Aleksa!

[И.стојковић]

Последње речи вашег писања

"...mnogi roditelji su najveća prepreka u tom procesu."

потпуно су сагласне и мом мишљењу, с тим што ја не правим разлику између родитеља малтретрираног и родитеља детета које малтретира. Оно што се већ догодило немогуће је поправити, већ само можемо користити искуства других, како би створили средину довољно добру за сваког да живи и обитава. Ви сте приступили једном начину, моја супруга и ја другом. Ваш начин је потпуно оправдан у ситуацији и времену кад сте одреаговали. Наш начин у великом проценту ствара све предуслове да до Вашег начина ни не дође.

Иначе мишљења сам да се већина родитеља понаша незаинтересовано за своју децу све док не дође до проблема било какве врсте, а што је последица мало времена које им поклањају, а што је опет последица одабирања лажно неопходног циља сопственог живљења. То провоцира невероватне проблеме не само у смислу појединца већ читавог друштва, ако посматрамо кроз дужи период. Да се вратим на конкретну тему кроз питање:

да ли је икоме познато малтретирање деце у школи који су 1., 2. или чак и 3. разред?

Мени лично није иако сам из различитих разлога окружен децом, па не бих настављао док не сазнам одговор...

[NinaD]

Vaš način je divan, ali on podrazumeva da živite u sredini u kojoj koliko toliko postoji neka komunikacija između ljudi, a sredina u kojoj smo mi tada živeli bila je sve samo ne to. Ipak, živeći 3 godine u toj i takvoj sredini, uspeli smo mnogim meštanima razbiti predrasude i strahove od različitosti. Međusobno su meštani takođe bili podeljeni uglavnom po etničkoj pripadnosti i među njima je decenijama vladala slaba komunikacija. Verujte da su više od 3 meseca, a bez ikakvog razloga, prelazili na drugu stranu ulice kad treba da prođu pored kuće u kojoj smo stanovali, a posle toga mnogi su nam svraćali i u kuću. Međutim, nije moguće to postići sa svima jer da jeste, kamo lepe sreće, ovaj svet bi bio idealan. Ipak, slabije treba zaštititi od nasilja jer su nedužni i ne mogu čekati da mi nasilnike prevaspitamo do mere kada će shvatiti da čine zlo i sa tom spoznajom prestati da ga čine. Na kraju, za spasenje ipak treba i pristanak slobodne volje nas samih. Možda je moj prvi post zvučao previše agresivno. Suština je da sam jasno pokazala nameru da svako dalje nasilje sprečim, ali sam pri tome uputila i jasan poziv dotičnom bojdžiji da promeni stav ukazavši mu da će tako steći prijatelje. Na žalost nije pomoglo, jer, deca su pod raznim uticajima, a koji će prevagnuti...za njegov slučaj se niti malo ne osećam odgovornom.

[И.стојковић]

Ви заиста немате због чега бити одговорни што се Ваше одлуке да заштитите своје дете тиче. Такође из Вашег последњег писања лако се закључује да сте покушали, и колико видим једним делом и успели, да чините исто што сам навео ка чињење своје супруге и моје маленкости. Моје писање и није било усмерено ни на кога конкретно, већ на појаву која добија замах, и тек кад се догоди ми реагујемо. Навешћу Вам само неке чињенице, које су доба кад сам ја похађао школу (додуше пре 40-ак година) биле једноставно незамисливе. На пример, разговарајући са људима из окружења, сазнао сам колико је велики проценат недоласка родитеља чак ни на родитељске састанке, а о једном недељно информисању, термин такозван "отворена врата" ни да не говорим.Осим тог сазнања, доживљавао сам и исмејавање кад сам саопштавао како то раде родитељи деце која похађају исту школу као и моја. Ето, то је оно што сам раније писао, први корак и неразумевање околине. Да се зауставим само на овом примеру без навођења небриге за превазилажење социјалних разлика деце из истог одељења, или организовања додатних часова на којима свако дете свој таленат "даје" другом, што и јесте неоствариво кад се ни деца, а камоли њихови родитељи ни не познају....Није мојим другарима уопште било разумљиво које се све врлине гаје код деце на такав начин, обзиром да за тако некакав труд нема одмах некакве награде која би била опипљива ни за родитеље ни за децу, већ само прогресивно повећање таквих обавеза. Све обавезе те врсте, потпуно су ишчезле већ са поласком у 4. - 5-ти разред, јер више није имало потребе да родитељи "асистирају" у овим деловима живота деце...Кад људи пишу "потрошачко друштво", ја најпре видим како трошимо време, уместо да га инвестирамо, али не у зарађивање како би нам деца ишла на безброј тренинга, учења силних језика и свашта нечег што у основи сами нисмо имали....једном речју не трудити се да своје неостварене амбиције остварујемо кроз децу, не сагледавајући да "трчањем" за новцем којим би то омогућили губимо и себе, али и дете. Нервоза, настала првим тренутком кад љубав детета не можемо више да "купимо" је рак рана и за читаву породицу, али и за окружење, а у будућности и за друштво. Доказе за ово што пишем имамо свакодневно, али ето и у Вашем случају, као и у свом који сам описао, имамо доказе да може бити и другачије...сасвим...Ви нисте исписали дете из школе, нисте променили место живљења због инцидента са дететом, нисте губили време исправљајући све неправилности које заиста постоје,већ сте истрајали у долсуци и на начин који је тада био једини могућ. Колико је таквих родитеља данас, који су спремни да се потпуно одрекну свог слободног времена и хобија, и да уместо троше време на унапред на пропаст осуђене циљеве, инвестирају време у, већ нажалост поптуно избледелу свима познату крилатицу , највеће богатство света -ДЕЦУ !

