Седамдесеторица апостола

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Седамдесеторица апостола

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1079, Рубрика Библијске теме

Поред послања Дванаесторице (Лк 9,1–2) у Еванђељу по Луки се извештава о још једном мисионарском послању, наиме о слању Седамдесторице (Лк 10, 1): „А потом изабра Господ другу седамдесеторицу и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и место куда намераваше ићи“. Како разумети овај догађај о коме остали Еванђелисти не извештавају?

У поређењу са осталим Еванђелистима Лука, писац Еванђеља и Дела апостолских, поред тога што приповеда о мисији дванаесторице апостола за време Исусовог живота (Лк 9,1–2), такође, за разлику од Матеја и Марка приповеда о још једној мисији друге, веће групе ученика, Седамдесеторице (Лк 10,1).

Еванђелист Лука користи термин „апостоли“ учесталије од осталих Еванђелиста. За њега је карактеристично да је овај термин идентичан са појмом „Дванаесторица“, иако само један пут експлицитно користи обе речи заједно – „дванаесторица апостола“ (Лк 6,13). Термин „апостоли“ без „дванаесторица“ Лука користи доста често, мада се из контекста јасно види да мисли на Дванаесторицу (Лк 9,10; 17,5; 22,14; 24,10). Такође и термин „дванаесторица“, без речи „апостоли“ користи доста пута (Лк 8,1; 9,1.12; 18,31; 22,3.30.47; уп. такође 24,9.33). Остале ученике он подводи под Седамдесеторицу – „εβδομήκοντα“ (Лк 10,1) и не назива их апостолима. Још јаснији концепт апостолства и Дванаесторице срећемо код Луке у Делима апостолским где се термин „апостол“ користи само и искључиво за Дванаесторицу (Дап 1,2.26; 2,37.42–43; 4,33.35–37; 5,2.12.18.29.40; 6,6; 8,1.14.18; 9,27; 11,1; 15,2.4.6.22–23; 16,4; изузетак Дап 14,4.14), док се термин „Дванаесторица“ изричито користи само једном (Дап 6,2).

ИЗБОР АПОСТОЛÂ

Еванђелист Лука приповеда да је Исус од многих који су га пратили издвојио једну групу од дванаест ученика које је и назвао апостолима: „И кад би дан дозва ученике своје и изабра од њих дванаесторицу, које назва апостоли“ (Лк 6,13). После набрајања личних имена, писац на нивоу приповести напушта апостоле и наставља са Исусовим говором (6,14–16), а да не коментарише сврху формирања круга Дванаесторице. Њихово послање описује нешто касније (9,1–2): „сазвавши пак дванаесторицу ученика својих ... посла их да проповедају Царство Божије и да исцељују болесне“. Врло кратко се осврће на повратак Дванаесторице (9,10: „и вративши се апостоли испричаше му шта су учинили“). До овог места Лукина приповест се слаже са Матејем и Марком, бар у основној идеји да су Дванаесторица примили заповест Господњу да проповедају покајање (уп. Мк 6,12) и Царство Божије (Мт 10,7; Лк 9,2). У Лк 10, 1 појављује се друга мисија, друго послање ученика, наиме послање Седамдесеторице ученика који се не називају апостоли. Вредно је пажње да је Исусов говор послања Седамдесеторици (Лк 10,1–16) опширнији од оног који је упућен Дванаесторици (Лк 9,1–9). Одмах потом Лука приповеда повратак Седамдесеторице са њиховог проповедничког путовања (Лк 10,17–20), с тим што он и овај пут опширније говори о томе него што је то био случај код Дванаесторице (Лк 9,10). По Луки су дакле обе групе ученика – Дванаесторица и Седамдесеторица – извршили по једно мисионарско путовање у току земаљског деловања Исуса Христа. Међутим, први свакако имају значајнију улогу у његовој приповести, пошто се налазе у Исусовој близини у најбитнијим моментима његове делатности (уп. Лк 8,1с; 18,31; 22,30) и пошто њихова мисија хронолошки претходи мисији Седамдесеторице. Непосредно после страдања и васкрсења Исуса Христа Дванаесторица престају да играју значајну улогу: други ученици им саопштавају да је Исус васкрсао (Лк 24,10.33–35) и они чак то прихватају са резервом (Лк 24,11.37). Потом, на крају приповести, Васкрсли Господ даје Дванаесторици посебан положај у погледу мисије која треба да уследи (уп. Лк 24,45–49, нарочито ст. 48: „а ви сте сведоци овоме“). На овом месту можемо да закључимо да Еванђеље по Луки преваскрсно Дванаесторици не даје неко посебно место по питању мисије, пошто су и Седамдесеторица ученика били мисионари. Међутим, после Васкрсења они су ти који добијају заповест од Господа да остану у Јерусалиму и чекају даље јављање (Лк 24,49).

