Teopoetika

[Vaske]

Ваљда већ нема слична тема ( мрзи ме да прегледам све)

Нека ово буде мјесто за теопоетику, не било какво пјесмовање, већ поетичко мишљење које полази одоног, за вјерујућег, фундаменталног, а то је сусрет с Богом.

па стога и нека се крене отуда

Сусрет с Богом

Животе у тебе гледам! У дугом гледау измичеш из моје властитости. Подијељен си између мене и Другог. Не било ког другог, него непрепознатљивог Другог, а мени ипак најближег. Дуго гледање ми открива само моје саучесништво у теби, теби којег сам сматрао за своје власништво.

Дубоко је ћутање пред које ме доводиш. У њему учим слушање. У њему се открива моје мјесто, простор и вријеме.

Гдје је то?

У слушању знам, моје мјесто је увијек у домашају Божијег гласа.

(обраћање)

Твој глас слушам ушима, очима, прстима, очајањем и жељом. Твој глас ме прожима и као смутња, и као пуста и мокра улица у ноћи, и као благи дашак вјетра у врелом дану.

Твој глас ме прожима...

Твој глас ме прожима, и кроз моју онијемелост ме у Твоју градину спрема. Тамо јесам и тамо одзвањам крчећи снопове ријечи. Молитва...

(молитва)

Молитву немам без Твог гласа и Твог позива.

Твој позив је мој немир мирнији од сваког мира, пламен у којем горим лијечећи се сопственим опекотинама. Твоја стварност нема сна ни јаве.Теби сам додијељен, без остатка, и кад лајем и кад се молим. Моје присуство је Тобом постављено.

Моје ћутање у Теби одзвања и чује се.

Наш сусрет је стварнији од сваке стварности.

Моји кораци за Тобом су невидљиви ал' су ђонови излизани.

О нашем сусрету само Ти знаш.

[Лазар Нешић]

Одлична тема, Васке.

Као и твој иницијални текст.

Може!

И ја ћу овде нешто постављати, пре свега текст о "Теопоетици", како бих образложио неки свој оквир писања, па ћемо видето шта ће испасти.

Ето позива и осталим теопоетама, знаЧи свима

Нека певање почне!

[Vaske]

Одлична тема, Васке.

Као и твој иницијални текст.

Може!

И ја ћу овде нешто постављати, пре свега текст о "Теопоетици", како бих образложио неки свој оквир писања, па ћемо видето шта ће испасти.

Ето позива и осталим теопоетама, знаЧи свима

Нека певање почне!

Имаш право, предходно би трбало рећи и коју ријеч о теопоетици тј. шта је и зашто теопоетика.

Ја ћу то са своје стране учинити анализом своје претходне поруке, у смислу шта је пјесник хтио да каже и зашто баш на тај начин.

Теопоетика је, како рекох у својој уводној порици, поетичко мишљење које увијек у свом покрету полази од онога што је ''услов'' пјевања и мишљења тј. унутрашње динамике бића окренутог сопственом бивствовању и Бивствовању уопште.

Животе у тебе гледам! Наш по-крет никад суштински не може бити покрет од већ готовог знања, од нечег далеког и спољног. Он је увијек по-крет из оног нама најближег, а то је живот, и по-крет по оно најпотребитије, а то је смисао живота. И зато, животе у тебе гледам! У дугом гледању измичеш из моје властитости. Дуго гледање је настојање да се гледано и сагледа, посматрано разумије. Ненасилно, разумјевајуће посматрање у себи самом увијек открива разлику као билокакву могућност разумљења. Та разлика се показује као измичућа мојој пројектујућој властитости. Ту, истодобно, станује домаћин као и ја, Други. Подијељен си између мене и Другог. Не било који други, не неки други човјек, не нека друга ствар, не неко Ти које је мој алтер его, већ странац, апсолутно Други. Непрепознатљиви Други, а мени ипак најближи, јер је увијек ту, јер је домаћин у мом сопственом животу, колико и ја сам. Други је почетак сваког сазнања, Други је извор савјести као моралне свијести,моје унутрашње морално разликовање и Онај који позива на по-крет, било сазнајни, било морални. Други је извор мог по-крета. Мој живот је саучесништво са Другим.

Дубоко је ћутање пред које ме доводиш. Сусрет са апсолутно Другим као почетно сусрета и не може бити ништа до ћутање, најдубље ћутање. Ћутање нас учи слушању. Слушању као ненасртању у разумјевању, ненасртању у разумјевању као истинском сазнању, истинском сазнању као мјесту мог идентитета, јер у њему се открива моје мјесто, простор и вријеме.

Гдје је то? (почетак питања)

Па то је ту, ту на мјесту са којег уопште питам, ту са извора сваког по-крета (сазнајног, моралног). Ту, мјесто сусрета са Другим.

Други , који више нинакакв начин не може бити моја фикција, мај алтер его. Он је ''странац'', апсолутно Други ал'не више безлично други. У слушању знам, моје мјесто је увијек у домашају Божијег гласа.

