Традиција.рс или које боје треба да буде мантија?

[Баба]

Cene za đakonske stihare:

1. - "Leptir"---450e

2. - "Dunav"---550e

3. - "Upleteno"---300e

4. - "Pokrstica" --400e

količinom veza cena se može smanjivati ili povećavati.

-- Najjeftiniji đ. stihar je u ceni od 200e

-- Najjeftinija sveštenička odežda je po ceni od 200e

[Баба]

[Баба]

Колико су боје одежда битне за богослужење ?

[marko_13]

Мислим да би требале бити јако битне и да постоји правило везано за боје и празнике, али се код нас углавном услед објективних немогућности то не поштује.

[Баба]

Симболика боја :

Бела — симбол невиности душе, чистоте и светости; боја анђеоске одежде и преображеног и васкрслог Исуса. Као и у иконографији, у златарству бело означава рај. Примера ради, на многим напрсним крстовима рађеним техником емајла бели ореол представља или мења криптограм МЛРБ, говори о Спаситељевом васпоставњању изгубљеног раја.

Тегет — симбол тајне, Божанске недокучивости, вечности, истине, откривења, мудрости. Боја апостолске одежде.

Голубља — боја Неба и одежде Божје Матери, симболизује духовну чистоту, и сходно томе — поверење и верност у браку.

Зелена — боја пролећа и вегетације; назначава победу живота над смрти и Вечни Живот који нам Спаситељ дарује. Симболизује Христа као Животодавца а Крст као Дрво Живота. Упркос основне позитивне природе јарко зелене боје, бледо зелена боја се може довести у везу са сотоном и смрћу.

Црвена — боја огња Небеског прочишћења, боја животодавне топлоте — симбол живота. Боја крви; дакле симбол жртве и Васкрса. Боја одежди светих мученика.

Пурпурна — симбол царске власти, победе. Боја одежди светих царева и кнежева. Понекад се користи као симбол Бога Оца.

Златна — боја злата, означава Божанску светлост — као апсолутну метафору Бога:«...Бог је свјетлост, и таме у њему нема никакве.» (И Посланица Јована 1.5.). Злато је — симбол сунца и царске части, а сходно томе Исуса као сина Истине и Цара Славе. Такође симболизује љубав, праву Истину.

Жута — има две суспротне вредности. Прва, када подсећа на златно жуту боју — носи целокупну позитивну симболику злата. Али ако је тамно жута, онда назначава издају, амбицију, себичлук. То је боја Јуде Искариота.

Сребрна — носи симболику беле и плаве боје. Она је симбол чистототе , и симбол Јеванђеоског красноречја. Овај други симбол се наслања на стихове из Псалма 11.7: «Ријечи су Господње ријечи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено».

Ружичаста — симболизује детињство.

Тиркизна — симболизује младост.

Лила — симболизује тугу и жалост.

Браон — боја земље, означава понизност, сиромаштво, одрицање од овоземањског. У том смислу може се видети на иконама као боја одежди светаца и Богородице, и као боја одежди неких западних монашких редова.

Црна — боја принца таме, симболизује тугу, болест, грех и сходно томе негацију и одрицање од овоземањског. (одежда монаха и свештеника). Међутим, у комбинацији са белом бојом симболизује смирење и непорочност. Црна, повезана са тегет бојом, симболизује дубоку тајну, а са зеленом — дубоку старост.

Сива — боја пепела, симболизује тугу и мртвеност, или смирење, смртност тела и бесмртност душе.

[Баба]

Свештенослужитељи и њихове свештене одежде (облачење)

По узору на старозаветну цркву, где су постојали првосвештеник, свештеници и левити, свети Апостоли су установили и у новозаветној хришћанској Цркви, три степена свештенства: епископа, презвитера (тј. свештеника) и ђакона.

Сви они се називају свештенослужитељима, јер кроз тајну свештенства они примају благодат Светог Духа за свештена служења у Цркви Христовој, за савршавање богослужења, за учење људи хришћанској вери и добром животу (благочестивости) и за управљање црквеним делима.

Епископи чине највиши чин у Цркви. Они примају виши степен благодати. Епископи се називају још и архијерејима, тј. старешинама јереја (свештеника). Епископи могу да савршавају све Тајне и све црквене службе. То значи, да епископима припада право не само да савршавају обично Богослужење, већ и да посвећују (рукополажу) у свештенослужитеље, а такође да освећуjу миро и антиминс - што није дато свештеницима.

