Митологизација науке, мистификација философије и обичајна религиозност

[Vaske]

Мислите ли да је извор за наведене феномене у наслову, заправо, исти?

Наводим неке примјере који предочавају саме феномене:

-При оснивању катедре за психологију у Сарајеву средином прошлог вијека,међу студентима први генерације проведена је анкета са питањем (парафразирам): Да ли сте уписали психологију зато што мислите да можете тим путем помоћи другима или вјерујете да тиме можете помоћи себи? Велики проценат тј. у већини су се студенти изјаснили за ово друго.

Ово је примјер за митологизацију науке.

-Што се тиче философије, може да се остави по страни оно устаљено у народном говору, кад те год неко не разумије да ти каже ''ма не филозофирај''.

Мене је из разговора са једним студентом философије шокирало нешто друго.

Наиме, не знајући ( студент) да сам и сам философског образовања, а у настојању да ми предочи изузетност студија у које се упустио, ''испричао је причу'' у којој се професори философије ( у најпозитивнијем смислу ) појављују као откачени професори (са просјечним IQ 1616) и који логичким путем могу да ти покажу и убједе те да 2+2 није 4 него 5. Е хајд ти брајко мој то схвати. Па то могу само посвећени (натприродно интелигентни и мистични) филозофи.

-Трећи примјер је једно анкетирање у Русији, у којем се око 90% људи изјаснило као вјерујући тј. као православци, католици или муслимани, а од тих истих испитаних само 30-40% их вјерује у Бога.

[nishizawa]

Овако на прву лопту - пре бих рекао да сваки од ових фемонена има много више од једног узрока...

[Желе Зека]

Да,извор је отприлике исти.А то је непроналажење у суштинама науке,философије и религиозности,под условом да је уопште дошло до спознаје шта је у њима есенцијално присутно.

[Vaske]

Овако на прву лопту - пре бих рекао да сваки од ових фемонена има много више од једног узрока...

Мени се, пак, чини да је ту у питању један узрок, и то парадоксално, нешто најпозитивније људско и једино човјеку припадно, а то је потрага за смислом. Та потрага за смислом је толико припадна човјеку да је напросто присутна увијек и на сваком мјесту, а то значи и у оном несвијесном. Ту потрагу увијек и нужно прати и питање личног идентитета и његово утемељење.

Пошто је човјек уз све то скоро скроз наскроз практично биће, његова потрага за смислом је била уско везана за његов практичан живот. Тако су се прве науке и прва ''научна'' открића на директан и непосредан начин односила на човјеков практичан живот. Та и таква наука је била готово опште разумљива. Међутим, кад је наука дошла пред потребу једног фундаменталнијег испитивања, истраживања оног што се у практичном смислу више не односи непосредно на човјеков практичан живот, и што тек треба да постави на чврсте темеље оно што ће се на њега (живот) ипак непосредно односити, тада је дошло до општег не разумјевања науке. тај првобитни јаз је био безазлен и невин, међутим, из њега се изродила странскост науке у народу и однародована наука тј. догађала су се и догађају се многа научна истраживања која се више нинакакав начин не односе на практичан живот и ону исконску потрагу за смислом.

Пошто се човјек нинакакав начин неможе одрећи такве потраге, а наука у свом битном дијелу за њега остаје нешто неразумљиво, преостала је још само вјера да нас се та наука на неки начин тиче и ми вјерујемо да нам наука може бити од помоћи, радикално речено, да нас спасе.

У том свеопштем повјерењу у науку и наивном препуштању техничком, човјеков живот постаје живот прикључен на апарате, у којем човјек нема више о чему да суштински брине, њему је смисао напросто изручен у виду апаратуре. остало је само упражњено мјесто идентитета. пошто идентитет увијек у себи подразумјева разлику, човјек услед свеопштег неразумјевања сопственог свијета апаратуре, о тој разлици мисли банално и површно. Тако нема ништа симпатичније ни примамљивије у мору неразумјевајуће мистичности, бити откачени филозоф, који својим надмоћним IQ очарава запрепаштену публику, посматрача без мишљења, својим доказивањем како 2+2 нису 4 него 5.

Никада као данас философија није била ствар доколице .

Међутим, има и оних који немају времена за доколицу али исконска потреба за смислом и идентитетом не јењава. Тако они који немају своје вријеме и чији апарати раде пуном паром, напросто траже неки набрзину смисао и идентитет. А то се најлакше постиже тако што се идентификујеш кроз некакав колектив.

И кога још изненађује хришћанин који није стигао да повјерује у Бога?

Уосталом, па шта?

Немам времена за тешке теме.

Не филозофирај!