Свети старац Никанор светогорски и аустралијско-новозеландски

[Анастасија]

Прослављајући силу и благодат Божју која се показује на изабраним угодницима Његовим, ми грешници овоземни, из нашег дубоког поштовања и љубави називамо их Светитељима. Остајући верни Светоотачком предању наше Свете Православне Цркве, до нас је само да препознамо оне које је Бог прославио као Светитеље и да гледајући на њихов пример подражавамо њихов живот у вери. Да обасјани њиховом светлошћу видимо њихова добра дела и прославимо Оца нашега који је на небесима (Мт. 5,16).

Један од таквих примера на који данас православни Срби са Петог континента указујемо пуноћи Цркве Христове јесте Свети преподобни отац Никанор Хиландарац, светогорски и аустралијско-новозеландски, помиритељ и ујединитељ рода српскога у Аустралији и према Божјем нахођењу, први Светитељ васцеле Океаније.

Још за његова овоземаљског живота, отац Никанор, проигуман хиландарски, поштован је као старац који је давно умро за овај свет (ἅγιος) а живећи није живео више он него је Христос живео у њему, а што је живео у телу, живео је вером Сина Божјега (Гал. 2,20).

Сажето житије Светог преподобног Никанора хиландарског и аустралијско-новозеландског

Свети Старац Никанор (Савић) рођен је 1902. године у Дивцима код Ваљева где је повремено долазио из Хиландара и тамо и цркву подигао. Из Диваца је у Хиландар отишао 1927. године. Посветивши читав живот Богу, Бог га је довео у Хиландар, светионик јединства нашег народа у време када је јединства најмање било а када нам је највише требало. Као истински Светосавац до последњех даха свога живео је Богољубљем и родољубљем, љубећи Христа и свој крстоносни род српски.

Провео је више од шездесет година у Хиландару као проигуман, епитроп и духовник са великим угледом у целој Светој Гори Атонској којој је не једном био и Протос. На тој дужности, као представник Хиландара, био је и на прослави хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши Његову Свесветост васељенског Патријарха Атинагору и Његово Краљевско Величанство грчког краља Павла.

Ктитор је храма на Какову на Халкидици, као и већ поменутог храма у свом родном селу Дивцима у који је уградио сву своју очевину. Био је и први инспиратор градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, као и у Хајдучици у Банату, у Нишу, на Романији у Републици Српској.

Велика је и непроцењива његова заслуга у покретању издавачке делатности у нашој Цркви, као и у стипендирању школовања и студија наших бројних богослова и теолога.

Помиритељ и Ујединитељ

Свети старац Никанор је у Хиландару примао и мирио завађену браћу, а тим послом често је одлазио и на мисионарска путовања. Тако је и јануара 1990. године кренуо на своје последње велико путовање, како би „мирио завађену браћу“ преко океана.

На дан његове крсне славе, Светог Јована Крститеља, 1990. године рекао је ондашњем Епископу банатском Његовом Преосвештенству Епископу др Амфилохију (Радовићу), „ићи ћу, макар се десило да тамо за свагда останем“. Сведок овога историјског разговора је г. Радивоје Минић, благајник канцеларије Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је саставио своје личне белешке тог значајног небоземног сусрета.

У дубокој старости, у својој 88. години, уздајући се у Господа, кренуо је на велики пут. Пре поласка хиландарска братија га је упитала где жели да буде сахрањен, деси ли се да се упокоји за време путовања. Одговорио им је да „ако се упокоји у Србији да га сахране у Нишком метоху Хиландара, умре ли у Америци да га сахране поред Светог Владике Николаја а умре ли у Аустралији, да га сахране у манастиру Светог Саве у Илајну“.

Након што је посетио манастирско имање у Талонгу, упокојио се у Сиднеју, у Недељу православља, 04. марта 1990. године. Пошто је већ претходних дана била уочљива његова изнемоглост, ондашњи Епископ аустралијско-новозеландски Г.Г. Лонгин препоручио му је дан раније да пође у болницу, а свети Старац је у шали одговорио, неколико пута понављајући: „Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију“. Уопште је у току посете Аустралији врло често понављао како ће ускоро ''пред Светога Саву'' и како зато мора бити спреман да достојно одговори када га Свети Сава упита ''шта си ти урадио за јединство Срба?''

