Култ Светог Саве Српског код римокатолика

[Guest]

Историјско-агиографски прилог упоредном богословљу

Култ Светог Саве Српског код римокатолика

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1077, Рубрика Светачник Римокатолици далматинског приобаља 16–18. века величају Св. Саву Немањића као крвног сродника и свог великог претка.

Од времена политичког формирања Немањићке државе и самосталне аутокефалне српске Архиепископије, од почетка XIII века у црквеној и политичкој историји српског народа неколико феноменолошки сагледивих чинилаца играју доминантну улогу, а то су: истакнута самосталност, неприкосновена припадност источнoм хришћанству и јасно одређена народносно-етничка свест. Има довољних показатеља да је немањићка државничка идеологија (која је пратила еволуцију државе од велике жупаније до проглашеног царства) продрла у шире слојеве становништва. Наиме, предвођени Немањом и Савом „новим Мојсијем и Ароном“, „новим Аврамом и Јаковом“, Срби су били „Нови Израиљ“, а као такви житељи „Новог Јерусалима“, народ чија је есхатолошка нада о изабраности донела чврсто уверење да ће у нарочити дан бити „одвојени као овце од јаради“.

ЛАТИНИ ДРЖАВЕ НЕМАЊИЋА И ДОЦНИЈЕ

Историјска истраживања су показала да је „Велики раскол“ 1054, као демаркациона хронолошка међа исувише формалан догађај, чији су утицаји на удаљавање две половине европског хришћанства били релативни у односу на потоња верско-политичка дешавања. Хришћанска религија, просторно је увек била суочена са реалностима језичких, културолошких, па и литургијских разлика. Државно-политички фактори, наслеђе Старог Рима, институције папства у уздизању које је имало политичке аспирације и Константинопоља – Новог Рима, оставили су драстичне последице. Рад Св. Саве, укорењен у духовном искуству, историјског и аскетског подвига, са донетим плодовима, препознаје се од потоњих раслабљених нараштаја као некакав, добро осмишљени и организовани верско-политички програм. Духовни живот у држави Немањиних наследника задивљује својом конзистентношћу. Захваљујући довољном броју извора, а за научнике увек маленом, има сјајних података о тадашњим интерконфесионалним односима. Православље је било вера са државним покровитељством, односно како уводни чланци Душановог Законика кажу било је то просто: „хришћанство“. Западњацима се није бранила слобода у верском животу али је означена „јерес латинска“, о чему сведоче извори, била спречавана на пољу могућег прозелитистичког рада. Већих напетости није било са привилегијама гарантованих државом, представници римокатоличке хијерархије у великом броју случајева исказивали су лојалност према тадашњој српској држави, као што је ономад бискуп Котора средином XIII века папским легатима емотивно саопштио: „Шта ће нама папа, наш господар краљ Урош нама је папа“!

Личност утемељитеља аутокефалне Српске Православне Цркве развила се у снажан персоналистички симбол народне посебности и самосталности. У периодима крвопролића и ратова са иноверним завојевачима Балканског полуострва, то је нарочито било наглашено. Српска етничка припадност приморских римокатолика, смештених у Приморју (in maritimae regionis), како би рекао „поп Дукљанин“ у крајевима од реке Цетине до Бојане, где се од севера ка југу нижу Паганија, Захумље, Травунија и Зета, по инерцији је славила великог сина духовне сцене универзалног хришћанства, а Србина од Немањиног колена – Светог Саву. И зато се дела настала у књижевној традицији далматинских градова и Дубровника, на неколико занимљивих места осврћу према личности Св. Саве и његовим историјским заслугама. Такве сижее налазимо у историјским делима Мавра Орбинија (+1614) и Андрије Змајевића (1628–1694), али и код литерата Антуна Сасина (1517–1595), Јеролима Кавањина (1641–1714), фра Андрије Качића Миошића (1704–1760), а на крају и у агиографско-литургијским остварењима бискупа Ивана Томка Мрњавића (1580–1637).

ФРА АНДРИЈА КАЧИЋ МИОШИЋ

Овај фратар је необичан и важан лик у културној историји Балкана (југоисточне Европе). Рођен је у месту Брист код Макарске 1704. године, својим животом је везан за фрањевачки самостан у суседном Заострогу, у коме се упокојио 1760. године. Аутор је неколико философских и историјских дела, али је, ипак, бесмртну славу стекао као писац књиге Разговори угодни народа словинског, једног литерарног остварења које представља збирку уметнички дотераних песама, написаних по угледу на народну епску поезију. Ту многе песме јесу народне, по своме изразу, мотивима, али је један део написан и од стране самог фра Андрије. „Народ словински“ код Качића није само етничко одређење, нити показатељ лингвистичко-етнографске припадности. Дух ове збирке прожима заокружену историју у којој доминирају владари из оних династија које су у сваком смислу српске (краљеви Дукље, Михаило и Бодин, затим Немањићи, великаши везани хронолошки за Косовску битку, следе ратови са Турцима, а иде се све до Кандијског и Великог Бечког Рата). У таквом поимању историје и одабиру сижеа који служе дидактичкој сврси, фра Андрија Качић Миошић је скупљач народног блага много пре Вука Стефановића Караџића (+1864). Заправо, нама познатији фолклориста из Тршића је сакупљајући српске песме рекао да су оне налик онима „код Качића Миошића“. Познато је из литературе да је његова књига Латинка, имајући много издања, била популарна чак и на српском истоку и југоистоку у манастирима око Јашуња, Пирота и у Скопској Црној Гори. О Св. Сави, који је настављач низа у коме су Св. Сава Освећени, Св. Сава Гот, Св. Сава Стратилат, налази се и наш „словински“, немањићки архијереј, о коме фра Андрија попева:

„Четврти је ружа изабрана

Од колина Немањић Стипана,

Словинскога краља и цесара,

По имену калуђере Сава

Круна, дика, поштење и слава

Словинскога пука и народа

Пустињака крипосних војвода...

Рад чудеса калуђера Саве,

Словинске га све државе славе,

А највеће ерцега Стипана

Светог Саве бановина звана“.

Иван Томко Мрњавић

Десетерачки стих, као носилац поруке vocis populi у далматинском приморју XV и XVI века није још однео превагу над шеснаестерцем, тзв. песмама бугарштицама. Издавачи и научни коментатори Рибања и рибарског приговарања хварског племића Петра Хекторовића (1487–1572) прелазе ћутке преко „народњаштва“ његова два рибара који се соколе: „запевајмо... србским начином мој друже премили, како међу дружином вазда смо чинили“. Управо тај српски начин певања, по својој историјској тематици и књижевном изразу толико је приметан у Словинству фра Андрије. Са друге стране, занимљиво је и Светосавље Ивана Томка Мрњавића, титуларног бискупа „босанског“. Далматински писци, представници римокатоличке хијерархије, који стварају историјска, етнографкса и поетска дела на народном и латинском језику, у том времену почесто истичу своје физичке везе са залеђем, нарочито земљом Босном. Тако и Шибенчанин Иван Томко Мрњавић (1580–1637) „Босанац“ (Bosniensis) доводи своје порекло у везу са Мрњавчевићима, оном владарском кућом која је дала Марка Краљевића. (To не би требало потцењивати јер и српски историчар Јован Рајић (1726–1801) њихову постојбину везује за Лијевањско поље и тамошњи Бистрички град). Још један „Словин“ је био близак Мрњавићу, и то као његов conterraneus (земљак), фра Павле Посиловић бискуп дувањски, родом из Гламоча.

Мрњавић је аутор хагиографије о Св. Сави. И он има светосавски низ у коме су: Св. Сава Кападокијски, Св. Сава Гот, а „трећи је Сава наш, од Симеона Стефана, краља Рашке, пресјајни изданак, који је у тринаестом веку, светитељским начином живота прославио своје краљевско порекло (tertius est Sabba noster, Simeonis Stephani Rasciae Regis, praeclara soboles, qui decimotertio saeculo, morum sanctitate, regiam suorum progeniem illustrauit). Мрњавић пише о Савином подвижничком животу, о његовој љубави и старању за Цркву, блаженом крају овоземљског живота, о прослављању и уврштавању у ред светих.

Једно издање Мрњавићевог Житија Св. Саве приредио је Иван Јосип Павловић Лучић (1755–1818), оно је штампано је у Венецији 1789. године. У овом издању налазе се бакрорези Св. Саве и „племенски грб Стефана Немање и цара Рашке“. Приређивач Житија Св. Саве изводи порекло своје породице Павловића-Лучића од великих Немањића! Фантастична генеалогија показује нарочити афинитет и везаност за српске историјске величине копненог залеђа. Ту књигу је посветио „далматинском племићу, патрицију макарском“ Стјепану (Стипану) Батожићу“, који по Лучићевој конструкцији такође потиче од Немањине лозе. У том издању се налази и служба Св. Сави прилагођена литургији римског обреда: „Моли се за нас свети оче Саво, да се удостојимо Христових обећања, помолимо се“! (Оra pro nobis sanctae pater Sabba, ut digni efficiamur promissionibus Christi. Oremus!).

Не бежећи од чињенице да је српски архиепископ XIII века део шизматичког амбијента и црквено-историјског миљеа, римокатолицима далматинског приобаља ипак не смета да величају Св. Саву Немањића као крвног сродника и великог претка, налазећи за то више или мање убедљивих доказа и богословских оправдања, у исто време интуитивно осећајући капацитете православља за свеукупну народну афирмацију. Додајмо да је Фра Андрија Качић Миошић је на једном месту записао: „Не знам зашто неки говоре лоше о православним Словенима, који су од наших много истакнутији и славнији народ и језик“.

извор : Православље