Од философије до књижевности

[Guest]

Разговор са професором Илијом Марићем

Од философије до књижевности

Аутор: Благоје Пантелић, Број 1078, Рубрика Разговор Философија као љубав према мудрости мора бити праћена емоцијом, што би требало да се види и у философском тексту. То не значи да се у нашим закључивањима поводимо за осећањима, не водећи рачуна о логичкој строгости и непристрасности мишљења, него да жив (а то значи љубавни) човек пише о живој ствари, да воли. Живи смо у мери у којој волимо (и бивамо вољени).“ Др Илија Марић је познати професор Универзитета, уредник за философију у издавачкој кући Плато и преводилац.

„Његовим истраживањима српске философске баштине осветљена је једна скоро заборављена област наше културне и интелектуалне историје. Такође, он је својим радовима немерљиво допринео упознавању наше академске и шире јавности са византијском и руском религијском философијом. Са проф. Марићем разговарали смо управо о његовим интересовањима за те три, код нас још увек недовољно упознате и уважене философске традиције, као и о односу философије и књижевности, који је обележио последње године његовог рада, а осврнули смо се и на питање да ли постоји „хришћанска философија“.

Из библиографије Ваших радова види се да су Вам пажњу заокупљале наука, књижевност (уметност) и философија. Да ли Вас је љубав према тим областима људског духа подстакла да се активно бавите и руском религијском философијом у којој је идеалан тип философа управо онај који је уједно и научник и књижевник (парадигматичан пример је отац Павле Флоренски)?

– Руска философија се не може ограничити стриктно на „рад појма“, она се појављује у религијским расправама, књижевним делима, научним трактатима, по чему је сродна философијама азијског Истока. Али самосвојна руска философија се јавља у лику руске религијске мисли. Од почетка сам осећао да ми је она „по души“, да сам у сазвучју с њеним осмишљавањем живота. Руски мислиоци су показивали да су важна животна питања и одговори на њих, а да је мање важно у коју струку ћемо их сврстати. Што рече Достојевски, два Руса кад се састану, одмах почну о Богу и смрти. О најважнијим питањима. Чини ми се да је то главни разлог што ме је увек привлачила и што сам се потом њоме бавио, било као истраживач или као преводилац. Руску религијску мисао открио сам најпре у гимназији читањем Гогоља, Достојевског и Толстоја, а крајем седамдесетих лектиром Шестова и Флоренског (Икона – поглед у вечност). Флоренски ми је свакако близак по двојном образовању математичара и богослова, али је он, са даровима ренесансне раскоши, посебно важан стога што је у најразличитијим подручјима науке, философије и теологије имао низ занимљивих оригиналних увида и што је утицао на друге руске мислиоце.

Били сте међу пионирима истраживања византијског философског наслеђа у Србији. Откуд интересовање за византијску философију у време када се бављење тиме у нашој академској средини сматрало готово неумесним?

– На постојање византијске философије и њену важност за нас, још почетком осамдесетих, на својим предавањима скренуо је пажњу професор Бранко Павловић. У исто време сам на трибини у Дому омладине, у серији разговора између философа и теолога, слушао Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића и Жарка Видовића, који су такође упућивали на византијску мисао. Потом сам одлазио на предавања јеромонаха Атанасија Јевтића, доцента Богословског факултета. Он ми је позајмљивао на читање књиге Мајендорфа, Аверинцева и других аутора и тако је започело моје улажење у ово за мене непознато, али привлачно подручје. Уочио сам сродност византијске са руском религијском мишљу. Везивала их је традиција православља.

Осамдесетих година у склопу рада „Платонизам и модерна физика“ бавио сам се историјом научних и философских идеја. Видело се да су истраживачи на Западу, приказујући развој науке, правили карактеристичан скок од петог века (када варвари освајају Западно римско царство и тако кидају везу са науком и философијом старе Грчке) на дванаести век наше ере (када се на латински језик почињу преводити антички текстови са арапских превода). Та лакуна од седам векова сведочила је да западни аутори нису придавали важност чињеници да су у Византији ти текстови чувани на изворном грчком језику и да су ту не само били коментарисани него су за то време начињени и неки помаци у науци. Наведимо пример критике Аристотелове физике коју је дао византијски философ Јован Филопон. Арапи су, почев од VII века, освајали делове Византије, долазили до појединих античких рукописа, преводили их на свој језик и потом посредовали латинском Западу. Западни аутори су, међутим, овлаш прелазили преко ове дуге византијске епизоде у развоју европске науке, а та епизода је управо мене занимала. Тако је започело моје истраживање византијске философије и науке.