По степену свештенства сви епископи су међу собом равни, али старији и најзаслужнији међу епископима називају се архиепископима. Престони епископи називају се митрополитима, јер се престоница на грчком назива митрополијом. Епископи древних престоница: Јерусалима, Константинопоља (Цариграда), Рима, Александрије, Антиохије, а од XVI века и руске престонице Москве, називају се патријарсима.

У периоду од 1721 године до 1917 године Руском Православном Црквом управљао је Свети синод. А 1917 године у Москви се састао Свети Сабор и био је поново изабран за управљање Руском Православном Црквом "Свети патријарх Московски и све Русије".

На помоћ епископу некада се даје и други епископ, који се, у таквом случају, назива викаром, тј. намесником.

Свештеници, на грчком јереји или презвитери; чине други свештени чин после епископа. Свештеници могу да савршавају, са благословом епископа, све тајне и црквене службе, осим оних, које припада да савршавају само епископи (осим тајне свештенства и освећења мира и антиминса).

Хришћанска општина, подчињена вођству свештеника, назива се његовом парохијом.

Најдостојнијим и заслужним свештеницима даје се звање протојереја, тј. главног јереја, или првог свештеника, а главном међу њима - звање протопрезвитера.

Ако је свештеник у исто време и монах, тада се он назива јеромонахом, тј. свештеномонахом. Јеромонах, је по служби настојник манастира, а некада и независно од тога, као почасно звање, даје се звање игyмана или највише звање архимандрита. Посебно достојни међу архимандритима изабирају се у епископе.

Ћакони чине трећи, најнижи, свештени чин. "Ћакон" је грчка реч и значи: служитељ.

Ћакони служе епископу или свештенику при Богослужењу и савршавању тајни, али их сами савршавати не могу.

Учешће ђакона у Богослужењима није обавезно, и зато у многим црквама служба протиче без ђакона.

Неки ђакони се удостојавају звања протођакона, тј. првођакона.

Монах, примивши чин ђакона, назива се јерођаконом, а старији јерођакон - архиђаконом.

Осим три свештена чина, у Цркви постоје још и ниже службене дужности: ипођакони, појци (псаломници) и пономари. Они припадају групи црквенослужитеља, и постављају се на своју дужност не кроз тајну Свештенства, већ само по датом архијерејском благослову.

Појци имају своју обавезу да читају и певају, како при Богослужењима у храму на клиросу, тако и кад свештеник савршава духовне потребе у домовима парохијана.

Пономари имају своју обавезу да позивају верујуће на Богослужења помоћу звоњења, пале свеће у храму, додају кадило, помажу појцима у читању и певању и тако даље.

Ипођакони учествују само на архијерејском служењу. Они облаче архијереја у свештене одежде, држе светила (трикирије и дикирије) и додају их архијереју да би он њима благословио оне који се моле.

Свештенослужитељи, за савршавање Богослужења, дужни су да се облаче у посебне свештене одежде. Свештене одежде праве се од броката или неког другог пригодног за то материјала и украшавају се крстовима.

Одежду ђаконову чине: стихар, орар и наруквице.

Стихар је дугачка одежда без разреза спреда и одзада, са отвором за главу и са широким рукавима. Стихар се налаже и на ипођаконе. Право ношења стихара може бити дато и појцима (псалмопојцима) и мирјанима који прислужују у храму. Стихар представља чистоту душе, коју је дужно да има лице свештеног чина.

Орар је дугачка широка трака од истог материјала као и стихар. Њу ђакон носи на левом рамену, преко стихара. Орар представља благодат Божију, коју је ђакон добио у тајни Свештенства.

Наруквицама се називају уске навлаке за рукаве, које се стежу врпцама. Наруквице подсећају свештенослужитеље, да они савршавају тајне или учествују у савршењу тајни вере Христове, испуњавајући то, не сопственим силама, већ силом и благодаћу Божијом. Наруквице представљају такође везе (ужад) на рукама Спаситеља у време Његовог страдања.

Одежду свештеника чине: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон (или риза).

Подризник је стихар у нешто промењом виду. Он се разликује од стихара по томе, што се прави од танког белог материјала, и његови рукави су уски са врпцама на крајевима, којима се они затежу на рукама. Бела боја подризника подсећа свештеника, да је он дужан да увек има чисту душу и да води непорочан живот. Осим тога, подризник представља још и онај хитон (доња одежда), у ком је ходио на земљи Сам Господ наш Исус Христос и у ком је Он савршио дело нашег спасења.