(обраћање)-(почетак обраћања)

Архи по-крет, који долазећи пред ''евидентност'' оног што покреће, Оног што покреће својим гласом, знаком, позивом на обраћање, доспијева у говорење као обраћање и одговарање. Тај глас слушам ушима, очима, прстима, очајањем и жељом. Тај глас увијек долази из будућности и самосмјешта се у нашу садашњост, свакидашњост живота. Ту се тек да видјети, чути, додирнути. Ту, збиља , титра лице Другог. Ту се темељи по-вијест, мој по-крет. Ту, ван сваке индиферентности, јер тај глас слушам очајањем и жељом. Зато ме и прожима као смутња. Као пуста и мокра улица у ноћи. Улица сугерише да је то пут људи ал' пуста и мокра у ноћи, пријети ништавилом. Али и као дашак вијетра у врелом дану, трен који свепрожимајуће окрепљује.

Твој глас ме прожима... као лично искуство живота и сусрета са Другим. Тај по-крет нашег садашњег ту, које је истовремено и слушање и одговарање, управо ту открива своју удомљеност у језику, у Твојој градини у којо по-крет и није ништа друго до крчење снопова ријечи као оног насијеђеног.

Пробијање кроз оно познато а ипак упитно, јер му не проналазимо утемељење у оном интимно-фундаменталном, у извору по-крета, је молитва...

Молитва је тежња ка највишем сазнању, јер сваку своју ријеч хоће да положи у тешко препознатљиво-утемељујуће-свеприсутно-Друго које чини да јесмо.

Молитву немам без Твог гласа и Твог позива. Немам јер Је узрок мом питању, мом по-крету. А питање је већ у одговарању на Његов позив.

Тај позив је мој немир, јер ме поставља пред немање сигурног знања. Али исто тако тај немир не тражи, услед присуства Другог, свој одговор у даљини, туђини, ван свог мјеста. Позив је немир јер је уздрмао сигурност ал'кроз слушајуће одговарање, немир зри и у зрењу се повија у себе. Утолико је мирнији од сваког мира. Позив је и пламен, јер је ван сваке индиферентности. Зато се не може ни избјећи, зато у њему мора да се гори. Присуство Другог је као бол, невидљива али стварнија од свега видљивог. Присуство другог као бол оставља ране и опекотине на којима се лијечимо, јер с њима доспјевамо пред најприсутније присутног, пред трансцедентно нашег свакидашњег живота, у његов центар. Зато та стварност нема сна ни јаве, бол прекорачује међу. У том трансцедентном прекорачењу открива се, како наша додијељеност, тако и наше непрекидно давање Другом, вазда као пјевање и мишљење. Моје присуство (идентитет) је Тобом постављено. Моје ћутање у теби одзвања и чује се. Наш сусрет је стварнији од сваке стварности.

Моји кораци за Тобом су невидљиви, јер немају ништа од формалног, од моде, од шаблона, ал'су ђонови излизани. Излизани ђонови су трагови тог идења, по-крета и као такви остају тешко видљиви, скривени, а са собом су сакрили и терет безбрижног живота. Те трагове сусрећу они у по-крету ал'иза тога стоји сусрет са Другим, са Богом, а о том сусрету само Ти знаш.

На бази до сада реченег, закључио бих само са једним :

Пјесма која није у исто вријеме и молитва ( о молитви је већ речено) онда није ни пјесма. Тешко ми је то сад објашњавати.

У по-крет!

[Никола Ђоловић]

Jedno laicko pitanje, da li ovo ima dodira sa teopoetikom? Da bih znao koliko pratim fabulu...ili ne...

https://www.pouke.org/forum/topic/3412-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD/

http://upodobljavanje.wordpress.com/category/%D1%81%D0%BE%D0%B7%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B0%D1%9A%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/

[Vaske]

Da bih znao koliko pratim fabulu...ili ne...

хахаха.... ово ме вратило на Радована трећег - прати фабулу радње :0104cheesy:

Сад без зезе, оно што сам хтио рећи кроз досадашње писање је заправо то да теопоетика није тек некаква умјешност пјевања о Богу, већ сама егзистенција вјерујућег. Ми напросто постојимо теопоетски, и на то се односио први дио моје последње поруке. Ако је то тако како ја мислим, онда теопоетика није подложна критици са стране, у смислу да ли то јесте или није. На то питање одговарамо ми сами тј. у твом случају да ли то јест одговараш ти.

Оно што ти ја могу рећи са своје стране је да сам прије, неких ваљда седам дана, прочитао пјесме за које си овде дао линк, и да сам, ако се то може тако рећи, уживао. Напросто неке ријечи и стихови погађају баш оно мјесто које се хоће изговорити, а ријетко и тешко долазо до говора у нашем свакодневном баратању ријечима.

[Лазар Нешић]

Ова тема дефинитивно показује да форум не служи само за бесмислене ствари.

Покренуте су страшне ствари (у смислу оног Unheimlich), те може бити да је данас ЖРУ-форум место једне (ретке) живе мисли.

хахаха.... ово ме вратило на Радована трећег - прати фабулу радње :0104cheesy:

Сад без зезе, оно што сам хтио рећи кроз досадашње писање је заправо то да теопоетика није тек некаква умјешност пјевања о Богу, већ сама егзистенција вјерујућег. Ми напросто постојимо теопоетски, и на то се односио први дио моје последње поруке.