Почетком деведесетих у часопису Источник кренуо сам са објављивањем превода и властитих радова из византијске и руске религијске мисли, подручја којим сам се бавио током осамдесетих када нисам ништа публиковао. У то време био сам уредник Гледишта, часописа за друштвену критику и теорију чији је издавач Београдски Универзитет. Успео сам да 1995. приредим тематски број овог часописа који је у целини био посвећен рановизантијској мисли, не без отпора и у самој редакцији. Јер, тешко је било оправдати ову тему у часопису оваквог профила. Било је то први пут код нас да се појави свеска часописа која је у целини посвећена византијској мисли. Наредне године превео сам књигу Преглед византијске философије Аверинцева и Медведева. Годину касније, приредио сам такође читав број часописа Градац са темом „Философија у раној Византији“.

Један сте од ретких који се ангажовао на истраживању наше националне философске баштине. Иако Срби не спадају у тзв. велике философске народе, зашто је, по Вашем мишљењу, важно бавити се историјом српске философије?

– Зато што смо ми Срби и што нам је српски језик матерњи, с једне стране, и што је философија цвет културе једног народа, с друге стране. Синтагма „српска философија“ нема чисто географско значење, попут израза „српска математика“, него има своју супстанцијалну особеност. Јер, философија није наука, поготово није наука која се, као математика или логика, може изразити неким чисто симболичким језиком.Она се, као и поезија, може ваљано исказивати само на матерњем језику. Морамо имати у виду да је сваки језик особен и да никада није могуће без остатка превести философску мисао са једног језика на други. Зато чак и у малим срединама, као што је наша, чија се философска култура своди поглавито на рецепцију идеја философски знатнијих народа, тако реципиране идеје задобијају особену боју јер се преламају кроз призму матерњег језика и датог културног склопа. При томе неке идеје или мисаоне струје наилазе код нас на плодније тло него друге. Могу се пратити и линије континуитета, насупрот увреженом мишљењу да су код нас мислиоци изоловане појаве без претходника или настављача. А јављају се повремено и снажније индивидуалности чији радови надилазе национални значај. Не заборавимо да су, како свету тако и нашој средини, потребни и велики и мали мислиоци, као што има оправдања и за велике и за мале песнике. Сви они на свој начин имају удела у оном што називамо националним идентитетом. Зарад нашег очувања и даљег опстанка у неумољивим историјским менама, неопходно је неговати и свест о философирању на српском језику. Разуме се, ми нисмо неки изоловани или мртви орган на организму света. Управо стога ваља да пратимо и пулсације философског крвотока светског организма у организму српског народа и да при том уочавамо локалне особености. И начин на који философирамо, поред осталог, чини нас оним што јесмо.

Осамдесетих година прошлога века, како је режим бивао све толерантнији према Цркви, у наш философски живот се активно укључују и теолози (као и они који се баве богословским темама али нису по вокацији богослови). Једна од значајнијих расправа тицала се могућности постојања „хришћанске философије“. Ви сте такође учествовали у дебатама. Какав је Ваш став по том питању данас?

– То питање се не може дефинитивно разрешити, у првом реду стога што се никад неће постићи сагласност око одређења саме философије. Држим да на почетку људске мисли стоји животна пракса и практички чин вере: и философија и хришћанство заснивају се на вери. Философија је ствар аутономног ума и темељи се на вери у ум и λόγος, а хришћанство је ствар откривења и темељи се на вери у личносног Бога и Богооткривене истине. Стога је израз „хришћанска философија“ contradictio in adjecto. Могуће је, међутим, посредством Јеванђеља по Јовану, λόγος разумети као Христа и тако хришћанство повезати са традицијом грчке философије и говорити о хришћанској философији. Само што за мишљење на претпоставкама хришћанске вере постоји примеренији назив – хришћанска теологија. Па ипак се у литератури говори о хришћанској философији, о руској религијској философији и слично. Делом је то и стога што хришћанин и у оквиру властите вере може да философира независно од њених аксиома. А делом стога што се ту философија узима у знатно ширем смислу. За неке философија је начин живота па су и хришћански монаси у том смислу називани философима. Искуство са руском философијом ме је поучило да ту не би требало бити пуританац: важнија су нам права питања и вредни одговори него да се боримо око тога која струка им је власник.

Како сами сведочите, последњих неколико година, посебно од књиге На ефеском путу, почели сте да негујете један карактеристичан начин философског израза – у философски текст уносите елементе литерарног. Мишљења смо да и у ранијим радовима, можда не тако изражено али ипак приметно, тежите томе да философски текст буде читљивији и високо стилизован (да у одређеној мери буде „књижеван“). У предговору најновије књиге (Од философије до књижевности) наглашавате потребу за, условно речено, оживљавањем философског текста тако што би се „у појмовни забран припуштале емоције“.