За време свога боравка у Аустралији Свети старац Никанор обишао је многе парохије, нарочито оне које су тада припадале јурисдикцији Слободне Српске Православне Цркве, а манастиру Нови Каленић у коме су столовали Епископи Слободне Српске Православне Цркве поклонио је икону Мајке Тројеручице. Његов допринос за остватрење јединства Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду неизмеран је и неупоредив са било којим сличним подвигом.

Нови Хиланадар

Према његовој жељи сахрањен је у храму Светог Алимпија Столпника у манастиру Светог Саве у Илајну. Манастир Светог Саве у Илајну, недалеко од Мелбурна, основан је 1972. године. По благослову Епископа далматинског Стефана (Боце), ово имање је купљено за манастир и седиште Епископа аустралијско-новозеландских Српске Православне Цркве. Од 1973. у манастиру је као Владика аустралијско-новозеландски столовао Његово Преосвештенство Епископ Николај (Мрђа) који је први изразио жељу да манастир буде познат као „Нови Хиландар“. Та идеја никада није заживела у народу, све док промислом Божјим у њему није сахрањен проигуман Хиландарски, Свети старац Никанор. Тада се и у „Банатском веснику“, гласилу Епархије банатске, пише „Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије и преко њих цио овај Пети континент, добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије!“ (Њ.Пр. Епископ Амфилохије (Радовић) Банатски весник мај 1990.)

Чуда

На његовом гробу у храму Светог Алимпија у манастиру у Илајну већ годинама дешавају се чуда, а о чудима Божјим која се кроз Светог старца Никанора пројављују чујемо врло често са свих страна света. Познато је на пример да дугогодишњи игуман манастира у Илајну, високопреподобни архимандрит Теодор (Бојовић) понекад за време вечерњег богослужења, у току кађења на Господи возвах... одлази и кади не само цркву већ цело имање до манастирске капије и назад. Десило се да је у манастиру једно време боравио монах Лазар Ел Антони (данашњи коптски монах који живи у пећини баш изнад саме пећине у којој је својевремено живео и сам Свети Антоније) који је посведочио да је сваке ноћи виђао Светог оца Никанора како кади манастирско имање баш том истом путањом куда и игуман Теодор. У овом примеру видимо свакодневну пројаву Светости оца Никанора који молитвено брине о целокупној Цркви, о своме роду али и о своме Новом Хиландару у Илајну.

Између осталих ту је и случај господина Алексеја Лишенка, Руса који каже да је Светог оца Никанора први пут видео на дан старчеве сахране у манастиру. Тада се осећао као да му је умро неко најрођенији и често је долазио да се моли на старчевом гробу. Увек је говорио како из гроба избија нека посебна топлота. Када му је констатован тумор, молио се светом старцу Никанору да му помогне и последњу ноћ пред операцију провео је у молитви над старчевим гробом где је и заспао. Ујутро је пре операције отишао на последње скенирање и установљено је да више нема ни трага од тумора.

Алексеј се старцу Никанору молитвено обраћао и другим приликама, када би изгубио неку ствар или једном приликом када је невин гоњен на суду и када је сва прилика била да ће изгубити спор те је на изненађење свих ослобођен захваљујући старчевим молитвама.

О тој чудноватој топлоти која избија из гроба старца Никанора говорио је често и почивши монах Макарије (Збиљић), о чему и данас сведочи његов син високопречасни протојереј-ставрофор Милан Збиљић, парох из Волонгонга.

О топлоти сведочи и Грк, господин Спиридон Кефалидис, чија је супруга, заједно с њим, такође провела ноћ у Цркви, и то зими, молећи се над гробом старца Никанора, те се чудесно, преко ноћи, излечила од тешке болести.

Ка светитељству

Недуго након што је свети старац променио светом, свештеник Марјан Кнежевић написао му је и службу која се већ повремено служи и у манастиру у Илајну.