Баш то покушавам да кажем:

теопоетика се не мора претворити у поезију. чак ни у склоност према истој, већ је битан тај теопоетски Weltanschauung верниковог живота.

Нисам заборавио, додаћу вечерас своје теоретске оквире и дати своје тумачење тумачења Васкетовог изложења ствари.

То јест, покушаћу још више да проговорим о томе, пре свега из моје ситуације живота, колико будем могао.

Жена ми спије сад, па морам да будем тих

[Vaske]

Баш то покушавам да кажем:

теопоетика се не мора претворити у поезију. чак ни у склоност према истој, већ је битан тај теопоетски Weltanschauung верниковог живота.

Чисто да допуним јер сам ту остао недоречен.

Теопоетика је понајприје ћутање али кад већ долази до говора, она се не јавља нужно као пјесма тј. као језички умјетнички изражај, већ и као било који умјетнички изражај. Исто тако и ништа мање и као философија и теологија али никад као наука. Зашто? Па зато што теопоетика, када већ долази до казивање, то казивање суштински хоће да докучи оно до-иза-нормативног. Да небуде неспоразума, ово није никаква ријеч против науке. Разлика је само у захтјеву који казивање пред себе поставља.

[Лазар Нешић]

Теологија и поетска имагинација:

пролегомена за једну православну теопоетику

Ако хоћеш да постанеш хришћанин, мораш прво да постанеш песник.

старац Порфирије

1. Теопоетика у ужем смислу јесте покрет хришћанских теолога с краја 20. и почетка 21. века. О чему је реч? Све је почело са америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics), заједно са изразом теопoисис (Тheopoiesis).[1] За обојицу, теопоетика ће представљати посебан однос према теолошком тексту, жанр религиозног писања и постмодерна перспектива о теологији. Теопоетика је схваћена као средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Најважније, пак, биће искуство пројава Духа у свакодневном и обичном људском животу. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих: Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller).[2]

2. Видели смо да теопоетика у текстовима савремених теопоета реферира на:

1. језик и манир теолошког текста

2. жанр теолошког писања/говорења

3. постмодерну перспективу о теологији

3.

Теопоетика не циља на демитологизацију, већ на ре-митологизацију, ре-имагинацију, ре-символизацију и ре-поетизацију хришћанског живота и језика.[1] Теолошки дискурс тиме задобија шире поље деловања, продирући све до оног људског несвесног. Живот је, за разлику од дедукцијског рационализма теолошке логике, много шири, комплекснији и неухватљивији. Неизрецив. Наведена рационалност теологије гуши и затвара живот у његовом најширем смислу. Теопоетски дискурс има за циљ да направи корак даље у таму недореченог факта живота. И то на символички, имагинативни и поетски начин. Тако је теопоетика препород хришћанске теологије, упућивање на живот, на обичну и једноставну свакодневност. На оно што живимо.

4. За теопоетику су, између осталог, битне следеће категорије:

а) језик свакодневног човековог искуства

б) догађај-Христос

в) фрагмент

г) уметност

д) поетика

ђ) имагинација

5. Изворе за једну православну теопоетику треба разликовати на неколико нивоа. Главни извори за теопоетско усмерење и практиковање теологије јесу:

а) живот - свакодневица, обичне ствари живљења, са-живота са другима, искуство постојања у свим феноменима живота;

б) евхаристија - као светотајински сусрет са догађајем-Христом у Цркви СветоТројичног Бога;

в) уметност - посебно поезија, проза, филм, театар и музика;

г) култура - све оно што заокупља проблеме друштва у коме живимо.

6. Теопоетика се не бави научним излагањем теологије. Штавише, она треба да одбаци строги научни апарат у корист поетског и символичког манира и језика богословствовања.

7. Главна форма изражавања теопоетским маниром и језиком јесте фрагмент. Посебно у писању, фрагмент треба да разбије тоталитарне форме академске теологије. Он трага за коначним обликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ он има за задатак да што сажетије и могућније пренесе искуство сусрета. Да га опише и тумачи.

Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарно-затворени систем шаблонско-концептуалистичке теологије.

8. Остварена теолошка поетика јесте теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ остварени и практичан начин богословствовања. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике.

9. Теопоетика је херменеутика богочовечства: заједнице СветоТројичног Бога Цркве и човека-творевине.

10. Живот је „пар екселанс“ извор, почетак и место извора теопоетике, која касније бива враћена у евхаристији. Зато је теопоетика повезана са јеванђелском феноменологијом оног „дођи и види“ (Јн 2, 46), као и „...што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше...“(1Јн 1,1). Реч је о чулној епистемологији, чак меснатој.

11.

Евхаристија јесте место праксиса теопоетике, али и језичко-символичко и имагинативно-семантичко извориште за теопоетско писање/говорење. Дакле, теопоетика је увид у светотајинскост обичног (британски теолог Дејвид Браун би рекао „Sacrament in Ordinary”[1]). Теопоетика трага за светом тајном у обичном: животу, сусрету, људском искуству и постојању. Ово место ће посебно развијати Александар Шмеман.[2] Теопоетика је теологија присуства свете тајне догађаја-Христа у обичном.