– Одувек је било философа – од Платона до Ничеа и егзистенцијалиста – чији су текстови писани књижевним стилом. То не чуди јер је философ, као и књижевник, призван да из властитог угла изрази најтананије нијансе живота па је осетљив на језик и стил. Није случајно што су у наше време двојица философа добили Нобелове награде за књижевност (Бергсон, Расл), да оставимо по страни Камија или Сартра (који ју је одбио), док ниједан научник није доживео такво признање за своје умеће писања. Философија је, етимолошки гледано, љубав према мудрости. Љубав препознајемо као емоцију. Философија као љубав према мудрости мора бити праћена емоцијом, што би требало да се види и у философском тексту. То не значи да се у нашим закључивањима поводимо за осећањима, не водећи рачуна о логичкој строгости и непристрасности мишљења, него да жив (а то значи љубавни) човек пише о живој ствари, да воли. Живи смо у мери у којој волимо (и бивамо вољени). Та средишња животна чињеница требало би да се огледа у тексту.

Јован Мајендорф је једном констатовао, Ви сте то такође негде поменули, да су се хришћани на Истоку према природи односили помало „монофизитски“ (усредсређивали су се на божанску, запостављајући тварну природу), и тако умногоме успорили развој природних наука. Како данас видите однос хришћанства према природним наукама, и какав би он у будућности требало да буде?

– Апостол Павле је из практичког угла критиковао философију и науку јер су, ако се ослоне само на себе, немоћне у оном најважнијем: не могу да нас спасу од греха, смрти и ђавола. Овоме је додао и критику из теоријског угла: људски ум, ослоњен сам на себе, није кадар да спозна истинског Бога. Науку (физику) не критикује експлицитно, због неодговарајућих знања о самој творевини, него тек имплицитно, због тога што у својој гордости људски ум није видео оно што је очигледно: Творца на основу његове творевине. Дакле, апостол Павле упозорава да аутономни људски ум заказује у сфери богословља и делом у практичкој сфери, али он нигде не говори о мањкавостима људског ума при проучавању саме створене природе. Уопште, нема начелне препреке стицању знања о природи на основу природне светлости разума. Не чуди онда што су се неки од потоњих хришћана позитивно односили према философији (Јустин Философ, Климент Александријски, Василије Велики). Али се већина на Истоку према природи, како рече Мајендорф, односила монофизитски, јеретички, занемарујући и њу и њено проучавање, мада за то није било начелног разлога. Чини се да се такав јеретички став међу православцима ни до данас у основи није променио. Неопходно је, међутим, да човек научно упозна природу, јер је она Божија творевина, али да се, при том, стара око правих циљева науке како би се избегла њена злоупотреба. Кад је о циљу науке реч, за православног хришћанина научна истина о природи требало би да се користи тако да буде усмерена оном највишем: спознаји Бога и спасењу од греха, смрти и ђавола. Да не буде неспоразума, реч је о служби објективне научне истине ономе што је човеку истински од користи, а не о неком идеологизовању саме истине. Разуме се, није довољна само исправна намера. Ваља препознати да ли нас одређени поступак доиста води истинском циљу, што је у сфери људске праксе често претежак задатак.

Проф. Илија Марић је до сада објавио осам ауторских књига, исто толико превео, а приредио преко двадесет књига других аутора; уз то је објавио и преко две стотине текстова. Поменимо овде само неке његове ауторске публикације:

1. Философија и наука. Студије и чланци, ΠΛΑΤΩ, Београд, 1997, 328 стр.

2. Платон и модерна физика, Друштво философа и социолога Црне Горе, Никшић, 1997, 276 стр.

3. Философија на истоку Европе. Огледи из византијске, руске и српске философије, ΠΛΑΤΩ, Београд, 2002, 382 стр.

4. Философија на Великој школи, ΠΛΑΤΩ, Београд, 2003, 227 стр.

5. Успон српске философије. Почеци систематских философских истраживања код Срба, ΠΛΑΤΩ, Београд, 2004, 270 стр.

6. На ефеском путу, ΠΛΑΤΩ, Београд, 2006, 207 стр.

7. Философска делта. Огледи о савременим српским философима, Српско филозофско друштво, ΠΛΑΤΩ Books, Београд, 2009, 238 стр.

8. Од философије до књижевности. На ефеском путу 2, ΠΛΑΤΩ Books, Београд, 2011, 276 стр.

[Srdjan]

facenew22222222

[Srdjan]

Требало би преместити ову тему у одељак Философија (или Личности).