Литургија је „дисање душе“

[Guest]

Разговор са сликарком Иваном Давидовић Ивезић

Литургија је „дисање душе“

Аутор: Марина Марић, Број 1079, Рубрика Разговор

У сликама покушавам да дочарам лепоту Православља, лепоту наше вере, барем како је ја доживљавам. А апстракција је само један израз, мој ликовни рукопис. Сликање, по мом мишљењу, јесте једна врста молитве, разговор са Господом.

У уторак, 10. јануара 2012. године је отворена изложба академске сликарке Иване Давидовић Ивезић под називом „Преображај-метаморфоза“. Галерија Коларчеве задужбине је била мала да прими све поклонике и поштоваоце ове младе уметнице, рођене 1978. године у Београду.

Представљене су апстракције са верским мотивима. Инспирисане су ранохришћанском уметношћу, естетиком Крста, текстовима Светог Николаја Велимировића, Светог аве Јустина, Николаја Берђајева, фреско-сликарством средњовековне Србије, Македоније и Грчке, античком историјом, класичном архитектуром, Медитераном, народним бајкама и еповима, међуљудским односима, дечијим цртежима, музиком Frenka Zappe, Chick Corea, Miles Davisa, прошлим временима, али више оним што ће тек доћи. Насликане су техником уља и комбинованом техником на платну и настале су у периоду од 2006. до 2011. године током Иваниних магистарских студија на смеру фреско-сликарство. Излагала је на дванаест самосталних и на преко двадесет групних изложби у земљи и иностранству. Једна је од уметника који су 2010. године представљали Србију на Четвртом међународном бијеналу уметности у Пекингу, Кина. Ивана Давидовић Ивезић је члан Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) од 2004. године. Статус слободног уметника стекла је 2010. године.

Изложба апстракција „Преображај-метаморфоза“, настајала је у истом временском периоду када и Ваша ликовна студија „Настој да се препознаш“ која се бави проучавањем људских страсти. У каквом су односу ова два пројекта? Где се додирују, а где раздвајају?

– Да, погодило се тако. Тачније, 2011. годину сам завршавала са изложбом „Настој да се препознаш“, а 2012. започела изложбом „Преображај-метаморфоза“. Ликовна студија „Настој да се препознаш“ је једна врста одговора на стање душе савременог човека, на стање душе савременог уметника и његове окупираности естетиком ружног, што је у XXI веку концепт савремене уметности баш као и концепт бесмисла, а уметност без ликовне креативности, јасног личног става и искрености губи смисао. Сврха таквог стваралаштва је апсурдна јер постаје замењива, трошна, ништавна, потрошачка роба која уништава духовни живот.

Постаје оруђе манипулације којом се служе агресивни медиокритети који заробљавају и уништавају истинске уметничке вредности и узвишене ликовне принципе. Лажним критеријумима вредности и без правих порука банализују један од највећих дарова. Тако стваралаштво губи свој смисао јер се одваја од своје сврхе у којој живот постаје уметност, а уметност постаје оруђе за обожење других, духовне реформе и крајње спасење... А изложба „Преображај-метаморфоза“ је дошла као одговор на нашу чежњу, наду, као неко уточиште, као чисти извор радости креативног стварања. Заједничка ствар за обе ове ликовне студије је то да се баве стањем душе савременог човека и његовим односом са ближњим.

С обзиром да сте последњу изложбу припремали пет година, реците нам како је текао стваралачки процес. Како сте преображавали и усавршавали сликарску технику?

– Слике, у техници уље, и комбинована техника на платну, су наставак али и продубљивање одређених појмова и форми из претходног циклуса. Једна врста записа или визуелног дневника са освртом на изражавање ликовним средствима, симболичко значење одређених појмова који ме заокупљају последњих десетак година. Стваралачки процес је сачињен из потраге и чежње за налажењем њиховог еквивалента у боји, цртежу и форми. Студија светла и простора, рељефа и текстуре као и истраживање различитих материјала [експериментима у текстури са минералним материјалима заступљеним на Медитерану (вулкански песак Санторинија, Миконоса, шкољке и фосили са Коринта стари преко 50 000 година, ручно прављени папир, мермерни прах, шљокице у комбинацији са кинеским минералним пигментима и писаним текстовима)] довело ме је до преображаја – као резултата заједничке атмосфере свих радова.