Сетивши се пословице, "деца су огледало родитеља", признали ми то или не, потпуна је истина, која као таква не значи да ако је код мене све у реду, немам разлога да се бар потрудим, да буде и у другим породицама слично. Изгледа утопистички, али ја сам неко ко заиста верује да је потпуно могуће да сви будемо ништа више, него само нормални људи...

[Михајло]

Кад је требало - '98. и '99. - сам сам се за то пријављивао...

знам да јеси...и нисам о томе причао Брате...

него о безумном витештву као начином боребе са погани..

са погани треба брзо и кратко

[Михајло]

Није витештво само разбијање глава, ја говорим о свакодневном витештву,

унутар породице и друштва. Свакодневно прегалаштво и преданост

је витештво. Борба за породицу и очување свега Светог је витештво.

само на тим темељима можемо градити све остало.

Кад затаји такав однос, онда долазе мировнјаци и невладине организације,

успешни су ка и погребно друштво у очувању здравља.

витештва нема...

реци ми и један витешки потез у задњих 300 година..

[NinaD]

Ви заиста немате због чега бити одговорни што се Ваше одлуке да заштитите своје дете тиче. Такође из Вашег последњег писања лако се закључује да сте покушали, и колико видим једним делом и успели, да чините исто што сам навео ка чињење своје супруге и моје маленкости. Моје писање и није било усмерено ни на кога конкретно, већ на појаву која добија замах, и тек кад се догоди ми реагујемо. Навешћу Вам само неке чињенице, које су доба кад сам ја похађао школу (додуше пре 40-ак година) биле једноставно незамисливе. На пример, разговарајући са људима из окружења, сазнао сам колико је велики проценат недоласка родитеља чак ни на родитељске састанке, а о једном недељно информисању, термин такозван "отворена врата" ни да не говорим.Осим тог сазнања, доживљавао сам и исмејавање кад сам саопштавао како то раде родитељи деце која похађају исту школу као и моја. Ето, то је оно што сам раније писао, први корак и неразумевање околине. Да се зауставим само на овом примеру без навођења небриге за превазилажење социјалних разлика деце из истог одељења, или организовања додатних часова на којима свако дете свој таленат "даје" другом, што и јесте неоствариво кад се ни деца, а камоли њихови родитељи ни не познају....Није мојим другарима уопште било разумљиво које се све врлине гаје код деце на такав начин, обзиром да за тако некакав труд нема одмах некакве награде која би била опипљива ни за родитеље ни за децу, већ само прогресивно повећање таквих обавеза. Све обавезе те врсте, потпуно су ишчезле већ са поласком у 4. - 5-ти разред, јер више није имало потребе да родитељи "асистирају" у овим деловима живота деце...Кад људи пишу "потрошачко друштво", ја најпре видим како трошимо време, уместо да га инвестирамо, али не у зарађивање како би нам деца ишла на безброј тренинга, учења силних језика и свашта нечег што у основи сами нисмо имали....једном речју не трудити се да своје неостварене амбиције остварујемо кроз децу, не сагледавајући да "трчањем" за новцем којим би то омогућили губимо и себе, али и дете. Нервоза, настала првим тренутком кад љубав детета не можемо више да "купимо" је рак рана и за читаву породицу, али и за окружење, а у будућности и за друштво. Доказе за ово што пишем имамо свакодневно, али ето и у Вашем случају, као и у свом који сам описао, имамо доказе да може бити и другачије...сасвим...Ви нисте исписали дете из школе, нисте променили место живљења због инцидента са дететом, нисте губили време исправљајући све неправилности које заиста постоје,већ сте истрајали у долсуци и на начин који је тада био једини могућ. Колико је таквих родитеља данас, који су спремни да се потпуно одрекну свог слободног времена и хобија, и да уместо троше време на унапред на пропаст осуђене циљеве, инвестирају време у, већ нажалост поптуно избледелу свима познату крилатицу , највеће богатство света -ДЕЦУ !

Сетивши се пословице, "деца су огледало родитеља", признали ми то или не, потпуна је истина, која као таква не значи да ако је код мене све у реду, немам разлога да се бар потрудим, да буде и у другим породицама слично. Изгледа утопистички, али ја сам неко ко заиста верује да је потпуно могуће да сви будемо ништа више, него само нормални људи...

Htedoh da skratim citat vašeg teksta, ali bilo bi šteta. Takođe i ja sam pre 40-tak godina krenula u školu i znam o čemu govorite. Nemam šta da dodam na ovo što ste napisali osim da potvrdim. Nekada su nas učili u školi da užinu treba podeliti sa drugom koji nema. Eh, a danas ovako. Mnogo me je potresao naslov teme.

[Иван ♪♫]

Пали смо ниско, веома ниско, као људи. Кад се неко онесвести у аутобусу људи га прескачу уз коментар: ма дрогира се, све до директног насиља као према Анђелу и разних других примера од којих човек може само да се згрози... проклета авлија

[Михајло]

ajvanho8 тако смо одгојени...

такво нам је окружење