Епитрахиљ је исто што и орар, али само сложен надвоје тако, да се обавијајући врат, спушта са предње стране у два краја, који су због подесности сашивени или нечим сједињени један са другим. Епитрахиљ представља посебну благодат, двојну у односу на ђакона, која је подата свештенику за савршавање тајни. Без епитрахиља свештеник не може савршавати ни једну службу, као ни ђакон - без орара.

Појас се облачи преко епитрахиља и подрасника и представља спремност на служење Господу. Појас представља такође Божанствену силу, која укрепљује свештенослужитеље у току њиховог служења. Појас представља и оно платно, којим се препојасао Спаситељ при омивању ногу ученицима Својим на Тајној Вечери.

Риза, или фелон, облачи се на свештеника преко осталих одежди. Та одежда је дуга, широка, без рукава, са отвором за главу од горе и са великим изрезом спреда због слободног деловања руку. Својим изгледом риза представља ту порфиру, у коју је био обучен страдајући Спаситељ. Ленте (траке), нашивене на ризу, представљају сливање Крви, која је текла по Његовим одеждама. Заједно са тим, риза представља за свештеника и одећу правде, у коју су они дужни да буду обучени, као служитељи Христови.

Преко ризе, на грудима свештениковим, налази се напрсни крст.

За усрдну, истрајну службу свештеницима се даје као награда набедреник, тојест четвороугаоно платно, које виси преко рамена на два угла на десном бедру, представљајући мач духовни, а такође и украси за главу - скуфија и камилавка.

Епископ (архијереј) се облачи у све одеће свештеничке: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице, само риза је код њега замењена сакосом, а набедреник палицом. Осим тога, епископ одева омофор и митру.

Сакос - је горња одежда епископа, слична од доле и у рукавима скраћеном ђаконском стихару, тако што су испод сакоса код епископа видљиви и подризник и епитрахиљ. Сакос, као и риза код свештеника, представља порфиру Спаситељеву.

Палица - је четвороугаоно платно, обешено ременом за један угао, преко сакоса на десном бедру. Као награду за одличну - усрдну службу, право да носе палицу некада добијају од главног архијереја и заслужни протојереји, који је носе такође са десне стране, а набедреник у таквом случају премешта се на леву. Код архимандрита исто као и код архијереја палица је неопходан део њиховог облачења. Палица као и набедреник, означава духовни мач, тј. реч Божију, којом су дужна да буду наоружана духовна лица у борби са неверјем и нечасношћу.

На раменима, преко сакоса, епископи носе омофор. Омофор је дугачко широко тракообразно платно, украшено крстовима. Он се поставља на рамена епископова тако, што се обмотавши око врата, једним својим крајем спушта спреда, а другим позади. Омофор - је грчка реч и значи нараменица. Омофор искључиво припада епископима. Без омофора епископ, као свештеник без епитрахиља, не може да савршава никакву службу. Омофор подсећа епископа, да је он дужан да се брине о спасењу заблуделих слично јеванђељском добром пастиру, који, пронашавши изгубљену овцу, њу носи дому на својим раменима.

На грудима, преко сакоса, осим крста, на епископу се налази још и панагија, што значи "Свесвета". То је невелик округли медаљон са приказом Спаситеља или Божије Мајке на себи, украшен разнобојним каменчићима.

На главу епископову полаже се митра, украшена невеликим иконицама и разнобојним каменчићима. Митра представља трнов венац, који је био постављен на главу страдајућег Спаситеља. Митру имају такође и архимандрити. У изузетним случајевима, владајући архијереј даје право најзаслужнијим протојерејима при Богослужењима да надену митру уместо камилавке.

Приликом Богослужења епископи употребљавају жезал или палицу, као знак највише пастирске власти. Жезал се даје такође архимандритима и игуманима, као старешинама манастира.

У време Богослужења, под ноге епископове се подмеће орлец. То је невелики округли саг са изображеним орлом, који лети над градом. Орлец означава, да је епископ дужан, слично орлу, да се узноси од земаљског ка небескоме.

Кућну одећу епископа, свештеника и ђакона сачињавају подризник (полукафтан) и риза. Преко ризе, на грудима епископ носи крст и панагију, а свештеник - крст.

http://www.dobrodrvo...VI/HTML/003.htm

[Баба]

[Баба]

Мени ова лепа одежда , проста и елегантна. Неволем оне које су накићене млого .