12.

Теопоетика је врста сензибилитета коју и којом хришћанин живи у свету и Цркви, тј. у свету као Цркви.

13. Осим теопоетског писања/говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна је и теопоетска херменеутика стварности (живота), текстова (сва могућа поезија и проза), филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед-на-свет (Weltanschauung), тј. светоназор или (како би Шмеман рекао) визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности овде-и-сада живота.

14.

Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика као равноправне референце отвара просторе метатеолошких места, у којима трага за искуством Д/другог (овде схваћеног, пре свега, као догађај-Христос) и показује његово присуство кроз сусрет са човеком или у приказу лепоте (славе) творевине.

15.

Књижевни текст тако постаје простор у којем теопоетски теолог, који сада постаје теопоета, трага за догађајем и покушава да кроз њега контекстуализује Христа, Цркву, Царство Божије и самог Триипостасног Бога Цркве.

16.

Теолог је теопоета! Он пева о сусрету са догађајем-Христом и ближњима/даљнима.

17.

Да ли онда једино остаје да пишемо песме? Или приче и романе? Компоновати музику? Могуће је и ово. Ипак, пошто говоримо о теологији, боље је класичне теолошке текстове омекшавати теопоетиком.

18. Нема теопоетике без молитве и евхаристије. Зашто то кажемо? Зато што молитва и евхаристија бивају места призива, доласка и присуствовања догађаја-Христа у оном-свакодневном. Молити и причешћивати се значи оваплоћавати, историзовати и конкретизовати продор Христа у свет. Тако, поновимо, сусрет бива услов за опис. Без сусрета, остаје само преписивање, копирање и шаблонизирање.

19.

Тумачећи стварност или уметност (тј. стваралаштво) око себе и у себи, теопоета трага за доживљајем, тј. догађајем-Христом, а посебно онде где истог нема експлицитно изнесеног или показаног. Објављеног. Теопоети нису толико важни имлицитни ставови (верски, философски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће у животу, већ је битно то откривање, трагање, потрага, наслута једног могућег хришћанског искуства у истима. Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако мало трагова хришћанског осећања.[1] Примера има још много.

Српска књижевност као теопоетски извор и место поетске херменеутике. – Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак аутора који скрећу пажњу: Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борислав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван Лалић, идр. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење теолошко-православне поетике српске културе и уметности.

20.

Оруђа теопоетске епистемологије (да се тако изразимо), пре свега јесу: додир, вид, укус . Битно је јело и пиће: свет који једемо и пијемо, као и Христос: Његово Тело и Крв. Изразити искуство укуса самог Христа (звучи лудо и немогуће). Оци Цркве, пак, сведоче у текстовима како је благодат Свете Тројице „слатка као мед“ (ево праве имагинације у употреби). Свети Макарије ће писати о „наслађивању молитвом“. Не ради се само о једном умно-душевном или духовном искуству. Тело је увек ту. Чула су увек у игри.

21.

Зашто теопоетика није афирмација празног естетизма? Зашто није романтичарско-метафизичка поезија? Зашто, чак, није ни религиозна поезија? Зато што настаје као последица сукрвности и сутелесности са Христом, у неописивом догађају христофагије. Има ли шта конкретније од овога?

22.

Треба разликовати теопоетски:

1. Језик – посебне семантичке форме речи које поетика користи. У питању су карактеристичне речи, термини, појмови, као и склопови реченица. Дакле, ради се о теолошком језику (у класичном смислу), сада омекшаном језиком човекове најочигледније свакодневице. И не само језиком, већ и символима, сликама, имагинацијама, концетпима, итд.

2. Манир – начин на који се преноси искуство сусрета са Д/другим. У писању и говору. Теопоетски манир може бити изражаван кроз: фрагмент, песму, причу, пророчанство, писмо, икону, фотографију, филм, молитву, химну, музику, театар, проповед, итд.

3. Светоназор/сензибилитет – поглед на свет, доживљај живота, осећај творевине, визија постојања која трага (у подвижничком смислу) за искрама (Морис Бланшо), интуицијама божанског (Имануел Кант), епифанијама (Џејм Џојс), луцидним тренуцима (Вирџинија Вулф), неочекиваним тренуцима (Т. С. Елиот) или епифанијама свакодневног (Ричард Керни), за праском и тренуцима пројаве догађаја-Христа у нашем свакодневном животу.

23.

Ако је евхаристија Цркве апсолутно место доласка и остварења догађаја-Христа (што сматрамо да јесте), онда је иста врхунски теопоетски догађај; Извориште и коначни циљ теопоетског деловања теолога.

24.

Теопоетика тражи опис осећаја живота (колико је могуће): његову необухвативост, радост, зачуђеност, трагичност, несигурност, угроженост ништином, итд. Писати теологију живота.

25.

Екстаза? Хоће ли (може ли?) и она постати битна категорија теопоетике? Шта са њом? Каква екстаза? Песничка, мистичка, јерофанијска, догађајна, лудачко-неуротична? Трагање за екстатичком визијом. Свакако, мистичарска теологија има итекако да каже понешто о овоме. Мистичарско лудило и занесеност Другим јесу, такође, битне категорије теопоетичности хришћанског живота.[1] О томе више неки други пут.