ДВАНАЕСТОРИЦА И СЕДАМДЕСЕТОРИЦА

Однос две групе ученика, тј. њихове две мисије у тексту Еванђеља по Луки чини се да рефлектују два стадијума у развоју хришћанске мисије: прве мисије која је била ограничена на Израиљ (мисија Дванаесторице) и друге која се отвара за незнабошце (мисија Седемдесеторица). Символички значај броја дванаест је јасан: он символизује дванаест племена Израиљевих (уп. на пример Лк 22,30). Број седамдесет такође има символику, пошто се овај број у јеврејско-старозаветном предању везује за незнабошце и пророчки дар (уп. Пост 10, 1с и Дан 9, 24–27; уп. такође Бр 11,24–25). Подсетимо такође на превод Светог Писма Израиља са јеврејског на грчки у 3. веку пре Христа: седамдесеторица преводилаца су ти који Реч Божију обзнањују незнабошцима на њиховом језику.

Можда Лука даје више простора и значаја мисији Седамдесеторице пошто њихова мисија символише отварање према незнабошцима, а Лука је и сам хришћанин из незнабоштва, и писао је Еванђеље првенствено за за хришћане из незнабоштва. Можда је баш због тога хтео да нагласи да још за време Исусовог живота постоје импулси отварања Еванђеља за све народе, за разлику од на пример Матејеве приповести, где се отварање за незнабошце догађа тек после васкрсења Исуса Христа (Мт 28,19–20) или пак Еванђеља по Јовану где тек крсни натпис на три језика (символ универзалности!) маркира свеобухватност Еванђеља (Јн 19,20). Уосталом, и сам концепт Еванђеља по Луки је од самог почетка проткан универзалношћу еванђелске поруке. Тако, на пример, када Симеон Богопримац узима у руке дете Исуса он прославља Бога јер су његове очи виделе спасење које је припремио „пред лицем свих народа“ (Лк 2,31). Још један пример: док Матеј генеалогију Господа Исуса Христа почиње од Аврама (Мт 1,1), Лукин родослов усходи све до Адама, првог човека, родоначелника свих људи (Лк 3,38). Од почетка до краја Лука Еванђеље Исуса Христа постепено износи из његове јудејске колевке у којој је поникло и смешта га на ширу позорницу људске историје. Наративну улогу мисије Седамдесеторице у Еванђељу по Луки треба схватити као интегрални део овог теолошког концепта: Седамдесеторица су весници Еванђеља које још за време Исусовог земног живота превазилази границе Израиља. Сатана је пао са неба које наткриљује цео свет (Лк 10,18–19). У том контексту се могу разумети и речи Господње које резимирају мисију Седамдесеторице: „Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако било воља твоја“ (Лк 10,21).

У Делима апостолским Седамдесеторица се не помињу, док Дванаесторица делују у јерусалимској заједници (на пример Дап 2,24–47; 4,35; 6,2; 8,1). Неки од њих проповедају у Јерусалиму и путују у циљу мисије по околним областима Јудеје и Самарије (на пример Дап 2,22с; 4,10с; 6,4; 8,14), али се они не приказују као светски проповедници Еванђеља. Онај који заиста много и далеко путује у циљу проповедања поруке Еванђеља је апостол Павле, стварни јунак Лукине приповести. Имајући у виду оба Лукина дела – Еванђеље и Дела апостолска – можемо рећи да је мисија Седамдесеторице нека врста наговештаја и праобраза мисије апостола Павла, апостола незнабожаца.