[marko_13]

Хоће ли "убацивати" на сајт још неке ђаконске одежде и мантије?

[Баба]

Нећеду у скорије време , само на фб страницу .

http://www.facebook.com/Tradicija.rs

[Баба]

http://www.facebook.com/Tradicija.rs

[Mironosica]

http://www.facebook.com/Tradicija.rs

likefaceeeeeeee likefaceeeeeeee likefaceeeeeeee :D

[Баба]

Интервју са Живком Ракетић: Сваки рад је стваралаштво Богом надахнуто

10 јун 2012

„А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа.“

Из житија Св.Василија Великог

Данашњи човек је обично забављен крупним светским темама, или, са друге стране, преокупиран својим животом, проводећи га у борби да преживи у овим тешким временима. Обичне приче малих људи нису занимљиве медијима, а често не спадају ни у сферу интерeсовања већине обичног света. Но, најчешће се баш у њима налази спасоносна поука, која својим примером нуди модел како у овом турбулентном свету треба живети и стварита. Једну такву поуку свакако даје наша данашња саговорница Живка Ракетић.

Живка је власница СЗР. „Традиција“ која се бави шивењем православних одежди. Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу. Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали, схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „Традиција“.

Г. Живка се радо одазвала нашем часопису да одговори на питања о специфичности свог заната, о мотивима који су је инспирисали, како за рад тако и за црквени живот, о немогућности раздвајања заната и живота у цркви, али и многа друга питања из њеног, свакако ретко занимљивог радног искуства.

За почетак да Вас питамо ко су ваше муштерије?

Пошто смо специjализовани за израду целокупног текстилног програма за Богослужбени живот цркве, самим тим су нам муштерије сви, почевши од епископа до чтеца.

Колико има радионица овог типа у Србији?

Јединствени смо по програму који радимо. Постоје радионице које шију одежде, неки шију мантије, неки опет увозе готову робу па продају као своју...А у нашем салону се раде сви типови и мантија и буквално свих осталих ствари и за мушко и за женско монаштво и свештенство. А када се каже Традиција мање више сви знају шта то значи - лепеза производа и квалитет.

Има ли интересовања младих да крену у овом смеру?

Нисам сигурна да су млади заинтересовани, јер када виде да је потребна заиста велика љубав, труд, искуство и иницијатива брзо одустају. А моје лично мишљење je да je пре свега потребно да човек живи црквено, да све то носи негде дубоко у себи, да би ствaрајући све то у исто време имао радост и испуњене.

Ко вам је био највећа подршка када сте почињали?

Највећа ми је подршка моја породица, супруг и син, који су такође укључени у процес производње. Мада, искрено говорећи (без лажне скромности), ако могу тако рећи, моја највећа подршка и иницијатива су негде дубоко у мени, енергија која ме покреће и инспирише.

Да ли шијете мантије по наруџби?

Главна оријентација салона је шивење по наруџбини и личним мерама.

Да ли се код вас може поручити обична одећа са етно мотивима?

Сви мотиви настали у нашем салону су апсолутно оригинални и непоновљиви, јер су и идејно и дизајнерски, а и програмерски настали у нашем салону. Дуг је процес од идеје до готовог производа. Уз стварање дизајна црквених мотива спонтано су се наметнули и етно мотиви, који ту заправо некако прирoдно и спадају. Урађен је изврстан дизајн етно мотива за сценске наступе за познате личности из света музике, нпр. Слободан Тркуља...

Од чега понајвише зависи цена одежди?

Све цене зависе пре свега за који мотив се наручилац определи па онда који материјал - и још доста фактора које утврђујемо приликом прављења наруџбине

Каква је ситуација данас у Цркви по питању квалитета одежди?

Што се тиче самог квалитета одежде мислим да је шаренолико.... Онај ко се бави израдом свих црквених ствари између осталог и одежди требао би имати и стила и укуса, а нарочито знања да би могао урадити заиста квалитетну одежду.

Одежда је као и икона, као и живопис, као и појање, важан део црквеног живота. Све је у функцији благољепија. Ако кажемо да је црква тј. литургија предукус царства небескога биће нам јасно зашто и одежда треба да буде лепа. Како све у цркви има своје значење тако га и боје одежди имају. Например ако је празник мученика служи се у црвеним одеждама, ако је пребодобни у зеленим, Духовски празник такође у зеленим, и тако даље... Ако се служи ЦАРУ онда треба и да се служи у царској одежди.