26.

Теопоетика је херменеутика хришћанског живота!

27.

Теопоетика је херменеутика обичних ствари.[1] Свакодневних ствари. Животних.

28.

Теопоетика не описује просте, природне или какве психолошке епифаније, већ теофаније, или јерофаније, или христофаније. И то онако како наведене продиру на микро и макро есхатолошки начин у нашем обичном животу; Преко сасвим једноставних људских доживљаја постојања: сусрета, пољубца, пријатељства, маште, вођења љубави, брака, деце, природе, живота, нама-битних ствари и предмета; Кроз молитву, пост, евхаристију, милосрђе; Кроз хришћанску ангажованост у друштву, култури и уметности.

29.

Догађај-Христос је теофанија у двоструком смислу:

1. макро-есхатолошком: кроз евхаристију Цркве, у догађају христофагије као еклисиолошке и антрополошке онтогенезе оног бића-ка-васкрсењу.

2. микро-есхатолошком: кроз незнатне ствари и догађаје свакодневног живота које су нам блиске, ситне и разумљиве; Које су ту-поред-нас; оно што даје со животу, што му даје укус; Што даје непрекидно присуствовање Христа у свему, до најмањих детаља, на све могуће начине.

30.

Полако долазимо до троструког схватања теописиса (теопоезије/теопоетике):

1. Отклон од метафизичке перспективе Западне самосвести и његовим пратећим ексцесима: интелектуализма, буквализма, бихејвиоризма и супернатурализма.

2. Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којем теолошко-метафизички апарат није довољан за опис сусрета са Светом Тројицом, као ни за формирање смисла живота.

3. Пролазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће у животу.

31.

Теопоетика је аскетска метода за трезвење. Она интезивира живот ка ономе бити-ту, бити-присутан-у-животу; Она вади хришћанина из анонимности сивила навике и устајалости ка пуноћи тренутка, ка целовитости дана, према непоновљивости сусретања са другошћу свега и Христа.

32.

Теопоетика трага за недореченим у људском искуству живота. За тајном постојања. За непротумаченим.

33.

Теопоетика је, најпре, појање о љубави Божијој. Треба пренети искуство љубави Христове према Његовој творевини и Цркви. Тако теопоетика може постати теолирика. На сваки могући начин теопоетски сензибилитет хришћанске теологије даје предност језику доксологија (славословља) и благодарења (евхаристије); Уместо да, као до сада, исцрпљујемо логичко-дедукцијске закључке и увиде у тајну односа са Триипостасним Богом, теопоетика ступа на сцену као искуство сагледавања необухвативе славе и љубави Свете Тројице.

34.

Теопоетика је узнемиравање номиналне теологије. Она је за храбре, јер захтева огроман ризик напуштања сигурних, академских шаблона и концептуализама. Заиста, теопоетски дискурс децентрира сваку тео-логику извесности и сваки онто-тео-лошки поредак света и постојања.

35.

Теопоетика тражи Христа на: улици, у граду, у супермаркету, у пролазима, становима, кућама, прозорима; у сусрету, браку, љубави, загрљају, пријатељству; У друштву, заласку сунца; Зори, ветру, киши; У тренуцима кад једеш сендвич и пијеш кафу у кафеу[1] (како нам то сведочи један велики теопоета – отац Александар Шмеман); Док читаш новине, кад се будиш, док си за интернетом или у послу. Све може постати место теофаније догађаја-Христа и све треба теопоетски да буде описано, тумачено и пренесено.

36.

Теопоетика је егзегеза, тј. читање и рашчитавање људског животног искуства, контекста, културе и уметности. Најбоље је можда употребити последњу реч, тј. рашчитавање. Оно има за циљ да теопоетски чита свакодневне епифаније или теофаније догађаја-Христа у нашем животном, црквеном и сваком другом искуству. Дакле, постоји и теопоетска егзегеза Писма, као и утемељујућих текстова Цркве: литургијских молитава, догмата и списа отаца Цркве.

37.

Теопоетика не тражи ауторе који ће писати теологију, већ сведоке теофаније, тј. учеснике у догађају-Христу. Ово је једини критеријум истинског познања, којем ништа не може претходити. Без окушања од (макар) мрвица есхатона, нема теологије. Такав теолог, који овде постаје теовидилац и теоучесник и теосаучесник, постаје мерило Догађаја. Ово је на упечатљив начин испевао Пол Целан:

Нико

Не сведочи за

Сведока

Тако Сведок раскрива заборав (истинобивствује – рекли би хајдегеријанци) и сведочи теофанију у свакодневном. Хришћанин-теопоета је Сведок догађаја доласка Христа у свет/историју/твар. Црква је заједница сведока Оваплоћеног и Васкрслог Сина Божијег, Исуса Христа; Сведок прелажења (Пасхе) из ништине у живот-у-Христу.

38.

Главни теопоетски орган сазнања јесте – тело. Тело је оруђе теопоетске епистемологије. Човек, као ни теопоета, не може имати искуство догађаја-Христа без тела, твари, без телесности, без плоти у најширем смислу. Без тела нема евхаристијског, као ни подвижничког нити било каквог другог живота. Логос тело постаде (Јн 1, 14).