Како успевате да путем апстрактног сликарства прикажете своју веру у Свевишњег?

– У својим сликама покушавам да дочарам лепоту Православља, лепоту наше вере, барем како је ја доживљавам. А апстракција је само један израз, мој ликовни рукопис. Сликање, по мом мишљењу, јесте једна врста молитве, разговор са Господом. Уметник тежи слободи, за њега не важе канони (мислим у оном негативном, суженом смислу).

Савремени уметник може и треба да се бави хришћанском уметношћу, иконописање није једини израз, поготову не она врста која копира прошлост.Савременом човеку треба приступити на нов начин да би га нешто дотакло, то у суштини и јесте сврха уметности. Јер, само лично сведочење и аутентичан, искрен израз може да допре до људи. Тако да је, више него икад, неопходно да се савременим ликовним изразом одговори на веру у Свевишњег. Врхунска уметност се и огледа у томе, у њеном односу према вечности.

У чему се огледа символика Крста на Вашим сликама?

– То је хоризонтала и вертикала, првенствено то. Човек је у ствари центар природе и духовности. Човек је са једне стране природно а са друге духовно биће. То је уједно и највећи човеков проблем, то што је на раскршћу и тај Крст представља главни символ Христа, символ хришћанства и уопште живота који ми водимо као савремени људи.

Поред Крста и усамљеног манастира који се у даљини назиру на Вашим апстракцијама, које још хришћанске символе користите? Зашто су они скривени?

– У слојевима боја, пастуозних површина урезани су разни символи, неки од њих су: брод, риба, Христов монограм, или Лабарум, слова А (алфа) и Ω (омега), кућа, црква, који су скривени или се једва назиру. Зашто? Па данас је све око нас откривено, нападно, директно, огољено, агресивно, убрзано. Наша чула су огуглала услед сталног бомбардовања разним непотребним информацијама. Желим да посматрач пред мојим сликама застане, да се удуби, замисли, осети, окрепи и да се опорави, успостави однос...

Поред земљаних боја на Вашим сликама доминирају плава и бела. Зашто?

– Плава је – вода. Плава за мене представља: крштење, искупљење, опроштај, прочишћење. Бела боја – то је нада, радост, Есхатон; последњи део Химне љубави: „Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо. А кад дође савршено, онда ће престати што је дјелимично“(1Кор 13,9–10).

Колико је литургијски живот важан за Ваше стваралаштво?

– Веома. Одатле црпим снагу и инспирацију. Да цитирам мог супруга: „То је дисање душе“. Без ње нема радости! А какав је живот без радости?!

Споменули сте у разговору „неискварене душе“. Ко су „неискварене душе“ које налазимо на Вашим апстракцијама?

– Сви они који се труде да буду аутентичне личности, који своје животе у односу на вечност мере – љубављу.

КОСТА БУНУШЕВАЦ О РАДУ ИВАНЕ ДАВИДОВИЋ ИВЕЗИЋ

„Како насликати веру у Свевишњег? Како славити поклон живота у свој раскоши непојавног изобиља? Како тајну учинити видљивом? Има једна стара српска реч која гласи живописац. Много дубља од речи сликар или немачке речи молер. Молерисати или собосликати. Како реч каже – исписивати живот створен да по Творчевој заповести преноси доброту, љубав и истину. На тај пут ретки се одлучују јер илузије хедонизма лако запоседају ум. Ивана Давидовић из Давидовог рода који савлада Голијата умом и душом живопише призоре земаљске, обасјане светлошћу од времена када је Бог рекао: „И би светлост!“ На њеним сликама присутна је видљивост невидљивог, нежнотканог ткања не у подне не у вече, већ у свитање новог дана, новог доба у коме зло неће постојати“.