У Аустралији већ имамо осликане и фреске Светог старца Никанора, у про-катедралном храму Светог Саве у Мона Вејлу (Сиднеј—дело руку г-ђе Тоње Ганин) као и у храму Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу (Сиднеј—дело руку протођакона Миодрага Томића) у коме је и служено опело над његовим светим моштима 1990. године. Верни народ одавно препознаје и са љубављу поштује светост старца Никанора и из далека долази на његов гроб, молећи се старцу за небеско молитвено заступништво и помоћ.

По древном предању наше најсветије Цркве, његову светост први су препознали они који су му били најближи, од којих се многи данас налазе и међу нама у Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, и наравно у Царској Лаври манастиру Хиландару, али и у свим другим порама нашег друштва, а ето сада се то љубавно поштовање и молитвено обраћање раширило не само Петим континентом него целим светом.

На годишњицу његовог упокојења ове 2011. године, по први пут служена је служба старцу Никанору у манастиру Светог Саве у Илајну. После Свете Литургије, по хиландарском типику када се служи помен блаженом, припремљено је и освећено кољиво. По први пут отпевани су и тропар и кондак Светом старцу Никанору које је Божјом милошћу написао Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г.Г. Иринеј:

Тропар – глас 8.

Стасавао си на светогорским путевима,

У Хиландару светој царској лаври,

Преподобни старче Никаноре.

Дошавши као помиритељ и ујединитељ

рода српскога у (далекој) Аустралији,

Сведочећи нам љубав Христову

и посветивши земљу нашу

својим светим представљењем.

Свете мошти твоје део су неба

украшеног Јужним Крстом.

Стога те народ твој крстоносни моли:

моли Христа Бога

да нас спасе и сачува у слози Његовој.

Кондак – глас 3.

Радуј се најудаљенији светосавски манастире.

Јер у теби се прослави про-игуман хиландарски –

Старац Никанор светогорски и

аустралијско-новозеландски.

С тобом ликује све Православље Океаније,

а ми духовна деца старчева сложно кличемо

захвалним песмама Творцу свега света:

да нас спасе његовим очинским молитивама.

Казујући све ово, са великом радошћу верни Срби из Аустралије, на челу са својим Епископом, обавестили су већ Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве да ће, ако Бог да, у скорије време предати молбу Светом Архијерјеском Сабору наше Најсветије Цркве, да се преподобни старац Никанор Хиландарац, светогорски и аустралијско-новозеландски, од Бога чудесно прослављен као светилник јеванђелских врлина, саборно унесе у Диптихе светих и Календар светих најпре наше Српске Православне Цркве, а потом да се исто обзнани и свим осталим помесним Црквама, како би се дан његовог упокојења, 04. март (19. фебруар) одредио као дан његовог свечаног слављења.

Тога ради моле се и сви они који на било који начин могу да помогну у овом делу, да достве сведочанства о светости старчевој.

Митрополија Аустралијско-новозеланска

[Loznica-Srbija]

Treba narod da ga postuje kao svetitelja da ga SPC kanonizuje trenutno ga samo Srbi u Australiji postuju kao svetitelja sto je mali broj

[Guest]

Прослава Светог Старца Никанора у манастиру Светог Саве у Илајну

среда, 07 март 2012 12:13

У недељу, 4. марта 2012. године, када Једна Света Саборна и Апостолска Црква Христова торжествено слави велику и славну победу Православља над иконоборством и осталим јересима, Митрополија аустралијско-новозеландска имала је повода за двоструку радост. Наиме, на овај велики дан, како је већ наговештено, по први пут је свечано, празнично-литургијски, на локалном нивоу (док се званично - саборски не уведе у Диптихе Светих) у манастиру светог Саве Српског у Илајну, обележен празник преподобног старца Никанора Хиландарског и аустралјско-новозеланског.