39.

Ако је „поезија језик онога што није могуће изрећи“ (Рубем Алвес), онда је теопоетика језик сâмог Немогућег: догађаја-Христа, Цркве, евхаристије, бића-ка-васкрсењу, вечног живота у Царству Божијем. Теопоетика је поетика Немогућег, која има за задатак да опише, тумачи и пренесе сâмо то искуство, колико може!

40. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија, па чак и самих онто-теолошких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу; Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове параболе пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, па ипак носе у себи снагу искуства, живота и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце на „отворено“; Траже одговор од оних који их слушају и примају. Јеванђељска реч те ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју мораш да одговориш, иначе остајеш мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом јеванђеља (као усталом и живот) обилују.

41.

Како не би прешли задате оквире пролегомене, ставићемо тачку на изнесене мисли. Да закључимо: једна будућа православна теопоетика мора закорачити у простор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; О сусрету са догађајем-Христом; О логосности читавог света и живота; О животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћанско-црквени, подвижничко-евхаристијски, породично-одговорни и састрадајуће-милосрдни живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити могућнији, актуелнији, релевантнији и живљи.

Ето, ко има времена и воље, нека чита, коментарише и критикује.

Ово је скраћена верзија, али мислим да сам изнео главне ствари.

Пролегомена представља тек једну скицу, не никакав систем.

Овде сам поставио и цео рад, па ко вишеволи да штампа и чита, ево и то:

http://www.scribd.com/doc/86885253/

[1] Александар Шмеман, Дневник 1973-1983, Видослов, Требиње-Београд, 2007.

[1] Ромило Кнежевић, Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста, 225-237. На овом месту, отац Ромило Кнежевић развија читаву онтологију и теологију обичних ствари живота. Тиме се сврстава у ред ретких и изврсинх теолога теопоетског сензибилитета на српској теолошкој сцени данас. Исти је случај, чак и у већој мери, са теологом и епископом Давидом Перовићем. Његово скорашње импозантно теопоетско дело „Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу: Стослови о христоитхији као нарави по христу, и о нарави антихристовској“ (Институт за теолошка истраживања, ПБФ, Београд, 2011) речито сведочи о томе.

[1] Уп. Мишел де Серто, Мистичка фабула, Службени гласник, Београд, 2010.

[1] Ромило Кнежевић, Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста, Институт за теолошка истраживања, ПБФ, Београд, 2011, 41.

[1] Уп. David Brown, God and Grace of Body: Sacrament in Ordinary, Oxford University Press, 2007.

[2] Уп. Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2004.

[1] Корисне теолошке мисли о наведеној теми можемо пронаћи у књизи: Paul Avis, God and the Creative Imagination: Metaphor, Symbol and Myth in Religion and Theology, Routledge, New York, 1999.

[1] L. B. C. Keefe-Perry, “Theopoetics: Process and Perspective”, Christian and Literature, Vol. 58, No. 4, (Summer 2009), 579.

[2] Званична интернет презентација покрета, налази се на адреси: www.theopoetics.net

[Vaske]

Сјајно излагање!

Ипак, неке ствари су ми спорне и понешто ми не достаје, па ћу покушати то да изложим без цитирање.

Суштина свега реченог је у 9 и 13 параграфу, гдје се о теопоетици говори као о хеменеутици.

Међутим, за мене су спорни они параграфи гдје се говори о маниру и ''омекшавању''.

Нисам сигуран у то зашто баш користиш термин манир, а колико сам схватио манир је, у овом случају, а како и ти рече, начин на који се преноси искуство сусрета са другим, сугеришући на одређене форме изражавања.

Оно што се мени чини је да унутар теопоетике нема привилеговане форме, нема вриједносног рангирања али има само оно што као потенцијално нај шире, стоји као ударно, а то је језик.

Кад говорим о теопоетици увиду заправо имам са један јединствен стил и множину манира који га прате. Стил и манир узимам у оној философској употреби од Шелинга наовамо, а ту стил оно прво , ударно и шире, а најзад и оно што тек омогућује сам манир. Зато бих пре говорио о стилу, а то опет значи не о јединствености форме изражавања него о јединствености захтјева који се поставља у изражавању.

Што се тиче омекшавања, овдје сам то прочитао као некакав спољњи захтјева за саму теопоетику. Држим да она мора да стоји подаље од тога. То којим и каквим језиком ће проговорити требе да избије из ње саме, а не да јој се поставља споља као МАНИР, вић да је из нутра одреди оно мишљено. Зато треба говорити о Стилу.

И оно што ми некако не достаје.

Када говоримо о теопоетици као херменеутици сусрета, онда то напросто није само излагање искуства сусрета са Другим, већ и пропитивање пред другим, и трагање за наслућеним Другим.

Теопоетика треба да буде и храброст стајања у подмуклој тишини пада, у којој пулсира само једна једина реченица: Јави се!

Теопоетика је и поетика пад.

Толико за сада, писаћу још, сутра вјероватно.

[Лазар Нешић]

Међутим, за мене су спорни они параграфи гдје се говори о маниру и ''омекшавању''.