А каква је ситуација по питању схватања црквене иконографије и естетике у богослужењу?

Нажалост видим да је многима израда одежди само посао, тј. један од начина да зараде новац, а не инспирација и мотив да себе обогате дивним осећајем уметничког стварања,јер то заиста и јесте. Чак и више од уметности, јер се одежда освештава и постаје део литургије. Одувек се посебна пажња поклањала свим сегментима црквене уметности, па између осталог и одеждама.

Кoји су материјали од којих се израђују квалитетне одежде?

Материјали од којих се израђују одежде су: свила, лан, вуна , брокат, полyестер.

Ваш атеље носи назив традиција, шта за вас значи традиција?

Традиција сви знамо шта је. За мене је традиција нешто што одолева времeну, а вредност му се не умањује, опстаје и расте.

Колико су могуће иновације у модном смислу у вашем послу и колико је ваш посао сличан иконописању а у чему је разлика?

Правила постоје која се не мењају. Али зато постоји могућност за уметнички израз. Свакако да постоји сличност са иконописом, само је питање шта ко види... Префињеност и елеганција израза треба свуда да буде присутна.

Разлике између иконе и одежде готово да и нема, ако се посматра у духу благољепија. Јер икона носи једну поруку а одежда другу, али суштински су повезане.

Да ли то значи да православно свештенство и монаштво почиње да прати модне трендове?

Не бих рекла да су модни трендови. Жеља и потреба да се принесе оно што је најбоље и најсветије подразумева тежњу да унутрашњу лепоту прати и спљашња лепота. А оно што никако не бисмо смели заборавити је да све то није само естетика већ пре свега тесна веза духовног и телесног, земаљског и небеског.

Да ли планирате да идете мало даље и да организујете модну ревију одежди?

Замисао да се представи наш дизајн одежди и индитија (Пресвлака за Часну Трпезу)...осим у црквеном миљеу, и широј јавности постоји већ одавно.Чак је и цела поставка осмишљена, али до реализације ће сигурно проћи још времена, јер да би се нешто урадило на нивоу, који одежди и припада, требају и финансијска средства да то све испрате.

Колико је итересовање за народне ношње, да ли вам се чини као да се полако враћа на мала врата српска народна ношња?

Што се тиче народне ношње мислим да млади за њу немају интересовања, јер нису национално опредељени, па им онда народна ношња и није занимљива, чак ни као експонат да имају. Можда је грубо ово што кажем, али мишљења сам да нисам погрешила.

Да ли сте присутни на тржиштима ван Србије и како странци гледају на то што радите ?

Наравно присутни смо и на страном тржишту. За сада у мањим количинама, али се надамо да ћемо добром и пре свега квалитетном сарадњом пронаћи своје место. Излагачи смо на црквеном сајму "ОРТОДОКСИЈА" који се одржава у Атини и Солуну, и морам рећи са радошћу, да сам била пријатно изненађена колико је било интересовања за све што смо излагали. Посебно је било велико интересовање за одежде, јер је разлика дизајна била велика. У основи нашег дизајна је ОРНАМЕНТ и то је нарочито привукло пажњу. Још једна потврда више да квалитет и оригиналност дизајна не могу проћи незапажено.

Одакле толика љубав према овом послу, посебно интересовање за шивење свештених одежди?

Љубав је постојала одувек. А свештене одежде су хвала Богу ту љубав заокружиле и употпуниле.

Живите црквено , да ли вас ваш живот у цркви инспирише за ваш посао, како и на који начин?

Дубоко верујем да је све по Божијем промишљању. У датом тренутку склопиле су се коцкице... Љубав за црквену уметност (кроз текстил) је откривена сада већ давне 1972.г., она траје још увек, и надам се неће се прекинути ни у вечности.

Већ сам рекла да је црквени живот темељ свега, па и стваралаштва. Све је тесно повезано, а понекад се и сама изненадим. Када човек једном почне да ослушкује тада му се све само открива. Црква је за мене рудник блага. Јер стојећи у цркви, посебно на литургији само се деси клик и ево идеје, или решења. Чак сам помишљала “па зар нисам дошла Богу да се молим а не да размишљам о послу.?!” Али идеја је долазила мимо мене.

Благодарим Господу за све и радујем се.

Разговарао: Жељко Ињац

Извор

[Баба]

Епитрахиљ

[Баба]

Знам да сам досадан, ал ово је добра фотка Тасе у одеждама Традиције.рс