Његово Преосвештенство Епископ Г. Иринеј заједно са преподобним монаштвом и часним свештенством, уз присуство великог броја верног народа Божијег, одслужио је Св. Архијерејску Литургију у храму светог Алимпија Столпника, где се иначе налазе мошти новопросијавшег старца Никанора. Епископу, на овај велики дан, саслуживали су високопреподобни архимандрит Лазар (Царан) настојатељ свете Обитељи, високопреподобни архимандрит Теодор (Бојовић) игуман манастира, високопречасни протојереј-ставрофор Никола Билић, протојереји Момчило Вукша, Драгољуб Пантелић, пречасни јереј Михаил Балој и високопреподобни архиђакон Силуан (Мракић).

У препуном храму, поред гроба светог Старца, света Литургија протицала је у једном савршеном, могло би се рећи, есхатолошком миру.

Епископ је у својој надахнутој беседи подсетио народ на значај празника – тријумфа Православља над иконоборачкој јереси, савршеној литургичности поста, као и о радости која је обасјала Пети континент у лику и личности Старца Никанора. Владика је у беседи нагласио како се прослава Светог Старца Никанора за сада обележава само на локалном нивоу а литургијски само у манастиру Светог Саве у Илајну.

После свечане литије око храма, у којој су ношене свете Иконе, по устаљеном предању, саборно је прочитан Синодикон из 843. године.

Након тога, пререзан је славски колач у част и славу преподобног старца Никанора, уз појање сверадосног и врло карактеристичног за народ Петог континента тропара преподобном.

Да нема ништа случајно у Православљу, и да нас Бог из дана у дан уверава да је увек са нама, и да Његова промисао тајанствено дела, открило се овога пута на следећи начин. Наиме, преподобни Старац за време свог боравка у Аустралији, преставио се у Господу за време Великог Поста, тачније у Недељи православља која је и те године пала управо 04. марта. После више од двадесет година, прво, иако локално обележавање његовог светог спомена, тајанствено се опет подударало са овим светим Празником!

Радост овог молитвено-литургијског славља, настављена је после за трпезом љубави, коју је приредила света Обитељ.

Фотографије: "Српски Глас" Мелбурн

[Guest]

http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=410&Itemid=1

[Loznica-Srbija]

Kakvo je vase misljenje o kanonizaciji starca Nikanora ? Vladika Nikolaj je preminuo 1956,mosti su prenete 1991 a kanonizacija je bila tek 2003 takodje Otac Justin preminuo je 1978 a kanonizacija je bila 2010 stim sto su obadvojica bili daleko poznatiji znalo se mnogo vise o njima postoji veliki broj njihovih knjiga napravljeni su filmovi o njima dvojici......

[Дејан]

Možda je takva potreba Crkve tamo...

Svi znamo da je svet ali možda je potreba da se malo ubrza proces

[Guest]

http://manastir-lepavina.org/svetlostsvetu/index.php?read=5991

[Guest]

LIKOVI MONAHA Budite svetlost svetu Starac Nikanor, man. Hilandar

o.Gavrilo

Veoma je teško govoriti o jednom tako izuzetnom čoveku kao što je bio Starac Nikanor. Mislim da je tajna njegove ličnosti slična i drugim velikim Ocima. A ona se sastojala u tome što je Starac svoju veru u Boga uzimao ozbiljno i dosledno. Sve je počivalo na toj dubokoj i pobožnoj ozbiljnosti, potopljenoj u more Božije ljubavi i topline.

Prvo što bi čovek obično osetio u njegovom prisustvu, bila je toplina = ljubav i mir. Potom je dolazilo neobično osećanje da je sve u redu i da je sve jasno. Pa čak i pitanja koja bi čoveka mučila, postajala su jednostavno, nevažna i beznačajna. On je prosto zračio jednim toplim, trezvenim spokojstvom, koje je izviralo iz nepoznatih dubina njegove duhovnosti.

Svi su želeli da čuju Starca, a on je bio štedljiv na rečima. Birao je šta će i pred kime reći. Bio je neuporedivo mnogo veći molitvenik nego govornik. A govorio je uvek jednostavno, ponekad i o veoma kompleksnim stvarima. Bio je u stanju da i najsloženije probleme sažme u jednostavne okvire koji su odisali mudrošću i toplinom koja nije od ovoga sveta.