Нисам сигуран у то зашто баш користиш термин манир, а колико сам схватио манир је, у овом случају, а како и ти рече, начин на који се преноси искуство сусрета са другим, сугеришући на одређене форме изражавања.

Оно што се мени чини је да унутар теопоетике нема привилеговане форме, нема вриједносног рангирања али има само оно што као потенцијално нај шире, стоји као ударно, а то је језик.

Кад говорим о теопоетици увиду заправо имам са један јединствен стил и множину манира који га прате. Стил и манир узимам у оној философској употреби од Шелинга наовамо, а ту стил оно прво , ударно и шире, а најзад и оно што тек омогућује сам манир. Зато бих пре говорио о стилу, а то опет значи не о јединствености форме изражавања него о јединствености захтјева који се поставља у изражавању.

Да, може се рећи да код мене реч "манир" може да буде синоним за "стил".

Делим ово да нема привилеговане форме, циљао сам једино на свој стил изражавања.

И други су итекако могући, па чак и пожељни, јер баш то теопоетику чини живом мишљу.

Што се тиче омекшавања, овдје сам то прочитао као некакав спољњи захтјева за саму теопоетику. Држим да она мора да стоји подаље од тога. То којим и каквим језиком ће проговорити требе да избије из ње саме, а не да јој се поставља споља као МАНИР, вић да је из нутра одреди оно мишљено. Зато треба говорити о Стилу.

Овде сам можда остао недерочен, а можда и не.

Да видимо: омекшавање сам узео у смислу омекшавања метафизичких места православне теологије (да не кажем схоластике), онога о чему смо већ причали: о рехабилитацији хришћанских метафизичког појмовног апарата, без западне-схоластичке-аквиновске метафизике.

Дакле, та меканост упућује на (нешто доста слично, мада не и сасвим) слабу онтологију Ђани Ватима, или још боље на павловску парадигму Крста и јовановске слике о Отеловљеном Логосу који даје своје Тело за живот света..

И оно што ми некако не достаје.

Када говоримо о теопоетици као херменеутици сусрета, онда то напросто није само излагање искуства сусрета са Другим, већ и пропитивање пред другим, и трагање за наслућеним Другим.

Теопоетика треба да буде и храброст стајања у подмуклој тишини пада, у којој пулсира само једна једина реченица: Јави се!

Теопоетика је и поетика пад.

Толико за сада, писаћу још, сутра вјероватно.

Е, да...али ја до овога нисам ни дошао још.

Ово је сасвим ново поље за мене и хвала ти што си написао, пре свега јер си мислио даље од мене.

То је област коју морам тек да кушам.

Настави са писањем, добро смо почели

[Vaske]

Пошто видим да само ми учествујемо на теми, ово би трбало за тренутак истаћи.

19.

Тумачећи стварност или уметност (тј. стваралаштво) око себе и у себи, теопоета трага за доживљајем, тј. догађајем-Христом, а посебно онде где истог нема експлицитно изнесеног или показаног. Објављеног. Теопоети нису толико важни имлицитни ставови (верски, философски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће у животу, већ је битно то откривање, трагање, потрага, наслута једног могућег хришћанског искуства у истима. Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако мало трагова хришћанског осећања.[1] Примера има још много.

Српска књижевност као теопоетски извор и место поетске херменеутике. – Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак аутора који скрећу пажњу: Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борислав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван Лалић, идр. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење теолошко-православне поетике српске културе и уметности.

Увијек сам сваку рецепцију умјетничког дјела називао читањем. Зашто? Па зато што рецепција једног умјетничког дјела не може или бар није примјерено да се сведе на пуки доживљај, ето погодило ме или није ме погодило. Рецепција тражи да се дјело разумије, а реципијент да буде читач језика, поезије, прозе, музике, сликарства, архитектуре итд. , а Бога ми и свакодневног живота. Ништа ме тако јако не фасцинира како каква луцидна, побуњујућа и зрела мисао исписана на полеђини банковног рачуна, рачуна за струју и сл.

Вријеме грандиозних дјела и великих система је прошло. Живот више не трпи никаква схематизирања, напросто измиче и увијек се пробије на она неочекивана мјеста, на полеђину банковног рачуна.

Држимо ли ми наше животе на узици или пуштамо живот да се одазове свом позиву, нека се овде каже?! Свако читање је већ интерпретација али не само дјела, већ и интерпретација самог интерпретатора тј. самоинтерпретација. Тако ово мјесто треба да буде оно мјесто у којем живот у, са и пред Христом долази до говора.

[Лазар Нешић]

Да, ја бих проговорио о две ствари које си изнео, а које су за мене новитет или макар још недовољно промишљене и опитоване.

Дакле, прво:

Дубоко је ћутање пред које ме доводиш. Сусрет са апсолутно Другим као почетно сусрета и не може бити ништа до ћутање, најдубље ћутање. Ћутање нас учи слушању. Слушању као ненасртању у разумјевању, ненасртању у разумјевању као истинском сазнању, истинском сазнању као мјесту мог идентитета, јер у њему се открива моје мјесто, простор и вријеме.

Гдје је то? (почетак питања)

Па то је ту, ту на мјесту са којег уопште питам, ту са извора сваког по-крета (сазнајног, моралног). Ту, мјесто сусрета са Другим.

Други , који више нинакакв начин не може бити моја фикција, мај алтер его. Он је ''странац'', апсолутно Други ал'не више безлично други. У слушању знам, моје мјесто је увијек у домашају Божијег гласа.

Прво бих говорио о овом "ћутању".

Наравно, мислим да се ради о једном ћутању које није пуки украсни артефакт, већ нешто што се мора (како кажеш "у почетку сусрета са радикално Другим) подносити. Што се мора издржати. Што мора са се свари. У чему се мора подвизавати.

Овај целокупан одељак ме је подсетио на неке мучне Бергманове филмове, као и на рану дијалектичку теологију Карла Барта.

Шта са тим? Па, хоћу да кажем како овде лежи замка за хришћане (а можда и људе генерално), баш ту у тој неспремности за подношење Другог као Другог (и када почне говорити), а камоли његово ћутање, његову "другост" и "страност".

Дакле, како говорити о ћутању Другог, а не бити апофатик у постмодернистичком смислу апсолутне немогућности сусрета са Другим, већ бити хришћанин теопоета и певати о Другом који је сада Оваплоћен, који је Човек, који се историзовао, и Кога (по мери пријемчљивости) окушамо (па чак) и једемо у Хлебу у Вину?

Друго, постоји једна стихира у црквеној химнографији Великог Петка, где се о Христу баш буквално говори као о "Странцу".

Никако да продрем у њен смисао.

И онда још нешто, за крај:

Присуство Другог је као бол, невидљива али стварнија од свега видљивог. Присуство другог као бол оставља ране и опекотине на којима се лијечимо, јер с њима доспјевамо пред најприсутније присутног, пред трансцедентно нашег свакидашњег живота, у његов центар. Зато та стварност нема сна ни јаве, бол прекорачује међу. У том трансцедентном прекорачењу открива се, како наша додијељеност, тако и наше непрекидно давање Другом, вазда као пјевање и мишљење.

Веома сам склон сличном размишљању.

Присуство д/Другог (као један "напад" на наше себенце) не може а да не прође кроз искуство бола.

Ради се о вајању нечије личности у присуству Другог, али вајању у пећници умирања гордости.

Опет, да се вратим, треба научити подносити, да би (као што кажеш) од рана задобили исцелење.

А то није лако: страх и дрхтање пред Другим претварати у неоподност Другог и љубав рема њему.

[Oglo]

Lazare izbaci tu stihiru na uvid

[Лазар Нешић]

Lazare izbaci tu stihiru na uvid

Ево је:

Τὸν ἥλιον κρύψαντα τὰς ἰδίας ἀκτῖνας

καὶ τὸ καταπέτασμα τοῦ ναοῦ διαῤῥαγὲν τῷ τοῦ Σωτῆρος θανάτῳ

ὁ Ἰωσὴφ θεασάμενος, προσῆλθε τῷ Πιλάτῳ καὶ καθικετεύει λέγων·

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

τὸν ἐκ βρέφους ὡς ξένον ξενωθέντα ἐν κόσμῳ.

Δός μοι τοῦτον τόν ξένον,

ὃν ὁμόφυλοι μισοῦντες θανατοῦσιν ὡς ξένον.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν ξενίζομαι βλέπειν τοῦ θανάτου τὸ ξένον.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὅστις οἶδε ξενίζειν τοὺς πτωχοὺς καὶ τοὺς ξένους.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν Ἑβραῖοι τῷ φθόνῳ ἀπεξένωσαν κόσμῳ.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ἵνα κρύψω ἐν τάφῳ, ὃς ὡς ξένος οὐκ ἔχει τὴν κεφαλὴν ποῦ κλίνῃ.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν ἡ μήτηρ ὁρῶσα νεκρωθέντα, ἐβόα·

Ὦ Υἱὲ καὶ Θεέ μου, εἰ καὶ τὰ σπλάγχνα τιτρώσκομαι

καὶ καρδίαν σπαράττομαι νεκρόν σε καθορῶσα,

ἀλλὰ τῇ σῇ ἀναστάσει θαῤῥοῦσα μεγαλύνω.

Καὶ τούτοις τοίνυν τοῖς λόγοις δυσωπῶν τὸν Πιλᾶτον

ὁ εὐσχήμων λαμβάνει τοῦ Σωτῆρος τὸ σῶμα,

ὃ καὶ φόβῳ ἐν σινδόνι ἐνειλήσας καὶ σμύρνῃ κατέθετο ἐν τάφῳ

τὸν παρέχοντα πᾶσι ζωὴν αἰώνιον καὶ τὸ μέγα ἔλεος.

Превешћу је на српски, али овај рефрен који се понавља стално "Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον", значи:

Дај ми овог странца.

Ево, у извођењу м. Ватопед, нема је на словенском:

[Vaske]

_{Пишем вечерас или сутра, тренутно сам на послу и још мало па терам кући.}

_{Имам ту штошта за рећи, иако сам доста тога већ рекао или наговјестио, а ради се о поетици пада.}