Bez obzira na starost ili bolest, Starac je uvek bio prvi na bogosluženjima, kako u Hilendaru, tako i svuda gde je odlazio. Prilikom jedne svoje posete Hilendaru u toku Uskršnjeg posta, pevao sam za levom pevnicom. Napolju je bilo veoma hladno a u crkvi je gorela peć koja se nalazila malo udesno od sredine hrama. Ja i drugi monasi, s vremena na vreme smo odlazili sa svojih mesta da se ogrejemo pored peći, ali je Starac satima stajao nepomično u svom stolu kraj leve pevnice. Tada, na dugim noćnim bogosluženjima, pažnja bi ponekad bila ophrvana slatkim dremežom i pojci bi za trenutak stali da listaju snalazeći se po knjigama. Starac bi u tom trenutku iz svog stola tihim glasom počeo da peva stihiru napamet.

Poslednjih godina svoga zemaljskog života, putovao je mnogo, svuda gde bi ga pozivali, gde je postojala nada da će moći svojim prisustvom da uteši, ohrabri, umiri, zagreje, osnaži ili jednostavno da svome narodu bude od kakve duhovne koristi. Sam je govorio da mu više ni malo nije žao sebe, svoga truda ili umora, samo ako bi svome narodu ili uopšte nekome, bio na duhovnu korist.

Jednom, kada smo ga pitali kako izdržava pod starost da obilazi, teši, savetuje, bogosluži, moli se i propoveda, on se samo osmehnuo i rekao: "Nema teže stvari na svetu, nego voleti svoj narod". Jer, on je, kao i sve drugo, i tu svoju ljubav dosledno pružao svakome, vernima i nevernima podjednako, kao što i sunce sija jednako na zle i dobre. I to je bila njegova jedina i najbolja propoved. Zagrevajući ljudska srca on je preobražavao svoju okolinu.

Tako je došao i u Australiju, noseći u srcu samo molitvu za svoj narod i poruku o ljubavi i praštanju. Ovde je Starac održao više beseda, kratkih, jasnih i molitvenih. Razgovarao je sa mnogima. Ali, i bez mnogo govora on je samim svojim prisustvom podsećao svoju braću na Sv. Savu i na njegov zavet i žrtvu.

A, Bogu je bilo ugodno da ga pozove k sebi upravo odavde, iz Australije. Ovaj dobri, nesebični i voljeni čovek je otišao na pokoj (odmor), i njegovo zemaljsko telo kao dobro seme u zemlju posađeno, dalo je ploda. Ljubav i praštanje koju je svuda sejao, otupljivali su oštricu svađe i netrpeljivosti, i već sledeće godine došlo je i do vidljivih plodova. Ono što je u to vreme izgledalo kao daleko i nemoguće, na tajanstveni način se desilo u svima nama. Patr. Pavle i Mitr. Irinej su na Sretenje u Beogradu služili zajedničku službu izmirenja braće rasejane po svetu.

Njegov grob u man. Sv. Save u Ilejnu kod Melburna, zrači i danas istom onom nenametljivom, gotovo neprimetnom toplinom, koja je uvek obeležavala njegovo prisustvo. I kao što čovek ne može da oseti štetne i radioaktivne zrake koji mu uništavaju zdravlje, tako je isto teško osetiti i blagotvorno, isceljujuće dejstvo blagodati Božije kroz ovog Njegovog ugodnika. Ali, po posledicama se i jedno i drugo može poznati.

A ono što se za sigurno zna jeste, da Starac ni sada nije ostavio narod svoj, niti sve one koji ga vole, poštuju i koji mu se za pomoć obraćaju. Ugodivši Bogu i rodu, stekao je pred Gospodom slobodu da bude još bolji i jači naš zastupnik, predstavnik i molitvenik pred Prestolom Višnjeg.

Objavio Jovana u 01.06

[Guest]

http://manastir-lepavina.org/svetlostsvetu/index.php?page=2

[Guest]

http://www.manastir-lepavina.org/blog/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=2&Itemid=7&limitstart=130